Intervju

NADA BERKULJAN, ČLAN GRADSKOG VEĆA ZADUŽENA ZA KULTURU I INFORMISANJE

Starčevo je gostoljubivo mesto

Starčevo je stvarno svetla tačka. Taj Kreativni kulturni klub pravi stvari koje bih ja pravila. Imam stvarno reči hvale. Nedavno sam bila na Trgu neolita na koncertu angolske folklorne grupe, to je bilo prelepo.

            Kad neko čuje da je žena na funkciji, kaže: “Svaka joj čast“,  dok drugi kažu “Šta joj to treba“. Šta mislite, da li kod nas ima dovoljno žena na javnim funkcijama?

            - Nema. Moj ideal je norveški standard gde ima više od 40 odsto žena na javnim funkcijama. Kod nas bi zaista bilo dobro da ima više žena na takvim mestima.  Žene drugačije gledaju na politiku i imaju potrebu da vide trag onoga što su uradile, odnosno kada se okrenu iza sebe da vide da je tu napravljen neki red. Sa muškarcima je druga priča jer je i njihova priroda drugačija. Oni više insistiraju da im određena funckija donese uticaj i moć i  ne osvrću se iza sebe, a pri tome imam utisak da ne rade to namerno, već da je to rezultat prirode.

            Da li se u našem gradu odvaja dovoljno novca za kulturu? To vas pitam iz prostog razloga što su se ove godine svi organizatori manifestacija ograđivali nedostatkom novca?

            - Koji je to novac koji je ikada bio dovoljan za kulturu? Uvek je bilo malo para i uvek su ljudi koji stvaraju kulturna dobra morali da očekuju da im neka velika privreda udeli pare. Ma koliko da ste sjajni i poznati vi ćete da idete negde, da kažem figurativno, “klečite“ pred nekim direktorom koji nema pojma šta je kultura, polupismen čovek, da vam da novac kako bi vi odradili neki projekat. Mislim da je to vreme iza nas. Ja verujem da je ovo dovoljno para da se naprave kvalitetne stvari, pri tome sad imamo drugi problem a to je da se priča o nekim megalomanskim projektima i ciframa. Radiću na tome da se to svede na normalnu meru kako bi mogli što više projekata da podržimo. Meni je fascinantno da oko 100 mladih ljudi konkuriše za ukupno milion i 700 hiljada dinara i oni misle da im je to dovoljno i ne odustaju od svoje ideje, a jedna gradska manifestacija, ne bih da kažem koja, košta oko dva-tri miliona. Prosto je pitanje šta dobijamo, kome poklanjamo pažnju? U kulturi je nekad dovoljno puno pažnje, da čovek vidi da ste ga negde dotakli, makar mrvicama iz budžeta i napraviće jako dobru stvar.

            Šta ste zatekli na novom radnom mestu (na mestu člana Gradskog veća)?

            - Ima jako puno poslova koji čekaju dve godine na realizaciju. Na primer, pre dve godine je donesen zaključak da se uredi Stratište, ali se ništa nije uradilo. Mi sledeće godine obeležavamo 70 godina od, na žalost, otvaranja Stratišta i 40 godina od podizanja spomen obeležja. Mi to spomen obeležje moramo ograditi, ispisati sva nama poznata imena onih čiji ostaci tu leže i da obezbedimo da poruka šta se tamo nalazi dođe do ušiju ljudi, da ne bi ljudi tamo išli na roštiljanje.

            Jedno kratko vreme bili ste i moja koleginica, odnosno bili ste novinar?

            - Radila sam dva tri meseca, možda i duže na Radio Beogradu. A ono zbog čega sam napustila novinarstvo je nešto o čemu do sada nisam uopšte pričala. Vraćala sam se s fakulteta, bila sam u taksiju, slušao se radio, išla je emisija koju sam ja radila i kada sam čula svoj glas bila sam šokirana. Meni je moj glas bio veoma ružan, kenjkav, čak i nemam dovoljno reči da opišem doživljaj u tom momentu. Bio je to potpuni šok. Onda sam zaključila da čovek koji ima takav glas ne bi smeo ni da prođe pored radija, a ne da uđe u studio. Čak se nisam ni javila da više neću doći na posao, što je bilo jako ružno. Pobegla sam glavom bez obzira (smeh).

            Posle godinu dana srela sam urednika koji me je pitao šta se desilo i hoću li opet da dođem, a ja sam rekla “Nikad, nikad u medije više“. Onda mi je rekao da je bilo puno ljudi koji su pitali šta se dogodilo sa emisijom i voditeljkom. Kasnije sam u životu shvatila da su mnogi ljudi imali potpuno drugačiji doživljaj mog izgleda i glasa. Bitno se razlikovalo u odnosu na ono kako ja sebe doživljavam. Eto i to je jedno iskustvo koje čovek mora da pregrmi.

            Puno ljudi misli da su novinarstvo i politika povezani. Odakle kod vas interesovanje za politiku?

            - Ja sam čovek koji stalno ima neke ideje i ima čak i neke instrumente u svesti kako te ideje da ostvari. U politici nije dobro imati samo lične motive, a bojim se da takvih ima jako mnogo. Ja spadam u čoveka koji je promašio tu sferu ali sam fascinirana mojim iskustvom u politici. Mislim da je moje iskustvo u politici, za razliku od radijskog, izvanredno. Politika predstavlja fenomenalan izazov, ali u tom izazovu, čini mi se, mogu da odgovore samo ljudi posebne kulture i posebne širine. Politika traži altruistu, čoveka koji je spreman da nešto učini za druge. Mi imamo malo takvih ljudi u politici. Praksa je takva da vas niko ni ne prepoznaje već vam kažu: “S kim si, takav si“. Zato nekad morate da izdržite kritiku koja ne ide direktno baš na vaš račun ali ide na račun onih sa kojima ste.

            Šta vam je donela politika?

            - Donela mi je dragoceno iskustvo. Moju diplomu (politikolog) sam proverila praktično, radeći onaj posao za koji sam se školovala. Sad se vraćam Marksu: “Nema ništa bez jedinstva teorije i prakse“. To fenomenalno iskustvo sazreva iz dana u dan. Eto to mi je donelo.

            Dopadaju li vam se kulturna dešavanja u Starčevu?

            - Starčevo je stvarno svetla tačka. Taj Kreativni kulturni klub pravi stvari koje bih ja pravila. Imam stvarno reči hvale. Nedavno sam bila na Trgu neolita na koncertu angolske folklorne grupe, to je bilo prelepo. Veliko zadovoljstvo mi je što sam čula od tih ljudi da smo neverovatno gostoljubivi, da takav topao prijem, kao u Starčevu, nisu imali u Novom Sadu. Stekla sam utisak da smo od 90-ih godina postali nekako divlji, netolerantni prema ljudima druge boje, druge vere, druge rase. Ta vrsta netolerancije je meni i mojoj generaciji potpuno neprepoznatljiva. Eto videli ste nedavno u Jabuci šta se dešavalo. Ali u Starčevu sam videla kako je muzika srušila sve barijere i bila sam oduševljena.

            Hoćete li doći na 2. Eks-Ju rok fest?

- Pošto sam se sa Bajagom srela umesto gradonačelnice obećala sam da ću doći (smeh).

Ivana Vojnović

LICE S NASLOVNICE: VLADIMIR JOVANOVIĆ MARADONA, ULTIMAT-FAJTER

Amerika, šansa za budućnost

            Vladimir Jovanović je rođen 1989. godine. Nakon završene osnovne škole u Starčevu upisuje Poljoprivrednu školu u Pančevu u kojoj završava trći stepen obrazovanja, smer rukovalac-mehaničar poljoprivredne tehnike. Interesovanje za sport Vladimir je pokazivao kao dečak da bi sa sedam godina zvanično postao član Fudbalskog kluba “Borac“. U 17 godini počinje da trenira ultimat fajt, prestaje da trenira fudbal i kaže da mu je žao što nije ranije počeo da se bavi ovim sportom. Ultimat fajt je sportska disciplina koja je u velikom usponu u našoj zemlji, Vladimir je veoma ambiciozan i uspešan, postoji velika šansa da uskoro ode u Ameriku da nastavi karijeru. Nije zaposlen, sa prijateljem vodi ugostiteljski objekat koji se nalazi na stadionu FK-a “Borac“.

            Recite nam nešto o odrastanju i interesovanju za sport?

            - Bio sam jako nestašno dete. Stalno sam kao klinac pravio neke probleme. Interesovanje za fudbal sam nasledio od starijeg brata i bio je to onako dobar “ventil“ za moje nestašluke. Koliko smo brat i ja zagriženi za ovaj sport govori i nadimak koji nosimo i nosićemo dok smo živi. Većina Starčevaca nas zna po nadimku “Maradona“. Nakon odigranih fudbalskih sezona kod nas i u okolnim klubovima sa 17 godina kačim kopačke o klin i počinjem da se bavim nekim sasvim novim sportom.

            Zašto ste odabrali ultimat fajt?

            - To je sport koji je kod nas u velikom usponu. Uticaj na mene je imao prijatelj Dalibor Milutinović koji se uspešno bavi karateom i utimat fajtom. Zajedno smo posećivali teretanu i malo po malo ušao sam u tu priču i zavoleo novi sport. Sada mi je žao što ranije nisam počeo ali vrlo sam ambiciozan i uspešan a što je najbitnije spadam u kategoriju mladih boraca što otvara mogućnosti za uspeh u budućnosti iako je u pitanju sport koji nije limitiran brojem godina koje jedan borac ima, nego je bitna tehnika i fizička spremnost, pa makar protivnik imao i 80 godina.

            Kako izgledaju pripreme za meč?

            - Moram naglasiti da je potrebno sve vreme održavati formu, kao i u svakom sportu. Da bi se opstalo u ringu a iz njega izaći kao pobednik potrebno je vladati mnogim borilačkim veštinama: džudom, karateom, kik-boksom, boksom... Puno ljudi učestvuje u pripremama za meč sve do trenutka kada se pojavim u ringu sa protivnikom. Tek tada sve što sam naučio trebam da primenim. Ultimat fajt je sport u kome sve zavisi od spremnosti individue, ne postoji tim, ishod meča zavisi od mene samog.

            Da li vam pomažu prijatelji?

            - Pomažu mi u tolikoj meri da bez njih nebi postigao ništa. Recimo da  Mujketovoj teretani imam pristup 24 sata bez ikakve nadohnade... Glupo bi bilo da kažem da nisam presrećan zbog toga. Pomenuti Dalibor Milutinović je zaslužan zašto sam uopšte počeo da se bavim ovim sportom. Pomoć oko treninga imam i od Predraga Vulovića. Kada je reč o treninzima rvanja i dražanja fokusera nesebičnu pomoć dobijam od Krste i Stefana Vukumirića.

            Na kom nivou popularnosti i finansija je ultimat fajt u Srbiji?

            - Što se popularnosti tiče nemam zamerku. Svaki meč je propraćen od ogromnog broja publike. Recimo, kada sam pobedio meč u Smederevu doživeo sam neverovatan osećaj kada mi je aplaudiralo i klicalo 2500 ljudi. Što se finansija tiče u amaterskim kategorijama premije ne postoje, sve se svodi na ljubav i borbu za ulazak na profi nivo. Kada borac postane profi opet se dešava da nema, neznam kakvu bogatu premiju, radi se o cifri od hiljadu evra ali samo ako pobedi meč.

            Da li imate neke planove za budućnost?

            - Imam ih i upravo ovih dana mi se pruža šansa da se obezbedim u budućnosti. Prijavio sam se na jedan kasting ultimat-fajt boraca i od preko sto takmičara ušao sam u krug od deset najboljih koji će imati pripreme u kampu. Radi se o tome da će nakon priprema doći menadžer iz američkog grada Denvera, najbolji borac odlazi u Ameriku i tako dobija šansu da izgradi karijeru. Tamo su mnogo veće premije i daleko je ozbiljnije plaćen uspeh. U slučaju da ne iskoristim ovu šansu jednog dana bi voleo da otvorim sopstvenu školu ultimat-fajta.

            Koliko je opasan po zdravlje sport kojim se bavite?

            - Ljudi ultimat-fajt povezuju sa običnom uličnom tučom. Nije ništa opasnije od bilo kog drugog sporta. Jeste da, takoreći, pravila u ringu ne postoje,  ali nijedan borac neće ubiti drugog borca jer postoji pravilo kad sudija prekida meč. Neverovatno je koliko borbi se završava polugom, bez suvišnog udaranja protivnika a poznato je da se polugama završavaju rvački i mnogi drugi mečevi. Zanimljivo je i to da pre meča nepostoji doping kontrola čak su i ti maligani dozvoljeni ali jako su retki borci koji koriste doping, oni jako brzo završe karijeru. Ovom prilikom bi apelovao na mlade Starčevce koji redovno koriste teretanu da se ne “kljukaju“ steroidima i ne ubrizgavaju u sebe hormone koji se daju konjima, postoji zdrav put koji se kontroliše pravilnom ishranom i pravilnim redovnim treningom. Postoji i prirodno razvijanje ljudskog tela, ako se već bavite sportom onda radite to na prihvatljivo zdrav način.

Goran Milošević

MILE VELIČKOVIĆ, EKONOMISTA

Osmeh ne košta, a vredi

Tih, skroman, odgovoran, dobar suprug, brižan roditelj, tolerantan sused, korektan kolega... Sve su to danas pomalo (možda je bolje reći - veoma!) zaborevljene ljudske karakteristike, naspram bahatosti, netoleranciji, zavisti, preziru, nasilništvu - tako odomaćenim i prihvaćenim “savremenim vrlinama“. Šalu na stranu, bez obzira na izraženu dekadenciju, od vajkada se zna šta su prave i nesumnjive vrednosti i nikakvo loše vreme to ne da izmeniti. Jedan od onih koji definitivno poseduje takve odlike gost je popularne rubrike najstarijeg seoskog glasnika. Koji u svakom momentu odiše skromnošću i koji za naše opšte dobro mora postati svetao primer - ime mu je Mile Veličković, ekonomista i član Školskog odbora naše osnovne škole.

            Mile Veličković, rođen je 17. januara 1962. godine u Banatskom Brestovcu, od majke Anđelije i oca Ratka. Oženjen je Eminom, s kojom ima sinove Zlatka i Darka. Detinjstvo je proveo ovde u Starčevu, gde je završio i Osnovnu školu, srednju ekonomsku u Pančevu i na posletku Višu ekonomsku u Beogradu. Nakon toga, počinje radni vek u “Petrohemiji“, posle tri godine odlazi u Prosvetno-pedagoški zavod i za četiri godine skrašava se do danas u Ekonomsko-trgovinskoj školi “Paja Marganović“ u Pančevu na poslovima računovodstva. U slobodno vreme pomalo se bavi fotografijom, razvija vijuge uz šah, relaksira se stoni tenis, fudbal i odbojku. U poslednje vreme društveno je aktivan kroz članstvo u Školskom odboru starčevačke škole.

            Kako je odrastao mali Mile?

            - Odrastao sam u Šumicama, u vreme kada se naselje stvaralo, kada nije bilo telefona, vodovoda (o kompjuterima da i ne govorimo!), ali je bilo puno dece. Naročito u mojoj ulici. U svako doba dana neko se igrao, ili u ulici “između dve vatre“ ili fudbal na igralištu. Dešavalo se često da lopta preleti u komšijsku baštu i onda bi onaj ko je šutnuo loptu imao obavezu da je i donese. Kada bi komšijama dosadilo da gazimo baštu vratili bi nam loptu, ali probušenu! U to vreme intezivno je radio bioskop u Domu kulture - filmovi su prikazivani 3-4 puta nedeljno. Sala je redovno bila popunjena naročito ako su na repertoaru bili filmovi sa Brus Lijem. U ona vremena bilo normalno da se za vreme projekcije “navija“ za pozitivce, a da se zviždi negativcima...

            Školovanje...

            - Prvi i drugi razred završio sam u staroj zgradi pored katoličke crkve (tu gde je sada zabavište). Učiteljica Biljana Gađanski je bila veoma stroga i degađalo se da učenik koji ne zna odgovor na lako pitanje zaradi povlačenje za kosu. Ostatak osnovnog školovanja protekao je u novoj zgradi i to je bio pravi doživljaj. Velika nova škola sa puno učionica, fiskulturnom salom, kabinetima za likovno i tehničko. Fizičko smo, mi učenici,  najviše voleli, ali ne i učiteljica. Najteže nam je padalo kada po rasporedu časova posle naporne matematike sledi čas fizičkog vaspitanja, a učiteljica kaže: “Danas nećemo imati fizičko, vežbaćemo zadatke iz matematike“?! To se, naravno, promenilo u višim razredima i nije bilo preskakanja časova fizičkog vaspitanja. Voleo sam i tehničko obrazovanje, koje je predavao nastavnik Pera Dragojerac. U školi je tada bilo puno sekcija, a nastavnik Pera je vodio više njih: iz tehničkog, saobraćajnu, šah... Sećam se da smo na raznim takmičenjima iz šaha bili među boljim školama u Opštini...

            Druženje...

            - Početkom 80-tih u Starčevu je aktivirana omladinska organizacija. To je bila prilika da se mlađi okupe i druže jer u to vreme nije bilo kulturnih događanja kao danas. Svi omladinci su uredno dobijali pozive za sastanke. Organizovano je nekoliko radnih akcija na uređenju sela. Jedna od tih akcija je i uređenje seoskog parka koji je bio veoma zapušten i zarastao u šiblje i koji je sadašnji izgled dobio tada. Kao nagradu za sve one koji su učestvovali na akcijama omladinska organizacija je platila jedan autobus za izlet na Divčibare. Danas je druženje malo drugačije. Ko ne ide u kafić može u Domu kulture ili KKK da pogleda neku izložbu, prisustvu je promociji neke knjige, koncertu, sportskoj manifestaciji...

            Studije...

            - Posle srednje škole muškarci su išli u vojsku (JNA). Vojni rok je trajao 15 meseci, s tim da oni koji produže školovanje služili 12 meseci odmah, a tri po završetku studija. Tako sam i ja upisao višu ekonomsku školu u Beogradu, a zatim proveo 12 meseci u Vipavi u Sloveniji. Na moju radost pre završetka studija su ukinuli dosluženje vojnog roka. Studiranje je ostalo u lepoj uspomeni. Puno učenja, malo slobodnog vremena za druge aktivnosti i malo para, ali lepog, sadržajnog druženja. Interesantno da je tada nama muškarcima najteže bilo da položimo ispit iz ONO i DSZ (opštenarodna odbrana i društvena samozaštita). Profesor nije uvažavao znanje koje smo stekli u vojsci i govorio je kako je to najvažnija nauka u državi. Kasnije su ovaj predmet izbacili kao nepotreban sa svih fakulteta.

            Posao...

            - Posao koji radim u Ekonomskoj školi je vođenje finansijskog poslovanja i usko je vezan za praćenje propisa koji se kod nas menjaju svakodnevno. Zbog toga posao nije lak. Veoma je važno da volite ono što radite i da na posao odlazite sa voljom. Ja volim svoj posao i volim  kolektiv u kojem radim.

            Školski odbor, škola...

            - U rad starčevačke škole uključen sam od prvog dana kada su Zlatko i Darko krenuli u školu. U početku kao član Saveta roditelja, a kasnije kao predstavnik Saveta roditelja u Školskom odboru. S obzirom da dugo godina radim u prosveti, znam da je materijalna situacija u svim školama teška. Sve aktivnosti škole finansiraju se iz budžeta, a kada je kriza prvo se smanji školama. Školski odbor, na žalost, ne može mnogo u tome da pomogne, ali se svi članovi trude da daju svoj doprinos. Naročito bih u tome pohvalio predstavnike lokalne samouprave. Svi Starčevci čija deca pohađaju Osnovnu školu u Starčevu mogu da vide da se škola održava i da se svake godine po nešto uradi: od popravke krova, zamene stolarije, podova, novih đačkih klupa, opremanja kabineta... Ove godine treba da se izvrši popravka grejne instalacije. Sve ovo urađeno je zahvaljujući angažvanju kolektiva na čelu s direktorkom Snežanom Antonijević. Svoj doprinos dali su i roditelji odazivajući se pozivu da pomognu u krečenju učionica. Odziv je bio za svaku pohvalu.

            Starčevo, danas?

            -  Svako ko je proveo u Starčevu duže od deset godina ne može a da ne primeti razliku. Ovo Starčevo danas ne liči mnogo na ono pre deset i više godina. Asfaltirane ulice, dečja igrališta, kanalizacija, gas, Trg Neolita, tribine na “Borcu“, organizovana komunalna služba... Sve lepo, a opet, nema dovoljno đaka da popune sva odeljenja u Školi. Velika ambulanta, a za pregled kod lekara čekate po nekoliko sati. Svi bi smo da radimo u “Petrohemiji“ ili Rafineriji, a molimo se da duva košava i da zagađenje odnese na drugu stranu. Očigledno da je teško sastaviti dva dobra na istom mestu.

            Tako govori ovaj plemeniti čovek, prepun osećanja za zajedničko dobro i progres koji toliko ištemo, pa je u tom duhu i njegova poruka sugrađanima:

            - Potrudimo se da nam bude još lepše. Za početak da pokosimo svako svoj travnjak, zasadimo cveće ispred kuće, ali i vaspitavajmo decu kao što su i nas vaspitavali naši roditelji, da znamo gde su naša deca u svakom trenutku, s kim se druže, da provode manje vremena ispred kompjutera, a više u prirodi. Da budemo ljubazniji prema svojim komšijama. To nije teško, zar ne? Jedan osmeh ne košta ništa, a puno vredi.

Jordan Filipović

 Vrh strane