Komentari
Odluke
Pravu
buru izazvale su dve nedavne odluke nezavisnih državnih institucija
Agencije za borbu protiv korupcije i Ustavnog suda. Prva se odnosi na
razrešavanje sukoba interesa, a druga na poništavanje skaradne odluke o
vlasništvu odborničkih mandata.
Ova
prva, u nezgodan položaj stavila je sve one koji su političku karijeru
gradili “na kratke staze“ i gomilajući funkcije koje nisu bile u skladu
sa izvornim motivom političkog delanja - a to je da građanima i
zajednici bude bolje. Uglavnom je bilo bolje onima koji su spajali
različite grane vlasti.
Druga
odluka je veoma važna za lokalne zajednice. Do sada su političke partije
birale ko će zastupati građane u lokalnim skupštinama. Taj neprirodni
odnos često je dovodio do “partokratije“, odnosno do koncentrisane
vlasti u odborima političkih partija, a ne retko i u samim lokalnim
političkim liderima, vođama ogranaka političkih partija. Odbornici su tu
uglavnom kako bi slušali, i glasali kako im se kaže. Primer je
pančevačka gradska skupština, u kojoj u ovom mandatu gotovo da nije bio
odborničkih inicijativa, a koplja su se lomila uglavnom oko partijskih
zađevica.
Međutim,
iako odlična, ova odluka je došla u nevreme. Pošto su prošli izbori
(2008. godine) širom Srbije iznedrili odbornike za koje se, u velikom
broju slučajeva može reći da nikako ne bi prošli neke većinske izbore
(gde se glasa za ime i prezime, a ne za partijsku listu), takvi
predstavnici građana mogu se naći u specifičnoj situaciji da sada vrlo
lako mogu promeniti partisjki dres, jer su svesni da slede drugačije
okolnosti i da, možda, pevaju “labudovu pesmu“ u politici. U nekim
sredinama već se prekrajaju lokalne vlasti, a najave stižu sa svih
strana!
Ovakvu
odluku Ustavnog suda treba da prati izmena Zakona o lokalnim izborima,
gde bi se odbornici ponovo, kao nekada, birali na ime i prezime, a takvi
će sigorno imati veću moralnu odgovornost, jer će građani moći da ih u
svako doba podsete da su glasali za njih imajući poverenje, s kojim se
ne sme kockati. Samo kada građani tačno budu znali kome daju glas, tada
će moći i u većoj meri da učestvuju u razvoju svoje lokalne zajednice.
To je dobro za građane, dobro je za odbornike kao njihove predstavnike,
a dobro je i za političke partije, jer će se pročistiti od karijerista i
onih koji misle da sve probleme mogu rešiti članstvom u nekoj partiji.
Petar Andrejić
Kako god okreneš
jedan veoma važan (neki će reći i najsuštasveniji) deo života je ništa
drugo nego smrt! Reklo bi se da je to nešto kao zaključak u studenskom
seminarskom radu, rezultat na kraju utakmice ili jednostavno - tačka na
kraju rečenice! I tu se ništa poreći neda! Čak ni u ovoj zemlji čuda,
kontroverzi i nesloge. Međutim, mi ne bi bili mi kada i tu ne bi nešto
iskomplikovali. Da i tačka na život tj sudnji čin, može itekako biti
predmet diskusije govore sledeći redovi...
U epizodi:
Gospodi sa'rani
Tračoslava
(sedeći na klupi na ulazu u stanovito groblje, jecaj ući kao kišna
godina) - Ajaaooo, kuku, što ode brez traga, šmrc, jec...
Šeširdžija
(istraživački): - Juu, komšinka, ta di si mi ti! De, smir se, ta nije ti
ni prvi ni zadnji… Naćeš ti većma kog drugog, boljeg, mlađeg... A, dok
ne nađeš tu sam da te predržim u nevolju...
Tračoslava
(zabezeknuto): - Ptuj, ptuj, pomer s mesta, smesta! Si pošandrc'o, onaj
moj ti je živ i životari, malo se našmrko u bircuz pa se zavalio se na
kauč u kujni i sve se ori od 'rkanja...
Šeširdžija
(razočarano): - E, štet... ovaj, dobro što je živ! Nego, ja ti mal'
okasnio na sa'ranu, pa ne znadem jal zamakla povorka il' jošte nisu ni
krenuli od kapele?
Grmalj
(umivajući se na česmi u blizini): - Ha, da zamakoše, hik! Već i žito
izedoše, ja poj'o šes' kaš'ke! A, mnogo ljuta ona prepečen'ca bijaše, pa
ja uz'o da se proluvtiram dok ne počne daća! Što prave dobru sarmu!
Šeširdžija
(popravi raspoloženje): - E, pa kade je tako, šta se može! A, jal su
sarmice sa suvim rebarcima...
Sponzorojka
(izaće iz džipa uz škripu kočnica, obučena u oskudnu toaletu, sa
ogromnim crnim naočarima, primače se žestoko “lomeći“ kukove): - Mis'im,
jel već počelo?! Zn'či, kasnim samo pola čuke, a prezirem ta staračka
jela, valjda će biti neke morske ribe ili škampa, bruka sam gladna!!
Jel su opet pucali oni ludaci iz utuka k'o uvek kad nekog od ortaka
ukopavaju?
Grmalj:
- Ma, jes 'vala pucalo - al pu'ko konopac! Ovi majstori što spuštaju
sanduk malko mez'li ljute i umalo da im mrt'ac utekne, a oni namesto
njega popune raku...
Sponzorojka:
- Zn'či, koji seljaci, jeee! Mis'im, nije ni čudo da je ispao kad je
imao sto kila mišića! Trebalo im deset hitaca da ga obore na zemlju!
Grmalj:
- Ma, kak'i sto kila, nije im'o više od tries' s krevetom! Ja vid'o kad
se sanduk otvorio, ma čovek imao preko osamdes'...
Šeširdžija:
- Kak'i, osamdes' godina, ka'ki sto kila, ma, to je moja šurnjaja - žena
od šezdes' godini!
Tračoslava:
- Di šezdes', komšo?! Ma, to baba od one moje alapače! Matora je, ima,
možda, i svi sto! Nisam ni imala pojma da ste familija.
Grmalj:
- Ha, nemo' te me zebavat! Ma, raspit'o sam se dobro kod koga idem na
dać... ovaj, sa'ranu! A, i lepo sam mu vido facu, ne ispada svaki dan
čoek iz sanduka! Poslednji je isp'o pre neko ljeto onaj mlađani naučnik
po imenu Sava Savanov, što se zablentavio u čitanje i nije vido
aftobus...
Student
(izađe iz stare kapele, sav prašnjav sa knjigom u ruci): - E, kakva
galama! Ne može čovek na miru ni da izučava arhitekturu verskih zdanja
od dokoličara, koji ne mogu da se dogovore, ni ko je umro, ni ko je kome
došao na sahranu, ni šta se kome jede...
Grmalj
(kao da je video
duha): - Oooo, je..m ti krvavu neđelju i lošu prepečenicu - pa to je
pokojni Sava Savanov, hik! Spasavaj se ko može!
Svi ostali
(dadoše se nemilice u beg): - Va-va-va-vampir!!!
Student
(obrisa se od prašine): - Ha, ha, vampiri i to u sred bela dana!
Sujeverje u narodu napaćenom je toliko uzelo maha da više ne važe ni
stari-dobri vampirski zakoni, tako da ću danas možda moći da uživam u
omiljenoj salati - pečenoj paprici sa belim lukom, a da nikom ne škodi
tj. da mi se devojka opet ne “povampri“ od miomirisa...
I svi su
oni tako, slučajno ili namerno, ali, ipak, zajedno, nastavili da se u
očaju plaše i beže od raznih vampira, utvara i vukodlaka kojima je
jedini cilj da isisaju što više “očajničke“ krvi...
Ah,
da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj opštini ništa novo, osim što
proleće nikako da se stabilizuje, sprema se se početak radova na
postrojenju za prečišćavanje, stadionski krov dobio konture, fudbalski
Borac u zlatnoj istočnobanatskoj sredini, a na šestim Gašinim
akordima, održanim u izuzetno pozitivnoj atmosferi, sve lovorike je
pobrao mladi hrvatsk i talenat Luka Belani, ne samo fantastičnim
muzičkim umećem, nego i svojim ljudskim kvalitetima! I pored svega, neki
su, na žalost, komentarisali njegovu nacionalnu pripadnost koja je, gle
čuda, istovetna kao i kod pobednika prethodnog tamburaškog festivala! Za
neke “čuvare ponosa“ to je, ipak, bilo previše...
Jordan
Filipović
Ne voli Vajo
prasetine
Prošli su uskršnji
praznici.
Nekima su bili
vezani uz putovanja i odlascima u goste, gde se po običaju uvek dobro
jede i pije. Kako sam i sam sa familijom išao na putovanje, tj u goste,
sve to me je podsetilo na jednu priču iz Starčeva koja na kraju imami
jednu poruku, a nalazi se u naslovu.
U Starčevu je živeo
Vasa Zlata, svima znani Vaja, harmonikaš, mlad i naočit čovek.
Oženio se Milkom iz
Dolova.
Kao mladi bračni
par, kako nalaže red i običaj trebalo je ići u goste kod tasta i tašte u
Dolovo, a prilika je bila za letnjeg Sv. Nikolu.
Maj mesec, lepo
vreme, taman za slavu i goste.
Upregne Vajo konja u
taljige, posedne svoju Milku i njih dvoje Dolovačkim drumom kroz polje
polako prema Dolovu.
Pored Prvog i Drugog
bunara, Parčetićeve i Antonovićeve pustare, preko Komunija došli u
Dolovo.
Lepo su ih primili,
i po redu i običaju dobro ugostili.
Dok su bili za
ručkom, nudi tašta zeta jelima i đakonijama, a Vajo iako bi mog'o
pojesti puno, bio je malo srameći, bar prema tastu i tašti, pa se sve
nećkao, da se ne osramoti koliko puno može pojesti.
Njegova Milka, kako
bi ga opravdala, zbog čega ne jede, odjednom je rekla: “Ne voli Vajo
prasetine“ i sve je dobro završilo.
Svi su tu njezinu
izjavu prihvatili i Vaju nitko više nije nudio preterano, a Vajo bi k'o
onaj opavački pop Đura, mogao pojesti pola ćurke i praseću glavu i na
kraju reći: “Ala sam se i pri'vatio“.
Prošla slava, red je
i kući ići.
Opet Vajo uprego
konja u taljige, izljubili se i pozdravili, sela Milka do svog Vaje,
Vajo oši'no konja i uvatili oni puta prema Starčevu.
Kad su izašli iz
Dolova, Vajo zamahne ponovo kamdžijom i kobojagi mu kamdžija ispadne iz
ruke. Zaustavi konja i taljige te kaže Milke neka siđe i do'vati mu
kamdžiju.
Sišla Milka s
taljiga i sagla se za kamdžiju, a Vajo, kajasima ošine konja, a Milka
ostala.
Viče Milka za Vajom,
a on ništa. Ne zaustavlja on taljige, ali odgovara Milki: “Kad Vajo ne
voli prasetine, ne voli Milka ni da se voza“.
Tako je Milka skoro
iz Dolova polako peške došla natrag kući u Starčevo.
Kratka ali
interesantna i poučna priča.
Moj savet Vam je da
kad ste na putu ili kad ste u gostima, ne prigovarajte svome bližnjemu
neke postupke koje učini, moglo bi vam se dogoditi kao Milki.
Zato uživajte u
svakom trenutku, a nečije postupke i komentare ostavite za kasnije i za
onda kad ste na sigurnom.
Vinko Rukavina
Ko nas to
posmatra?
Kod nas
postoji večita bojazan da svaka novina i bilo koji primer modernizacije
koji nam dolazi iz razvijenog sveta, predstavlja veliku opasnost po nas
i po pravilu je štetan i katastrofičan po vaskoliki narod srpski. Stoga,
skloni smo da večito preispitujemo prednosti i mane tog novog i
nepoznatog, bilo da je reč o nekom tehnološkom izumu, vakcinama, ili TV
emisijama.
Da li je
taj strah opravdan, ili ne, u većini slučajeva se može bez dileme
zaključiti. Međutim, postoji i novina koja izaziva svetsku polemiku, pa
čak i veću dozu otpora u svetu, nego kod nas. Reč je o novim ličnim
dokumentima. Procedura uvođenja biometrijskih ličnih karata u Srbiji je
pokrenuta 2003. godine. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova, Dušan
Mihajlović, ispred Vlade je naručio od kompanije “Motorola“ opremu za
izradu biometrijskih dokumenata vrednu 100 miliona dolara! Kupovina
ovako skupe tehnološke opreme bez tendera i javne debate, i to tri
godine pre donošenja zakona o ličnoj karti, još uvek je velika
zagonetka. Još veći znak pitanja na sve ovo stavlja i činjenica da su
sve istrage vezane za ovu nabavku stopirane. Mišljenja na ovu temu
postala su samim tim još oprečnija. Srpska pravoslavna crkva i grupa
nevladinih organizacija su pokrenuli veoma agresivnu antikampanju i
pritiskom na državu naterali Vladu da donese uredbu koja stavlja van
snage deo zakona, čime je praktično građanima ostavljeno da odaberu da
li će imati čipovanu dokumentaciju, ili ne. Sa druge strane, pobornici
biometrizacije dokumenata su nam govorili kako je to jedan od uslova
ulaska u EU i stavljanja Srbije na “belu šengen listu“. To je naravno
laž, jer pravilnik EU o pridruživanju nikako ne obavezuje zemlje
kandidate da imaju biometrijske lične karte, izuzev biometrijskih pasoša,
koji su obavezni. U Evropi se ovakva dokumentacija izdaje samo u par
zemalja, i to na dobrovoljnoj bazi, tako da je argument da su dokumenti
sa čipom opšteprihvaćeni u svetu, bez sumnje neutemeljen. Najveće
manjkavosti biometrijskog sistema su tehnološke prirode. Baza podataka o
svim licima će biti na jednom mestu, i to u vlasništvu MUP-a. Proboj i
najbezbednijih svetskih baza podataka nije nikakva retkost, pa se
postavlja pitanje koliko će naši podaci biti bezbedni. Veliko je pitanje
da li su prednosti na kojima toliko insistira država i čelnici policije
toliko velike da zaista vredi skrajnuti sve potencijalne opasnosti koje
se mogu javiti usled zloupotreba koje su danas toliko učestale.
Da zapad
ne prednjači u kontroli građana i metodama praćenja, skoro je pokazala
Kina. Naime, u toj zemlji su vlasti pooštrile kontrolu upotrebe
interneta, na taj način što su uvedeni propisi da svako ko bude želeo da
postavi svoju internet stranicu, moraće lično da potvrdi svoj identitet.
Cilj ove kampanje kineske vlasti pravdaju pooštravanjem borbe protiv
pornografije na internetu, a svakako je reč o ekstremnom koraku jačanja
cenzure.
Iluzorno
je pomisliti da vlast može apsolutno sve da kontroliše, ali je vrlo
verovatno da će strukture moći na svaki način gledati da iskoriste
pogodnosti modernih komunikacija za ostvarenje svojih ciljeva. Postavlja
se pitanje koliko je “mali
čovek“" sposoban da se suprotstavi svemu što je očito štetno po njega i
njegovu bezbednost. Što se Srbije tiče, narod zanima da li će akteri
sporne nabavke skupih aparata za izradu biometrijskih dokumenata
odgovarati za to, ili će opet biti “tresla se gora, rodio se miš“. Zašto
se u policijskoj upravi noćima čeka na dobijanje dokumenata? Zašto
postoje tapkaroši brojeva, prekoredaši i muvatori? Toliko pitanja koja
nas podsećaju na neko prošlo vreme, a vlast nam neprestano trubi o tome
kako smo jednom nogom na pragu ulaska u EU. Pitanje je koliko će ta noga
izdržati i da li ćemo svi zajedno pasti dole pre nego što nam se otvore
ta vrata...
Dalibor Mergel
Vrh
strane
|