|
Komentari
U IŠČEKIVANJU
DECENTRALIZACIJE
Republika je rekla,
na redu su gradovi
Centralna,
republička vlast, omogućila je nekim opštinama da postanu gradovi.
Intencija je, da gradovi dodatno decentralizuju samouprave i formiraju
gradske opštine. Zašto se to ne dešava?
 |
|
Pitanje vremena a ne mogućnosti |
Zvuči li licemerno kada se opštine i gradovi iz petnih žila
bore za veći stepen decentralizacije od strane republičkih vlasti, a ne
žele da decentralizuju svoje lokalne zajednice?
Pre više od dve godine dvadesetak opština u
Srbiji dobilo je status gradova. Među njima je i Pančevo, sredina sa
više od 130.000 stanovnika, koje se 10. jula 2008. godine konstituisalo
kao grad. Grad Pančevo se sastoji od 10 naseljenih mesta (naseljeno
mesto Pančevo i devet naseljenih mesta koje mu gravitiraju a geografski
su podeljena u "južna" i "severna sela"). U samom Pančevu postoji
nekoliko gradskih mesnih zajednica, dok je svako od devet naseljenih
mesta posebna mesna zajednica.
Odnos između centralne, ranije opštinske a sada
gradske administracije i mesnih uprava naseljenih mesta dugo je bio
takav da se mogao definisati kao odnos "naredbodavca i izvršioca". Pri
čemu su mesne uprave imale za zadatak da izvršavaju naredbe "odozgo" i
tu bi se priča završavala. Ulaganja opštinskih vlasti u naseljena mesta
gotovo da nije bilo, pa su mesne zajednice pančevačkih naselja svoje
velike komunalne probleme rešavale mesnim samodoprinosima, stvarajući od
meštana "duple poreznike" koji su, osim što su izdvajali sredstva kroz
poreze, dodatno plaćali izgradnju skromne infrastrukture u svojim
mestima.
Nakon što je sredinom devedesetih godina prošlog
veka tadašnja opozicija preuzela vlast u Pančevu, slika je počela da se
menja. Opštinska vlast, uglavnom pritisnuta odbornicima iz naseljenih
mesta (formiranjem takzovanog "seoskog lobija") počela da izdvaja najpre
skromna sredstva, a potom i novac kojim je nešto i moglo da se izgradi
u naseljenim mestima.
Danas, naselja oko Pančeva imaju svoje učešće u gradskom
budžetu, imaju svoja javno-komunalna preduzeća, imaju mogućnost da
Gradskoj skupštini predlažu kadrovska rešenja za ustanove čiji je
osnivač Grad a koje deluju u naseljenim mestima, tako da se može reći da
je učinjen ozbiljan korak ka decentralizaciji.
Ali, da li je to
dovoljno?
Postoji više mesnih zajednica na teritoriji grada
koje su izrazile spremnost i želju za pokretanje postupka formiranja
gradskih opština. Razlozi za to su višestruki, ali je najvažniji onaj da
sve ono što je gore navedeno kao korak ka decentralizaciji, suštinski
nije institucionalno rešeno, i da gradska vlast može jednim potezom pera
da stvari vrati u prethodno stanje. To planove mesnih uprava čini
nesigurnim i teško je planirati i u takvim uslovima stvarati dugoročne
strategije razvoja.
Zanimljiva je situacija da su upravo mnoge
lokalne samouprave (gradovi i opštine) pobornici decentralizacije od
strane republičke i pokrajinske vlasti sa željom da više novca,
mehanizama i ovlašćenja ostane u njihovim opštinama i gradovima. Uprkos
tome oni ispoljavaju jednaku meru centralizma prema mesnim zajednicama
unutar svojih sredina. Najčešće objašnjenje je da bi nove gradske
opštine bile ekonomski neodržive ("to će da košta!"), a da se prethodno
ne saslušaju argumenti poput toga da se administracija u novim gradskim
opštinama ne mora umnožiti, već se postojeća, u gradskim upravama, može
raslojiti, pa bi delovi nekih postojećih službi mogli da svoju funkciju
obavljaju u novim gradskim opštinama (komunalna inspkecija,
matičari...). Značajno je pomenuti i imovinu, kojom mesne zajednice ne
raspolažu, već samo na nekim od objekata imaju pravo korišćenja i
upravljanja. To je još jedno od opterećenja, i stvara se utisak da
transferna sredstva koja Grad prenosi mesnim zajednicama, jeste novac
koji se daje "na poklon", uglavnom nerado. Ne treba ni pominjati da
procentualni odnos sredstava koja budžet opredeljuje za samo Pančevo i
za devet naseljenih mesta, nije ni izbliza jednak odnosu broja
stanovnika naseljenog mesta Pančevo i devet drugih naseljenih mesta.
Naravno, procenti idu u korist Pančeva.
Gradski centralizam, očigledno, nije samo stvar
loših ili dobrih normativnih rešenja, već i stvar političke kulture i
izgraćenosti demokratskih procedura.
Mnoga anketiranja
građana u naseljenim mestima pokazatelj su potrebe za decentralizacijom
gradske vlasti, odnosno "spuštanje" javnih službi na nivo najbliži
građanima. Građanin se s pravom pita, da li je potrebno da za svaki
"papir" putuje dvadesetak kilometara, ako bi posao mogao da završi negde
bliže, na primer u svojoj mesnoj zajednici. Postoji i drugi aspekt - to
je uobičajenost da se građanin, ako ima kakav komunalni problem, najpre
obraća mesnoj zajednici (žargonski je građani nazivaju opštinom, a do
1962. godine i ustavnih promena, mesne zajednice po Vojvodini su to i
bile!). Tada dolazi do bolnog suočavanja da se većina problema mora
rešiti uz pomoć uglavnom trome i spore gradske administracije. Tu se i
završava priča o efikasnosti. Zatim, gradska uprava je sklona da svoje
aktivnosti sprovodi ne konsultujući se prethodno sa mesnim zajednicama.
Do toga dolazi jer vlast misli da uvek čini dobro građanima i da treba
tako da radi. Međutim, ljudi u mesnim zajednicama, koji su uzgred rečeno
birani od strane svojih sugrađana na neposrednim izborima (za razliku od
odbornika u gradskoj skupštini) vole da se pitaju i očekuju da će
njihovo mišljenje biti uvaženo pa reaguju otporom, apstinencijom ili
najavama građanske neposlušnosti, ako ih pokušavaju zaobići u
demokratskoj proceduri.
Upravo tu leži motiv za
formiranje gradskih opština. Građani očekuju efikasnu lokalnu
samoupravu, a sadašnje mesne zajednice više ovlašćenja i mehanizme za
rešavanje konkretnih problema. Ovaka oblik mesne uprave je prevaziđen i
neefikasan i neodrživ! Prirodno je da se naselja koja su geografski,
kulturološki, socio-ekonomski i tipološki povezana u celinu, formiraju
gradske opštine, ako već nije moguće da svako naseljenjno mesto bude
gradska opština.
Do sada je u Srbiji
jedino Grad Požarevac smogao snage da formira gradske opštine na svojoj
teritoriji. Može se pročitati da neki gradovi razmišljaju o tome.
Skupština Grada Pančeva odlučila je da formira Radno telo za analizu
ispunjenosti uslova za formiranje gradskih opština. Radno telo je
sačinjeno paritetno u odnosu na stranački sastav Skupštine. Održano je
nekoliko sastanaka, da bi konačno rad bio blokiran nedovoljnom većinom
pozitivnih glasova, kao odgovor na pitanje koje je, na kraju nakon
jalovih stranačkih prepucavanja, glasilo: "Da li ste uopšte za
formiranje gradskih opština".
Petar Andrejić
U moru svekolikih nestabilnosti ovdašnjice, malo je suprotnih primera. Od
te šake jada, beše jedan za koji se sa različitih pozicija govorkalo (a
bogme i tvrdilo, do "stavljanja ruke u vatru") da je stamen kao stena i
skoro nepomeriv kao sama planina! I, to ne bilo koja - nego, po
postojanosti i čvrstoti naša, da našija ne može biti - planina Dinara!
E, ovih dana kao da su i nju ove povampirene vodene stihije, pogurale,
kao neko od mnogobrojnih ovdašnjih klizišta! E, sad u kom pravcu - da li
u Evropu ili, nedo' bog, u neku mračnu rupu, pitanje je...
U epizodi: Ode
Dindža!
Tračoslava
(prebrojavajući sitniš u novčaniku ispred jedne male, ali slatke
menjačničice): - Iii, pa, di se dedoše, a rekla bi' da je, bar, još
tol'ko bidnulo kad sam pošla...
Šeširdžija
(čvrsto stiskajući štos novčanica): - Ta, šta je sade komšinka, jal ti
jopet štogod nije potaman! Evo, ja prodo, di prodo, bolje kasti
raskrčmio, ma, dao ban-badava, proletnji kukuruz, pa, pojurio da ufatim
neki evrov dok dinar još nije ljosn'o. Viš' da je sve krenulo u
ćorsokak..
Tračoslava
(smrknuto): - Ma, naravski da vi 'm! Još kako, evo, nakupila neku
deviznu gvožđadiju i dok se nakanim da i' prodam mož' kurs i da se
povrne, a one moje alapače čekaju s praznim šoljama... E, nema se, kume,
ni za kafendisanje...
Grmalj
(provlačeći se): - Ha, nemoj plašiš tetka, nema ti više dizanja dindže
do sudnjega dana, hik! Ha, sve su ti oni Ameri to zakuvali! U suce ti,
kaki batak, mljac! (“obrati pažnju“ na dolazeću personu).
Sponzorojka
(uđe obučena tanku dekoltiranu majicu i suknjicu debljine konca,
nataknuta na abnormalkne potpetice): - Zn'či, dobar dan! Mis'im jel zna
neko pošto je milion lira?
Grmalj
(začuđeno): - A, oklen ti to, iz Rumunije od grova Darkule?!
Sponzorojka:
- Ma, iz Italije, mis'im, to je moj čko-de jednom, bruka davno
“zaboravio“ u nekom kovčežiću u svojoj u sobi, ovaj, našoj, pošto sad
konačno živimo zajedno, pa je to sad i moja soba! On se munjevito odfuro
u Milano službeno(?!), a ja moram hitno do butika. Ma, jel zna neko,
više, kol'ko euroa mogu da dobijem, jee...
Grmalj: -
Ja t' ne znam ni kol'ko dinara moš dobit za sto dinara, hik!
Student
(uđe): - Pet evra, možda ni toliko, al pre deset godina. Malo ti je
davno dečko “odslužbovao“ taj džeparac, ima skoro decenija od kada je
lira prestala da postoji! Izvinite, jel radi ovde neko, hoću da prodam
10 evra...
Zlaćko Jelašić: - Ne kupujemo evre, samo prodajemo!
Student: -
Ha, pa kako sada da uplatim za ispit...
Tračoslava: -
Ijuuu, pa kako ću sade da pazarim kafu!?
Šeširdžija
(pruži smotuljak): - Deder,omladinac, ondak dadni meni evrove za sve
pare..
Zlaćko Jelašić: - Ne vredi, nema dovoljno, nisam ja
socijalno... Ispod sto evra na dajem!
Grmalj: - E,
pa, junačino, daj da se rastociljam od ovijeh idijotskih sto dolara! A,
i osuši mi se grlo od silne beside, pa, ću moradnem 'itno u birc.
Zlaćko Jelašić: - Dolar tek ne pazarim, mnogo je precenjen! Jedino mogu dami da izađem
u susret, (ošacova joj pozadinu) vidim da joj frka. A i deda sakuplja
stari novac! Šta ćeš, mora čovek po stare dane nečim da se zanima...
Sponzorojka:
- Zn'či, to, care! Dodžem ti! Pusa, čao ,čao...
Student:
- Eto, kako funkcioniše naša ekonomija - samo dileri, sponzoruše,
podvodači i “kolekcionari raznih umetničkih vrednosti“! Nama ostalima ne
preostaje ništa drugo nego da se okanemo i evra i dolara, i da što
dublje motikom zakopamo i možda u nekoj mračnoj rupi nađemo zlatnike iz
doba Franje Josifa ili neki zaboravljeni kovčeg sa porodičnim blagom!
I, svi su oni tako, slučajno ili namerno, ali,
ipak, zajedno, nastavili da u praskozorje inflacije čeprkaju, ne bi li
isčeprkali, iole, svetliju budućnost...
* * *
Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj
opštini ništa novo, osim što lepo vreme tek što je startovalo, a već su
se vratili monsuni, i ponovo nafilovali pojedine podrume, što je
potpisan ugovor o izgradnji prečistača, fudbalski “Borac“ u sigurnoj
zoni do kraja vojvođanskog Istoka, Marko Karadžić oduševio “tribinaše“,
došli nam prijatelji-muzičari iz Angole, a od 11. juna do 11. jula
zaboravite na sve ostalo - počinje njegovo veličanstvo Mundijal! Na sve,
osim, naravno, na 2. Eks Ju rok fest 26. juna i Bajagu, “Ortodokse“,
“Let 3“, Elvisa i to na pokrivenom ultravelelepnom stadionu...
Jordan Filipović
Krava među gostima
Starčevo kao i sva
ostala sela pored ratarstva koje je bilo osnova svake seoske familije
imalo je i dosta stoke. O ovcama i svinjama koje su Starčevci držali već
sam pisao, a krave baš u svojim napisima nisam spominjao. Neke familije
su držale više od jedne krave, pa im je prodaja mleka i mlečnih
proizvoda bio dosta dobar izvor prihoda. Moglo se od toga dosta dobro
živeti, ali je trebalo i dosta raditi, a kravama osigurati i dovoljno
hrane. Kako bi se potreba za hranom malo ublažila, krave su od ranog
proleća tj kad je počela trava u ritu rasti, pa sve do kasne jeseni išle
na pašu. Svaki kraj sela imao je svog kravara, čoveka koji je za
sezonsku naknadu čuvao po danu krave na ispaši. Kako je svinjar
prikupljao svinje pucanjem biča, tako je kravar skupljao krave i junice
duvanjem u rog, obično rano ujutru nakon jutarnje muže, obično kroz
srednju ulicu, tako da su gazdarice ili gazde mogli iz svakog sokaka
priterati svoje krave u krdo.
Nakon celodnevne ispaše
u ritu, kravar bi predveče pustio krave kući i svaka krava ili junica
bez problema je našla put do svoje štale. Jedino su domaćini morali da
budu spremni i na vreme otvorili kapiju kako bi krave ušle u dvorište i
došle do štale. Neke krave su znale strpljivo da čekaju ili muču pred
kapijom, a neke su bile i nasilne pa su rogovima gurale kapiju. Ako je
sve bilo prema uobičajenom nevnom ritmu, većih problema nije bilo. Sva
stoka koja je išla u rit na ispašu znala je uredno da doće kući.
Tokom godine u Starčevu
su se prema običaju i prema tradiciji slavili svi praznici kako po
katoličkom tako i po pravoslavnom kalendaru, a običaj je bio da i celo
selo slavi, bez obzira u koji se kalendar gleda. Važno je bilo kako se
reklo “crveno slovo u kalendaru“ pa su svi imali razlog za slavlje, a i
da malo predahnu od obilnih seoskih poslova.
Kad se slavilo,
normalno je da i po ulicama ima više ljudi, ponegde i muzike i malo više
buke i galame. Ovakve situacije sigurno su mogle da utiču i na
životinje, a poneke su se mogle i zbuniti i izgubiti orijentaciju. Bilo
je leto, mesec avgust, po običaju slavio se zaštitnik Sv. Pantelejmon.
Kao i svake godine u porti i oko crkve - vašar , a u samoj ulici
postavljeni šatori. Rano dok su krave išle na ispašu sve je još bilo
mirno i sve krave su uredno otišle. No popodne kad je slavlje uhvatilo
maha, a u šatorima treštala muzika, evo i krava sa ispaše. Zbog gužve,
velike buke, jedna krava je izgubila orijentaciju, zaletila se u šator,
isprevrtala stolove, porazbijala inventar, a goste doslovno razjurila,
jer su ljudi rađe pobegli nego završili na kravljim rogovima. Deda Stana
zvani Mikić, koji je bio seoski pesnik, tj. svaki događaj je odmah
pretvorio u stih:
“Aoj Srbi žalosna
vam Slava,
Kad vam goste
razjurila krava“
Eto tako je krava
završila među gostima, a ujedno ušla i u pesmicu. Ima i danas krava, ali
nema više kravara, a nema ni ispaše. Krave se drže u modernim štalama,
pa ne postoji više opasnost da se krava zaleti na bilo koje slavlje u
selu. Predstojeći koncert, nadam se da će biti dobar uvod u stračevačka
letnja događanja.
Vinko Rukavina
Mišićna distrofija
U Srbiji i u svetu je krajem maja obeležena
“Nedelja borbe protiv distrofije“, jedne od mišićnih bolesti kod koje
dolazi do gubitka mišićnog tkiva.
Distrofija pripada velikoj grupi mišićnih bolesti
u koje se pored nje ubraja i cerebralna paraliza. Kada je reč o
distrofiji mišića, na prvom mestu je važno naglasiti da je u pitanju
nasledno oboljenje. Prema definiciji, distrofija predstavlja niz
progresivnih poremećaja mišića, koji izazivaju mišićnu slabost,
međusobno se razlikuju po odrećenom rasporedu zahvaćenosti mišića, a
variraju prema kliničkoj slici i patološkim pojavama, kao i prema načinu
naslećivanja. Postoje više tipova mišićne distrofije. Prvi tip,
facioskapulohumeralna mišićna distrofija se javlja između sedme i 20.
godine života, a odlikuje se slabošću mišića lica i ramenog pojasa.
Simptomi koji se rano pojavljuju su poteškoće sa smejanjem, zatvaranjem
očiju, podizanjem ruku i zviždanjem. Životni vek ovih bolesnika je
normalan. Mogu se javiti i nervna gluvoća i povišen krvni pritisak, mada
ovaj tip sporo napreduje i može se blagovremeno zaustaviti. U mišićnoj
distrofiji karličnog pojasa javlja se slabost u mišićima karlice, kao i
u mišićima gornjih delova nogu. Najrasprostranjeniji i najbitniji tip je
Dišenova distrofija. To je nasledni poremećaj vezan uz hromozom Dž, a
ovom tipu svojstven je napredak mišićne slabosti u gornjim delovima
udova, što izaziva propadanje mišićnih vlakana, koji onda bivaju
zamenjeni vezivnim tkivom. Ovaj poremećaj javlja kod jednog od 3000
muške novorođenčadi. Do 10. godine većina obolele dece koristi pomagala,
a do 12. je većina vezana za kolica. Pre 20. godine su već vrlo podložni
pogoršanju bolesti i smrt nastaje zbog teškog zapaljenja pluća, udisanja
hrane, ili akutnog proširenja želuca do 25. godine života.
Postavljanje dijagnoze vrši se na osnovu posebne
kliničke slike i nalaza, vremena nastupanja bolesti i podacima o
bolestima u porodici. Ovi nalazi obrazlažu se nizom posebnih
dijagnostičkih pregleda i imunološkim analizama. Stoga se potencijalnim
obolelima uvek predlaže obraćanje velikim medicinskim centrima.
Nijedan lek se do sada nije pokazao uspešnim.
Mere lečenja koje se koriste su primena lekova koji umanjuju napredak
bolesti, blage fizičke vežbe, koje treba stalno sprovoditi s ciljem
očuvanja pokretljivosti mišića, a u poodmakloj fazi dolaze u obzir
korektivne operacije. Vrlo je bitna stavka je i genetsko savetovanje.
Udruženja koja se bave ovom problematikom i
okupljanjem obolelih od distrofije i bolesti mišića u Srbiji su
relativno dobro organizovana. Postoji preko 20 ovakvih udruženja kod
nas, na čijem čelu je Savez distrofičara Srbije (SDS).
Osnovni cilj ove društveno-humanitarne organizacije je ostvarivanje i
poboljšavanje zajedničkih društvenih interesa nervno-mišićnih bolesnika.
SDS kroz stručni i volonterski rad podiže standard i kvalitet
života distrofičara, kao i njihovih porodica. Posebna pažnja je
posvećena unapređivanju kvaliteta odnosa sa okolinom kao uslova za
nezavistan život obolelih, s obzirom da se često radi o teškim telesnim
invalidima.
Problemi s kojima se oboleli od distrofije
najčešće susreću su predrasude o nesposobnosti dece i mladih sa
invaliditetom. Uzrok upornog održavanja takvih predrasuda jeste slaba i
nedovoljna obaveštenost građana o stvarnim mogućnostima ovih lica, kao i
nedovoljna, ili slaba aktivnost državnih službi koje su najpozvanije da
pokrenu inicijative za stvaranje novog društvenog odnosa.
Za obolele od retkih bolesti uglavnom nedostaje
odgovarajuća dijagnostika i nema odgovarajuće zdravstvene nege. Za
većinu retkih bolesti lekovi koji normalizuju i produžavaju život
obolelog su nedostupni i veoma skupi, a porodice obolelih su veoma
angažovane i podnose teret na uštrb sopstvenog kvaliteta života. Samo 56
lekova za retke bolesti je trenutno na svetskom tržištu, a oko 500
potencijalnih lekova je u različitim fazama ispitivanja, i pitanje je da
li će se ikad naći u ponudi.
Javnost u Srbiji malo zna o o svakodnevnim i
teškim problemima obolelih od mišićne distrofije i drugih retkih
bolesti, a o diskriminaciji i predrasudama koje vladaju u društvu i ne
treba govoriti. Svi pre svega moramo imati na umu da je svako dete i
svaka osoba koja boluje od mišićne distrofije na prvom mestu ljudsko
biće, ličnost, a invaliditet je nešto sekundarno, pa zato treba više
govoriti o sličnostima, a ne o razlikama zdravih i invalidnih lica.
Dalibor Mergel
Vrh
strane
|
