Komentari

I tako, posle nebrojenih i raznorodnih propadapadacija, dogodila se, ipak, jedna, pa, može se reći - zgodacija! Ista je sadržana u rečitoj složenici pod nazivom “beli šengen“ (teško je oteti se utisku da ova neodoljivo podseća na pre-retku severnopolsku živuljku u laganom nestajanju)! Dakle, radujmo se dotičnoj beloj mečki, koja će nam namalo ispuniti duše, iako će džepovi do daljnjeg ostati sablasno isprazni...

U epizodi:  Džaba viza bez deviza

               Šeširdžija (dremuckajući na klupi stanovite bus-stanice): - Ron-zzz, hrrrk, rrrkk (cim) U, bre, zaboga, al' sam se uspav'o i uzeb'o! Di je više aftobus ili onaj nesretni konbi... A, gdi si ti zabasala, slatka komšinka?

               Tračoslava (žurno nailazeći od preko-puta): - A, otkude ti, dobri moj komšo?! Evo, ja krenula pravac za grad, jer onaj moj se uzjogonio, veli da je sit ove sitvacije u državu, a i moje čantranje mu se ogadilo, pa je rad da da i zadnju paru mi vidi leđa za praznike. Pa, kad je već tako, rek'o da vidim šta imade po turističkim agentijama. Ove moje alapače bi u neku banju, al' mene mi merak kad se već oslobodiše granice da malo ufatimo sveta grčkog! Nego, komšo, jal si i ti zaitao u neki belosfetski provod?

               Šeširdžija (tugaljivo): - Ta, nemoj me inkomodirati, slatka moja komšinka,! Ma, vi'š valda kaki sam se raspandrc'o - k'o i svaki seljak u ovu našu propalu državu! Ma, kren'o sam do varoši da se konsultiram treba li mi štogod za ono buđavo traktorče po ovim novim zakonu... Al', vi'š, ni ti je ta loša, ak' je već tak' lako za otići vani - mog'o bi ko negda na stočni vašar u Temišvar!

               Sponzorojka (sva napucana dolete furiozno): - Zn'či, jel piči neki taksi ovuda, bruka mi se žuri! Mis'im, masakriraće me dečko ako ponovo zakasnim na avion za Milano!

               Grmalj (dovuče se do autobuskostaničnog stuba u karakterističnom stanju sa pivskom flašom u rukama): - Hik, ima li u ti avion krevet! Nešto mi se pridremalo ovi' dana... No, jak ti taj momak Žabar, kade smiješ da mu tako docniš! Da si moja al' bi ti naplaveo guz'cu!

               Sponzorojka (rezignirano): - Misim, moj čko-de je ultraliberalan uspešni biznismen koga bruka cene na Zapadu. Zn'či, i ranije mi je uvek munjevito sređivao šengensku vizu!

               Grmalj:  - Hik, uspešan, mo'š misliti - sto posto je neki šou-biznismen od najstarijeg zanata i čim odeš u tija Šenger nać, će i za te pos'o! I, to, pune ruke, hik...

               Student (naiđe sa kačketaom na glavi sa natpisom Aj lov Amsterdam): - Ha, nešto baš i ne postoji mesto na zemlji tog naziva. Postoji jedno slično koje je malko “pobelelo“, ali bitno je da ćemo svi moći da se raspostremo u raznim pravcima.

               Grmalj:  - Ja ti, vala, ne mrdam odavle! Tamo ti sve neki nastran svet, a i ništa ih bog'o moj ne kontam. K'o neki roboti su - samo znaju dirinčit i niš' drugo... E, jedino ti se ođe more ni manje radit, ni bolje živet.

               Student: - E, to je nekad, a sada se samo tužno pripoveda! Došlo je vreme da ubiremo “plodove“ svog nerada! Pored toga i nedostatak bilo kakve sistematičnosti i vizije doveo nas je na rub propasti i činjenica je da nemamo neke naročite mogućnosti, čak ni za kupiti flašu piva, a kamoli za neka velika putešestvija. Ali, s druge strane dovoljno i to što će vrata, bar, malo biti odškrinutija za prodor pravih civilizacijskih vrednosti. Pa, čak, i kroz šverc-turu do Trsta.

               Grmalj: - Hik, veli se Trs, gejografiju znadem iz križaljki, a i šverao sam tu i tamo, srk (nateže praznu flašu) Uh, kud li ispari... A, kad pomenu pivu ne mere se polemisat' suha grla - mog'o bi da zovneš na po jednu, pa, makar, i u Evropu (prim. aut. bircuz), nijesam ja neskroman k'o ovi što 'oće u Greciju, Romaniju, Žabariju, Olandiju...

               Student: - Na žalost, ni Evropa više ne “toči“ kao nekad, “ubiše“ je prejaki tajkuni za male pare...

               I, svi su oni tako, slučajno ili namerno, ali, ipak, zajedno, nastavili da putuju ne bi li pronašli pravi put do sreće i blagostanja...

               Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj opštini ništa novo, osim što nas je sneg opet iznenadio u sred zime, đaci odlaze na iznuđeni raspust, za Svetog Nikolu bila je fešta na Trgu sa sve postavljanjem jelke, a Nova godina kuca na vratima sa belim šengenima umesto irvasa, pa ko voli (i može) nek izvoli - Pešta, bar, nije na kraj sveta! E, pa, srećna Nova “putnička“!

Jordan Filipović

Sećanja na Školu (2)

               Davno sam pisao neka svoja sećanja na Školu. A davno je i bilo kad sam je i pohađao, a sećam se i kad je bila velika propagandna akademija pre raspisivanja samodoprinosa da se izgradi ovakva Škola kakva je danas. Da ponovo pišem o školi podsetio me je članak Dalibora Mergela u poslednjem broju naših Novina. Kao što sam već pisao, naša stara škola bila je razbacana po zgradama oko današnjeg Trga, tako da je u svakoj zgradi bilo otprilike po dve učionice. Takođe, skoro u svakoj zgradi je bio i po jedan učiteljski stan. No, u ovom sećanju pisao bih o nečem drugom. Setio sam se naših đačkih odlazaka u školu i povrataka kući.

               Dok su bili još vrući i duži dani, u školu smo išli pojedinačno ili u manjim grupicama, po dvoje, ili pak skoro svi iz jednog razreda  koji smo bili iz istog kraja. Usput smo galamili, trčkarali, pričali o raznim temama, a koji put je bogme znalo biti  napeto. Znali smo se i sporečkati pa su koji put pale i batine. Znali smo se usput potući, i onda zna se da je neko izvukao deblji kraj. Kako smo nosili kese sa lončićima za užinu, to je bilo i oružje za potući se, pa je netko znao na glavi imati čvorugu, a lončić je takođe platio. No te naše čarke bile su kratkog veka. Već sutradan je opet bilo isto.

               Kad su došli ovakvi zimski dani, kad je brzo padala noć i kad smo bili popodnevna smena, onda smo se sasvim drugačije ponašali. U to vreme naši roditelji vrlo retko su nas pratili do škole ili čekali nakon škole i pratili nas do kuće. To su bile posebne situacije, ako je bilo kakvo nevreme i jako mračna noć. Baterije su bile skupe i nismo ih baš mogli imati. Iako je već u selu bilo struje, nije baš na svakoj banderi bilo sijalice. Sijalice su bile postavljene samo na svakom ćošku, a i te koje su bile, više su bile za ukras nego što su svetlele, a i kad su svetlele to je izgledalo kao da si upalio običnu sveću, jer je električna mreža u selu bila slaba. Kad smo u takvo vreme išli iz škole, kao i svaku decu, bilo nas je po mlo strah, pa smo obavezno išli u grupi i nismo se razdvajali. Znalo se da se na nekom ćošku moramo razdvojiti, ali je i tu bilo da se od velike grupe odvoji dvoje-troje koji su nastavili dalje zajedno prema svojim kućama. Dok je bilo još suvo vreme i dok nije bilo blata, obično smo išli uz kuće, ali ako je bilo blato ili je padala kiša ili sneg, išli smo obično drumom, koji je još u to vreme bio samo tucanik. Istina da je i po drumu bilo barica od zaostale vode, a kako nije bilo prometa, to nam je manje smetalo nego blato koje je bilo uz kuće. Doduše, nije blato bilo skroz. Ipak je na nekim mestima bio trotoar ili patos. Prva koja se odvajala od grupe bila je Ančica Krašovanova, i trebala je skrenuti prema ritu, jer su njeni roditelji promenili kuću, tj. sa druma su se  preselili do rita u Bunčićevu kuću. Da ne ide sama, cela je grupa skrenula prema ritu, otpratili smo je do kuće i na sledećem ćošku opet se vratili na drum. Tako smo Tile, Milanka, Radoje, Dragiša, Cale, Stevica, Vojo, Stana, ja i još po neko, nastavili sve tamo do kuće Rukavinskih, gde se opet grupa razdvojila na onu koja je išla prema utrini i na one koji su nastavili dalje drumom. Mi smo jednostavno bili upućeni jedni na druge. Osim u razredu i u učionici družili smo se kako na putu u školu, tako i na putu prema kući i sve tako kroz čitavo vreme osmogodišnje škole.

               Danas su došla neka druga vremena. Selo je potpuno promenilo izgled, a roditelji svoju decu autima voze u školu i odvoze kućama. Bez obzira na uslove, čini mi se da je nama ipak bilo lepo, a vi prosudite sami...

               Svima želim srećan Božić i uspešnu Novu godinu !

Vinko Rukavina

Zaboravljamo na EJDS

               Savremeni svet, uprkos sveprisutnom tehnološkom. naučnom i medicinskom napretku, susreće se sve više sa opasnim masovnim epidemijama i bolestima koje su neizlečive. U to da li je pozadina svega toga neka “naučna laboratorija“ i da li je sve režirano od strane neke tajne organizacije, kako kažu zagovornici “teorija zavere“, već je deplasirano ulaziti. Problem je tu i u njegovo rešavanje savremena civilizacija se mora uključiti svim svojim snagama, bez obzira na navodni sumnjivi karakter ovih pošasti koje doživljavaju sve veću ekspanziju u svetu.

               Pre pojave mutiranog virusa tipa AH1N1, ili popularno “svinjskog gripa“, u žiži interesovanja bio je daleko veći, smrtonosniji i opasniji virus, koji još uvek, skoro pa istom žestinom, uzima danak u svim krajevima sveta. Reč je o dakle, o HIV-u. Da ne smemo skrajnuti i obezvrediti opasnost od ovog virusa zbog sezonskih epidemija, nalaže nam poražavajuća statistika. Naime, od 1981., kada je prvi put prepoznat kao nova bolest, AIDS (poslednji stadijum infekcije HIV-om), usmrtio je više od 30 miliona ljudi, čineći HIV/AIDS epidemiju najdestruktivnijom u pisanoj istoriji covečanstva. Podaci za 2007. govore da je 2,1 miliona ljudi umrlo od AIDS-a, od čega 330000 dece mlađe od 15 godina. U Srbiji je od 1985. do 2009. zvanično registrovano 2414 HIV pozitivnih osoba, od kojih je 1472 osobe obolelo od AIDS-a, dok je 962 osobe umrlo od ove bolesti. Iz priloženog se može doći do zaključka da nije dovoljno retko, ili samo jednom godišnje, 1. decembra, na Međunarodni dan AIDS-a, upozoravati i edukovati populaciju i rizične grupe, ili smanjiti i taj minimum zbog sezonskih virusa, već treba kontinuirano i u saradnji državnih organa i nevladinih organizacija, raditi na prevenciji. Društvena pojava koja zabrinjava, a posledica je širenja AIDS-a i stvaranja populacije obolelih, jeste stigmatizacija i diskriminacija ljudi koji boluju od side. Najveća zabluda koja izaziva podozrenje i negativan stav prema obolelima jeste uverenje da se bolest prenosi bilo kakvim kontaktom. U medijima i u publikacijama nevladinih organizacija, nebrojano puta su naznačeni načini prenosa side, a to svakako nije uobičajeni kontakt tipa rukovanja i ljubljenja, a kamo li bliže prisustvo inficiranih. Proganjanje, odbacivanje i izbegavanje HIV pozitivnih osoba je najgori vid diskriminacije, pre svega, jer je tu reč o populaciji koja pati od neizlečive bolesti. Još jedan uzrok diskriminacije i društvenog odbacivanja zaraženih HIV-om, jeste stereotip da su oboleli od side većinom homoseksualci. Istina je sasvim drugačija, pa tako pravi podaci govore da je najveći broj obolelih među intravenskim uživaocima droga, na drugom mestu su heteroseksualne osobe, a tek na trećem homoseksualci i biseksualci. Usled ove predrasude koja vlada, stvara se i dodatni animozitet heteroseksualne većine prema LGBT manjini, a pritom heteroseksualci ubeđuju da nisu rizična grupa, što dovodi do fatalnih posledica.

               Vlast u Srbiji se ne bavi dovoljno ovom problematikom, a saradnja vlasti sa nevladinim organizacijama koje su posvećene borbi protiv side i diskriminacije obolelih, minimalna je. U svetu se može naći velik broj primera aktivnog uključivanja vlasti u rešavanje problema. U red zemalja u kojima vlast ima veliki udeo u prevenciji, svrstala se čak i Kina. S tim u vezi, kineske vlasti su u cilju sprečavanja side u poslednjih nekoliko godina počele da primenjuju strategiju pomoći gej zajednici. Najnovija vest koja stiže iz Kine je da su zdravstvene vlasti Dalija, grada na jugozapadu te zemlje, otvorile gej bar, kao mesto javnog okupljanja gej populacije na kome će posetiocima, osim druženja, na raspolaganju biti i informacije o seksualno prenosivim bolestima i besplatni kondomi. Ne nasedajmo na neutemeljene priče i teorije o sidi i o obolelima koje nisu potkrepljene činjenicama i stvarnim podacima. Danas se na svakom koraku mogu naći informacije o riziku,  društvenim grupama koje su podložne infekciji i načinu prenosa ove bolesti. Budimo svesni da, ako se sami ne štitimo, ništa drugo nas ne može zaštititi. Ako kao pojedinci ne shvatimo ovo na vreme i, ako za vlast i nevladine organizacije svaki dan ne postane Međunarodni dan borbe protiv side, biće kasno za svaku prevenciju.

Dalibor Mergel

Privatizacija - fenomen br. 27

               Za početak, privatizaciju bi valjalo definisati. Ona u najširem smislu predstavlja transfer resursa od državnog vlasništva i upravljanja do provatnog vlasništva od kog se očekuje efikasnija upotreba tih resursa. U našoj zemlji privatizacija ima drugačiju definiciju: ona je,  najblaže rečeno, “đavolja rabota“, da ne kažem - čist lopovluk.

               Za privatizaciju ipak postoje dobri argumenti među kojima se najčešće podvlači taj, da je država loš preduzetnik! To je naravno istina jer samo javna preduzeća mogu da posluju sa “pozitivnom nulom“, što, sem kod nas, malo gde u svetu postoji, jer nula je - nula, kako god da je okrenete... Osim ako niste optimista, pa na nju gledate sa pozitivne strane. Takva preduzeća država često dotira iz budžeta,  naravno, ali još češće, kad preduzeće ostvari neku dobit, država uzima sredstva da zakrpi svoj budžet, ostavljajući preduzeću veliku lepu “optimističnu“ nulu. Vrlo često, opet, na čelu tih preduzeća ne sede profesionalni menadžeri sa bogatom i uspešnom karijerom iza sebe, već neko iz vladajuće partije, koja god ona bila! I na kraju, često se kaže da, kad je nešto državno, nije ničije, pa svi nagrnu i šakom i kapom, a sve po principu: “ma kad uzima ON,  što ne bih i JA!“. Pa ga onda podkradaju svi hijerarhijski nivoi i ostaje na kraju ŠIPAK, koji treba da se privatizuje. I onda se od takve privatizacije očekuju milioni i milijarde u državnom budžetu, i nasmejana lica radnika... Možda, ali u nekoj bajci.

               Dalje, sredstva od privatizacije se nikako ne smeju koristiti za tekuću potrošnju, već bi ih trebalo uložiti u otvaranje novih radnih mesta ili pomoći tim resursima - mala preduzeća. Međutim, naš dream team za privatizaciju je danas prodao kola da bi sutra otišao na more, a šta će biti kada se s mora vrate? Takođe se gleda da se preduzeće koje se prodaje dovede u što je moguće bolje stanje kako bi se dobilo što više novca koji bi otišao u državni (čitaj: nas budžet), ali kod nas to nije bio slučaj, pa smo imali privatizaciju šećerana za jedan ili dva evra, koje pri tom danas sasvim dobro posluju. Kome nije stalo da se budžet puni novcem od privatizacije već povećanjem poreza i kresanjem plata i penzija?

               Zatim, mi smo krenuli sa privatizacijom bez zakona o restituciji koj znači povraćaj nacionalizovane imovine pređašnjim vlasnicima. Pa tako imamo paradoks gde je hotel “Astorija“ u Beogradu privatizovan iako nije pre toga vraćen starim vlasnicima. Agencija za privatizaciju je navodno upozorila sve koji su se pojavili na aukciji da će oni morati da se pridržavaju i zakona o restituciji kada on bude bio donet. Mada ostaje pitanje zašto bi neko kupio nešto za šta zna da bi moglo da mu bude oduzeto donošenjem nekog drugog zakona osim ako je ubeđen da taj zakon neće ni biti donet, ili bar ne u ovom veku.

               Da spomenem i “svežu“  privatizaciju NIS-a, gde smo od 1,1 milijarde,  koliko je očekivano, dobili svega 400 miliona evra. Ovako skromna cena, osim nesposobnošću našeg pregovaračkog tima, što nije spominjano, opravdavana je potencijalnim dobritkom koji bi naša zemlja imala od gasovoda “Južni tok“ i skladišta gasa u Banatskom Dvoru. Istina, mogli bi smo imati koristi, ali ne pre 2015. godine. Kada je naš tim pokušao da osigura izgradnju gasovoda potpisivanjem posbnog ugovora, Rusi su odlučno rekli “njet“, govoreći kako je energetski sporazum sasvim dovoljna garancija. A da li je? Ostaje nam da vidimo.

               A šta su rezultati naše privatizacije? Za početak,  od 2002. godine raskinuta je čak 1/4 ugovora o privatizaciji. Novi vlasnici često ne poštuju obaveze koje se odnose na investiranje i poštovanje socijalnog programa. Često su preduzeća prodata vlasnicima koji se nikada nisu ni bavili delatnostima koju preduzeće obavlja. Rezultati su stalni štrajkovi radnika, veliki broj nezaposlenih, sve veći broj obroka u narodnim kuhinjama i rast sive ekonomije, jer od poštenja “nema leba“! I svega šaka svetlih primera dobre privatizacije zbog kojih će nas dream team reći da je na pozitivnoj nuli.

               I na kraju: da bi smo dobili odgovore na bar neka pitanja, a vezano za PRIVATIZACIJU U SRBIJI, možda bi bilo dobro angažovati Skali i  Moldera, jer, “istina je ipak negde tamo“!

Miroslava Kovačević

 Vrh strane