Kultura

Kreativni kulturni klub priredio je 8. i 9. aprila šesti po redu pop-rok-bluz festival akusticne gitare pod nazivom “Gašini akordi“.

Prvo revijalno veče festivala održano je u četvrtak 8. aprila u prostorijama Kreativnog kulturnog kluba. U skladu s tradicijom otvaranje je obeležilo prisećanje na prerano preminulog starčevačkog gitaristu Dragana Dimitrijevića Gašu, kome je ova manifestacija i posvećena. Program je otpočeo mini-koncertom nekadašnjeg Gašinog kolege Caleta Kozakijeviča, a nakon toga je usledilo kraće predstavljanje knjige “Rokeri iz neolita“ Darka Ješića. Ovo kompleksno izdanje sadrži iscrpne podatke o radu svih starčevačkih rok bendova od 1968. godine pa do danas.

Posle još jednog mini-koncerta drugog Gašinog partnera Vlade Ristića, došao je red i na beogradsku bluz legendu “Zonu B“ predvođenu Dudom Bezuhom (svaira gitaru i sa Balaševićem), Zdenkom Kolarom (edž “Idolom“) i Perom Zarijom narednih nekoliko sati dovela atmosferu do usijanja.

Dan kasnije, u petak 9. aprila održano je finalno veče. Publici i stručnom žiriju predstavilo se 17 postava s preko 40 muzičara iz Beograda, Obrenovca, Smedereva, Mladenovca, Boljevca, Banatskog Karlovca, Novog Sada, Pančeva, Starčeva, ali i iz Križevaca, malog mesta nadomak Zagreba u Hrvatskoj. U skladu s propozicijama festivalskog konkursa, svi izvođači imali su pravo da interpretiraju po tri pesme, uz osnovni uslov - da budu odsvirane na akustičnoj gitari. Iako su gitare dominirale, bilo je i drugih instrumenata, a izvedene kompozicije pripadale su šarolikim muzičkim pravcima - od bluza, preko regea, do modernih fuzija.

Takmičarski deo je okončan posle više od četiri sata. Sjajnu svirku, u atmosferi koja je obilovala ekstremno pozitivnim vibracijama, propratio je veliki broj raspoloženih zaljubljenika u gitaru.

Nakon toga, žiri u sastavu: Asim Sarvan (predsednik) Ljuba Ninković, Milan Jaraković, Rade Purkar, Mića Ilić i Branislav Đeković (sedmi “član“ žirija bila je publika) povukao se na većanjnje, a binu je zaposeo revijalni festivalski bend “Public Humiliation“. Svakom učesniku festivala žiri je dodeljivao od jedan do deset bodova. Na kraju je za apsolutnog pobednika proglašen Luka Belani iz Hrvatske, kome je čak pet članova žirija dalo maksimalnih deset poena, pa je njegov ukupan skor bio gotovo duplo veći od rezultata drugoplasiranog dua, koji su činili Pančevci Stefan Fuks i Aleksandar Đurin. Treća nagrada je pripala Zoranu Džuklevskom iz Novog Sada. Zanimljivo je i da je numera “Guarded by angels“ neprikosnovenog Luke Belanija proglašena za najbolju autorsku pesmu na ovom festivalu, a nagradu je uručila Gašina majka Roza.

Križevčanin Luka Belani nedavno je na hrvatskom tržištu objavio svoj album prvenac “B-Side of My Mind“. Reč je o anglofonom indi-projektu, čiji je Belani kompletan autor. Upravo na ovom albumu izdvaja se pesma “Guarded by angels“, koja je već nedeljama na prvom mestu sedmične domaće top-liste popularnog hrvatskog “Otvorenog radija“.

Luka Belani završio je srednju muzičku školu na klavirskom i teoretskom odseku, kao i osnovnu školu na odseku za gitaru i tamburu. Pre početka festivala naglasio je da mu nadmetanje nije toliko bitno koliko mu je važna avantura, kao i da rukovodi olimpijskim motom “važno je učestvovati“. Belani je pohvalio organizaciju festivala i istakao da je prijatno iznenađen kvalitetom bendova koji su nastupili na “Akordima“.

Može se reci da su šesti “Gašini akordi“, iako su organizovani s nikad skromnijim budžetom, zadovoljili sve ukuse publike, a da nastup mnogih mladih muzičkih talenata opravdava postojanje ovakve manifestacije. Pored KKK-a, u organizaciji je učestvovao i starčevački Dom kulture, a pokrovitelji su bili: Grad Pančevo, MZ Starčevo, JKP “Zelenilo“, Štamparija “Leonardo“ i drugi.

Y sredu 7. aprila u galeriji “Boem“ održano je književno veče povodom nove knjige Milana Miloševića pod nazivom “Tebi za ljubav“.

Pored autora knjige aktivno učešće u programu imali su Mr Hajrudin Redžepović, profesor, pukovnik u penziji i Boris Matijević, profesor. U muzičkoj pratnji učestvovao je Milivoje Ilić, profesor. Autor knjige Milan Milošević rodom je iz Zvornika, potpukovnik je u penziji koji je po završetku vojničke karijere aktivno nastavio da se bavi pisanjem romantičnih pesama koje su sastavni deo njegovog života još od ranog detinjstva.

Gradska smotra muzičkog i folklornog stvaralaštva dece održano je u utorak 13. aprila u pančevačkom Domu vojske Srbije. Dečiji folklorni ansambl Doma kulture Starčevo je imao zapažen nastup na ovoj kulturnoj manifestaciji čime je sebi obezbedio dalji plasman na regionalnu smotru južnog Banata koja će se održati u nedelju 25. aprila u 17. sati u Pančevu.

U subotu 24. aprila u mesnoj rimokatoličkoj crkvi Svetog Maurica održan je koncert Muzičke škole “Jovan Bandur“ iz Pančeva. Zbog dva pomeranja datuma koncert nije bio posećen od strane publike kao pređašnji što ni najmanje nije umanjilo kvalitet izvedbe učesnika solo pevanje pomenute muzičke škole u klasi profesora Maje Đokić.

Svi učesnici programa bili su počašćeni gromkim aplauzom publike naročito u izvedbi spleta ruskih kompozicija. U klavirskoj pratnji učestvovala je profesor Ana Milatović a sledeći koncert zakazan je za 21. maj na istom mestu kada će gost biti Muzička škola “Dr. Vojislav Vučković“ iz Beograda.

U svojoj kreativnoj večeri predstavio se Darko Ješić, pomalo - diplomirani inženjer poljoprivrede, a pomalo - spisatelj, novinar, stonofudbaler(!), a bogami, i vrhunski imitator, pa su tako, dok su se gosti gostili specijalno pripremljenim špagetima, kao “specijalni gosti“ prodefilovali: Milošević, Koštunica, Šešelj, Milojko Pantić, Peđa Mijatović, Milan St. Protić...

Gosti, eminentni predstavnici “sedme sile“ - Jugoslav Ćosić, autor emisije na TV B92 - “Intervju“ i Vesna Mališić, zamenica urednika nedeljnika “NIN“ su se, u skladu sa temom, najviše bavili trenutnim stanjem u svojoj profesiji - od egzistencijalnog statusa, preko kvaliteta medija i (ne)zavisnosti informisanja, do ličnih iskustava pri obavljanju istraživanja i konkretnih problema koji potresaju medijsku scenu i društvo u celini. Poseban akcenat je stavljen na skorašnji “Intervju“ i gostovanje prvaka crnogorske opozicije Nebojše Medojevića i sve reperkusije koje je ono izazvalo. Nije zaobiđen ni drugi akter pomenute emisije Stanko Subotić Cane, optuženi za šverc cigareta, pa je u tom kontekstu iznet niz zanimljivih informacija, između ostalog i ona o Canetovoj sistematičnosti tj. toga da brižljivo arhivira sve svoje kontakte, razgovore i sms poruke u poslednjih petnaestak godina. Veliku pažnju izazvao je i segment o fudbalskoj mafiji i detaljima svojevremenog nameštanja utakmice “Partizana“ i “Rome“, kada je Zečevićev izaslanik priznao da je primio akt-tašnu sa milion maraka mita, kao i mnoge druge storije vezane za novinarska istraživanja.

Dvočasovni program je vodio kulturni promoter Momčilo Mrčković, a izverzirana publika je izuzetno aktivno, ali disciplinovano, učestvovala u interesantnoj diskusiji.

Ponovo su mladi beogradski ”Irci” razgalili publiku promovišući treći studijski album uz nezaobilazne tradicionalne irske hitove.

Uz suorganizaciji s udruženjem u osnivanju “Logos“, emitovan je dugometražni film o ruskom kosmodrumu Bajkonur, pripremama i lansiranju svemirskog broda.

Osim ponovne svirke novoformiranog pančevačkog benda “El Baz“, koja je svojom pozitivnošću digla na noge mnogobrojnu publiku, članovi grupe su se pojedinačno predstavili i u drugim ulogama - kroz nastup benda “Alkoholik frends“ (“Tribjut tu Drezden dols“), izložbu radova, ali i mađioničarske trikove.

Tribina - “ANTIFAŠIZAM U SRBIJI“, Marko Karadžić, Državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava;

Predavanje - Veče kubanske poezije, mr Ljuba Ristanović, pisac, novinar i prevodilac;

Predavanje i projekcija - Film o Milankovicu, Udruženje građana “Milutin Milanković“;

Prema istorijskim podacima, masovnije naseljavanje Hrvata u vojvođanski Banat odvijalo se kao rezultat preustroja vojne granice, i to negde od sredine 18. veka. Do tada su u Banatu, što se Hrvata tiče, živele malobrojne grupe Šokaca doseljene tokom vladavine Osmanlija. Doseljavanje Hrvata u Banat je teklo u različitim vremenskim periodima, a naseljenici su bili iz različitih krajeva. Tako su, naprimer, u južni Banat tj. okolinu Pančeva, naseljeni štokavci, a u srednji Banat kajkavci. Hrvatski ikavski štokavci iz Ličke i Modruške županije, potom iz okoline Petrinje i Gline, počev od 1765. naselili su Perlez, Opovo i Starčevo (Gornji kraj), a u manjoj meri Borču, Glogonj i Omoljicu. Što se hrvatskih kajkavaca tiče, njihovo doseljavanje je uzrok odluke Marije Terezije (1778.) da se veliki deo poseda turopoljskog plemstva ustupi vojnoj upravi. Nakon dugih pregovora, 1801. godine je postignut sporazum da oštećeni plemići dobiju posede u srednjem Banatu. Na taj način su Hrvati naselili Boku, Neuzinu, Klariju (Radojevo) i okolna mesta. Treći talas naseljavanja je bio 1803. godine, kada se u Banat doselio određen broj Hrvata iz Karaševa (Rumunija).

Kada je reč o Starčevu, kolonizacija Hrvata je usledila nakon naseljavanja Nemaca. U matičnim knjigama starčevačke katoličke crkve iz vremena doseljavanja, prvo zabeleženo hrvatsko ime i prezime bilo je Martin Vuković, i to zavedeno 1774. godine. Sve do 1792. bilo ih je 131. Na osnovu ovih podataka se može doći do zaključka da je doseljavanje hrvatskih familija u Starčevo počelo 1733. godine, a da je najviše Hrvata došlo u periodu od 1788.-1792. godine.

Glavni razlog preseljenja Hrvata u ove krajeve imao je ekonomski karakter. Krajevi odakle su oni došli bili su siromašni sa malo obradivih površina, a natalitet i prirodni priraštaj je bio veliki, pa je tako došlo do agrarne prenaseljenosti. Ovaj deo Banata je imao još mnogo puste zemlje, pa su se tako Hrvati, uz pomoć austrijske vlasti, odlučili na taj korak.

Iz kojih su tačno krajeva doseljene hrvatske familije, teško je utvrditi na osnovu matičnih knjiga, jer za Hrvate koji nisu rođeni u Starčevu stoji samo zemlja iz koje su došli. Međutim, za pojedina prezimena nije teško utvrditi odakle tačno potiču. Tako imamo familije Turina, Brajac, Brozina, Kalić, Butorac, Kućan, koje su naseljene iz hrvatskog primorja, tj. Bakarskog zaliva. Najveća grupa porodica potiče iz Like, tačnije s područja Modruša, Ogulina i okoline, dakle kraja u kojem se govori ikavica. U tu grupu liških prezimena se ubrajaju familije Rogiš, Saborski, Rukavina, Vlašić, Tomašić, Orešković, Stipetić, Krmpotić, Turkalj, Radočaj, Vuković, i dr. Kad se govori o porodicama s Korduna, iz tih krajeva vode poreklo porodice Pavlić, Neralić, Poljak, Šoštarić i dr. Među Hrvatima u Starčevu ima i Karaševaca (prezimena Stana, Negovan..). Hrvati su kod naseljavanja uživali iste privilegije kao i nemački kolonisti. Pored zemlje od oko 30 k.j. sagrađene su im kuće o državnom trošku, a od poljoprivrednog inventara dobili su plug, drljaču, kola i par isluženih tobdžijskih konja. Osim toga bili su oslobođeni plaćanja poreza tri godine. Hrvati su pretrpeli velike promene u govoru. Bili su pretežno štokavci, a narečje im je bilo ijekavsko i ikavsko. Te razlike su i danas primetne, pa tako kod Hrvata ikavaca postoji porodično ime Stipan, dok je kod ostalih to obično Stevan (ranije Stjepan). Razlika se vidi i prilikom tradicionalnog pozdrava "Faljen Isus", gde ikavci otpozdravljaju sa "Navike", a ostali sa "Uvijek hvaljen". Ikavica se zadržala i u hrvatskom pokladnom običaju, prilikom kog se maskirani momci nazivaju "Agovi", a oni stariji "Didovi".

Prva iseljavanja Hrvata iz Starčeva su zabeležena početkom 20. veka, kada je veliki broj Starčevaca usled siromaštva i nemaštine morao da se iseli u SAD. Mnogi od ovih iseljenika su išli sa porodicom, a neki su kasnije odveli porodice. Između 1900. do početka Prvog svetskog rata je bio najveći talas migracija. Na spisku iseljenika se nalaze prezimena Barašević, Bujanović, Cindrić, Jelić, Krmpotić, Kućan, Kulaš, Matuša, Pihajlić, Pusić, Šulaja, Žagar, Žeravica i dr. Mešovitih brakova je svakako bilo, pošto su rodbinske veze među Hrvatima u Starčevu vremenom postale izrazito tesne, pa je zato postala česta pojava sklapanja brakova između Hrvata i Nemaca. Kada su druga mesta u pitanju, starčevački Hrvati su se ženili pretežno devojkama iz Opova, Surčina, Novog Slankamena i Golubinaca.

Što se društvenog organizovanja tiče, Hrvati su većinom bili okupljeni oko rimokatoličke crkve, registrovane 1788. godine, a ubrzo nakon doseljavanja je osnovana i hrvatska škola. Prva ozbiljnija organizovanja Hrvata u Starčevu su počela 1905. kada je osnovano Hrvatsko pevačko društvo "Starčevo". Međutim, Hrvati su najorganizovaniji bili od sredine dvadesetih do početka Drugog svetskog rata, kada je u Starčevu delovalo nekoliko udruženja. Tu je pre svega reč o Hrvatskom Radiši, udruženju zanatlija, i o "Seljačkoj slozi", ogranku Hrvatske seljačke stranke. Naime, u kalendaru Radiše iz 1929. godine (list "Radiša" je glasilo društva), može se pročitati da je 1927. u Starčevu postojao radni odbor ovog društva koji je vodio Mato Dvorčić, a knjigovodstvene poslove obavljao Ivan Trinajstić. Društvo je imalo tridesetak članova. "Seljačku slogu" predvodio je Miša Brajac, jedan od politički najaktivnijih Hrvata u Starčevu u periodu Kraljevine Jugoslavije.

Statistika govori da je u Starčevu 1890. godine bilo 1100 Hrvata, 1905. - 1220, na popisu 1921. su Srbi i Hrvati svrstani zajedno, pa je njihov broj bio 2595, da bi se u decenijama nakon Drugog svetskog rata broj Hrvata kretao oko 1000. Danas ih po popisu iz 2002. godine ima oko 350.

Iako imam dvanaest godina, još uvek volim da gledam crtaće i da se igram sa igračkama.

Ne bih voleo da odrastem, jer bih zaboravio sve svoje igre i igračke. Odrastao čovek ima mnogo posla i jako malo slobodnog vremena. Oni samo rade. I mi, kao deca, imamo obaveze, ali zato mnogo više slobodnog vremena. Slobodno vreme iskoristim da se igram sa drugarima. Obično idemo na jednu livadu da bi igrali naše omiljene igre. Što sam stariji, nekako mi je glupo da se igram. Bez obzira na to, ja nekad okupim društvo i igramo se “rata“. Mama mi uvek govori: “Umesto da ideš u centar da juriš devojke, ti se igraš rata“. Ne mogu da zamislim kako će mi biti kad odrastem. Ja ću da čuvam slike koje će me sećati na moje drugare. Jedna posebna slika je uramljena. Mi stojimo sa “puškama“.

Ja ću odrasti i neću se više igrati, ali će mi ostati u sećanju moje detinjstvo.

Meni mama i tata stalno govore da je detinjstvo, najlepši deo života i da ću to uvideti tek kad odrastem.

Neki moji vršnjaci misle da samo moraju da uče, da roditelji vrše pritisak na njih, ali nije tako. Sada, dok smo još mali, imamo vremena da se družimo sa prijateljima i nemamo nikakve obaveze osim škole, dok je život odraslih mnogo teži. Oni moraju da rade, da se brinu o nama da nam ništa ne fali, i imaju jako malo slobodnog vremena, za razliku od nas koji ga imamo u izobilju. Mnogi od nas dece ne cene roditeljsku brigu i ljute se na roditelje što im dosađuju, raznim savetima, ali i mi ćemo jednog dana da budemo roditelji i tada ćemo sigurno da ih razumemo i biće nam krivo što smo bili grubi prema njima. U detinjstvu se dešavaju najlepše stvari u životu kao što su sticanje pravih projatelja, druženje sa njima, ali i tu su i prve ljubavi, prvi leptirići u stomaku i prva razočarenja. Takođe i ekskurzije i rekreativne nastave koje ćemo svi, sigurna sam, još dugo pamtiti.

Ne želim da odrastem zato što je život odraslih težak, pun briga i obaveza, a moj sadašnji život je lep, bezbrižan i volela bih da uvek bude ovakav, ali to na žalost nije moguće.

Došlo nam je proleće i svojim lepim bojama obojilo livade i poljane. Svima je donelo sreću i radost.

Seoske ulice su sada pune radosne dece koja se igraju i uberu tek poneki ljupki cvetić. Na nebu tek poneki oblačić pokriva veliko sjajno Sunce. Ispred kuće prostire se zeleni tepih prekriven raznobojnim cvećem, koje svojim opojnim mirisom privlači pčele i leptire. sve miriše i počinje da se budi. Parkovi su puni žutog maslačka, šarenih leptira i vesele dece. To što su selice doletele dokazuje da je konačno počelo proleće. Od kiša su ostale samo barice u kojima se ogleda sunce. Vrapci sada srećno cvrkuću jer su jedva dočekali početak proleća. Oni ulepšavaju prolećnu sliku.

Proleće je najlepše godišnje doba, jer nam dokazuje lepotu moćne prirode i nijedno godišnje doba, ma koliko bilo lepo, ne može ga prevazići.

U našoj Školi je nedavno održano Okružno takmičenje iz biologije. škola se odličnom organizacijom pokazala kao dobar domaćin, a učenici su postigli dobre rezultate. Prvo mesto osvojila je Gordana Stamenković, a treće mesto Dejan Petrov, učenici osmog razreda.

Naši učenici su se proslavili i na takmičenju iz informatike i računarstva u oblasti multimedijalnih prezentacija. Filip Polak osvojio je drugo mesto, a Stefan Lukić treće mesto. Učenici osmog razreda Anđelka Miletić osvojila je treće mesto na takmičenju iz geografije.

Ovim plasmanom omogućeno im je učestvovanje na Republičkom nivou. Čestitamo im na uspehu i želimo da postignu dobre rezultate.

Uskoro u OŠ “Vuk St. Karadžić“ u Starčevu, održaće se utakmica za pete i šeste razrede u odbojci. Starčevački tim mladih odbojkašica “M-Tim“ je veoma napredovao u poslednje vreme. Najveći uspeh mladih odbojkašica (petih i šestih razreda) je bio kada su 2009. godine osvojile prvi pehar i zlatnu medalju u Kovinu. Odbojkašice su takođe imale puno prijateljskih utakmica protiv muške konkurencije iste škole. Ova informacija nam je potvrdila da u Starčevu ima mnogo mladih talenata.

- Još iz perioda kada sam ja trenirala u Starčevu je postojala samo odbojkaška sekcija u kojoj su bile devojčice iz osmog razreda osnovne škole. Kada bi završili osnovnu školu, mogli smo trenirati samo u “Dinamu“ ali nam to nije odgovaralo zbog kasnih večernjih termina i problema sa prevozom. I pored uspeha naše sekcije školskim olimpijadama i prvenstvima Vojvodine za nas nije organizovano klubsko takmičenje.

Da li mislite da su uslovi u kojima mlade odbojkašice treniraju, dobri za dalje uspehe, i zašto?

- Uslovi su solidni, ono što odlikuje našu ekipu je drugarstvo i dobra atmosfera, a bez toga nema uspeha.

- U ekipi svi vredno rade i zalažu se. Nekome je potrebno manje vremena da usvoji novu tehniku (znanja), a neko mora biti uporniji. Nikoga ne bih isticala pojedinačno jer je odbojka kolektivni sport i cela ekipa mora igrati za pobedu, a ne pojedinac.

Hoće li mlade odbojkašice u skorijoj budućnosti imati neki turnir kao što je bio turnir u Kovinu?

- Očekuje nas liga za mlađe pionire i očekujemo poziv za turnir u Kovinu “Mali za velike“ na kome smo prošle godine osvojili prvo mesto.

Verujete li u to da će neke veoma dobre odbojkašice možda igrati u nekom većem klubu?

- Svako ko bude imao uslova da više napreduje u nekom većem klubu, treba da trenira, ali je put do toga dug i naporan. Ja se iskreno nadam da će neke učenice zaigrati u nekom većem klubu.

- Danas ako se želimo baviti sportom, potrebna sredstva su i novčana sredstva za putovanja, sudije, opremu za igračice, mreže i lopte. Bez pomoći Mesne zajednice i ljudi koji imaju dobru volju i mogućnosti, ne bismo ni mogli da pomislimo da se takmičimo.

- Poručila bih našim učenicama da se uključe u bilo koji sport jer je to jedan od načina da se pravilno i zdravo razviju, poštuju i cene jedni druge.

U nedelju 4. aprila u crkvi Sv. Pantelejmona i u crkvi Sv. Maurica u Starčevu svečano je obeležen veliki hrišćanski praznik Uskrs. Svake četvrte godine pravoslavna i rimokatolička konfesija ovaj praznik slavi na isti dan kako je to i ove godine slučaj. U pravoslavnoj crkvi liturgiju je, u prisustvu velikog broja vernika, vodio protonamesnik Zoran Maletić, dok je svetu uskrsnu misu u rimokatoličkoj crkvi Svetog Maurica vodio župski upravitelj Maša Tamaš. Povodom uskršnjih praznika zakazan je i koncert duhovne muzike u rimokatoličkoj crkvi, koji je najpre otkazan zbog dana žalosti, pa je koncert održan u subotu 24. aprila.
	Koncert u rimokatoličkoj crkvi

Uskrs u pravoslavnoj crkvi	U porti pravoslavne crkve

U nedelju 4. aprila u crkvi Sv. Pantelejmona i u crkvi Sv. Maurica u Starčevu svečano je obeležen veliki hrišćanski praznik Uskrs.

Svake četvrte godine pravoslavna i rimokatolička konfesija ovaj praznik slavi na isti dan kako je to i ove godine slučaj. U pravoslavnoj crkvi liturgiju je, u prisustvu velikog broja vernika, vodio protonamesnik Zoran Maletić, dok je svetu uskrsnu misu u rimokatoličkoj crkvi Svetog Maurica vodio župski upravitelj Maša Tamaš.

Povodom uskršnjih praznika zakazan je i koncert duhovne muzike u rimokatoličkoj crkvi, koji je najpre otkazan zbog dana žalosti, pa je koncert održan u subotu 24. aprila.

Sveti Vasilije rođen je u Hercegovini, u blagočedstivoj srpskoj porodici. Roditelji su bili siromašni seljani, ali ipak u duši veliki i pravi Hrišćani. svoju skromnost i veru prenosili su i na svoga sina, koji je kao mali pokazivao veliko interesovanje za veru i crkvu. Kada je odrastao otišao je u Trebinjski manastir Uspenja Bogorodice gde se zamonašio. Delima iz svog života i rada bi predložen i izabran za episkopa zahumakog i skenderijskog. Kao episkop provodio je mnogo vremena sa narodom poučavajući ih u veri, a Gospod Bog je njegove molitve i reči potvrđivao mnogim čudima.

Sveti Vasilije se upokojio u šesnaestom veku. Njegove mošti - telo, se nalazi u Gornjem manastiru Ostrogu, gde mogu vernici da vide netruležno telo našeg svetitelja. Kako u prošlom vremeni tako u poslednjim danima kolone poklonika ne samo pravoslavnih nego i drugih vera dolaze da se poklone i zamole pomoć za razna iscelenja nad grobom Sv. Vasilija, koja se često događaju i potvrđuju sva predanja od pre koja se prepričavaju u narodu.