Komentari

Recesija i iluzija

Američka recesija svoje duge pipke pruža daleko. Eto, i u Srbiji, koja je još uglavnom van svih tokova, oseća se blagi ekonomski potres. Stručnjaci kažu da će se ekonomska kriza kod nas tek osetiti i to naredne godine. Našu krhku ekonomiju, koja je tek počela da se uspešno oporavlja nakon traljave privatizacije i političke nestabilnosti koja se može meriti sa trusnim područjima u neevropskim zemljama, ovo može zaista da potrese, i to sa većim posledicama. U SAD, vlada može da reaguje sa velikim novčanim injekcijama, ali ovde se to ne može. Zaista će biti šteta, ako se pozitivni trendovi zaustave, i ako se i ono malo optimizma koji je evidentan u nas, ugasi, opet po nas krivicom s američke strane.

S druge strane, ni Rusi ne miruju. “Zapeli“ su da uzmu sve, pa koliko košta! A košta - malo. Razapeti između želja i mogućnosti, mi smo u problemu kako izbeći potpunu finansijsku zavisnost i  kontrolu, makar bila i sa “bratske“ strane.

DS i SPS postadoše “braća“. Mislim da je opravdanje za ovakav potez Predsednika i Prvog Policajca, ipak dobra stvar. Ne može se večito gledati unazad, baviti se prošlošću i lamentirati nad situacijama koje više ne egzistiraju u sadašnjem vremenu i prostoru. A “braća“ Velja i Voja (kosovski), dobiše “sestru“. Maju iz Srpske Atine. Gužva na desnici. Nakon razlaza braće Voje (haškog) i Tome, sve je veći broj partija koji pledira da okupi konzervativne birače. Mada, pitanje je koliko je taj pojas širok, jer mnogi “desni“ birači, u stvari su gubitnici tranzicije i samim tim podložni više socijanim temama levice, nego konzervativnim, koje se tiču nacije i države. Za Srbiju bi najbolje bilo da posle narednih izbora dobije jaku i stabilnu vladu koju bi vodili Tadić i Nikolić. Opklade se primaju.

A “primaju“ se i oni za koje se može smatrati da su, usled dugogodišnjeg “javnobesedničkog“ staža, opušteni i sabrani i da sve mogu da očekuju. Tako se, na primer, na tribini “Peščanika“ u Kreativnom kulturnom klubu, “primio“ novinar Teofil Pančić, pa je negde u sitne sate (tribina je trajala od 20 do 23 sata) “ekspodirao“ i sasuo svašta u lice mladim novodesničarima u publici koji su za ovu priliku došli “sa strane“, prateći u maniru “Dveri“ tribine ove emisije sa “be-devedesetdvojke“. Teofil Pančić, u naletu bes(a)edništva me je te večeri podsetio na Ničea i Zaratustru, koji kaže: “Šta bih ja vama mogao dati! Ali brzo me pustite da odem, da vam ništa ne bih oduzeo!“. Mogao je Pančić te večeri da im “oduzme“ iluziju. Nije hteo.

Petar Andrejić

Miholjsko leto traje, li traje, na radost svih napaćenih duša naših! Međutim, jesen, ipak, neumitno stiže... To se da primetiti na osnovu raznih parametara - noći su hladnije, obraše se kukuruzi, sprema se raznolika zimnica i, što je najsigurniji vesnik - lišće opada, i opada, i opada...

Učestvuju: Tračoslava (sveobuhvatna), Šeširdžija (lokalni), Sponzorojka (belosvetska), Grmalj (uvozni), Student (urbani)...

U epizodi: Čorba od lišća

Tračoslava (sedeći na klupici podno lipovog lada, studiozno osmatra okolinu): - Pa, di si ti do sad, dobri moj komšo! Nema te ceo božji dan! Evo, ja sam ovde od sabajle, pa sam se bo'me zabrinula da ti nije neki andrak? 

Šeširdžija (brišući šubarom znojavo čelo):  - Ihh, ma ka'ki crni andrak, moja komšinka! Načisto sam nabrlj'o od arbajta - te namirivaj, te riljaj, te grabuljaj... Ta, to me obaška zamorilo - vid' ovo lišće! Taman jedno ometeš, dune vetar i ondak, Jovo-nanovo...

Tračoslava (nezainteresovano): - Komšo, nemoj se jediti zbog tih gluposti! Nego, šta sve imam da ti pričam, slatki moj komšo! Prvo, onaj mamlaz preko puta doš'o tek jutros, em nakresan, em zagubio točak na biciklu, pa se još ispsov'o i izvik'o, a ni ona rospija mu nije ostala dužna, pa su se na posletku vijali po avliji. Ondak, ona mala opet došla s nekim budžom! Da vi'š kaki auto, jedva stane na put kol'ki je ogroman, a ona se obukla k'o neka, s oproštenjem..! E, a posle je bila hitna pomoć! Ona baba će skoro-skoro... Opet je odvezoše u bolnicu. A, i naživela se, da se odmore i ona i oni njeni paćenici. Ondak, se malko smirilo, pa sam za to vreme isčitala sve čitulje. E, tu je negde naiš'o i onaj večiti student, ko zna de je, opet, zanoćio ili na kak'u je terevenku bančio. Ma, rekoše mi one moje da ima neku tamo i da će, možda, i da se ženi! Eeeej, on da se ženi?! Ma, kažem ti - lud dan, ne znaš šta si propustio... (odjednom se razvi oblak dima) Šta je ovo?! Khh-khh...

Šeširdžija (braneći se od dima):  - Kašljuc... Ma, onaj preko opet pali lišće! Džaba bila inspekcija, džaba mu pretili da će da ga kaznu sa 2500... Ne vredi, tera kera po svome!

Grmalj (derući se od preko puta): - Što vi tamo laprdate! Ceo dan samo razglabate na toj klupi! Možete da se ubrišite i vi one inspektorske lopurde. Ma, ima da palim kad mi se pali! Znate ono - k'o se dima ne nadimi...

Sponzorojka (skidajući sedžy veš sa žice): - Jaoo, vidi šta si uradio, smoru jedan seljački! Znači, sve mi se nadimilo i ugaravilo! Mis'im, kretenu, jel znaš kol'ko to košta? To mi je dečko doneo sa poslovnog puta iz Milana!

Grmalj: - Ćut, more, tamo! Dok narod nema za leba, vi se tu modirate! Kakav poslovni put, kakvi bakrači! Sve go kriminal i kurvaluk! Bre,ima  da palim...

Student (sa prozora, držeći maramu preko usta): - Dokle više to paljenje! Em je zabranjeno po Zakonu o komunalnoj delatnosti, em, nije nimalo dobrosusedski, a posebno to što živimo pored onakvih fabrika trovača! Jel, znate koliki su sinoć bili indeksi, da je benzen desetostruko prekoračio dozvoljenu vradnost!

Grmalj:  - Šta mene zabole za neke tamo indekse, kakve bre  vajde od studiranja!

Student: - Ma, nemaju ti indeksi veze sa fakultetom, već sa otrovnim i kancerogenim  materijama koje fabrike neovlašćeno i podmuklo ispuštaju u vazduh i truju nas nemilice!

Grmalj:  - Pa, šta si se onda na mene navrzo! Idi pred fabrike pa arlauči kol'ko ti volja, pravite one vaše “vudstuke“, igrajte te vaše sumanute plesove! Baš je meni “uz Kalemegdan“ za te benzene i druge belosvetske protuve! Ma, kad me svi iznerviraju, ništa slađe do pucketanja suvog lišća i sluđenih faca onih alapača što me povazda olajavaju na klupi! Kad čujem kako me kroz kašalj kunu, nema tih para koje ne bi dao za tak'u zezanciju! Ma, ko' se dima nadimi!

Student: - ... Goreće u paklu! Ali, ni pakao ne pada teško, kada treba komšiji “zapržiti čorbu“! I, to od suvog lišća!

            I, svi su oni tako, slučajno ili namerno, ali, ipak, zajedno, nastavili da sakupljaju lišće za neke bolje dane...

            Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj opštini ništa novo, osim što su letnje temperature i dalje aktuelne, otpočelo je sa izgradnjom novog centra, a ni ostale kapitalne investicije ne zaostaju, Borac je pobedio u Gaju i preuzeo lidersku palicu, održana osma međunarodna tamburica, a za sve građane informacija a propo svega gore navedenog, da se svakog četvrtka i dalje odnosi smeće i da se kese za đubre, u koje se može staviti famozno lišće, mogu za sitne pare kupiti u svakoj prodavnici! Ako nas već odozgo svi odreda truju, zašto bi to i sami sebi činili! Makar, i komšiji ne zapržili čorbu od lišća! Jer, ko se dima nadimi...

Jordan Filipović

Prezentacija

Dok ovo pišem nalazim se u Zadru na Simpozijumu “GORIVA 2008“. To je sastanak ljudi koji se održava svake dve godine i na kojem se predstavljaju kako firme koje su vezane uz proizvodnju i prodaju goriva, tako i ljudi, to jest stručnjaci iz različitih područja vezanih uz te poslove.

Ovo me je ponukalo da se podsetim kako su se ljudi i njihove zajednice u kojima su živeli predstavljali, kako u svojoj sredini tako i šire.

Starčevo je uvek bilo, da tako kažem, napredno u skoro svim područjima života i uvek je imalo nešto za pokazati ili dati primer ostalima. U današnje vreme je to lako napraviti.

Prvo, imamo naše “Starčevačke novine“, koje pišu o svim područjima života Starčevaca; tu je i Internet stranica, tu je i “Pančevac“ koji skoro u svakom broju napiše nešto o Starčevu, pa kad toga ima, a ima, onda neko u komentarima za “Pančevac“ kaže da bi ovaj list trebao nazvati “Starcevac“...

Tu je i starčevački “KKK“ koji takođe prezentira Starčevo, tu je i “Starčevačka tamburica“, "Dani druženja" i da više ne nabrajam.

No, kako se to nekad radilo i na pravi način predstavilo Starčevo? E, za to je trebalo potegnuti, koji put i za ono doba na daleki put. Sećam se dobro, iako je u Starčevu delovalo folklorno društvo skoro bez prekida, ukazala se prilika da se društvo predstavi i sa izvornim igrama i pesmama baš iz Starčeva, i to gde - na Međunarodnoj smotri folklora u Zagrebu. Za tu priliku Društvo je popunjeno starijim članovima kako bi ta izvornost bila što autentičnija, a angažovan je i stari deda Lukica Bogut, gajdaš, koji je u to doba još jedini svirao gajde. I Starčevo je na toj smotri imalo šta da pokazaže. Od narodne nošnje, običaja, originalnih pesama i originalne muzike. Pokazano je svetu da tamo negde u Banatu postoji selo, koje ima čime da se podiči.

Starčevo je imalo i mladi tamburaški orkestar koji je svojevremeno vodio braca Nikola Pavlić, o kojem je već bilo pisano, ali nije na odmet ponovno spomenuti. I taj orkestar, nakon uspeha u Starčevu i bližoj okolini, trebalo je predstaviti i malo dalje. Dogurao je taj orkestar i do državnog takmičenja, pa je i tu postignut veliki uspeh.

Takođe, Starčevo je imalo i amatersko pozorište, o kojem sam takođe pisao. I to amatersko pozorište kroz svoj rad i svoje nastupe, ne samo u Starčevu, već i u bližoj i široj okolini, prestavljalo je Starčevo kao sredinu u kojoj se pored, u to vreme teškog rada i života, razvija i neguje kulturni život.

Dok sam još bio učenik starčevačke Osnovne škole, sećam se dobro, imali smo i dobar školski hor. Vodila ga je u to doba nastavnica Franciska. Hor, osim što je u svakoj prilici uveličavao razne proslave i obeležavanja svakog praznika, predstavljao je Starčevo i njegovu Osnovnu školu na svim nivoima u tadašnjoj državi.

Mogao bih se ja raspisati o predstavljanju Starčeva na još puno načina. Ne bi trebalo zaboraviti ni uspehe u sportu, u poljoprivredi, pa i u ostalim granama života jedne zajednice. No, da ne dužim. Sve ovo što se danas radi i gradi u Starčevu, ima temelje kao u prošlosti i nasleđu, tako i u neprekidnoj aktivnosti Starčevaca. Možda je sve ovo i podloga za jedan novi oblik života Starčeva kao zajednice, ili kao jednog novog centra to jest Opštine. Na kraju, treba iskoristiti sva dostignuća, i biti primer i pokretač razvoja.

Vinko Rukavina

Hoću da živim u ulici Srđe Aleksića!

            O njemu nije opevana nijedna pesma, o njemu se ne priča po kafanama, plakati sa njegovim likom ne vise unaokolo, on nije nikakav general, niti političar... Ali jeste heroj, pravi heroj.

            U brlogu kvaziheroja, lažnih patriota i ratnih profitera i ne treba da se nalazi Srđino ime. On nije Srbin, nije Bošnjak, nije ni Hrvat. Na prvom mestu on je - čovek. Srđo je jedan od onih koji su digli glas protiv obesne i mržnjom zadojene vojske. Stao je u zaštitu svog sugrađanina čijim životom su se poigravali pijani “rodoljubi“. Nije podlegao tadašnjem režimskom izvrtanju istine, nije hteo da njegovim gradom paradiraju paravojnici i da njegove komšije i prijatelji budu na meti iživljavanja i ponizavanja od strane istih. Platio je cenu za svoju ljudskost, a ta cena je bila njegov mladi život. Pretučen je i unakažen zbog svoje ljubavi prema rodnom gradu i ljudima koji u njemu žive od vajkada, bez obzira na veru i nacionalnost. Uprkos tome što je podlegao nakon batina zadobijenih u okršaju sa banditima, njegova misija je ispunjena. Alen Glavović, čiji je život Srđo spasavao, uspeo je da pobegne.

            Posle emitovanja dokumentarnog filma “Srđo“ u Srbiji, mnogima je zaigrala suza u oku, mnogi su shvatili da nisu važna pitanja ko je i koje je vere, već da je bitno da li je neko ČOVEK, ili nije. Nekoliko nedelja se pričalo o ljudskom podvigu ovog mladića, a onda je sve polako utihnulo. Vratili smo se svojim “Mladićima“ i “Karadžićima“ koji žive pod lažnim imenima i koji su svoj lik i delo gradili preko grbače nedužnog naroda.

            Krivci za Srđinu smrt su dobili mizerne kazne i danas slobodno šetaju Trebinjem. Komentar advokata koji je branio ubice Srđana Aleksića je bio: “ko mu je kriv, kad je branio baliju“. Što više zaboravljamo Srđanovo junaštvo, sve se više pretvaramo u tog advokata. Pravi rodoljb je onaj čije srce je otvoreno za sve ljude. Pravi rodoljub bi uvek postupio kao Srđo, branio bi svog komšiju ne gledajući na to da li se on krsti, ili se klanja...

            U Sarajevu je jedna ulica dobila ime Srđe Aleksića, a postoji i želja građana Bihaća da imaju njegovu ulicu. Novi Sad će u njegovu čast postaviti spomen-ploču i jedan prolaz u najužem centru grada će nazvati po njemu. Paradoks je da Trebinje, pored obećanja gradonačelnika,  još nije dobilo spomenik Srđanu Aleksiću. To dovoljno govori...

            Zasigurno je postojalo još istinskih patriota u prošlom ratu, verovatno ih je bilo među svim narodima. Međutim, takvi ljudi se obično zaboravljaju, a talog i ljudski mulj isplivava na površinu. Narod za nacionalne heroje bira pogrešne. Svi ti “vojni komandanti“, vajni “branioci nacionalnih interesa“ i ostali licemeri nikad nisu marili za narod i njegove interese, već su huškali i potpirivali međunacionalne sukobe kako bi nesmetano opljačkali bankovne kase i do kraja ojadili državu.

            Neću da se divim ubicama i utilitaristima! Moj junak je Srđo Aleksić. Krajnje je vreme da mladi uvide ko je bio na strani dobra, a ko je gledao da iz svega izvuče korist. Ne dam da ulice dobijaju imena onih koji su bili u udobnoj i bezbednoj pozadini, a da se pravi borci stavljaju na zadnje mesto. Ne želim da oblačim majice sa likovima onih koji su tokom rata sazidali velelepne dvorce i vile, koji su iz svojih domova mirno posmatrali krvoproliće, dok je narod živeo na ivici bede.

            Januara će biti obeleženo šesnaest godina od smrti Srđana Aleksića. Hajde da do tada svaki grad dobije njegovu ulicu...

Dalibor Mergel

“Self-help” knjige - fenomen br. 15

            “Self-help“ knjige, ili kod nas od milošte poznate kao “knjige za samopomoć“, fenomen su koji se neverovatnom brzinom razvija i koji će, kako stvari stoje, i u buduće nastaviti sa razvojem. Jer, takođe, kako stvari stoje, problemi u životu dolaze sa jednog, čini se, nepresušnog izvora. A kako svaki porblem zahteva svoje rešenje, a svako rešenje zahteva i vreme za razmišljanje, sagledavanje problema iz više uglova, i opet razmišljanje, pa rešavanje, i mislim da ne treba spominjati kako to vreme, u suštini, nikad nemamo ili se to samo tako čini, posežemo za instant-rešenjima, koje možemo naći u nekoj od “knjiga za samopomoć“. One su jasne, ne preterano komplikovane i što je najvaznije - brzo se čitaju.

            Ovde se ne govori o knjigama tipa “URADI SAM“ koje se pretežno odnose na poslove izvan ili unutar kuće, gde su vam do sitnih detalja objašnjeni svi procesi nekog posla i gde posle izvesnog vremena ispred sebe imate svojih ruku delo. Reč je o sasvim drugoj vrsti knjiga...

            A one pomažu u skoro svim životnim situacijama! Kada želite pobošljanje bilo u materijalnom, emocionalnom ili intelektualnom smislu, a bazirane su na psihološkoj ili duhovnoj osnovi. One obično opisuju ljude u sličnoj situaciji, a ponekad i sam autor prolazi kroz neku od teških situacija i sve se završavaju skoro uvek happy end-om. Obluju savetima koji su primenjivi u praksi i koji vrlo brzo daju rezultate, što je u suštini najbitnije.

            Njih možete konsultovati u skoro svakom slučaju; ako želite da poboljšate svoje samopouzdanje, da poboljšate porodične veze, kao i vas ljubavni život, odnose sa prijateljima kao i svim ostalim ljudima vaše zajednice. Možete se lako izboriti sa stresom, maksimirati svoje potencijale, kao i poboljšati svoje veštine učenja i koncentracije a one će vam pomoći da ponovo uskadite svoj život i dostignete sreću, ili barem tako piše na poleđini svake knjige.

            Obično imaju bombastične naslove (“Muškarci su sa Marsa“, “Žene su sa Venere“; “Ne diraj moj sir“; “Kako da se svako zaljubi u tebe“... ) koji kao i većina reklama za današnje proizvode, služe da privuku kupca iako sadržina i nije baš tako genijalna i “bombastična“. Ponekad podsećaju na “španske serije“, jer kad pročitate jednu knjigu ove vrste, možete sa velikom verovatnoćom predvideti šta će pisati u sledećoj.

            Kritičari i nisu baš naklonjeni ovim knjigama, jer, kako kažu, nude jednostavne odgovore za prilično komplikovane lične probleme. A kako mnoge ovakve knjige nude “načine“ za bogaćenje, mnogi kritičari smatraju da se od knjige za samopomoć možete obogatiti samo ako napišete neku :) No, bilo kako bilo, ako dobro pogledate svoju kućnu biblioteku, sigurno ćete na polici pronaći barem jednu knjigu ove vrste. Ali ako ih pronađete nekoliko ili shvatite da samo njih i posedujete, onda je kranje vreme da se ozbiljno zabrinete :)

            Dok se dvoumite da li da napišete neku knjigu iz ovog spektra ili samo da pročitate neku, trebalo bi da znate da se širom sveta izda oko 2000 novih naslova “self-help“ knjiga svake godine, i da su naslovi baš ovih knjiga na vrhu ili bar blizu vrha svih lista prosečne čitalačke publike. Tako da ako želite da rešite svoje finansijsko pitanje, slobodno zaoštrite olovku i prionite na posao :) Da je to jako unosan posao govori i novi naslov jedne knjige, a on glasi: “Kako da napišete self-help bestseler“ :)

            A ako samo želite da se upoznate sa ovom vrsom pisane reči - evo nekoliko trenutno najprodavanijih naslova: “Pojedi tu žabu“ - nudi vam 21 način da više stvari uradite za kraće vreme; “7 navika najefikasnijih ljudi“ - ova knjiga bi trebalo da vas dovede do ličnog uspeha; “Magija organizovanja“ - koja vam obećava da ćete za 40 dana dovesti u red svoju kuću i život... I tako u nedogled... Za sve one koji ne vole da čitaju knjige ili ne žele da troše svoje vreme na njih - svaka od ovih knjiga se može otprilike prepričati u jednoj rečenici - tako bi, recimo, knjige koje obećavaju uspeh mogli prepričati ovako: - Verujte u sebe i zavrnite rukave :)

Miroslava Kovačević

 Vrh strane