U braku sa suprugom Jovankom bio je od 1969. do 2015, kada je ona preminula nakon duge i teške bolesti. Sin Aleksandar (47 godina) podario mu je unuke Tamaru (19), Janu (12) i Marka (7), a ćerka Ivana (40) - Taru (10). Od rođenja, pa do svoje dvadesetčetvrte godine, živeo je u Starčevu, s kojim je ostao u neraskidivoj duhovnoj vezi. Tu je i završio osnovnu školu, a potom je u gradu pohađao ekonomsku. Za vreme odsluženja vojnog roka stekao je diplomu rukovaoca parnih kotlova. Tim zanimanjem bavio se odmah po skidanju sivomaslinaste uniforme zaposlivši se u zemunskoj građevinskoj firmi “Planum“. Dve godine kasnije prešao je u “Utvu“ u kojoj je kao zavarivač radio do penzije 2002. godine. Još kao mali voleo je sport, pre svega rukomet, atletiku i odbojku, za koju je i spletom okolnosti i do danas ostao vezan, jer je već petnaest godina aktivan u Odbojkaškom klubu “Borac“.

            Kako je odrastao mali Bora?

            - Detinjstvo pamtim u izuzetno lepom svetlu. Živeo sam i odrastao u porti starčevačke pravoslavne crkve, u kojoj je kao sveštenik službovao otac kojeg su svi poznavali kao pop Bratić, dok je majka Brana radila kao učiteljica u Osnovnoj školi. Skromno, ali bezbrižno odrastanje proticalo je u društvu brojne komšijske dece, kao što su Slavko Žuća, zatim budući kum Borica, pa Laza Venjac, kojeg sam kasnije krstio, Dragoljub Bežunar - kojeg sam venčao, a tu su bili i Slobodan Đurišić Kreca, koji je kao jako mlad poginuo još 1971. godine i Sava Grubetić, zvani Buva. Obično smo se okupljali u porti, dok se u ritu igrao fudbal. Kada smo malko poodrasli jedna od omiljenijih aktivnosti bila je penjanje do samog vrha crkve, u čemu sam prednjačio. Popeli bismo se stepenicama do zvonika, a potom zagrlili stub, koji je bio po sredini, i nogama se odupirali od okolnog zida. Pa, onda par koraka rukama, par pokreta nogama i stignemo sve do krsta, odnosno, vrha. Bilo je zaista rizično, pa sam taj poduhvat pokušavao da sakrijem od oca, koji je to nekada uspevao da sazna. Ipak, on je bio blage naravi, za razliku od neuporedivo strožije majke. Otac bi je, kada napravim neki nestašluk, uvek umirivao rečima - ma, ne brini, biće nešto od njega kada odraste. I tako je nekako ispalo...

            Škola...

            - Niže razrede pohađao sam u “donjoj školi“, a najpre me je učio Josip Sova. Kako smo neretko bili nevaljali, on je umeo da nas povuče za zuluf i podgine nagore da “porastemo“. Nastavio sam da budem nestašan a bilo je i poneke slabe ocene, što je majci, koja je radila u školi, bilo prilično neprijatno. U višim razredima, bolje od ostalih pamtim osobenog nastavnika srpskog jezika Gileta Petrovića. U vezi s njim odlično se sećam jednog “slučaja“: radilo se o tome da je drug iz odeljenja,  Vukašin Vukotić, navodno, nešto zgrešio a Gile je praktikovao da nestašluke kažnjava koprivom, koja je i te kako znala da ožeži. Takav kakav sam bio i voleo pravdu, smatrao sam da to nije bilo u redu i digao “pobunu“. Skupio sam grupicu buntovnika i krenuo kroz park kod direktorke. Neko je to dojavio majci, koja je uplašena da ne napravim neku glupost, pohitala da nas presretne i zaustavi u nameri. U taj čas naišao je učitelj Bata Polak i ubedio je da nas pusti da izrazimo svoje mišljenje. Uspeli smo u tom naumu a da li je direktorka nešto preduzela protiv Gileta, nikad nismo doznali. Sve u svemu, otvoreno priznajem da školu nikad nisam voleo. Naravno, to je majku beskrajno pogađalo, dok je otac i u tom pogledu verovao da ću se u životu snaći i bez toga.

            Momčenje...

            - Uuh, bilo je tu svega. Naročito, kafana... Dovoljno je reći da su mi ekipa bili: Raka Marjanović, sada pokojni Živa Batanjski i Boža Perovanović. Recimo, ovaj poslednji zaslužan je što sam verovatno jedino ja u tada čuveni noćni klub “Lotus-bar“ ušao bos i u kratkim pantalonama. Tamo smo došli iz starčevačke kultne kafane “Opatije“, koja nam je bila glavna baza, pa nakon što smo dočekali zoru u pomenutom beogradskom baru, nije nam bilo nimalo teško da odemo u Crepaju kod neke Živine rodbine. Usput smo svratili u Skrobaru na još par komada, da bismo završili na početnoj tački. Ali to je samo jedno od sličnih maratonskih boemskih putešestvija. Bilo je u kafani raznih situacija - od veselja do rasprava, pa i onih žučnijih i fajterskih, premda nikad preko dozvoljene granice. Međutim, nakon što sam se oženio, takve “ekskurzije“ sam proredio ali pošto je i žena bila sličnih razmišljanja, neretko smo i zajedno izlazili. U to vreme voleo sam i da pevam, pa sam zajedno sa sestrom odlazio na tada popularna takmičenja sela pod geslom “mikrofon je vaš“, kada sam najčešće nastupao u duetu s Rozom Šic, kasnije Kalenderac. Organizovane su i maskare a jedanput smo, nedavno preminuli matičar Đoka Dimitrić i ja, jahali magarce i tu sliku još uvek čuvam…

            Posao...

            - U “Planumu“ sam radio oko dve godine i išao po raznim terenima po celoj Jugoslaviji. Trebalo je da provedem neko duže vreme u Zambiji, što sam odbio, pa sam se vratio u Pančevo, to jest u “Utvu“, gde sam izučio zanat za zavarivača. To je tada bila dobra firma i izuzetno prohodna u neka bolje plaćena preduzeća. No, bila je specifična i po tome što, kad tamo uđeš, jako teško izađeš i to najviše zbog društva. Početkom osamdesetih godina određeni period proveo sam u Libiji, na nekoliko remonta. Kasnije sam dobio lakše radno mesto u alatnici, odakle sam i otišao u penziju 2002. godine.

            Porodica...

            - Ženu sam upoznao 1969. godine na Socijalističkoj slavi, zabavljali smo se pola godine, uzeli, 1. novembra, od početka do kraja lepo smo živeli. Bili smo kod oca u Starčevu do 1971, zato što je po crkvenom zakonu popovsko dete bilo dužno da, čim zasnuje brak, napusti kuću, to jest parohijski dom. Tamo mi se rodio Saša, nakon čega smo iznajmili stan u gradu u Karađorđevoj ulici, gde se potom rodila Ivana. Žena je radila u “Tesli“, pa nismo loše živeli, a u ta srećna vremena stambeno pitanje je bilo relativno lako rešivo. I dobili smo ga na Sodari 1981. godine, gde smo proveli punih dvadeset godina. Uvek smo težili da imamo neku kućicu, pa smo 2001. godine kupili jednu u Ulici Ive Kurjačkog. Tu mi je umrla majka, a 2015. i supruga. I to od izuzetno teške Alchajmerove bolesti. Ta agonija potrajala je ukupno čitavih devet godine, a u poslednjih par, njeno postojanje svelo se na vegetiranje. Najteže u životu padalo mi je kada su dolazili unuci. Uprkos svemu, izgarao sam kako bi ona što duže poživela, iako mi je krajnji ishod bio jasan. U jeku te borbe, naglo i potpuno sam klonuo a zahvaljujući doktoru Dudi Stojiću, urgentno sam primljen u bolnicu. Ispostavilo se da je u pitanju virus zapadnog Nila. Imao sam jednu, jedinu želju: da što pre ozdravim kako bih nastavio da pomažem svojoj ženi. I uspeo sam u tome za svega desetak dana, iako ta bolest obično  duže, čak i po par meseci.

            Sport...

            - U osnovnoj školi sam trenirao rukomet. Bilo je tu fudbala, a naročito navijanja. Zanimljivo je da sam ja partizanovac, otac je bio zvezdaš, a majka je navijala za “Vojvodinu“. Među nama je vladao veliki rivalitet i jedanput, kada su moji porazili Novosađane s 5:0, otac je zakačio na motku neke moje crno-bele gaće. Majka je volela odbojku pa sam verovatno zbog toga i sam zavoleo taj sport. Redovno sam posećivao utakmice OK-a “Borac“. Toliko često, da nisam propuštao ni jedno gostovanje, kada sam u autobusu uvek sedeo s Vojom Zdravkovićem. Pre petnaest godina sam se obreo u klubu kao član uprave. Sve je počelo tako što me je jednom prilikom Boško Kojić, koji je tada praktično vodio klub, pozvao na godišnju skupštinu. Nakon oficijelnog dela, svratili smo u kafić i tadašnji predsednik Lala Tucakov predložio je da me angažuju u upravi. Kada je čuveni Dika Angelin umro, nasledio sam ga na mestu takozvanog domaćina utakmica. To radim i dan, danas, a posao se sastoji iz toga da se sve pripremi za utakmicu, dočekaju gosti, delegati, sudije, novinari... Bilo je ponekad i problema, ali uvek sam uspevao da pronađem način da se to ljudski prevaziđe. Kada je već o ljudima reč, mogu da izdvojim neke koji zaista mnogo vrede ali su toliko skromni da se nikad ne nameću poput recimo Rođe Miloševića ili sadašnjeg prdsednika kluba Jovana Jovića, koji ne štedi ni svoj novac, ni energiju za dobrobit kluba a tu je njegov asistent Zoran Manić. Bilo je mnogo lepih trenutaka, poput recimo povratka u Super ligu Srbije sredinom dvehiljaditih godina. Otada sam kompletan klub pozivao na slavu, sve dok mi se supruga nije razbolela. Pritom, ona je bila poznata kao strastven i temperamentni navijač, a kad zvizne s dva prsta, cela hala je ječala. Sve u svemu, obožavam odbojku i radim ovo bez ikakve materijalne satisfakcije a dovoljno mi je samo to što sam s njima. Čak sam i unuku Tamaru “zarazio“, koja je neko vreme trenirala taj predivni sport.

            Starčevo, danas...

            - Starčevo je moje  mesto, čak i sada razmišljam da mu se vratim. Da mi supruga nije umrla, sigurno bih to već učinio. Mnogo je dobrih stvari urađeno, ali jedina žal mi je to što nije izgrađena hala, što bi veoma značilo, naročito kada je odbojka u pitanju. Na utakmicama bismo umesto dvadeset, imali po 200 ljudi a da ne pričam o tome koliko bi se mladih aktiviralo.

            Tako govori Starčevac u duši, koji svima poručuje:

            - Živite život punim plućima a tada, čak i ako nešto pogrešite, nemojte se kajati.

Jordan Filipović