Moglo bi se reći da oko ličnosti po kojima su nazvane u prvo vreme po oslobođenju, kada su politička previranja bila česta, nije bilo razloga za sporenje. Naročito kada je u pitanju ime predsednika i komandanta oružanih snaga Jugoslavije. Verovatno je da je veliki uticaj na česte promene uličnih naziva u Starčevu krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina 20. veka imala činjenica da su njihovi kumovi, čija se imena barem za sada ne znaju, malo prenaglili krsteći ih po živim političarima. Postoje nekoliko primera koji govore o ishitrenosti starčevačke narodne vlasti prilikom davanja imena ulicama. Ta se brzopletost može tumačiti i kao udvaranje tadašnjoj saveznoj i republičkoj političkoj nomenklaturi. Opsežnije istraživanje koje bi obuhvatilo analizu posleratnih naziva ulica u ostalim mestima u okolini Pančeva, pokazalo bi da li je na tom prigradskom nivou bilo možda utrkivanja u tome koja će seoska vlast nazvati ulice po uticajnijim državnim funkcionerima. Dve ulice u Starčevu su iz prethodno pomenutih razloga pretrpele višestruke promene imena. U pitanju su ulice Borisa Kidriča i Petra Drapšina. Najverovatnije je da je odluka o imenovanju jednog od velikih starčevačkih sokaka, Ulice Borisa Kidriča, doneta nakon 1953. godine, budući da je ovaj veliki jugoslovenski i slovenački komunista preminuo aprila iste godine u Beogradu. Čitaoci prethodnog nastavka znaju da se ova ulica najpre zvala Staljinova. Dobri poznavaoci istorije neće biti u dilemi zbog čega je 1948. Staljin postao nepoželjna osoba u Jugoslaviji. Tada je, najverovatnije, i Starčevo skinulo uličnu tablu s njegovim imenom. Lidera Sovjetskog Saveza, koji je igrom slučaja umro iste godine kao i drug Kidrič, zamenio je niko drugi do Aleksandar Ranković, tadašnji ministar unutrašnjih poslova i rukovodilac službi bezbednosti. Ranković je u to vreme i još dugo godina kasnije bio najuticajniji srpski komunista u Jugoslaviji. Međutim, da je ova ulica nastavila da nosi Rankovićevo ime, definitivno bi ga izgubila 1966. godine kada je isti nakon Brionskog plenuma isključen iz SKJ i smenjen sa svih funkcija. Drugi sličan primer je Ulica Petra Drapšina. Ona danas nosi ime po vojvođanskom komunisti, revolucionaru i generalu Jugoslovenske armije koji 1945. nastradao nesrećnim slučajem u Beogradu. Maršal Tolbuhin prvobitno je imao čast da po njemu bude nazvana ova ulica, međutim, Titov raskid sa Sovjetima 1948. sigurno je doprineo tome da dođe do promene njenog naziva. Budući da je Tolbuhin bio jedan od zaslužnih za uspešno oslobađanje Beograda i dela Srbije, jedna  ulica u prestonici nosila je takođe njegovo ime, ali nije poznato da li je u isto to turbulentno vreme njen naziv menjan. Ovog sovjetskog maršala zamenio je opet jugoslovenski politički funkcioner. To je bio Blagoje Nešković, koji je tada bio istaknuti srpski komunista, a nalazio se na čelu Vlade NR Srbije. Ulica Blagoja Neškovića nije dugo postojala u Starčevu, iz prostog razloga što se karijera ovog političara okončala već 1952. godine optužbom za podršku Rezoluciji Informbiroa i njegovim brisanjem iz članstva SKJ. Ovo nisu bila dva izolovana slučaja. Pored Vladimira Bakarića, čije je ime nosila Ritska, od živih političara tada su ulice imali Koča Popović (Baštenska), Kosta Nađ (Proletnja), Kardelj (7. jula), Petar Stambolić, Milovan Đilas, Moša Pijade, Peko Dapčević i dr. Sva je sreća da se ubrzo, da li kao rezultat direktive odozgo ili zato što je neko od mesnih rukovodilaca shvatio koliko je to pogrešno, odustalo od prakse davanja imena ulicama po aktuelnim državnim rukovodiocima. Pedesetih se donekle i u ovom domenu uvode određena pravila i tada starčevački sokaci dobijaju svoje trajne nazive.

(nastaviće se)