Intervju

SRĐAN JOSIMOV, ČLAN GRADSKOG VEĆA ZADUŽEN ZA KOMUNALNE DELATNOSTI

Komunalne usluge na nivou

Apsolutno sam zadovoljan. Ne samo u Starčevu nego i u ostalim naseljenim mestima. Uvek postoji bolje, ali u ovom trenutku, obzirom na situaciju i opremljenost komunalnih preduzeća, zadovoljan sam.

            Gradsko veće je nedavno odobrilo povećanje cena usluga JKP-a “Higijena“. Znači, od. 1. maja poskupljuje pauk i odnošenje smeća. JKP “Starčevac“ ostaje sa starim cenama?

            - Ukoliko je JKP “Starčevac“ podigao cenu za dozvoljenu projektovanu inflaciju onda je cena ista, jer je onda kvota za ovu godinu ispunjena. Dakle, za novo korigovanje cena imaće priliku tek sledeće godine s obzirom na to da je Vlada Srbije donela odluku da nema povećanja cena komunalnih usluga za procenat veći od inflacije.

            Gradski budžet se slabo puni. Šta će biti sa komunalnim preduzećima?

            - Punjenje budžeta se ne ostvaruje kako je planirano, ali to nije trend, nadamo se da će se to promeniti do kraja godine. Komunalna preduzeća opstaju što je u ovom trenutku najbitnije. Nema para za neke investicije, nema para za neka proširenja delatnosti, ali, opet kažem, najbitnije je da sada sva komunalna preduzeća opstaju u odnosu na tešku situaciju.

            A komunalna preduzeća u selima?

            - Ona su u nešto nepovoljnijoj situaciji jer im je osnivač Savet Mesne zajednice, a Saveti su ove godine novčano oštećeni. Naplata po selima ne ide kako bi trebalo. Komunalna preduzeća u gradu su mnogo veća pa su zbog toga i stabilnija, ali moram da podsetim da je Pančevo jedan od retkih gradova u Srbiji koji ima komunalna preduzeća u selima. To je naš ponos.

I komunalni prihodi slabo pune budžet ove godine. Utiče li to na rad preduzeća?

            - Ne mnogo pošto se taj novac koristi za uređenje komunalnih funkcija grada, a ne za održavanje preduzeća. Komunalna preduzeća isplaćuju plate iz spostvenih sredstava. Grad opredeljuje novac kada se radi neka rekonstrukcija ili kada se rade neke velike investicije. Kada je u pitanju vodosnabdevanje u ovom trenutku imamo donaciju nemačke banke KFV, obezbeđeno je pet miliona evra za nastavak izgradnje vodovodne mreže ka severnim selima.

            Znači da opstanak nijednog preduzeća nije ugrožen?

            - Nije.

            A kakve su plate?

            - Dobili smo zahteve od sindikata iz komunalnih preduzeća da se preispita odluka gradske vlasti o merama štednje, kojima su prošle godine smanjene plate za 10 odsto. Obzirom da je ova godina još gora nego prošla nema uslova da se te mere povuku, ali to ne utiče na rad.

            “Zelenilo“ i “Higijena“ se ne finansiraju većim delom iz gradskog budžeta. Kako oni funkcionišu?

            - Što se tiče plata “Zelenilo“ se uopšte ne finansira iz gradskog budžeta, ali to funkcioniše. Oni maju nekih poteškoća u naplati pijačnih usluga, ali preživećemo. “Higijena“ je u malo nezgodnijoj situaciji jer je naplata od južne industrijske zone praktično stala. “Azotara“ i “Petrohemija“ ne plaćaju ništa za iznošenje smeća jer su im računi u blokadi.

A JKP “Starčevac“?

            - Opstaje sasvim solidno obzirom da su krizne godine. Starčevo je čisto, smeće je odneto, a vode ima. To je apsurdna situacija, čim se nešto pokvari onda svi znaju, a kada je sve u redu ljudi ni ne primećuju koliko je truda i napora u to uloženo.

            Znači zadovoljni ste komunalnim uslugama u Starčevu?

            - Apsolutno. Ne samo u Starčevu nego i u ostalim naseljenim mestima. Uvek postoji bolje, ali u ovom trenutku, obzirom na situaciju i opremljenost komunalnih preduzeća, zadovoljan sam. Niko ne gaca po smeću, a vode ima čak i previše. Pogotovo u selima gde se ne vodi računa o štednji vode.

            Može li se desiti da JKP “Starčevac“ pređe u nadležnost Grada? 

            - Nije se raspravljalo konkretno o Starčevu. Pojedini direktori JKP-ova iz sela zahtevali su da pređu u ingerenciju Grada. Međutim, ne možemo da im izađemo u susret s obzirom da je hijerarhija strogo definisana i da im jedini osnovač može biti Savet Mesne zajednice. Jedino rešenje koje vidim je da komunikacija između preduzeća i MZ bude bolja jer mi se čini da Saveti MZ nisu dovoljno upoznati sa problemima tih preduzeća i da ih olako shvataju. S druge strane, komunalna predzeća imaju malo zaposlenih i prosto je nemoguće da Savet ne povede računa u dovoljnoj meri.

            Kako radi Savet MZ Starčevo?

            - Savet Mesne zajednice Starčevo je lider u celoj priči i samo može da im se “skine kapa“. Starčevo danas skoro da nema neasfaltiranih ulica, a tu je vodovod, gasna mreža. Radi se i na izgradnji fabrike za preradu otpadnih voda. Svaka čast.

Ivana Vojnović

LICE S NASLOVNICE: VLADIMIR BOGDANOV, STOČAR

Jedno pravo gazdinstvo

            Vladimir Bogdanov je rođen 1971. godine. Osnovnu školu je završio u Starčevu, treći stepen stručne spreme završio je u Srednjoj mašinskoj školi u Pančevu. Dalje obrazovanje ga nije mnogo interesovalo jer je težio ka dečačkom snu da jednog dana postane samostalni individualni proizvođač. Povraćajem oduzete zemlje zemljoradnicima u vremenu stare Jugoslavije, Vladimir od dede dobija u nasledstvo izvesnu količinu zemlje i počinje da živi dečački san. Danas je Vladimir proizvođač mleka, a zemljoradnjom se bavi samo toliko da proizvodi hranu za stoku. Smatra da je posao dobro organizovao i da ima egzistencione budućnosti. Otac je dvoje dece i drago mu je što zajedno sa decom koja mu pomažu, vodi posao na mini-salašu koji je pored svakodnevnog napornog rada pun života.

Zašto ste odabrali da se bavite stočarstvom?

            - Veliki uticaj u detinjstvu na mene je ostavio deda koji se bavio zemljoradnjom. Odrastao sam uz poslove koji su vezani za obradu zemlje, uzgoj stoke i sve radove na seoskom domaćinstvu. Kao dečak sam se družio sa dečacima iz Starčeva čiji su se očevi bavili zemljoradnjom, imao sam dobru podlogu dok sam odrastao samo je bilo pitanje trenutka kada ću i ja ući u posao. Stočarstvo sam odabrao možda iz ljubavi prema životinjama.

Koliko je taj posao siguran?

            - Pokušao sam da nađem neku sredinu a opet da imam rezervnu mogućnost. Mislim da proizvodnja mleka ima budućnost - pre nekoliko godina bilo izvesnih nesporazuma oko garantovane otkupne cene mleka, stvar se sada malo stabilizovala. Rezervna mogućnost je ta što sam odabrao sortu krava za uzgoj koja daje dobru količinu mleka a ujedno se koristi u mesnoj industriji. Takođe, za dopunu budžeta uzgajam i bikove koji se takođe koriste za ljudsku ishranu. Ne mogu reći da sam se obogatio od ovog posla, isplate malo kasne ali na kraju se uvek dobije unapred dogovorena suma. Smatram da bar ja imam budućnost u ovom poslu.

Zemljoradnjom se bavite samo toliko da proizvodite stočnu hranu?

            - Pored posla kojim se bavim nemam vremena da proizvodim sezonsko povrće koje bi prodavao na pijaci. Možda nekada, u budućnosti, kada sinovi izrastu u ozbiljne ljude, proširićemo posao koji sam već razradio. Jednostavno se nema vremena za druge poslove. Proizvodnja mleka je jako ozbiljan posao, ne postoje praznici, godišnji odmori, Nove godine... Kada se uđe u mašineriju, onda nije  teško, ako znate da taj posao obezbeđuje egzistenciju.

Jedan magarac je postao ljubimac vaše dece, recite nam nešto o tome?

            - Ne mogu reći da se to desilo slučajno. Znam da su mi deca ljubitelji životinja a magarac bi završio u dvorištu pre ili kasnije. Priča počinje od pre nekoliko godina kada su deca sa suprugom bila na moru. Po povratku sa letovanja prepuni utisaka pokazali su mi fotografije na kojima se vidi kako jašu magarca za kojeg su već neko vreme pokazivali interesovanje. Magarac na fotografiji je jedva ličio na tu životinju, bila je to stara izrađena mazga kojoj je krzno više podsećalo na ovcu nego na magarca. Nisam više mogao da vrdam, morao sam da im ispunim želju i sada se zajedno brinemo o kućnom ljubimcu koji ne radi teške poslove nego nam ulepšava dvorišnu atmosferu.

Kakvog su karaktera te životinje?

            - Postoje pogrdne izreke upućene ljudima, poređenje sa magarcom. Bez šale to treba da im bude kompliment a ne uvreda. Magarci su izuzetno inteligentne životinje koje odlično pamte. Kada ih nešto naučite oni to nikada ne zaboravljaju. Ne vole težak rad kao što ga ne voli ni jedno živo biće.  Ako oseti teret na sebi gledaće da prođe ispod neke grane da ga skine, očešaće se o zid, ako jednom uspe u tome stalno će to pokušavati. Takve stvari ne rade životinje lošeg pamćenja i nerazvijene inteligencije.

Vaš stariji sin Nenad učestvuje u trkama magaraca?

            - U Sakulama jednom godišnje, s početka proleća, organizuju se trke magaraca na seoskom fudbalskom stadionu. Zanimljivo je koliko je konkurencija velika i kakav je odziv publike iz svih krajeva Srbije. Radi se o velkoj zabavi jer stvarno svašta može da se vidi: od padanja sa magaraca do trčanja po dijagonali pa čak i u krug. Sve zavisi da li se sa magarcem redovno radi u smislu treniranja. Nenad ja i magarac imamo ozbiljne pripreme pred trku što je rezultiralo prošlogodišnjim osvojenim drugim mestom a ove godine smo bili prvi i osvojili vredne nagrade. Mlađi sin je takođe zainteresovan za ovaj vid takmičenja, možda se jednog dana pojavimo na nekoj trci sa dva magarca. Bitno je da se moja deca i ja, pored ozbiljnog i obimnog posla dobro zabavljamo.

Goran Milošević

GOLUB VULOVIĆ, PREDUZETNIK

Kulturni Starčevac

            Kafe “Volejbol“ nalazi se na najudarnijem mestu najužeg centra Starčeva i, na prvom mestu, predstavlja stecište sportski nastrojene omladine, ali je u isto vreme i popularno je sastajilište svih ostalih željnih opuštenog ćaskanja u ugodnom enterijeru i mirnoj atmosferi ili “šacovanju okoline“ iz najbolje locirane letnje bašte u selu. Uz dobru uslugu i širok asortiman pića, upadljivo je i to da se sa vitrina “smeše“ mnogobrojni pehari OK “Borac“, kao i fotografije iz najslavnijih prvoligaških dana.

            Ljudi koji vode lokal trude se da maksimalno poboljšaju ponudu, pa se tako veoma često nude razne svirke, nastupi di-džejeva, ali diskontne večeri - kada cena pića drastično pada.

            Ovaj lokal će i nadalje biti domaćin interesantnim gostima iz sfere sporta, ali i iz ostalih zanimljivih oblasti, odnosno žiteljima ovog sela čiji životi izazivaju posebnu pažnju.

* * *

            Spada u grupu izuzetno agilnih sugrađana kada je entuzijazam zasnovan na pravim vrednostima u pitanju. Još od ranih dana pamtimo ga kao zapaženog u aktivnostima omladinske organizacije, društveno-koristnom radu, posebno na ondašnjim radnim akcijama, gde je bivao višestruki udarnik, a danas kao neku vrstu mecene loklanom kulturnom posleništvu. Takođe, veoma se ističe kao kao iskren i pouzdan prijatelj i saradnik, otvoren za dijalog, nesebičan za pomogne bližnjima u svakom momentu i, jednom rečju, kompletnu ličnost. Sve to nas dovodi do toga da gost, popularne rubrike tekućeg broja najstarijeg seoskog glasila u Vojvodini, može biti samo Golub Vulović, privatni preduzetnik iz Starčeva.

            Golub Vulović, rođen je 21. oktobra 1959. godine u Muhovu, tadašnja opština Duga Poljana, (sada Novi Pazar), od majke Stojanke i oca Ananija, uz stariju sestru Ljubicu. Srećno oženjen Smiljkom, s kojom ima dva valjana “omladinca“ - Ivana (1988) i Predraga (1991). Sa nepunih godinu dana obreo s porodicom u našem malom mestu. Završio je OŠ “Vuk St. Karadžić“, a potom i pančevačku Gimnaziju - kao 107. (poslednja) generacija klasičnih gimanzijalaca. Upisao Fakultet političkih nauka, ekspresno stigao do kraja druge godine, a tada sticajem raznih okolnosti počinje profesionalno da se bavi omladinskim radom. Odužio dug domovini, posle čega se zaposlio u Industriji stakla Pančevo. Tu je zarađivao za hleb u periodu od 1986. do 2003. godine, kada ulazi u “nemirne vode“ privatnog preduzetništva kao vlasnik firme SZR “Iskra“, koja se sa uspehom bavi staklorezačkim poslovima i uramljivanjem slika. Preferira kulturu i podržava kulturne poslenike kad god je u mogućnosti. U mladosti je bio komandant slavnog pionirskog odreda “Simela Šolaja“. Sakupljao značke, igrao fudbal, a ljubav mu je i lagana boemija...

Kako je odrastao mali Golub?

            - Od samog početka najveći značaj u mom životu imali su ljudi, odnosno drugovi s kojima sam i dan-danas u kontaktu i to u, skoro u kompletu, što je prava retkost! Okosnicu tog društva čine - Mateja Turkalj, Željko Radočaj, Zoran Nedić, Mića Matijašević, Aca Navala...  Nismo, možda, baš bili prve komšije, iako smo iz približno istog kraja ili smo bili u istom odeljenju, ali smo se spajali najpre loptom, biciklom, žmurkama, klikerima, a kasnije i međusobnom iskrenošću, ukazivanjem na greške i duhovnom bliskošću. Pomalo smo bivali i nestašni, pre bi se reklo živi i energični. Pamtim da je u to vreme slabo je bilo mogućnosti za igranje košarke i jedino ispred Matine kuće bila su dva koša, pa smo tu provodili dosta vremena. Ali, to je smetalo nastavnici Nedi, koja nas je zbog toga u školi redovno šikanirala. Jedna od anegdota iz detinjstva se dogodila kada smo išli smo da beremo bostan kod Matinih roditelja, koji je u nezgodnom trenutku sagao glavu i mahinalno natrčao na motiku kojom sam ja baratao. Tako sam ga klepio da sam u trenutku pomislio da se desilo najgore. Na sreću, nije bilo nikakvih posledica. Roditelji su bili, kako se to često kaže, strogi, ali pravični. Pošto smo bili relativno skromno situirana porodica, s obzirom da je tata bio radnik, mama domaćica, ja sam se trudio da im u svakom trenutku budem od pomoći, d aim se revanširam za sve što čine za mene učenjem, dobrim vladanjem i odličnim uspehom u školi.

            Školovanje...

            - Kada je škola u pitanju, kao i svakom detetu najdublji utisak ostavila mi je učiteljica, koja se zvala Mira Stojadinović I za koju me vežu majčinska briga i vrhunski pedagoški odnos prema nama, iako, kao što rekoh, ja lično nikada i nisam bio problematičan učenik. U veoma lepom sećanju su mi ostali i Kata Belušević, koja mi je bila razredni starešina, zatim nastavnik ruskog Nedeljko Navala protootip pravog gospodina, pa, uprkos tome što sam bio naklonjeniji društvenim naukama, pored Ljilje Dragojerac i matematika je mogla dobro da se nauči, kao i fizika uz stručnost Nade Popović. Sekcije su, za razliku od danas bile veoma zastupljene i to najviše literarna, dramska i istorijska kojoj sam i ja pripadao. Danas uspešni dermatolog, Zoran Nedić i ja smo tada pokušavali da glumimo glumce. Nastupili smo nekoliko puta na pozorišnoj sceni Doma kulture, što je onda, kada je ispred vas bivalo nekoliko stotina ljuid, imalo nemerljiv značaj. Takođe, u to vreme direktor Škole Mile Filipović je stalno priređivao nešto kretivno, najčešće kvizove. Jednom prilikom na pitanje za publiku tačno sam odgovorio i dobio kao nagradu jednodnevnu ekskurziju. Znanje je u ta vremena među mladima bilo popularno i traženo... 

            Mladost...

            - Gimnazija je bila baš ono pravo, višestruko me je oplemenila i do danas se odražava se na moj način života. Pohađao sam zbog prethodnih afiniteta društveno-jezički smer i nimalo mi nije predstavljala problem adaptacija na novu sredinu i to - što zahvaljujući mojoj prilagodljivosti, što zahvaljujući starom društvu, kome bih dodao  Gašu Dimitrijeviću, kasnije vrhunskog muzičara i nezaboravnu ličnost iz starčevačkog umetničkog miljea . Tu je i čitava plejada vrhunskih profesora, kao što su - dr Stojan Bogdanović, matematika, Draga Karanov, latinski, Momčilo Paraušić, filozofija... Što se tiče vanškolskih aktivnosti, moje društvo je uvek nekako gravitiralo prema gradu, možda i zato što Dom kulture nije posebno funkcionisao u to vreme, do pojave Vidomira Jelesijevića, legende koja hoda. Dakle, kao omladina razvijali smo se, po mom mišljenju više nego ispravno, u duhu rokenrola, što nam je itekako pomagalo da ubrzano širimo vidike. Odlazilo se na svirke u Dom omladine, slušalo se “Bijelo Dugme“, Čolić i ostalo što su voleli mladi u to srećno vreme. Posebna priča su radne akcije, nešto što je danas potpuno nezamislivo. To da sakupite ogroman broj mladih, čistih duša, koji bi ikakvog materijalnog motiva ustajali svakog jutra u četiri-pet ujutro, utrkivali se u radu i samopregoru, sada deluje kao puka mašta. Mogu da se pohvalim da sam se tu posebno isticao - sakupio sam godinu po dana društveno korisnog rada, značaka da kada bi ih okačio ne bih mogao da hodam, a kruna je da sam 1984. godine postao zamenik komandanta za društvene aktivnosti na akciji “Partizanski put“ na Fruškoj Gori. Istakao bih i to da je na mene uticao Branislav Radivojev iz Dolova koji nas je zarazio akcijašenjem, a pored njega i Starčevac Vasa Popović. Veoma je po aktivizmu znamenita bila i omladinska organizacija pod vođstvom Jovice Mecingera, Vlade i Bore Dodića. Od strane iste bio sam predložen za delegata opštinske omladinske konferencije i 1984. godine postao predsednik omladine Pančeva. Pokušavali smo da dosta toga odradimo i da na mlade usmerimo ka pravom koloseku. Taj period je ubedljivo najlepši u mom životu, a momente, prepune smeha, solidarnosti, suza na rastancima, kakve sam doživljavao na akcijama poput onih Zagrebu, Čakovcu i mnogim drugim mestima po celoj Jugi, ne bih menjao ni za kakva blaga ovog sveta. Mnogima će to danas biti smešno, ali pošto sam često na akcije odlazio sa odredom “Paja Marganović“ iz grada, neverovatno je šta može da se dobije kad se reč Pančevo razloži na akcijaški način P-artija, A-kcija, N-arod, Č-ast, E-lan, V-olja, O-mladina.

            Posao, ženidba...

            - Najpre sam u Beogradu studirao FPN, ali zbog drugih aktivnosti nisam dovoljno akcenta stavljao na fakultet, zbog čega se iskreno kajem. Zanimljivo je da sam sedeo zajedno u klupi sa Kundakom, kasnije poznatim ubijenim političarom. U vojsku sam otišao 1985. godine i to u Sinj i Divulje, bio vezista i prosto uživao. Po povratku sam se zaposlio u “Staklari“, u to neko vreme sam upoznao i buduću izabranicu Smiljku. Zabavljali smo se “čitavih“ osam meseci, usledila je svadba, a potom i divna deca, više od dve decenije izuzetno harmoničnog braka i tom pogledu ne bih ništa menjao ni za milimetar.

            Devedesete...

            - Težak period koji sam proveo radeći u “Staklari“ i bukalno preživljavanjo! Usledile su i ratne strahote, koje me nisu mimoišle, pa sam proveo 45 dana u Iloku, gde sam, sticajem okolnosti bio sa nazovi viđenijim ljudima, koji su mislili za sebe da drže, ne samo Starčevo, nego i ceo svet, a vredeli su samo kada drže oružje. To je ustvari bilo samo mesec i po dana ludila i ljudske gluposti bez ikakvog smisla! Posle je došlo i bombardovanje, gde sam takođe bio mobilisan. Bilo, ne ponovilo se. 

            Privatni biznis...

            - Moja firma pod nazivom “Iskra“, postoji od 2003. godine i bavi se staklorezačkim i staklobrusačkim poslovima i uramljivanjem slika. Nije loše, ali bi bilo mnogo bolje da ljudi imaju više para. Dajem sve od sebe da mušterijama pružim maksimum i za razliku od mnogih trudim se da radim na duže staze. Sve zavisi od ljudi, a mnogi ne znaju da ako prevare nekog, ustvari varaju sebe. Postoje i oni za koje u svakom trenutku vredi založiti sve, poput Vidomira Jelesijevića ili Danila Bjelice...

            Kultura u Starčevu...

            - Kad god sam u mogućnosti pomažem Dom kulture i tvrdim da ono što je Vidomir Jelesijević u stanju da napravi nije ni jedan Centar za kulturu Pančeva. Cenim i što je omogućeno mladim ljudim da se u okviru KKK-a bave sobom na pravi način, kroz razna predavanja, tribine, koncerte... Tu je i sve što se tiče folklore. Galerija “Boem“ odlično vrši svoju funkciju. Ne smem da zaboravim ni fantastične festivale - poput “Gašinih akorda“, posvećeno mom velikom prijatelju, a impresiju koju sam doživeo na ovogodišnjem šestom izdanju teško je rečima opisati, a šta tek reći o tome, da ove godine obeležavamo deset godina jednog od najboljih tamburaških festivala u regionu. Jedina zamerka je da stanovništvo nije odgovorilo na pravi način svemu onome što Dom kulture obrađuje, ali se verujem da će se u narednom periodu i to promeniti i da će Škola i tamburaška sekcija učiniti kako bi sala 27. oktobra bila krcata mladim pobornicima tambure. Želim i da zahvalim Vinku Rukavini za sve lepe tekstove u “Starčevačkim novinama“.

            Starčevo, danas?

            - Sve maksimalno dobro funkcioniše. Jedino što bih voleo da se što pre dogodi priključenje na kanalizacionu mrežu.

            Na kraju Galub, veliki pobornik ispravnih i progresivnih pogleda na svet poručuje:

            - Podržimo u svakom pogledu mlade ljude sa pravim idejama!

Jordan Filipović

Vrh strane