Komentari

Lokalpatriotizam i sistem

Trg neolita u Starčevu postaje mesto društvenih aktivnosti. Nastao iz potrebe, jer je Starčevo od centra imalo samo saobraćajnicu ka Omoljici, naša pešačka zona je potpuno opravdala svoje postojanje. Kulturni događaji od letos, upotpunjeni su sa dva velika okupljanja, i to na Svetog Nikolu i 13. januara, za pravoslavnu Novu godinu. Više stotina Starčevaca i njihovih gostiju, po hladnom vremenu, našlo je svoj razlog da dođe na Trg. To stvara obavezu kreatorima i nosiocima društvenog života i u narednom periodu. Trg neolita može i mora da Starčevcima pruži što više prilika da se u jednom novom ambijentu okupljaju i druže, a što da ne - i da se bolje upoznaju.

Lokalpatriotizam sve više dobija na značaju. Prošla su vremena kada je centralizacija učinila da se dobije jedna bezbojna slika unificiranog života, načina razmišljanja i opredeljenja. Mada, i u takva vremena postojale su svojevrsne “oaze“ koje su činile sredine koje su se izdvajale u pogledu aktivizma u lokalnoj zajednici. “Bidža, Badža i Raka“ možda jesu iskarikirani u smislu odijuma prema režimu Slobodana Miloševića, za čije su vreme delali, ali su pokazali da se zalaganje za lokalnu zajednicu ceni kod građana. U današnje vreme, takve sredine su Jagodina, Inđija, Zaječar i druge, gde lokalni lideri pokazuju više brige za potrebe svojih sugrađana nego za potrebe partije kojoj pripadaju ili centralne vlasti kojoj se, po nekoj definiciji, političari obično priklanjaju.

Na žalost, Srbija je još uvek najcentralizovanija država u Evropi. Mnogi problemi koje imaju građani koji žive podalje od centra vlasti i moći, većim delom zbog toga ostaju nerešeni. Sistem nije u stanju da brzo prepozna potrebe, ako je toliko centralizovan. Ono što građani Starčeva, na primer, mogu da osete kao posledicu centralizacije svakako jeste i uređenje zdravstvenog sistema. Zbog toga građani trpe. Primer je svakako potreba za dodatnim službama u lokalnoj ambulanti, a na prvom mestu je problem sa pedijatrijom. Iako svi znamo da u Ambulanti postoji adekvatan prostor, iako se zna da je u Starčevu mnogo dece, iako je poznato da u istoj čekaonici deca borave sa starijim pacijentima, sistem se oglušuje na zahteve da se nešto po tom pitanju menja. Možda je prilika da se nešto po tom pitanju promeni i predstojeća podela Zdravstvenog centra na Bolnicu i Dom zdravlja, koji će, uzgred rečeno, pripasti lokalnoj samoupravi. Možda je to samo prilika, a možda će biti i rešenje - ostaje da se vidi u narednim mesecima.

Petar Andrejić

Došla nam je, najzad, i “srećna“ Nova, prepuna ogromnih očekivanja i “realnih“ pretpostavki o brzom oporavku! Naravno, to se već na samom početku i “obistinilo“ što je od strane radničke klase nagrađeno skupovima "podrške" enormnom "rastu" ekonomskog razvoja...

U epizodi:  Ajd' idemo da štrajkujemo

Šeširdžija (smrzavajući se na klupici u parkiću ispred narodne skupštinice držeći transparent na kome piše “DOSTA MRAKA ZA SELJAKA“): - Ihh, i eto nam sretno novo leto! A, men' se tak lepo kaz'lo da ne napušćamo onu prošlu - kaka je taka, al' je bar bila za preživeti

Tračoslava (tiskajući se uz dotičnoga, držeći natpis “NI DOMAĆICAMA TRAČARENJE NE PUNI STOMAK“): - Jeste, komšo moj slatki i topli, dobro zboriš! Bar smo imali šta da izemo, ja i slavu opra'ila! Jes da nije ko pre - samo meze i pečenje, brez sarme i supe, ni paterica, manje društvo i uz malko ogovaranja - ko je umro, ko je boles'an, ko je dobio otkaz i to ti to... 

Šeširdžija (tugaljivo): - Ma, kome je do slavlja. Kod mene gosti samo sed'li k'o okameniti, niki s nikim ne divani, ne smeje, ko da je daća, ned'o bog...

Grmalj (priđe klupi u maskirnoj uniformi sa transparentom “DE SU NAŠE RATNE DNEVNICE“): - Ko to kaže, ko to laže... Jeste mala, jeste mala, i vojnika zaebala-la-la, hik! Pomjeraj se tamdol' da oduvam malo ove  ratničke noge i da prodrnčam grlo (izvadi iz džepa  flašu tekućine nepoznatog porekla, “neodoljive“ arome i nateže je!). E, mučenice moja, glu, glu...

Sponzorojka (egzaltirano): - Zn'či, pravite mesta! Mis'im, pravite mesta, doživela sam strašan prelom! Bruuuka, treba da, ono, palim sa ortakinjama na šoping u “Ušće“, a kasnim u startu pola čuke, jeee!

Grmalj:  - Hik, a što ste slomili, đevojko! A, da nije što od karlice smrskano, gut! Evo, na, gucnite malo anestezije da mine boljka... A, sporadi čeka štrjakute?

Sponzorojka (zgađeno): - Zn'či, šta o'aj bolid trabunja! Pukla mi je štikla na cipeli i to marke “stilio“!  (Uze mobilni) Alo, dragice, kreši “pajera“ i pali po mene! Ma, u depri sam, bruka! Moram hitno do “Ušća“ na dok ne poludim! I, ponesi nešto dosta keša..

Student (sede na klupu rezignirano odloživši transparent “BOLjE STUDIRATI U BEOGRADU ZA TRI TISUĆE, NEGO U BEČU ZA TRIDESET EVRA“ u potpisu - brucoš Superhik): - Još nisam čuo za da se od fraktura može najbolje rehabilitovati “na ušću dvaju reka“! E, kada strendžeri provale i tu turističku atrakciju, pa kada nagrnu, pored splavova, i na “banjsko lečenje“ šopingom.

Grmalj:  - A, što ne kaza! Hik, baš me seva u krsta i vata me reuma, a da ne pominjam poratni sindrom, klo, klo...

Student: - Nije to banja za krsta i džigericu, već za mali mozak! Pre će biti da je to melem na ranu tajkunsko-političarsku. Ovi prvi da malo leče alavost zgrtanjem još nenormalnijih količina keša, a drugi da zadoje karijerističke sujete propagirajući još jedan najveći razvojni bum. Još da pored sagrade neku crkvicu i sve će grehove izbrisati.

Grmalj:  - U, al mi se vi studenti-antihrsti razmete u crkvu i Boga! Deder, prekrsti se, ak' smiješ i umiješ!

Student: - Klasično zastrašivanje Bogom od onih koji na svakom koraku raspiruju mržnju i nasilje. Nije poenta ići u kod doktora - nego biti zdrav, ili, ići u školu - nego znati. Isto tako nije dovoljno prekrstiti se, ići u crkvu ili slaviti slavu, nego duboko u sebi verovati u Boga, a Bog jeste niko i ništa drugo nego dobrota, plemenitost, ljubav... Jednom rečju, verovati, znači, lečiti dušu od svih zala koje nas u okružuju.

Grmalj:  - Viđ', viđ', a men' rekoše da je kavana lijek za dušu! E, aj, pa, živio mi ti Bože za zadravlje sviju nas, srk!

            I, svi su oni tako, slučajno ili namerno, ali, ipak, zajedno, nastavili da štrajkuju sa verom u svevišnjeg! Valjda im on jedino može pomoći... 

Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj opštini ništa novo, osim što je baš zima zagudila i to sred zime, usvojen je novi, krhki gradski budžet pa su za sela ostale samo mrvice, za dan Sv. Trifuna sprema izložba slavskih kolača, a  sneg, koji je naglo napadao i još se naglije otopio, napravio je sijaset problema građanima Ivanačkog puta, 7. jula, Žarka Zrenjanina, ali je munjevitom akcijom lokalnih struktura situacija uspešno sanirana, stoga apel sugrađanima da imaju solidarnosti i strpljenja, i istrpe radove i buku mašina, jer nekim ljudima kuće plivaju u vodi!

Jordan Filipović

Đermovi u Starčevu

Nekima je ove zime voda došla do grla ili im je vode preko glave, a ja evo pišem o vodi i bunarima. Nisu to obični bunari, to su naši, banatski, karakteristični bunari s đermom, kojih na žalost uglavnom više nema... Kažu da je voda jedna od osnovnih čovekovih potreba. Zato su se i sva naselja smestila pored neke vode, ili se voda morala osigurati na neki drugi način. Pored toga što je Starčevo imalo Nadel, tj. još je uvek je tu, vodu za piće i ostale potrebe, svojim stanovnicima je osiguravalo i javnim bunarima, jer svako domaćinstvo nije imalo svoj vlastiti bunar. Tako je u Gornjem kraju, koliko se sećam, bilo bar tri javna bunara s đermom, a onaj četvrti bio je s pumpom u parku. Javnih bunara je bilo i u Donjem kraju, ali njih pojedinačno ne mogu nabrojati. U Gornjem kraju, uz drum,  bila su dva bunara. Jedan je bio na uglu ulica Maksima Gorkog i Lole Ribara, prema ritu, uz Rajkovićevu kuću. Drugi je bio na uglu Zimske i Lole Ribara uz nekadašnji Bogutov plac, tj. gde je sada štamparija “Leonardo“. Treći bunar u Gornjem kraju bio je na sredini Nadelske ulice gde se ona seče s Ulicom Matije Gupca, kod Blaženićeve kuće. Bunari su bili relativno duboki, 7-8 metara, okrugli, zidani ciglom, a iznad zemlje su imali obično od debelih dasaka izrađeni četvrtasti opsek, tako da ništa u bunar ne padne. Da bi se moglo izvaditi vode iz bunara, svi oni su imali đeram, napravu u obliku klackalice,  jedno visoko drvo kao potporu sa rašljama na vrhu. U rašljama je bio klin na koji je bilo kao osovina o koju se oslanjalo dugačko poprečno drvo. Na jednom kraju, onom koje je bilo do bunara bila je obešena drvena štica (dugačko tanko oblo drvo), sa posebnom kukom na kraju o koju se vešalo vedro ili kanata za zahvatanje vode iz bunara. Na drugom kraju poprečnog drveta obično se prikačio neki teži predmet ili drveni panj, koji je služio kao protivteg, kako bi se lakše vedro ili kanta s vodom izvadila iz bunara. Sam đeram je morao biti toliko visok, a štica toliko dugačka da se može izvaditi vode iz bunara, a zavisilo je od same dubine bunara. O bunaru i đermu brigu su vodili neposredni korisnici tj. ljudi iz kuće najbliže bunaru. Da je neko na bunaru, znalo se po karakterističnoj škripi đerma, a u vreme napajanja marve znao se koji put i red napraviti. Marva se nije vodila na bunar radi napajanja kako se ne bi zagadila voda. Problema je bilo kad se ona već spominjana kuka, prilikom vađenja vode iz bunara otkopčala, ili se pak otkinula ručka, pa je vedro ili kanta završila na dnu bunara. Da ne ostane tamo duboko dole, trebalo je kantu ili vedro i izvaditi. Pomoć je bila takozvana “mačka“, nešto kao velika udica sa tri kraka. “Mačka“ bi se zavezala za dugački pajvan (štrik ili uže), spustila u bunar i polako po osećaju tražilo po dnu. Kad bi se zakačilo za “mačku“, polagano bi se izvlačilo, prvo do površine vode, a onda polako sve dok se ne izvadi iz bunara. Na bunar se išlo po potrebi, a koji put i iz radoznalosti, da se skupe informacije, ili pak da se nekome nešto dojavi, po leti češće, a po zimi ređe. Takođe, na bunar se išlo od rane zore do kasne večeri, ali po noći skoro nikada. Reklo se da “Noć ima svoju moć“ i da nije poželjno ići na bunar po noći. Šesdesetih godina prošlog sveka, došlo je do modernizacije, uklonjeni su po selu đermovi, jer ih više niko nije održavao, ali nije prestala potreba za vodom. Na mestu starih bunara izbušene su pumpe, kako bi se došlo do kvalitetnije pitke vode. Umesto škripe derma čuo se po selu jedan novi zvuk, zvuk ručnih pumpi, a voda je u svakom slučaju bila kvalitetnija. Modernizacijom, pomalo je svako dvorište dobilo svoju pumpu, a time je prestala potreba za javnim bunarima, a modernizacijom sela i potpuno nestajanje javnih bunara.

Vinko Rukavina

Celijakija

            U Srbiji prema poslednjim podacima iz 2008. godine 70 hiljada ljudi boluje od celijakije, ni malo bezazlenog oboljenja o kome je šira javnost vrlo malo informisana, sem obolelih i onih koji su u bliskom kontaktu s osobama koje boluju.

            Celijakija, nepodnošljivost organizma na gluten, belančevinu koja je osnovni sastojak većine žitarica, bolest je s kojom čovek živi. Posledica ove vrste autoimunske reakcije na gluten, jeste teško oštećenje sluznice tankog creva, pa tako dolazi do smanjenja resorpcije hrane. Sve to izaziva velike probavne smetnje u ljudskom organizmu, pa je oboleli prinuđen da ceo svoj život bude na bezglutenskoj dijeti, tj. da izbaci iz ishrane sve namirnice koje i u najmanjoj meri sadrže gluten.

            Najnovija medicinska istraživanja pokazuju da je učestalost celijakije veća u odnosu na dijagnostiku, što znači da je stvaran broj obolelih u velikoj meri veći od onog broja koji beleži medicinska statistika. Raspolaže se podacima da je u Sjedinjenim Državama i Evropi 1:100 do 1:200 osoba obolelo od celijakije. Vrlo je važno ukazati na veliku zastupljenost celijakije u opštoj populaciji, jer se dijagnoza uspostavlja mnogo godina nakon početka bolesti, pa bi iz tih razloga medicinski radnici trebalo da pokažu veći stepen sumnje prilikom pojave simptoma kod građana, koji ukazuju na celijakiju.

            Poražavajuća je činjenica da za celijakiju još uvek ne postoji specifičan medicinski preparat, već je osnova lečenja podvrgavanje obolelih bezglutenskoj dijeti. Ona je sama po sebi vrlo efikasna zaštita od nastanka novih komplikacija, ali je i vrlo velika obaveza za svakog koji boluje. Spisak namirnica koje oboleli ne sme da konzumira, vrlo je veliki, tu su kozmetički i medicinski proizvodi koji sadrže gluten, sve vrste hleba, žitarica, kolača i pita, pivo, pa čak i produkti koji sadrže laktozu, pre svega mleko i mlečni proizvodi. Proizvodi Dr. Schär, koji obuhvataju namirnice namenjene onima koji pate od celijakije, neizostavni su na trpezi baziranoj na bezglutenskoj dijeti. Često oboleli u Srbiji nisu u finansijskoj mogućnosti da redovno koriste takve proizvode, pa tako imaju mesečno pravo na određenu količinu brašna bez glutena, koju dobijaju besplatno.

            O pravima obolelih od celijakije, država vrlo malo vodi računa, pa je tako zakon o zaštiti obolelih nužan. Postoji više udruženja građana koje vode brigu o obolelima od celijacne bolesti, ali njihove aktivnosti su slabo poznate, pa je tako svesnost o celijakiji vrlo mala. Pet kilograma brašna mesečno koje država obezbeđuje bolesnima, svakako nije dovoljno. Nešto što bi predstavljalo veliko olakšanje za obolele, a ne zahteva neko veliko angažovanje vlasti, jeste donošenje zakonskog akta koji bi obavezao prehrambenu industriju da deklaracije na proizvodima moraju biti potpune i ispravne.

            Država mora izaci u susret obolelima od ove vrlo specifične bolesti, naročito kada se radi o onima koji nemaju dovoljno materijalnih sredstava, a moraju se pridržavati bezglutenske dijete. Nedovoljna svest i slaba obaveštenost populacije o celijakiji, takođe se može nadomestiti uključivanjem organa vlasti u sistem pomoći obolelima, kao i saradnjom sa nedovoljno aktivnim udruženjima. Celijakija nije periodična bolest, sa celijakijom se živi, zato se kao društvo moramo potruditi da obolelima pružimo materijalnu, a najviše moralnu podršku, koja im je preko potrebna.

Dalibor Mergel

Štrajkovi - fenomen br. 28

            Ono što bi trebalo da bude prava retkost, kod nas je početkom ove godine postala svakodnevica. Prvi mesec nove godine će, verovatno biti zapamćen kao mesec sa najviše štrajkova, jer je zaključno sa dvadesetim datumom bilo oraganizovano već trideset štrajkova širom Srbije, a neki se tek najavljuju. I to baš kad su ministri najavili dugo iščekivani izlazak iz krize. Možda u teoriji, a u praksi ipak kriza izgleda drugačije.

            A šta radnici traže? Najčešće traže povećanje plata i povezivanje radnog staža i uplatu zdravstvenog osiguranja, kao i isplate zaostalih plata. Sindikati i zaposleni u privatizovanim firmama se uglavnom žale na loše sprovedenu privatizaciju. I sve češće se nameće pitanje, kako niko zbog tih loših privatizacija nikada ne odgovara. Kako je moguće da se ceo teret svalio na radnike, a da baš oni koji su im krojili kapu uvek izvuku neukaljan obraz. Ako osmotrite gorepomenuta zahteve, ako izuzmemo onaj deo o povećanju plata u kriznoj godini, imamo vrlo skormne radnike. Oni traže samo ono što im pripada, ili što im je obećano. Mada, gledano iz ministarskih fotelja, cela situacija ima drugačiju sliku. To je, kako oni kažu, ucena za državu iako se opšte nezadovoljstvo ponekad može osetiti i u vazduhu dok šetate ulicama prestonice. Na takve ucene je hrabro odgovoreno pretnjom o deljenju otkaza, što u zemlji gde je nezaposlenost prešla 25 posto zaista izgleda bajno. I tako ispada da radnici ucenjuju državu usred januara na minus neki stepen, iz čistog hira. Muka im valjda da se greju u toplim domovima, već ih ćef naterao da traže preko leba pogače. Nije im dosta što imaju posao, jeste da moraju da rade ponekad i bez plate, ali posao je posao. A to što imaju utisak da su im stomaci i novčanici ponekad prazni, to je stvar čistog pesimizma. Ko im je kriv kad ne gledaju na život sa pozitivne strane, jer čaša je do pola puna. A kako se gleda sa pozitivne strane na praznu čašu? To deluje kao veština mudraca koju obični ljudi nikada neće dostići.

            Što se zdravstvenog osiguranja tiče kod nas je to izgleda čist luksuz, a zaostale plate su valjda u prošlom vremenu pa se o tome ne raspravlja, jer smo okrenuti ka budućnosti.

            Štrajkovi glađu su postali apsolutni hit, mada naša vlada to verovatno shvata kao potrebu za detoksikacijomnakon napornih praznika. Bahatost je u srži našeg državnog aparata, o čemu govori i činjenica o povećanju akciza na gorivo, koje za koji dan opet treba da poskupi. Da je tako nešto trebalo da se uradi iz ekoloških pobuda, teško da bi se setili, ali pošto je u pitanju punjenje budžeta zbog potpisanog ugovora sa MMF-om tako valjda mora. Povećanje cena goriva će svakako uticati na cene svega što je vezano za transport, od prevoza putnika, pa do prevoza roba, povećaće se troškovi, a samim tim i cene koštanja. Postavlja se pitanje kako to da dok su plate zamrznute, cene rastu?

            Ali dok se situacija značajno ne promeni naša realnost su štrajkovi: Republičkog geodetskog zavoda, kuršumlijskih preduzeća ”Kopaonik” i ”7. jul” koji su blokirali magistralni put Niš - Priština, novosadskih komunalnih preduzeća, farmacetuskog preduzeća ”Srbolek”... Poseban utisak ostavlja štrajk radnika veterinarske ustanove ”Glutin” koji su započeli štrajk glađu i uplakani radnici skoro pred penzijom. Za razliku od raznih reklamnih spotova gde poznate ličnosti apeluju za razne vrste pomoći, ovaj štrajk deluje kao pravi vapaj. Svoje nezadovoljstvo od početka godine iskazali su i zaposleni u EPS-u, Termoelektrani ”Nikola Tesla” i ”Telekomu”, koji je već najavio štrajk od 1. februara. Izdavačko preduzeće ”Prosveta” takođe najavljuje obustavu rada, ”Mladost” iz Ćuprije se žali Agenciji za privatizaciju zbog neispunjenih zahteva iz ugovora o privatizaciji i tako u nedogled...

            I na kraju, ostaje izjava Ministarstva finansija koja glasi: ”Teret krize moraju svi jednako da podnesu”. Ostaje još samo da se vidi ko spada u grupu SVI, kao i kako se tačno piše znak jednako u ovom ministarstvu.

Miroslava Kovačević

 Vrh strane