Intervju

TIGRAN KIŠ, PREDSEDNIK SKUPŠTINE GRADA PANČEVA:

Odbornici pokazali ozbiljnost

Naš sagovornik ističe zadovoljstvo dosadašnjim zasedanjima nove Skupštine grada, ali ističe i manje pokušaje opstrukcije. Starčevo je dalo primer ne samo ostalim naseljenim mestima, već i Pančevu, kako treba raditi na razvoju infrastrukture

            Do sada su održane četiri sednice Skupštine grada, kakav je Vaš utisak o tome kako funkcioniše nova vlast i kako su bile organizovane protekle sednice?

            - Rekao bih da su svi odbornici pokazali ozbiljnost, od same prve, konstitutivne, sednice do poslednje, kada smo usvajali Statut grada. Skoro da su stalno bili prisutni svi odbornici. Čini mi se da odbornici pokazuju veću zainteresovanost nego u prošlom sazivu, po pitanju tema o kojima se raspravlja, tako što se argumentovano javljaju za reč. Dakle, rekao bih da nova vlast dobro funkcioniše.

Znači li to da nije bilo opstrukcije?

            - Naravno da je bilo zloupotreba, koje su svojstvene sednicama, po pitanju poslovnika. Mislim da su takve zloupotrebe bile ređe, osim na trećoj sednici, kada je došlo do prekida, u situaciji kada su strasti bile malo uzavrele, ali ipak je preovladao je demokratski duh. Naravno, ovo je samo početak, ali ističem da ovo nisu bile četiri “obične“ sednice. I sami znate da je odbornička većina “tanka“, čini je 37 odbornika. Sama konstitutivna sednica bila je nabijena raznim emocijama sto je normalno, jer se vlast konstituisala nakon skoro dva meseca vrlo složenih pregovora, i u situaciji kada je Pančevo bilo prvi grad u Srbiji gde se stvorila ovakva politička većina. Tako je bilo i na 4. sednici kada smo usvajali Statut grada, jer neusvajanje Statuta povlači niz zakonskih posledica za grad, pa je osim činjenice da Statut predstavlja osnov, temelj za sve buduće aktivnosti, sama ta činjenica, izgleda, naterala odbornike da budu odgovorni i konstruktivni u predlaganju amandmana.

Da li je trenutna “odgovornost“ odbornika svojstvena početku mandata ili mislite da će tako biti tokom čitavog trajanja mandata?

            - Nadam se da ćemo razviti kulturu demokratskog dijaloga u Skupštini, da ćemo pojačati disciplinu, da ćemo se svi zajedno izboriti da imamo bolje uslove za rad i da ćemo na kraju ovog mandata ostaviti, sledećem sazivu, temelje za dalje razvijanje tolerancije i demokratije na sednicama Skupštine.

Već imate zavidno političko iskustvo, ali biti predsedavajući Skupštine grada je svakako novo iskustvo, kako se snalazite, naročito kada je u pitanju zloupotreba govornice, opstrukcija i slično?

            - Protivno je mom političkom stanovištvu da nekome oduzimam reč, ali protiv mog shvatanja predsedavanja Skupštinom jeste i da dozvolim da se sa skupštinske govornice čuju uvrede, lične prozivke i vređanja. Između toga da bih voleo da dam reč svakome i da mu dozvolim da kaže ono što misli, i toga što ne volim da čujem uvrede, bez obzira da li se one odnose na ličnost ili na stranku, krije se prostor u kome mogu da delujem. Bilo je iskakanja iz tog okvira, ali ono je svojstveno svakom parlamentu. Moje snalaženje u takvim situacijama će, svakako, vremenom biti bolje. Ne želim da kažnjavam ljude zbog onoga što misle, ali ne želim ni da im dozvolim da vređaju ostale.

Na 3. sednici, prilikom izglasavanja rebalansa budžeta, bilo je pritužbi na regularnost brojanja glasova, dozvolili ste da se brojanje izvrši opet, nije li to suprotno Poslovniku o radu?

            - Opozicija je izrazila ozbiljnu sumnju u to da je bilo podignuto 37 ruku. Nije postojao nijedan način da se brojanje, koje je tek završeno, ponovi. Predlog jednog od odbornika da se ponovi glasanje, kada je glasanje već bilo završeno, bio je na neki način povreda Poslovnika. Skupština se nakon toga jednoglasno izjasnila da podrži predlog da se glasovi ponovo broje. Smatram da je to bila dobra odluka, jer bi najveća sramota bilo ostaviti bilo kakvu sumnju da li je odluku podržao dovoljan broj odbornika ili ne. Napominjem da smo do sada radili po privremenom poslovniku, i da se upravo sada usaglašava novi poslovnik o radu Skupštine. U Novom poslovniku mislim da će se sve odluke koje zahtevaju apsulutnu odborničku većinu donositi prozivkom. Činjenica da se sve stranke vladajuće većine zalažu za ovakvu izmenu, govori upravo o tome da niko ne želi da bilo šta sakrije. Ipak, rekao bih da su u pomenutom slučaju pojedinci iz opozicije koristili neprimerenu retoriku, a još, kako se pokazalo, bez ikakvog osnova.

Odbornici su se i u ovom sazivu susreli sa obimnim dnevnim redom, ako uzmemo u obzir da je ovo samo početak, recite nam kakvi su vam planovi za dalju organizaciju, hoće li biti obimnih dnevnih redova, dodatnih tačaka i materijala na ulasku u salu?

            - Po Poslovniku, predsednik Skupštine sastavlja dnevni red i saziva sednicu, ali da bi materijal bio spreman za sednicu Skupštine, prolazi određenu proceduru i obradu. Stoji da sam, kad sam postao predsednik Skupštine grada, obećao dve stvari; prvo, da ću zakazivati sednice češće, drugo, da neće biti dodatnih tačaka. Za četiri sednice, obe te stvari sam prekršio. Postoje realni razlozi zbog kojih sam to uradio; godišnji odmori, Uprava nije radila, jednostavno život je mnogo brži od onog što piše u Poslovniku o radu, a to je da materijal treba dostaviti 15 dana pre zasedanja. Ukoliko, npr. izglasamo rebalans budžeta, onda je normalno i da se omogući da se on i realizuje, sa te strane, dodatne tačke, su više nego opravdane. Upravo pomenuti novi Poslovnik, trebaobi da skrati rokove za dostavu materijala odbornicima, i automatski mislim da će razloga za dopunske tačke dnevnog reda biti manje.

Iako su održane samo četiri sednice, već se primetilo delovanje, tzv. “seoskog lobija“, odnosno neformalne organizacije odbornika iz naseljenih mesta, kako gledate na to?

            - Složiću se da postoji određeni nivo saradnje između odbornika iz naseljenih mesta, bez obzira na pripadnost političkim strankama. Takva vrsta neformalnog organizovanja je normalna. Odbornici koji dolaze iz sela poznaju problematiku naseljenih mesta bolje nego što to znaju odbornici iz užeg gradskog jezgra. Oni se međusobno bolje razumeju i zajedno se zalažu za rešavanje problema u naseljenim mestima. Od kada sam politički aktivan, bilo je manjih sukoba između odbornika koji dolaze iz naseljenih mesta sa ostalima. Bilo je različitih mišljenja, ali ta različitost nije dovela do većih poremećaja u radu Skupštine, nadam se da će tako biti i ubuduće. Zaista nemam ništa protiv takve saradnje, ne bi valjalo da svi mislimo isto, a dobro je da uočimo različite potrebe građana u užem gradskom jezgru i građana koji žive u naseljenim mestima.

Kakav stav imate po pitanju decentralizacije i osnivanja gradskih opština?

            - Decentralizacija apsolutno da, spuštanje nivoa nadležnosti do najsitnijih lokalnih samouprava, za to ću podići obe ruke. Građani treba da imaju dodir sa vlasti najneposrednije, za takvu decentralizaciju, zalagaću se i stranačli i lično. Ovo što se dešava u pokrajini nije decentalizacija, to nije prenošenje vlasti do građana, već prenošenje iz jednog centra moći u drugi. Za decentralizaciju, za koju me pitate, a tiče se naseljenih mesta, svakako jesam. Mi smo proteklih 11-12 godina, zajedno sa Demokratskom strankom pokazali da se iskreno zalažemo za takvu decentralizaciju.

            Da li ste u dosadašnjem političkom angažovanju imali neposrednih kontakata sa predstavnicima lokalne vlasti u Starčevu i ako jeste kakava je ta saradnja?

            - U poslednje tri godine više puta sam bio u Starčevu. Često sam kroz njega i prolazio. Poznajem mnoge Starčevce. Naravno da sam najviše kontakata imao sa gospodinom Petrom Andrejićem, a stranački sa gospodinom Miroslavom Gogićem. Rekao bih da je saradnja dobra.

Vaša poruka Starčevcima i predstavnicima lokalne samouprave?

            - Lokalna vlast u Starčevu je zadala težak zadatak vlastima u ostalim naseljenim mestima. Od devet  naseljenih mesta, Starčevo je ubedljivo najviše uradilo, pre svega na infrastrukturi. Hteo bih da, ovom prilikom odam priznanje rukovodećim u Savetu mesne zajednice, kao i onima koji nisu na rukovodećim mestima, jer su samo zajedno radeći mogli da postignu ovakve rezultate. Želim da poručim da to ne treba da bude kraj, da Starčevo treba da nastavi tim tempom. Ali bih isto tako želeo i da sva ostala naseljena mesta krenu putem Starčeva i dostignu taj nivo.

Danela Maksimović

STIPAN ROGIĆ, VATROGASAC

Pola veka čuva Starčevo

            Stipan Rogić je rođen 1939. godine u Starčevu. Po završetku Drugog svetskog rata, osnovno obrazovanje se svodilo na nekoliko razreda, tako je i Stipan posle savladane pismenosti otišao na zanat.

            U to vreme u Starčevu je bilo više zanatlija, a naš sagovornik se opredelio za sarački zanat. Po završetku zanatskog školovanja, poslodavac je zatvorio radnju, pa je Stipan ubrzo počeo da radi sa električarima. Nekako, pre odsluženja vojnog roka,  zaposlio se u Beogradu u kombinatu sportske opreme “Sport“. Kasnije je radio u mnogim pančevačkim preduzećima, ali ono što nikada nije promenio je - vatrogasna služba. Pedeset jednu godinu je vatrogasac, u Starčevu, učestvovao je u bezbroj intervencija, spasavanju ljudskih života i imovine. Jedan od nosioca najvišeg vatrogasnog čina u starčevačkom Dobrovoljnom vatrogasnom društvu. I danas je aktivan vatrogasac. Kaže da će ostati sa svojim kolegama dokle god bude mogao jer je to ono što ga održava u životu.

            Kada ste postali vatrogasac i zašto?

            - Radio sam sarački posao, kada sam se prijavio 1957. godine u Dobrovoljno vatrogasno društvo. Na mestu gde je današnja Osnovna škola nekada je postojala takozvana “Piglerova radnja“ gde se proizvodila saračka oprema. Malo je čudno zašto sam se prijavio za vatrogasca i kako sam primljen. U to vreme nisam bio ni član omladinskog udruženja ni član partije ali sam hteo da pomažem ljudima u nevolji.

Kako je tih godina izgledala vatrogasna služba u našem mestu?

            - Mnogo se razlikovala od današnje, u svakom smislu. Tada su zaprežna kola vukla pumpu, nisu postojali asfaltirani putevi pa čak ni kaldrmisani. Iako je ljudstvo brojalo od trideset do 50 članova, tehnički uslovi nisu bili kao danas. Nekada su vatrogasci organizovali balove, igranke a postojala je čak i glumačka sekcija koja je igrala predstave po domovima kulture u okolnim mestima.

Koliko su bili učestali požari u vašoj karijeri za razliku od sad?

            - Nema neke bitnije razlike kad je takav vid nesreće u pitanju. Danas je dojava požara mnogo brža nego nekada. To je bitna razlika. Efikasnost protivupožarne službe u mnogome zavisi od brzine dojave pomenutoj službi. Nekada nisu postojali telefoni, tehnika kojom smo raspolagali bila je u mnogome zaostala od današnje. Nekada je Rimokatolička crkva u Starčevu svojom zvonjavom obaveštavala vatrogasce da je u pitanju požar. Sastajali bismo se u Vatrogasnom domu, pa pravac u spašavanje života i imovine.

Da li se sećate neke posebno teške situacije?

            - Svaki požar koji smo uspešno sanirali je bio teška i opasna situacija. Sećam se da je u Partizanskoj ulici,  pre dosta godina, izbio požar. Bila je jaka zima i veliki mraz. Putevi su bili pod ledom a ispod leda veliko blato i vagaši. Jako smo se namučili da dođemo do kuće koja je gorela. Muka je bila i sa vodom koja se odmah ledila, moralo je nonstop da se pumpa kako nebi smrzla.                       Jednom se desio i smrtni slučaj kada je u jednoj kući u ulici Borisa Kidriča izgorela stara baka. Imali smo zaista puno akcije u zaštiti imovine. Recimo, kada se upali pušnica, slama, šupa... Ili kada u toku letnjih dana dođe sezona vršenja žita, tada moje kolege i ja dežuramo dvadeset i četiri sata dok se sezona ne završi. U vrelim letnjim danima su česti požari u ataru.

Koliko Starčevci mogu da se pouzdaju u lokalnu vatrogasnu službu?

            - Mi u Starčevu imamo veliku sreću što nam je u neposrednoj blizini rafinerijska vatrogasna služba koja raspolaže sa krajnje profesionalnim voznim parkom. Prošle godine je uložen veliki novac u adaptaciju našeg vozila koje zadovoljava nekim standardima. Ljudstvo u našem Dobrovoljnom vatrogasnom društvu je puno puta pokazalo da je veoma ozbiljno. Nema nas puno ali smo efikasni i dobro znamo svoj posao. Starčevo može da se pouzda u nas.

Sada radite sa decom, pripremate ih za takmičenja?

            - Volim da radim sa decom. Iako sam čovek u godinama i nisam više vitalan, volim da prenosim znanje na mlade, oni su ti kojiće sutra spašavati živote i imovinu. Nekada smo na takmičenja sa decom išli po celoj Jugoslaviji. Sada je to malo drugačije, zbog nedostatka sredstava, ali naši najmlađi vatrogasci prave odlične rezultate! Nema boljih u okloni! Radio sam mnoge poslove u životu ali vatrogasnu služba je posao koji ću raditi dogod sam živ.

Goran Milošević

Slobodan Boba Tomić, muzičar

Šmeker iz neolita

            Kada se letos događao, može se slobodno reći, istorijski skup starčevačkih rok mizičara, najveće ovacije upućene su jednoj skupini prosedih i proćelavih “starih-mladića“, inače glavnih zvezda, tada promovisane knjige “Rokeri iz neolita“. Za neupućene, to je možda bio običan, istina malo jači aplauz, ali za ljubitelje pravog rokenrola, to je bilo - ni manje, ni više nego hodočašće. Iako niko ne želi da umanji uticaj ostalih učesnika u ovom  činu centralna figura, kao što i obično sleduje vokalnom solisti, gost je ove rubrike najstarijeg seoskog glasila u okruženju.

            Jasno je da nema dileme da se može raditi samo o legendi starčevačkog rokenrola, pevaču najstarijeg ovdašnjeg benda, poznaom pod nazivom “Bludi Flash“ (“Krvavo meso“) - Bobi Tomiću.  Slobodan Tomić, rođen je 17. septembra 1952. godine u Starčevu, od majke Eme i oca Dragomira, kao drugi sin uz starijeg Radivoja. Trideset pet godina je već ispunjen brakom sa suprugom, takođe Starčevkom, Marijom, rođenom Đurišić. Iznedrili su dva čestita i skromna mladića - Željka ('74.) i Ivana ('78.). Željko se oženio i od pre neku godina ima sina, dedinog unuka - Iliju. Boba je posle osnovne završio i srednju hemijsku školu u Pančevu. Radio je kao kontrolor za naftu i naftine derivate u “Jugoinspektu“ do 75-e, zatim u “Petrohemiji“ kao rukovaoc komandne table u PVC-u do 80-e, poslovođa smene do 91-e, a od tada, pa sve do danas kao dežurni fabrike. Hobi mu je pecanje, mada zbog “obaveza“ retko stiže. Tu je, naravno, i muzika, kada se sedamdesetih bavio pevanjem.

            Kako je odrastao mali Boba?

            - To se dešavalo u ulici Ive Lole Ribara u broju 10, kod negdašnjeg zabavišta. Taj kraj je obilovao decom, tako da sam bio okružen velikim društvom koje su činili pokojni Marko Petrović i njegov brat Steva, zvani Meha, pokojni Nića Brašovan, Buda i Bane Trajković, Nikica Lapić i, naravno, stariji brat Radivoje. Omiljeno mesto za dečje igrarije bilo je ispod brega u Ritskoj ulici. Tu smo improvizovali igrališta za tenis služeći se drvenim reketima i lopticama koje su, iako dosta veće, prilično nalikovale na profesionalne. Igrao se i mali fudbal na poljanici do male Ponjavice, gde su se redovno organizovali mini turniri. Bilo je i ratničih igara - kraj protiv kraja ili “gornjani“ protiv “donjana“. Okršaj se najčešće događao u šumicama u bagremaru, a sukobljavali su se, uglavnom, srednjevekovni vitezovi, kauboji, indijanci, Nemci, partizani... Moj brat je, recimo, preferirao da bude Viking tako što bi od poklopca nekog bureta, dekorisavši ga, načinio štit na kome bio nacrtan neki “rogonja“. Jesenji  i rani prolećni period bili su rezervisani za “špartanje“ po ritu koji se u ta vremena belio od gusaka, pa smo išli za jatima tražeći jaja. Ja sam ih retko nalazio, ali sam se redovno vraćao okvašen i blatnjav. Zimi je bilo aktuelno sankanje na pomenutom bregu. Za nas je to bilo pravo ludilo, uživalo se beskrajno po ceo dan, a kući odlazilo tek pro-forme. Kad zaledi mala Ponjavica onda je na redu bilo klizanje i drvene sličuge sa armaturom. Nića Blazović je, recimo, imao klizaljke od životinjske kosti, koje su bile podesnije. Ja sam bio solidan klizač, a bilo je i onih koji su to doveli do perfekcije. S druge strane, ponekad je dolazilo i do upadanja u tanak led... Sve u svemu, nisam bio neko veliko spadalo, voleo sam da budem svuda, ali nisam bio ekstreman ni u čemu. Što se kaže - bio sam ziheraš. Slikovito, kod mosta na Nadelu skok sa belog kamena na visini metar, do metar i po, bio je vrhunac moje kuražnosti. Brat je, opet, bio jedan od značajnijih skakača, koji su skakali sa mnogo opasnijih pozicija, ali je jednom prilikom u penjanju, okliznuvši se, izgubio zub.

            Vaspitavanje...

            - Otac bio ekstremno strog, što sam spoznao puno kasnije uporedivši ga s roditeljima druge dece. Kad mi je loše išlo u školi praktikovao je zabrane. Za svaki odlazak se pitalo, a tu u je i, neizostavno, vremensko ograničavanje. Bio je toliko strog da sam neretko biciklom odlazio u PIK, gde je radio, da tražim odobrenje za bilo kakvo ozbiljnije napuštanje kuće, jer majka nije imala ingrencije u tom pogledu. Ako bih se, kojim slučajem i drznuo da to i uradim tada bih definitivno obrao bostan. Kada sam jednom doneo dva keca, sevnula je pesnica, a posle i “preki sud“ kroz svakodnevno prinudno čupkanje trave. Spolja gledano, otac je imao izuzetan rejting kod prijatelja i poznanika, čak su mi i mnogi zavideli na njemu. Dotle je kod kuće bio oličenje diktatora. Ipak, posle mnogo godina, sa ove distance, “zameram“ mu jedino što me je lepo vaspitao!

            Škola...

            - Kod, takođe, jako stroge učiteljice Lele Mišković, pohađao sam prva četiri razreda. Kao da mi je ta strogoća bila usud. Svi smo patili što nismo kod učiteljice Mare Polak, jer je Lela kažnjavala peckanjem prutićem po rukama. Ko izmakne dobije duplu dozu - a, kako da ne izmakneš, kad onoliko peče! Ali, sveobuhvatno - bila je dobra učiteljica. Solidno sam učio, uglavnom odličnim uspehom, a najveći problem mi je bila fiskultura zbog problema sa urođenim isčašenjem kukova. To je posebno došlo do izražaja u srednjoj školi, kada sam se, što zbog udaljenosti škole, što zbog puberteta i razvoja kostiju, veoma umarao i teško podnosio pešačenje. Mislim da sam tada napravio i najveću životnu grešku upisavši hemijsku školu, što sam tek naknadno spoznao. To kod mene tako biva - tek kad sve prođe, ja konstatujem da je nešto bilo pogrešio. Hemijska škola je po meni najgori mogući izbor, pa sam kasnije i svojoj deci izričito zabranio da je upišu, jer je zvanje hemijskog tehničara potpuno degradirano. A desilo se sasvim slučajno kada smo se toga dana moj drug Paja Rajković i ja uputili da upišemo Gimnaziju. Usput smo sreli jednu drugaricu koja je tek završila prvu godinu hemijske škole. Pošto se sita nahvalilka iste, ja sam se pokolebao i zaputio u suprotnom smeru. Prvu godinu sam ponavljao iz cuga, pa sam posle razmišljanja o promeni škole, ipak, nastavio, ali i kroz školovanje ustanovio da sam predisponiran za društvene nauke. Prirodne nauke su mi bile pravi bauk, vukao sam kečeve, ali na kraju kako-tako završio. Generalno, što se škole tiče imao sam nedostatak ambicija i toga se nimalo ne stidim.

            Druženje, izlasci...

            - Družilo se sa generacijom iz sela - pomenutim Pajom, Belim Bogutom, Franjom Vlašićem (svi, na žalost, pokojni). Sastajalište nam je bila betonska ograda u centru. Vreme se provodilo tako što se odlazilo na nadaleko čuvene igranke u “diskoteci“, zatim u bioskop, a kasnije sa godinama i u kafanu “Opatiju“. Ostajalo se do 11, 12 sati, slušao se tranzistor, najviše Radio Luksemburg, “Veče uz Radio“ Nikole Karaklajića na Beogradu 1 i “Sastanak u 21 i 5“  Nikole Neškovića na beogradskom drugom kanalu. Kasnije je krenuo Zoran Modli, a od literature jet u bio neizbežni “Džuboks“. To su stvari uz koje sam stasavao i oblikovao ličnost. Muzikom sam bio prilično opsednut, ali bez velikog preterivanja u informisanosti. Bazirao sam se na ono što mi se na slušanje dopadne. Prve ploče su bile “Help“ od “Bitlsa“ i “Paint it Black“ od “Stonsa“, koje mi je poslala majčina tetka iz Nemačke, što se mom ocu nije mnogo sviđalo jer je prezirao sve što dolazi sa “trulog“ zapada.

            Bend...

            - Kad sam dobio gitaru u 6. razredu nisam, baš, bio revnosan u sviranju. Tek u srednjoj školi, vraćajući se, povremeno sam svraćao u gradski park, gde su u krugu muzicirali Radica Kings, Pikili i ostali momci iz bendova kao sto su “Feniks“, “Kings“, “Haski“... Tu sam hvatao prve akorde, odnosno “gde koji prst stoji dok se svira“. Uzeo sam brošuricu u Radio Centru i pohvatao neke fazone, pa sam počeo i ja da po našem centru iznosim gitaru i skrećem pažnju na sebe. Dok je većina u čudu to posmatrala, neki su odobravali, pa se je, recimo, Franja Vlašić, čuvši kako interpretiram pesmu “Lutka“ od Francuza Mišela Polnarefa opasno “naložio“ na gitaru. Samo da napomenem da je on, po meni, najbolji gitarista ikada u selu. Bar, do pojave Miljana Nedića... Početkom sedamdesetih ušao sam u orkestar Doma kulture, koji je nastupao na raznim manifestacija od kojih je najpoznatija bila takmičenje okolnih sela, pod nazivom “Mikrofon je vaš!“. Tu smo se zatekli Paja, Franja, Beli Bogut, braća Nikola i Pera Poljak i moja malenkost. Kasnije smo počeli da sviramo igranke i tada smo i  dobili naziv “Bloodi Flash“. Probe su izgledale tako što se donese gramofon ili magnetofon, Franja, koji je bio zadužen za “skidanje“, objasni Nikoli šta treba za bas, a Beli je istovremeno hvatao ritam...  Igranke su bile posebna priča, po meni i do danas neprevaziđen provod. Igralo se, skakalo, ludovalo... Repertoar za sve i svakoga, a rokenrol se utopio u sve to i svirao u poodmakloj fazi igranke. A, onda neko vikne: - Ajde više, dosta drndanja, dajte kolo! I, to je to - i tada su “narodnjaci“ bili većina. Čak je i dobar deo članova orkestra bio naklonjen nekim takim zvucima. Posle je došao za upravnika Mija Radojević, koji je insistirao na uniformama, što nam baš i nije imponovalo. Ni lokalne političke strukture, za razliku od današnjih, nisu bile naklonjene tim pojavama, jer su zaključivali da se tu dešava nešto neprimereno. Ne baš jeres, ali da “to“ definitivno kvari omladinu, nisu imali dileme. S druge strane, dolazilo je i do nekih nesuglasica unutar orkestra, kao i ozbiljnije životne obaveze, pa je sve to uslovilo da posle manje od dve godine napustim aktivno muziciranje.

            Posao...

            - Počeo sam da radim 14. marta 1973. godine u “Jugoinspektu“. Posle dve godine prelazim u “Petrohemiju“, gde ostajem do danas. Zadovoljan sam kretanjem u poslu. Sve do sada je funkcionisalo bez nekih velikih stresova, a čak mi smenski rad nimalo nije smetao, za razliku od ogromne većine kolega.

            Porodica...

            - Već 13. aprila 1974. godine oženio sam se Marijom. Željko se rodio u oktobru iste godine, a 4 godine kasnije i Ivan. Pošto sam dobio stan, od 90-e do 99-e smo živeli u gradu, da bi se za vreme bombardovanja žena i ja ponovo vratili u Starčevo, kod tašte i tu ostali do danas.  Porodicom sam prezadovoljan, ali ne znam koliko su oni zadovoljni mnome (smeh!). Što se dece tiče, dobro su se snašli, Željko radi na radiju, a Ivan na televiziji. Jednom rečju - nikada nisam imao problema sa njima.

            Starčevo, danas?

            - Sve aktivnosti oko radova na kanalizaciji, gasifikaciji, asfaltiranju, su veliki plus za sredinu u kojoj živim. Smeta mi neultura i nehigijena! Često imam priliku da vidim neke besprizorne ljude kako iz kola izbacuju kese sa smećem, što je ravno užasu! Smeta mi i što više nema bioskopa i čitaonice.

            I tako, posle mnogo godina Boba je, u društvu svojih “saboraca“ iz benda, Nikole i Pere i mladih pomagača, ponovo svojim neodoljivim šarmom izmamio mnoge osmehe i aplauze. I, na opšte oduševljenje, posle odličnih kritika sa avgustovskog hepeninga, ovi prekaljeni veterani će se najverovatnije ponovo baciti na aktivnu svirku!

            - Moja je obaveza da neizmerno zahvalim svima koji su uticali na to da se obeleži četrdesetogodišnjica rokenrola u Starčevu i što su, okupivši neke ljude, stavili do znanja da je nekad, nešto postojalo! Za mene samog to je neka vrsta susreta generacija. Opet, žao mi je što se neki nisu odazvali, pošto ne vidim zašto jedan takav period života ne treba pominjati, jer je, bar meni, to bio najlepši period u životu. Posebnu zahvalnost dugujem Miljanu i Dacku, što su “trpeli“ mene i braću Nikolu i Peru Poljaka, nekoliko meseci na probama.

Jordan Filipović

 Vrh strane