Intervju

PREDRAG ŠKALJAK, ČLAN GRADSKOG VEĆA ZADUŽEN ZA OBRAZOVANJE

Škole će morati da štede

Moj plan je da smanjim troškove energije. Neke škole u Srbiji su već ušle u pilot projekat u Negotinu, Majdanpeku i Sremskoj Mitrovici, a to podrazumeva sanaciju prozora, fasade i sve ono što utiče na grejanje, kaže Škaljak

            Na sednici Skupštine grada krajem aprila smenjeno je nekoliko funkcionera i odbornika, pa je tako za novog člana Gradskog veća zaduženog za prosvetu izabran Predrag Škaljak umesto Nade Čikoš (članovi DSS-a), a razvojem sela ubuduće će se baviti Jelenka Novaković, a ne Siniša Kojić (članovi DS-a).

            Predrag Škaljak (1973. godište) je inženjer mašinstva i zaposlen je kao nastavnik stručnih predmeta u Srednjoj školi “Mara Mandić“. Predsednik je Izvršnog odbora Mesne zajednice Banatsko Novo Selo. Član je Demokratske stranke Srbije i član Gradskog odbora ove stranke. Od 2008. godine je odbornik u gradskoj Skupštini. Oženjen je i otac je jednog deteta. Živi u Banatskom Novom Selu. Posao većnika će obavljati volonterski do kraja ove školske godine. Posle toga će u Gradskom veću biti na stalnom radu.

Kakva je situacija u školama?

            - Krizu kroz koju prolazi naše društvo i te kako osećaju sve škole. Škole su ušle u problem 2009. godine. Ove godine za osnovno obrazovanje predviđeno je 109 miliona dinara, a za srednje obrazovanje 56 miliona. Grubo, oko 25 procenata su smanjena sredstva osnovnim školama, a za 20 srednjim. Složićete se da je i inflacija učinila svoje tako da su smanjenja i malko veća.

Jeste li obišli do sada neke škole?

            - Jesam, obišao sam pet škola, ali plan mi je da za pola meseca obiđem sve.

Sa kakvim se problemima susreću škole?

            - Škole imaju dug preko 20 miliona dinara, najviše za grejanje. To je problem koji nas čeka, ali koji miruje. Prošla je grejna sezona, ali čeka nas druga sa početkom nove školske godine. Procene ljudi u Sekretarijatu za obrazovanje su da ako ne počnemo da rešavamo dugove oni će skočiti na više od 40 miliona dinara.

Koliko duguje škola u Starčevu?

            - Tu je specifična situacija. Po papirima stoji da duguje samo 27.000 dinara, ali to je nerealna cifra. Direktorka je novcem dobijenim ove godine pokrila troškove, ali ne znam čime će se kupiti lož ulje za narednu grejnu sezonu. Mislim da će tu biti problema.

Prošle godine nije bilo sređivanja škola, kakav je plan za ovu godinu, s obzirom da nam se bliži letnji raspust?

            - Nažalost investicije su osetile krizu. Škole su pre dve godine bile prava mala gradilišta. Kada dođe raspust neko je radio fasadu, krovove, stolariju, elektroinstalaciju, a ove godine će se raditi samo gorući problemi, elektroinstalacije u nekoliko škola i u dve škole sanacija grejanja. Krečenje i slični radovi neće biti mogući.

Hoće li se nešto raditi u OŠ “Vuk Karadžić“ u Starčevu?

            - Od investicija ništa.

Zašto?

            - Znate kako, ja sam došao na pola mandata, budžet je već usvojen, za ovu godinu nemam puno manevarskog prostora.

Zbog čega već dugo nema konkursa za neka radna mesta u školama?

            - Republika je ta koja propisuje da li ima konkursa ili ne. Za sada je tako kako je i čekamo da oni raspišu neki konkurs za nastavnike i profesore.

Kakve nam novosti donosite?

            - Imamo ideju da ove godine škole postanu zone saobraćajnih bezbednosti. To bi značilo da ove godine bar kod dve škole bidu urađeni ležeći policajci, pojačana signalizacija itd. Opet kažem da ove godine ne možemo pričati o nekim velikim investicijama.

Imate li neki dugoročni plan?

            - Moj plan je da smanjim troškove energije. Neke škole u Srbiji su već ušle u pilot projekat u Negotinu, Majdanpeku i Sremskoj Mitrovici, a to podrazumeva sanaciju prozora, fasade i sve ono što utiče na grejanje. I koliko sam video u Majdanpeku je došlo do š energije više od 40 odsto. To su mi neke dugoročne smernice i tako bismo smanjili troškove.

Vi ste takođe čovek iz prosvete, pa nam kažite na koje stvari nastavni kadar može da utiče, a koje nisu vezane za novac?

- Pa to je savesno obavljanje posla, a to je ono čemu, u kriznim vremenima, treba svi da se posvetimo.

Ivana Vojnović

JELENKA NOVAKOVIĆ, ČLAN GRADSKOG VEĆA ZADUŽENA ZA RAZVOJ SELA

Nastavlja se razvoj sela

Pomoći ću selima da urade barem ono najprioritetnije, jer su neka sela prošle godine dobila novac, a nisu uspela da ostvare ono što su htela, ističe Novaković

Jelenka Novaković (1961. godište) je diplomirani inženjer poljoprivrede. Zaposlena je u Društvenom vodoprivrednom preduzeću “Tamiš-Dunav“. Član je Demokratske stranke i drugi mandat je odbornik u lokalnoj skupštini. Udata je i majka je četvoro dece. Živi u Banatskom Novom Selu. U Gradskom veću neće biti u stalnom radnom odnosu.

Šta ste zatekli u vašem sektoru?

            - Još pokušavam da sagledam gde sam trenutno i šta sam zatekla.  Uključena sam u periodu kada su planovi usvojeni, a planovi nisu krenuli u realizaciju ili su krenuli sporadično, pa pokušavam da napravim presek. Od sela do sela se sve razlikuje. Neka su već odmakla sa realizacijom planova za ovu godinu, a neka se još spremaju. Ostvarila sam kontakte sa predstavnicima seoskih mesnih zajednicama kako bih saznala ko se sa kojim problemima susreće i gde bi im trebala moja pomoć.

I? Kojim selima će biti najviše potrebna vaša pomoć?

            - Svima. Svesni smo da nam je budžet prošle godine bio umanjivan, a ove godine takođe. Sećate se, ranijih godina su sela imala vrlo razvojan period, pa je ovo umanjenje novca tu njihovu energiju korigovalo i to doživljavaju porazno. Trebaće im pomoć da sagledaju prioritete, jer sve ono što su hteli možda neće moći da ostvare ni sledeće godine.

Nekako ste, čini mi se, imenovani u najgore vreme. Pa šta možete da uradite sada kad je već usvojen budžet?

            - Pomoći ću selima da urade barem ono najprioritetnije, jer su neka sela prošle godine dobila novac, a nisu uspela da ostvare ono što su htela. 

Kako ste zadovoljni razvojem Starčeva?

            - Mogu samo da budema zadovoljna i da pohvalim jer je Starčevo jedno od sela koje prednjači u odnosu na sva ostala i Stračevci to dobro znaju. Ostala sela mogu samo da koriste Starčevo kao uzor. Tu je značajan angažman i energija njihovih predstavnika kao i pokrajinskog i gradskog odbornika Petra Andrejića. Zaista, vrlo upečatljiv razvoj u odnosu na vojvođanska sela, a ne samo pančevačka. Sve pohvale.

Imate li neku zamerku?

            - Ne bi bilo zbogdno da krenem prvo sa zamerkama, tako da nemam zamerku ni na jedno selo.

Da li je bilo nekih neprijatnih iznenađenja kada ste postavljeni za člana Gradskog veća?

            - Ne, ništa neprijatno. Sasvim je prijateljski odnos od strane svih kolega.

Čemu ćete težiti u svom radu?

            - Pa razvoju sela (smeh). Zaista ću se potruditi da sela dobiju pristojan oblik, pristojnu infrastrukturu, i to što neko živi u Brestovcu, Glogonju ne treba da mu bude smetnja već treba da ima sve što imaju stanovnici grada. Zato očekujem podršku kolega iz sela. Težicu da se paralelno razvijaju i grad i sela i tu neću praviti diskriminaciju.

Ivana Vojnović

LICE S NASLOVNICE: TANJA BROZINA, PLESAČ

Ples na ”Pinku”

            Tanja Brozina je rođena 1991. godine. Osnovnu školu je završila u Starčevu a Srednju ekonomsku školu “Paja Marganović“ u Pančevu. Tanja ove godine upisuje četvrti stepen obrazovanja kako bi sledeće godine mogla da upiše fakultet. Zanima je kriminalistika, krvni delikti. Od, takoreći polaska u školu, član je folklornog ansambla Doma kulture u Starčevu a sa 14 godina upisuje se u pančevačku plesnu školu “MG“. Napredovanje u plesu dovelo je do toga da učestvuje u snimanju mnogobrojnih spotova “Grand produkcije“ kao i gostovanje u emisijama na televiziji “Pink“ kod popularne voditeljke Lee Kiš. Želja joj je da jednog dana otvori sa svojim prijateljima plesnu školu ali od te ideje sve više odustaje zbog ogromnih poteškoća na koje nailazi. Planira da se potpuno posveti fakultetu, a ako dođu bolja vremena, pokušaće da “izgura“ priču sa plesnom školom. Do tada, plesom će se baviti samo rekreativno.

            Recite nam nešto o samom početku interesovanja za igru?

            - Kao većina mojih vršnjaka i mnogobrojne generacije koje su prošle kroz folklorni ansambl Doma kulture, tako sam i ja,  pohađajući osnovnu školu, od malih nogu postala član tog ansambla. Dobro je da ta priča funkcioniše u našem mestu i ima tradiciju. Pravo je usmerenje mladima kako u fizičkom tako i u psihičkom razvoju. Interesovanje da uvek naučim nešto novo drži me do dana današnjeg. Pored održavanja fizičke kondicije sa folklornim ansamblom sam upoznala jako puno ljudi, desila su mi se nezaboravna putovanja, koncerti, takmičenja, gostovanja... Mislim da je to dovoljan motiv da čovek nešto zavoli.

            Da li je folklor bio odskočna daska za školu plesa?

            - U mom slučaju nije, ja sam i dalje član folklornog ansambla u Starčevu. Na odluku da upišem plesnu školu verovatno je uticalo moje sazrevanje i ljubav prema muzici. Radi se o dve različite stvari: u školi plesa se uče dens koraci, latino ples i drugo, a sama reč “folklor“ ima veze sa tradicijom jednog naroda. Postoje varijacije na kombinovanje te dve stvari što je slučaj kod nas kada je u pitanju folk muzika što se može videti u spotovima naših estradnih zvezda i raznim “pinkovim“ emisijama.

            Da li ste sarađivali sa poznatim srpskim folkerima?

            - Bila sam angažovana dosta puta za spotove domaćih estradnih zvezda. Pomenuću neke od njih: Ana Kokić, Saška iz “Koktel benda“, Saša Matić, Seka Aleksić, Era Ojdanić, Milić Vukašinović, Tijana Dapčević... Jak uticaj na mene ostavilo je gostovanje u emisiji “Nedeljno popodne sa Leom Kiš“ koje se emituje takođe na televiziji “Pink“. Moram priznati da sam svaki put imala dozu pozitivne treme kada su nastupi u pitanju. Smatram da je to dobro. Kada neki posao voliš i do njega ti je stalo onda je mala količina treme potrebna da bi se maksimalno koncentrisao na ono što radiš.

            Kako izgleda jedan radni dan sa domaćom muzičkom zvezdom?

            - Uglavnom nemamo neki preteran kontakt sa njima. Sve je unapred dogovoreno, od iznajmljenog prostora gde se snima, pa do najsitnijih detalja. Tačno se zna ko šta radi. Naravno da ima dosta šaljivih trenutaka ali snimanje pojedinih kadrova i otklanjanje grešaka može da traje u nedogled. Za spot od nekoliko minuta potreban je čitav dan pa i dani posla. Na kraju se završi dobrim druženjem i honorarom, jer ipak je posao u pitanju.

            Rekli ste da bi ste voleli da otvorite sopstvenu školu plesa?

            - Mislim da je to cilj svakog ko se bavi ovim poslom. Kod nas neke stvari ne funkcionišu baš kako treba pa je konkurencija često nepoželjna ili čovek za vratom dobije gomilu neprijatelja. Neki moji prijatelji i ja smo došli na ideju da pokrenemo školu plesa u Pančevu. Zbog nekih neslaganja sa vlasnikom škole plesa “MG“ odlučili smo da pokrenemo neku svoju priču.  Međutim, naišli smo na poteškoće u samom startu, ovo nije posao na koji mogu potrošiti nekoliko godina života i tapkati u mestu. Nisam takav tip čoveka, ne želim da gubim vreme.

            Zašto ste odabrali kriminalistiku kada je školovanje u pitanju?

            - Mislim da sam sada u godinama kada mogu sa sigurnošću da se odlučim šta bi u životu volela da radim. Možda malo neozbiljno zvuči ali veliki uticaj za tu odluku na mene su imale kriminalističke serije i filmovi. Znam da je realan život nešto drugo od onoga što vidimo u filmu ali moja odluka su krvni delikti. Mislim da na taj način mogu doprineti boljitku društva u kome živimo. To je ujedno i preporuka mojim vršnjacima i generacijama koje dolaze, da pravi ugođaj delatnosti koju obavljate ima smisla ako zaista to volite da radite.

Goran Milošević

SOFIJA ĐURIŠIĆ, KROJAČICA

Dama od 500 venčanica

            Malo koja žena se može pohvaliti da joj je kroz prste prošlo više od jedne mladine nošnje, a ako se to i dešavalo razlozi su bili takvi da se ista teško mogla time dičiti. Ako postoji neka osoba koja je na stotine venčanica, ne samo držala u ruci, već ih i majstorski načinjavala i dušu im udahnjavala, onda je to naša ekskluzivna gošća popularne rubrike, tekućeg broja, najstarijeg vojvođanskog seoskog glasila.

            Stariji sugrađani je pamte i po fantastično kvalitetnim grombi kaputima, odelima, haljinama i po mnogom drugom krojačkom umeću, kao i po danonoćnom bockanju po staroj (ali, ekstra kvalitetnoj) nemačkoj mašini. Svakako, to može biti jedino Sofija Đurišić, krojačica, a sada već dobrodržeća baka iz Baštenske ulice.

            Sofija Đurišić, devojačko Rajković, rođena je 23. maja 1937. godine u Starčevu, od majke Tine i oca Marka. Provela je 29 skladnih godina braka s Milanom, dok on nije prerano preminuo. Rodila je ćerku-jedinicu Draganu 1965. godine, od koje ima i unuka Stefana, nestašnog mezimca, kakva je, kako sama kaže, i ona u mladosti bila. Završila je OŠ “Vuk St. Karadžić“, a potom i trogodišnju Školu učenika u privredi “Boris Kidrič“, paralelno pohađajući i krojački zanat. Po završetku školovanja 1956. godine radi čitavih 14 godina kao samostalni krojač. Potom se zapošljava u Krojačkoj zadruzi “Moda“, koja se posle šest godina integriše sa “Novitetom“, a 1978. godine prelazi u “Bagat“, gde je do 1990. godine provela najlepše radne dane. Narednih pet godina sama uplaćuje staž i odlazi u zasluženu penziju. Međutim, i dalje ne prestaje sa omiljenim zanatam, pored toga održava baštu, sama sebi kreči, farba, jednom rečju, zdravlje je i dalje dobro služi.

            Kako je odrastala mala Sofija?

            - Imala sam predivno detinjstvo. Bezbrižno sam odrastala u veselju u srednje situiranoj porodici, pošto mi je otac bio čuveni muzičar. Igrala sam se igara sa loptom, sankala u snegu i družila sa velikim društvom, koje su, igrom slučaja, mahom činili dečkići. S jednim od njih, Matom Bogovićem, koga je život odveo u tuđinu i dalje sam u bliskom kontaktu. Redovno me posećuje, čak sam i ja odlazila njemu u Nemačku. Stasavala sam zdravo i ispravno, pod čvrstim nadzorom majke, a kao što rekoh otac mi je bio jedan od četvoro braće harmonikaša Rajkovića, koji su po tome i bili nadaleko poznati. Tata je svirao na mnogim u ono vreme romantičnim svadbama na fijakerima, pa, sam možda već tada, viđajući mnoge neveste u venčanicama, svesno ili nesvesno, naginjala ka budućem pozivu.

            Školovanje...

            - Školovanje sam upamtila, takođe, po strogoći učitelja Joce, koga su svi zvali Sova. Batine su ono vreme bile normalna pojava, i ako se desi da zgrešite “načeće“ vas učitelj, a posao će “dovršiti“ roditelj, u mom slučaju majka! Jednom smo tako toliko zaigrali fudbala s dečacima da uopšte nismo čuli kako nas učitelj Sova poziva ručnim zvonom. Na kraju je mora da dođe lično da nas pohvata i to bukvalno za guše, pa sam ja kući došla sa modrim vratom. Majka, po običaju, nije imala razumevanja za moje rane, pa, je nastavila u istom ritmu. Od nastave, što je pomalo čudno, volela sam matematiku, ali sam zato prezirala istoriju. Predavala mi je nastavnica Brana, žena tadašnjeg popa Bratića, koja nije marila za moj slab talenat za društvene nauke, pa me je često slala na popravni.

            Mladost...

            - Za pravo mladalačko uživanje nikada nisam imala vremena, već sam uglavnom naporno učila i pohađala zanat. Po završetku Osnovne škole sam morala da se preselim kod tetke u Pančevo, jer onda, pedesetih nije imalo autobusa ili kakvog drugog prevoza za Starčevo. Dan mi je trajao “od osam do osam“ i bio nabijen učenjem i praksom, koju sam obavljala kod čuvene krojačice Milke Rakidžić. Odmor sam imala samo nedeljom. Diplomirala sam 1956-e, - teoriju u zanatskoj komori, a praksu kod Olge Džonin. 

            Posao...

            - Posle zanata nisam imala mogućnosti da se zaposlim u struci, jer tada nije bilo konfekcijskih kuća, pa sam počela da radim privatno. Majka mi je kupila jednu sjajnu nemačku šivaću mašinu pod nazivom njesta. Uskoro su mi došle i prve mušterije - bili su to Zoran i Zlata Aća. Naručen mi je bio kaput od grombija koji tada vredeo pravo bogatstvo - mušterije su govorile da moraju da prodaju čitav ambar kukuruza. Majka mi je to i rekla, ne verujući da sam sposobna to da sama uradim. Ipak, sve je ispalo kako treba, a taj kaput sam videla da je bio u funkciji pre tri godine, dok Zlata Aća još bila živa. Teški su to bili uslovi, naporno se radilo, posebno noću, kada mi je majka držala petrolejku. Dolaskom struje u selo, ja sam je prva u ulici uvela, jer to mi je bio pravi spas.

            Venčanice...

            - To je posebna priča. Tada nije postojalo ništa slično buticima, pa su mlade morale da se snalaze same. Brzo se pročulo za mene, moram da kažem da sam bila dobar majstor, pa sam ubrzo bila zatrpana porudžbinama. Jedino sam izlazila iz kuće kada sam morala u nabavku materijala, mada su ga većinom i same donosile. U narednih 15-ak godina sašila sam ih tačno 386 i ne pamtim da sam imala bilo kakve pritužbe. Radila sam za ljude sa raznih strana, od okolnih sela, pa, sve do razmaženih Beograđana, koji su se naročito čudili i divili mojim čipkanim kreacijama od tila. Uvek sam imala dobar odnos s mušterijama i maletene su me sve, kao počasnu gošću, zvale i u svatove.

            Porodica...

            - U međuvremenu sam se udala za Milana i uzela prezime Đurišić. Tada nije bilo puno zabavljanja, već smo odmah prionuli na borbu za koru hleba. Lepo smo živeli, muž je bio trgovac, a ubrzo se rodila i ćerka Dragana. Na žalost, suprug je imao slabo srce i umro je već 1991. godine. 

            Firme...

            - Krajem šezdesetih mi je bivalo sve teže da radim privatno, država je bila stroga, pa su me često prijavljivali, plaćala sam i veliki porez, dolazile mi inspekcije... Stoga sam odlučila da se zaposlim Konfekcijskoj kući “Moda“, gde smo radile kompletan proizvod. Tu sam sašila još stotinjak venačanica, pa je kad se sve sabere ukupna brojka preko 500. Tu mi je “mana“ bila što radim brže od ostalih, pa su mi mnoge koleginice zaavidele. Posle ujedninjenja sa “Novitetom“ prelazimo na linijsku proizvodnju, a nakon par godina postajem predavačica mladim krojačicama u “Bagatu“. Tu mi je bilo odlično, odlazila sam i na seminare, jednom i u Zadru, gde je bila matična fabrika, provela 17 nezaboravnih dana. Osim, divnog grada i mora, bila sam impresionirana i fabrikom gde je 4000 radnika danonćno proizvodilo poznate “bagatove“ šivaće mašine.

            Ponovo, privatna radinost...

            - Raspadom Jugoslavije nestao je Bagat sa naših prostora, a ja sam se vratila samostalnom radu u kući. Uplaćivala sam staž, pa sam posle pet godina zvanično postala penzioner. Naravno, nstavila sam da šijem, ali ne u toj meri, što zbog godina, što zbog manje količine posla. Nekada sam šila po tri kaputa odjednom, a danas su to uglavnom krepljenja, skraćivanja... Na žalost, ovaj divan zanat polako odlazi u zaborav, nastupile su nove tehnologije, ali mislim da je, osim u časnim izuzecima, kvalitet na mnogo nižem nivou. Evo, baš skoro sam mom mezimcu - unuku, sašila prsluk poput onog koji nosi naš predstavnik na “Evroviziji“, Milan Stanković. Kažu da je isti kao original!

            Starčevo, danas?

            - Dosta se izgradilo, sve je lepo, posebno onaj trg kod crkve. Jedino što ne volim, jesu tuče u koje se mladi često upuštaju. To je zlo koje treba pothitno sprečiti.

            Tako govori baka Sofija, koja je svojim radom usrećila stotine mladih osoba, a danas u poznim godinama i dalje izgleda vitalno i fizički i duhovno, pa im u tom stilu poručuje:

            - Deco, ne pravite problema ni sebi, ni drugima. Ne drogirajte se i ne mrzite, već imajte međusobnog razumevanja. I radite što više, jer rad je zdravlje!

Jordan Filipović

 Vrh strane