|
Komentari
(Malo)građani
Da se Starčevcima i
Starčevu u poslednje vreme zavidi, to se zna. Zapanjeni brzim razvojem
Starčeva u vreme opšte stagnacije, oni kojima to smeta sve više se
opterećuju pitanjem kako nam to uspeva. Lepo. imali smo plan, imamo
ljude, i radimo.
Najnoviji povod da nam se zavidi (prethodni je
bio pre samo mesec dana, kada je predsednik pokrajinske Vlade otvorio
još jedno gradilište u našem mestu), jeste naš muzički festival Eks-JU
rok fest. Na stranu to što potpuni amateri mogu da naprave ovako veliki
festival koji posećuje više hiljada ljudi, “važno“ je - zašto se održava
baš u Starčevu!? Zvonki glasovi sakriveni iza autoriteta nekih ustanova
kulture, javno postavljaju pitanje “zašto Pančevci moraju da idu u selo
Starčevo kako bi se zabavljali na koncertima“ !? A odgovor je tako
jasan! Zato što oni nisu sposobni! A pride su na gradskom budžetu i
raspolažu drugim resursima koje lako mogu “upregnuti“ u organizaciju
nekakve manifestacije koja će im dati toliko potrebnu satisfakciju. A mi
ćemo naredne godine da napravimo još veći spektakl, ne u inat njima,
nego zato što umemo!
Setimo se samo kako se dizala buka u lokalnim
sportskim krugovima kada je FK “ Borac“ osvojio prvenstvo i ušao u viši
rang, u Vojvođansku ligu. Zluradi su davali “ Borcu“ samo godinu dana u
višem rangu, prognozirajući krah i blamažu. Međutim, usta su im zapušena
sjajnim igrama starčevačkih fudbalera i odličnim plasmanom u gornji deo
tabele Vojvođanske lige - Istok, dok su se preostala dva pančevačka
ligaša borila za opstanak! Takvi danas samo mogu da “ krive vratove“
kada prolaze pored velelepnih tribina u Starčevu.
Mesna zajednica Starčevo je na poslednjoj sednici
prihvatila da bude nosilac projekta kojim će Starčevo dobiti
arheološko-turistički park. Reč je o ideji koja je dugo prisutna u
vizionarskim pogledima, a predstaljaće pravu novinu na našim prostorima.
Neće to baš biti kao pariski “Diznilend“, ali da će biti takvog
karaktera, to hoće. Reč je o zamisli da se rekonstruiše naselje iz
perioda neolita, baš onakvo kakvo je bilo pre 7500 godina! Kada se to
bude dogodilo, posetioci će moći da se, kao vremeplovom, vrate u
pradavna vremena i u potpunosti osete život kakav je bio pre mnogo
hiljada godina. Ideja je da se ovaj svojevrsni arheološko-turistički
park podigne tik uz originalnu lokaciju koja se nalazi na obodu Starčeva
(od Ulice JNA, ka Petrohemiji), i u neposrednoj blizini srednjovekovnog
manastira Vojlovica.
Šta li će tek na ovo reći oni kojima je ionako
teško da pojme starčevačke uspehe...
Petar Andrejić
Eto, najzad i to
dočekasmo! Posle četiri leta da mi, neki, sve nevolje potrpamo pod jedan
veoma šareni tepih i, bar, na mesec dana bezbrižno lepršamo na istom ne
misleći na sve te nevolje koje su n as ophrvale. Mundijal nas očarava,
uveseljava i izjednačava na svake četiri godine! I, niko nam ne može
oduzeti, voleli najvažniju sporednu stvar na svetu ili ne (u ovom
slučaju zaista je sporedna), da se okupimo u enormnim količinama u
raznim bircovima, klubovima, a bogami i trgovima...
U epizodi:
Pobednički mentalitet
Tračoslava (cupkajući
ispred velikog video-bima u centru izvesne nam varošice): - E, bre,
komšo, i kad počima taj tvoj fuzbal! Kad si me već dovuko vamdole de
objasni mi ko tu, šta, kako...
Šeširdžija (uzbuđeno
pred tekmu): - Ta, slatka komšinka, kak ne znadeš - ta, to ti jedared u
četir' leta sve zemlje sveta igradu za veliki pekar od, vele, pet kila
čistog zlata. I svi ljudi tade mlogo ljuto navijadu, jer je to većma
teško osvojiti - valja se imati mlogo para, i sreće i , ono kak' se veli
mentali... Ih, na vr' mi jezika, no, evo sade naši igradu sa ovim
Crncima!
Tračoslava (gledajući
intoniranje himni): - Stvarno su uzbuditi! Vid' kak' se ovaj Crnja drži
za srce ko da će ga strefi! A, šta ti to mentali...
Grmalj (pored njih sa
pivčugom od “dvije kile“): - Srk, rig, a to t' se, tetka moja, veli
mentolitet i to t' znači da treba da b' nadigro i pobijedio suparnike,
imat' neku tekuć'nu u vene. Nije mlijeko, ko što ga neki imaju u
izobilju (pogleda u u bujno poprsje napupele omladinke koja sa sličnim
joj sedeše nedaleko). Jerbo da bi šutno tu loptetnu, mmm (ponovo ždraknu
u dotičnu) treba imat, a, kako da t' reknem, ništa drugo neg' vel'ku onu
stvar!
Sponzorojka (obrati se
isto tako napupeloj i oskudno odevenoj prijateljici): - Zn'či,
smorićemo se ovde ko mrmoti! Bolje smo odfurali u šoping... Mis'im,
odakle ti to da na fubalu ima dobrih frajera?! Sve sami matorci i
alkosi. Znači, i , svi se dernjaju ko bolidi! Au, šta to zuji za medalju
(prim. aut. vuvuzele)
Grmalj (u tom trenu
poče himna slavom ovenčana): - Tišina, der đavol'ce nijedne, za himnu se
šuti i stoji mirno (ustade i pokuša da odstoji dug prema otadžbini)
Student (pridrža
dotičnog koji se opasno zatetura, jer ga je uhvatila 'promaja'): - Umalo
nas ne ubi prejaka himna! Kako stvari stoje, otadžbina nam i nije na
nekim stabilnim nogama!
Grmalj: - Uf, hik, ma
ova dečurlja! Bacaju kore od banane na svje strane! Ne mere pošten
patriot ni 'imnu valjano da ispoštovat'! Al', ne mari, najači smo u
cijeli svijet, oduvat' ćemo ove gologuzane, a tek poslije one Švabove.
Ha, još ih moj ćed ovuda tamanio ko zečeve! Ma, finale nam ne gine!
Student: - Da, da, uvek
smo na početku tako bahato pretenciozni, a posle zna se šta šta biva -
drvlje i kamenje na sve u koje smo se do juče kleli...
Grmalj: - A, neć'
bit', ovi put! Stoposto je to što što sam rekno! Sluš'o sam i što veli
oni Jenglez, a, tek, ona 'obot'nca! I, svi jednako kazuju - mi i
Brazilci!
Student: - Jasno,
manje nam je bitno da li imamo dobre igrače koji ne lete u nebo,
kompaktan tim, pozitivan duh, familijarnu atmosferu. Mi u svemu uvek
više verujemo pasulju, gatarama, kristalnoj kugli, hobotnicama...
Grmalj: - Ma, mi smo
prvaci, kad t' ja velim, jer mi smo svijeti nebeski narod! Našijem
venama teče krvih samijeh junaka. Mi imamo, taj pobjednički mentolitet..
Student: - E, baš ga
ubode za jedno slovo! A, možda, i nije neka greška! Sve zavisi kako se
posmatra! Ne treba od svega praviti ratno stanje, ovo je ipak samo igra
i zabava! Ali, ako se želi pobeda, naravno da je nužan pobednički
mentalitet - a on se sastoji prethodnog vrednog rada, kolektivne
atmosfere, i, najbitnije, da se do kraja veruje u uspeh, a ne klone
duhom od straha od poraza ili, čak, opobede (kao npr. s Nemcima). E,
bojim se da taj ...itet mi nešto i ne posedujemo u poslednje vreme!
I, svi su oni tako, slučajno ili namerno, ali,
ipak, zajedno, nastavili da navijaju do pobede, koja će im se, valjda,
jednom osmehnuti...
Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj
opštini ništa novo, osim što je kiša ugušila sve živo, što je počeo da
se gradi prečistač otpadnih voda, završila se još jedna školska godina,
a imali smo jedinstvenu priliku da budemo deo istorije i prisustvujemo
vanserijskom spektaklu 26. juna na stadionu “Borca“, koji čak ni odurno
vreme nije pokvarilo. Nastupi Bajage, “Leta 3“, “Ortodoksa“, Elvisa,
pamtiće se decenijama! Drugi “Eks-Ju Rok Fest“ je u svim segmentima
pokazao taj nasušni pobednički mentalitet! Vidimo se dogodine na trećem!
Jordan Filipović
Jabuke petrovače
Mesec juni za decu je
mesec radosti. Završava se škola, počinje leto i bezbrižne dečije igre i
zabave.Tu su još i neki veliki praznici koji se obeležavaju na različite
načine.
Dolazi i sezona raznog
mladog voća i povrća, pa je i tu razlog veselju, a netkome bogme i to
može biti teret. Sezona trešanja je počela još u maju i nastavlja se sve
do kraja jula, dolaze višnje, ringlovi, dudinje pa i drugo voće. Kad sam
rekao teret, mislio sam na branje višanja, ringlova i dudinja, nešto za
rakiju, a višnje bogme za otkup, jer su to ipak bili novci, a do novaca
je na selu teško bilo doći. Jabuka je obično nestajalo nakon Božića i
osim retkih domaćinstava ili trgovaca koji su ih dobro spremili da
prezime i dočekaju novi urod, sva deca su očekivala novi rod jabuka,
jabuka petrovača. Ne znam zbog čega, ali nekako se pazilo da se nove
jabuke ne koriste sve do Petrovdana. Stariji su govorili da ako se jedu
jabuke pre Petrovdana, mogu se zaraditi razne bolesti, pa smo se mi deca
toga i pridržavali. Koji put se bilo teško obuzdati, pa ako smo se našli
ispod kojeg stabla jabuke petrovače, a na zemlji ih je bilo, krišom smo
znali da ih pojedemo. Čekali smi ipak Petrovdan kako bi se s užitkom
najeli novih jabuka. Za Petrovdan je bio i poseban običaj. Pre buđenja,
rano ujutro, naročito u krevet muške dece, neko bi istresao friško
nabrane ili skupljene jabuke, pa kad bi se od deca nažuljala i osetila
da im nešto smeta, brzo bi se i probudila. Nikada mi nije nitko pojasnio
simboliku ovog čina, ali znam da je svu decu ovo jako veselilo. Prvo što
u samom selu nije bilo puno stabala jabuka, a naročito ovih prvih,
jabuka petrovača, pa smo bili sretni kad nas se neko setio i darovao nas
jabukama. Te jabuke petrovače bile su nešto posebno. Posebno su mirisale
i kad su se našle u krevtu, ne samo da je krevet mirisao nego i cela
soba. Bile su žuto zelene, sočne, malo kiselkaste, baš pravi užitak.
S obzirom da smo ipak
toga znali dosta dobiti, nismo mogli sve sami pojesti, a ovako sveže
jabuke, čak nisu mogle dugo stajati, jer ako su bile malo natučene, brzo
bi posmeđile i na tom mestu bi se počele kvariti. Ako ih je stvarno bilo
višška delili smo ih s prihateljima iz komšiluka, jer kako sam rekao
niti je u selu bilo dovoljno stabala jabuka petrovača, niti je svako
dete imalo prilike da dobije u krevet jabuke. Ako je i nakon svega
preostalo jabuka, sve se to ipak iskoristilo. Mame su brzo narendale
višak jabuka, razvukle testo i začas je bilo slasne savijače od jabuka,
što je baš na Petrovdan bio i običaj da se napravi savijača.
Petrovdan je i nekakav
prijelomni dan u godini. Neki su čak rekli da je to “prvi jesenji
svetac“, pa kad se pogleda malo bolje u neku ruku su imali i pravo.
Počinje prikupljanje letine i pojačavaju se radovi na polju, kojih
praktično ima cele godine.
Nadam se da još ima po
selu jabuka petrovača i da se još neko seća običaja darivanja dece, a
ako ništa drugo, napravite dobru savijaču, osladite se i lakše dočekajte
predstojeće radove u polju.
Vinko Rukavina
Makrobiotika i
zdravlje
Da li smo se zapitali zbog čega su poslednjih
meseci reklamni prostor u Srbiji preplavile kojekakve
kure za mršavljenje i promocije lekova, koji potpomažu smanjenju
kilograma? Da li je to puka potreba farmaceutskih kompanija da prodaju
svoje skupe proizvode, ili se na tržištu zaista pojavila potreba za
takvim preparatima? Ni jedna ni druga opcija nije daleko od istine, ali
pre će biti da smo nacija koja polako počinje da se bori s problemom
gojaznosti. Rezultati najnovijih istraživanja na temu preuhranjenosti
Srba, pokazali su da svako treće dete i svaka druga odrasla osoba nema
tri obroka u toku dana, a najčešće se preskače doručak. Isključivo beli
hleb jede 60% mladih i 50% odraslih. Nedovoljno se unosi voće i povrće,
5-6 puta manje u odnosu na preporuke Svetske zdravstvene organizacije.
Posledica je nedovoljan unos minerala, vitamina i dijetnih vlakana. Ribu
nikada ne jede 60% dece i mladih. Alkohol se konzumira tri puta više
nego mleko, a svaka četvrta osoba smatra da alkohol nije štetan. Unos
masti, pogotovu životinjskih, preveliki je. Ovi frapantni podaci svakako
ukazuju na jedan veliki društveni problem. Činjenica je da je 60%
stanovništva Srbije gojazno, a čak 20% je ekstremno gojaznih. Najveći
procenat gojaznih je u Vojvodini. Smanjena fizička i sportska aktivnost,
takođe utiču na gore navedene parametre. Podatak koji najviše zabrinjava
je da čak 13,2 odsto dece predškolskog uzrasta ima višak kilograma! Brza
hrana, nebavljenje sportom, previše vremena provedenog ispred
kompjutera, dovodi do pasivnosti dece i samim tim ona na startu ne stiču
naviku da žive zdravim životom, što još više biva podržano od strane
roditelja i rodbine, koji “bucmasto“ i “debeljuškasto“ dete smatraju
zdravim.
Ono što je mnogo gore od viška kilograma, jesu
posledice koje povlači taj problem. Među mnogobrojnim posledicama
gojaznosti nalaze se psihosocijalni problemi, depresija, smanjen
kvalitet života, moždani udar, respiratorne smetnje, infarkt miokarda,
angina pektoris, šećerna bolest, povišene masnoće u krvi, masna jetra,
povišen krvni pritisak, razni karcinomi, degenerativne promene na
zglobovima, smanjena reproduktivna funkcija... Jedini način prevencije
je na vreme shvatiti problem i krenuti u njegovo rešavanje. Pravilna
ishrana je prvi i najvažniji korak. Makrobiotika preporučuje korišćenje
tradicionalnih namirnica u ishrani, kao što su integralne žitarice,
mahunarke, lokalno gajeno povrće, umerene količine bele ribe. Umesto
šećera za koji se danas pouzdano zna da je više otrov nego hrana,
makrobiotika predlaže upotrebu tradicionalnih zasladivaca, kao što su
ječmeni i pirinčani slad i drugi zasladivaci od žitarica. Tu je još i
upotreba nerafinisane morske soli kao i hladno ceđenih nerafinisanih
ulja. Male količine morskih algi, koje su izuzetno bogate mineralima i
mikroelementima, zaokružuju hranljivu vrednost makrobiotičkog tanjira.
Program ishrane u makrobiotici daje velike rezultate. Prihvatanje
preporuka makrobiotike može vrlo brzo da rezultira smanjenjem telesne
težine do 12 kg mesečno, normalizacijom sadržaja masti i nivoa
holesterola u krvi, kao i normalizacijom krvnog pritiska. Normalizacija
varenja i regeneracija organa za varenje, poboljšanje svih vitalnih
funkcija i povećanje fizičke i psihičke snage, takođe se može postići
pravilnom i zdravom ishranom.
Koliko god smatrali Amerikance najgojaznijom
nacijom, taj problem je sve aktuelniji u zemljama EU, a gojaznost je u
najvećoj ekspanziji baš u slučaju zemalja u tranziciji. Moramo shvatiti
da je debljina bolest i da je naš način ishrane nezdrav. Brza hrana koja
se mladima nudi kao nešto što je u trendu, bez ikakvog prethodnog
upoznavanja sa štetnim aspektima takve ishrane, najveći je uzrok
debljine kod mladih.
Nikako ne smemo okretati glavu pred ovim
problemom. Ukoliko se ovim tempom kod nas nastavi epidemiološki trend
gojaznosti, koji je pre 20 godina postojao u Americi, klinička slika
američkog stanovništva će ubrzo postati realnost i kod nas.
Ne verujmo magičnim dijetama i tabletama za
mršavljenje. Prihvatimo na vreme principe pravilne ishrane i preporuke o
redovnoj fizičkoj aktivnosti.
Dalibor Mergel
Ko je pojeo naš sir?
Kažu ljudi, u dobar sir slije se sva priroda
okoline u kojoj se pravi, voda, vazduh, vetrovi, trava, aromatično
bilje. Sve to daje siru pečat kvaliteta po kome se on prepoznaje i zato
se čuvenim sirevima dobro zna geografsko poreklo. Postavlja se pitanje
ipak, kako to da pored obilja prirodnih lepota, još uvek koliko toliko
očuvane zdrave prirodne sredine, višedecenijskog bavljenja stočarstvom i
pravljenjem sira, mi ipak imamo svega nekoliko vrsta ovog proizvoda?
Potencijal izvoza kao i potencijal proizvodnje su još uvek daleko od
bilo kakve iskorišćenosti, a tržište dovoljno veliko. Svetska nepca,
sugurna sam, će i pored poznatih francuskih i švajcarskih sireva imati
sluha i za sireve koji dolaze sa ovih područja.
Kako u jednoj knjizi piše, kako je francuski
seljak mogao da napravi ogroman broj sireva? Sa vrenjem. Bez vrenja. Sa
fermentacijom ili polufermentacijom, sa plesni, sa buđi, sa travama, sa
biberom, sa Bogom i ocem, meke, tvrde, ovčje, kozje, smrdljive,
mirišljave, gumaste, kremaste. Dok mi imamo samo tvrdi i meki sir. Nije
to plod dosade i nemanja pametnijeg posla, već pre svega velike ljubavi
prema ovoj namirnici, stalnom eksperimentisanju i usavršavanju iste, kao
i podršci države. Naravno da su i
istorijske prilike odigrale bitnu ulogu, ali i činjenica da
se u Srbiji sa
radom ne preteruje. Naša ndustrijalizacija sa početka
prošlog veka je svakako opustosila sela, a u poljoprivredu se dugi niz
godina nije uopšte ulagalo, iako se naša vlast kune da je upravo
poljoprivreda temelj naše buduće proizvodnje. Kakav temelj, takva i
proizvodnja. Što se pak tiče toga da se sa
radom ne preteruje u
prilog ide činjenica, da naše selo pre svega proizvodi mleko, koje
otkupljuju veliki industrijski kompleksi ili manje zadruge, znatno
zaostaje proizvodnja ostalih mlečnih proizvoda. Takođe se često zbog
komercijalnih efekata, preskače faza zrenja sira. To je faza u kojoj sir
treba da se neguje (da se prevrće, premazuje, briše i da mu se menja
temperatura). Za ozbiljniju proizvodnju sira potrebna su veća ulaganja i
modernizacija, što bi u početku stvorilo znatne troškove, pa često je to
prvi kamen spoticanja. Skloni smo tome da želimo nešto odmah i sada, ali
često nismo svesni činjenice da je za uspeh preko noći potrebno
dvadeset godina.
Ako je preambiciozno porediti se sa Francuskom
koja ima oko 400 vrsta sireva, postoji još jedna Evropska zemlja u kojoj
se kaže: “Svi znaju da prave rupe, ali samo mi znamo da pravimo sir“! U
pitanju je naravno Švajcarska, zemlja sa malo vrsta sireva, ali je svaki
zaštićen, a kvalitet im se ne menja decenijama. Što se zaštite naših
sireva tiče, mi smo zaštitili samo sjenički sir. Veliku većinu sireva
nećemo moći da zaštitimo zato što za njihovu proizvodnju uvozimo starter
kulture iz Holandije i Danske iako je na našem području registrovano čak
600 bakterija koje pomažu u pravljenju sira, a osam čak nije izolovano
nigde u svetu. To nam svakako pruža mogućnost da stvorimo takve vrste
sireva koje će biti tipične samo za naš region. Poznato je da je naš
jedini autohtoni sir somborski sir od ovčjeg mleka, koji se, na žalost,
već dugi niz godina ne proizvodi, a somborska Mlekara proizvodi
isključivo feta sir, koji je inače grčki proizvod. I iza ovoga stoje
komercijalni razlozi jer je za proizvodnju kilograma fete potrebno manje
mleka nego za proizvodnju somborskog sira. Ovo samo još jednom potvrđuje
činjenicu da ulažemo samo u ono što nam donosi laku i po mogućstvu brzu
zaradu. Manjak ulaganja se svakako može povezati sa lošim propisima u
ovoj oblasti ili njihovim čestim promenama, kao i postojanju političke
nesigurnosti. Zbog toga su ciljevi privrednika često samo kratkoročno
orjentisani.
Ono što još koči razvoj u ovoj oblasti jeste i
neujednačen kvalitet naših proizvoda kao i nedovoljno poznavanje ove
namirnice kako od strane prodavaca, tako i od strane kupaca. Tako vam
često preprodavac na pijaci može prodati zlatarski kao zlatiborski sir
ili obrnuto. Za ementaler se, recimo, zna da na sredini može imati samo
tri veće rupe, dok trapist može imati tri ili četiri manje rupe,
veličine graška.
I, na kraju, jedino što bi još trebalo dati,
jeste recept za jedan dobar srpski sir... Za njega vam je potrebno pre
svega malo dobre volje, puno truda i rada, udruživanje poljoprivrednih
gazdinstava, sve to dobro zaliveno subvencijama države i strpljenja.
Svega ostalog imamo u izobilju.
Miroslava Kovačević
Vrh
strane
|
