|
Komentari
Licemerje u kolapsu
Moj prvi utisak nakon
dolaska ruskog predsednika Medvedeva, dvostruki je; najpre smo dobili
milijardu dolara (kao) pomoći, a potom, i ovaj dolazak izazvao je
saobraćajni kolaps u prestonici.
Što se “pomoći“ tiče,
svaka je dobrodošla, novac nema ni boju ni miris (ali ako ste u
situaciji da primate pomoć ima ukus i to gorčine), i čini se da se
polako vraćamo u političku eru Josipa Broza koji je, koketirajući i sa
Istokom i sa Zapadom, ostvario lep položaj za zemlju koju je vodio. Ako
je to završetak “začaranog kruga“ za napaćenu nam državu i ako se posle
20 godina vraćamo na mesto s kojeg smo i pošli u sve ratne, inflatorne i
po Srbiju i njene stanovnike pogubne eksperimente devedesetih ali i
kasnijih godina, onda se slažem sa politikom državnog vrha.
Ali se ne slažem sa
dvostrukim aršinima dežurnih kritizera koji ovoga puta nisu primetili
famozni “saobraćajni kolaps“. Setimo se, pre izvesnog vremena
Beograd je pohodio i američki viceprezident Bajden. Kao i Medvedev,
i ova poseta je iskala isti nivo bezbednosti - visok, najviši. I tada,
kao i kada je u
Beograd došao ruski predsednik, pola grada bilo je blokirano. Nema
saobraćaja, policija na sve strane, proveravaju se prozori na višim
zgradama a uklanjaju se svi sumnjivi predmeti sa ulica. I dok je
“Bajdenov kolaps“ bio prilika da se svi požale kako ne mogu da se voze
GSB-om, kako ne mogu da stignu u omiljeni butik, kafanu ili na posao, sa
“Medvedevim kolapsom“ to uglavnom nije bio slučaj! Licemerje u kolapsu.
Lično, ne zanima me ni
Amerika ni Rusija. O američkom modelu globalne dominacije i iskrivljene
stvarnosti, o “mekdonalds instant životu“ i navikama, sve je rečeno. A
sa druge strane u Rusiji su ugušeni mediji, novinari se ubijaju, mafija
sa tajkunima upravlja i rasipa dok je običan građanin, ko za njega pita,
oronuo u alkoholu i bedi. Ne daj bože da nas hrani Rusija, kojoj mnogi
kliču.
Uskoro će biti ukinute
vize za putovanje u Evropsku Uniju. Mnogi mladi ljudi moći će da posete
Zapadnu Evropu i da se upoznaju sa tamošnjim načinom života. Evropska
Unija nam je mnogo bliža i od Amerike i od Rusije. Kao integrativni deo
evropskog prostora, mi moramo naći svoje mesto u ujedinjenoj Evropi i to
će biti izlaz iz svih raskršća na kojima je Srbija gubila put u
proteklih stotinu godina. Evropske zemlje su naše komšije i sa njima
treba da gradimo zajedničku budućnost, naročito zbog toga što podaništvo,
bilo kojoj velikoj sili, Rusiji ili Americi, ništa ne bi značilo do
pasivnog učestvovanja u ostvarivanju isključivo njihovih interesa.
Petar Andrejić
U jeku žestokih turbolencija po uzoru na ove naše Seke, ali i Deke i
Peke, a, bo'me i male Seke (naša, mala novorođena starčevačka ekonomska
kriza), nekako je plodno tle za bujanje umetnosti raznih gabarita,
oblika, formi.. Možda, na prvi pogled i deluje tako, možda nam više
upada u oči površna rijaliti-stvarnost, ali ne berite brigu - ponekad
kulturno-umetničke vrednosti deluju tiho i iz pozadine! Čak, i naša mala
sredina nije “imuna“ na iste...
U epizodi: (L)aktanje
Tračoslava (cupkajući
u maloj, ali vrloj galeriji, dične nam institucije kulture): - E, pa,
komšo, mlogo zavaljujem što si me pozv'o da se kulturno pridignem, al' -
il' ti se ja ič ne raz'mem u umetnos', il' nas tu neko zevzeči...
Šeširdžija (češkajući
se ispod neizbežne šubare, i gledajući naokolo kao da nešto traži): -
Ta, dobra moja komšinka, nisi se navikla kultivirati, ta, moraš se
zdravo, dobro koncetratirati na umetnos'. Nego, ka'zo mi ovaj naš diša
da ima da bidne kivlica sa sirem.
Tračoslava
(zgranuto buljeći u izložene slike): - Juuu, ja da nisam kultivirana,
sram te, komšo! Al', ne znam kol'ko koncetrata treba da izem pa da
opazim svu tu umetnos'. Ja ti vidim sve same gole noge i dupeta!
Grmalj (stajavši,
odnosno, klateći se u blizini, raspirujući podnopazušne miomirise): -
Ih, i ti mi se što razumeš, hik! Ja sam ti, bre, stručan za ovu vrstu
stvaranja. Nijesu ti tu, nesrećo, bitne noge i dupeta - no sise! Viđ'
ove kol'ke su, raspustile se na sve strane, majo moja! No, di ga onaj
mali s onu gromovaču?!
Sponzorojka
(u bluzici sa ekstremno-gigantskim dekolteom ): - Zn'či, šta se ti
kapiraš prostačino u umentnički akt! Mis'im, čak i moj liberalni dečko
je rek'o da sam ispala za medalju i obeć'o mi da će me probije(!) na
italijansko tržište. Zn'či, kaže da su tamo modeli k'o ja, ali, bruka
traženi!
Grmalj: -
Ohoho, čas' mi je da upoznam modelsku umetnicu! Lepo, čak bi se i moja
Šarulja postiđela, izišli ste mega na ovaj akat, nema što!
Student
(veoma zadubljeno fotografišući izložbu sa sluškama na glavi i
štafelajem pod miškom): Neverovatno, kakve glasovne mogućnosti, čak, je
i “Ramštajn“ tiha rapsodija naspram ovog brdskoplaninskog nadderavanja!
I, ne kaže se akat, nego akt...
Grmalj: Što,
ti meni tu baljezgaš, da te ne aknem ja po labrnji!
Diša Domski
(omaleni, ali veoma srčevit): - Khm, khm, moram da vam kažem, da ste
preterali sa vulgarnostima, Izložba samo što nije počela, i molim da se
smirite...
Grmalj:
Nemo' i ti da me spopađaš, davežu ni jedan! No, daj malog da natoči od
one ljute, ožeđneo sam od ovijeh vimena!
Student: -
Eto, kakvo je naše poimanje ozbiljnog umetničkog izraza koji
provokacijom oličenoj u erotičnoj nagosti primamljivog ženskog tela za
nameru ima podsticanje ljudske svesti na temu zloupotrebe slabijeg pola.
Za mnoge od nas žene su samo mesni narezak ili pašteta, i koje za
funkciju imaju samo pobuđivanje animalnih apetita!
Grmalj: - E,
al' si mi ga rekno, živ sam se us.. No, hik, kad pomenu narezak, ima li
što konkretno za narezati! Izgore od ove otrovnice...
Diša Domski
(onako gurmanski): - Khm, khm, evo, evo, samo što nije stigao roštilj!
A, posle sledi štrudlica sa makom, ali, moram da vam kažem, khm, i sa
orasima(!) - za nas malko vremešnije...
Svi zajedno:
- UUU, njam, njam!
I, svi su oni tako, slučajno ili namerno, ali,
ipak, zajedno, nastavili da se kultivišu uz poneki srk i žvak, u nadi da
će kultura odistinski zakucati na naša vrata...
* * *
Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj
opštini ništa novo, osim što smo iz leta uskočili u pravu-pravcatu zimu,
što radovi i dalje traju, što je za sada manje nego lane paljevine lišća
i ostalih gadosti na ulicama (nadamo se da će tako i ostati!), što i
fudbalski i odbojkaški “Borac“ (svaki u svojim okvirima) fantastično
guraju, što je “Kreativni nered“ probančio još jedan denj roždenija, a
diša domski starčevački užurbano priprema još jedan, i to deveti,
vrhunski međunarodni tamburaški spektakl! Kakve li nam tek onda špecije
smera...
Jordan Filipović
Spremanje zimnice
Već smo duboko zagazili
u jesen. I vreme je pravo jesenje, malo vetra malo kiše, jutra hladna...
Većina poslova je završena - kukuruz je pospremljen i polako se sprema
setva žita. Bašte su počišćene od stareži, jedino se kupus još može
negde videti u polju. I njega treba poseći i dovući kući, pa jedan deo
spremiti da se ne bi smrznuo,a drugi pričekati koji dan da odstoji, a
onda s njim u kacu da se ukiseli.
Da bi duže imali
friškog kupusa za potrošnju pa i za prodaju, kupus se baš nije detaljno
očistio, samo oni spoljašnji listovi, naslagao se u gomilu, pa se oko
gomile naslagalo tuluzine u kupu. Na taj način se kupus mogao dosta dugo
održati jer do njega baš ovi jesenji mrazevi nisu mogli.
Onaj deo kupusa koji se
odabrao za kiseljenje ostavio se isto tako pokriven da par dana odstoji,
rekli bi da malo uvene.
Kad se odredio dan da
se kupus kiseli, trebalo je sve pripremiti. Bure ili kacu trebalo je
dobro oprati i zabreknuti da ne bi rasol curio okolo i kupus ostao na
suvo. Trebalo je bar za bure naći i daske s kojima će se prekriti kupus
i na kojima će stajati kamen.
Kaca za kupus je sve već u kompletu imala i bila je
specijalno napravljena baš za kiseljenje kupusa. Dve dužice na kaci bile
su malo prodiljene tj. bile su duže od gornjeg oboda kace i imale su na
sebi probušene rupe kroz koje je prolazila poprečna letva. Ta letva u
sredini je imala rupu sa navojem kroz koju je prolazila stezaljka -
gvint, s kojim su se pritiskale daske tj. kupus kako bi bio stalno
potopljen u rasolu. Odredilo se i mesto gdje će bure ili kaca stajati,
komara - špajz ili neka druga prikladna prostorija, u kojoj se po zimi
baš ne smrzava.
Pored kupusa i kace ili
bureta trebalo je još pripremiti so, biber u zrnu, malo lorbera
(lovora), malo zrna kukuruza, a za samo ribanje ili rezanje trebalo je
imati i veliki ribež.
Mi iz gornjeg kraja
koristili smo se ribežom kojeg su imali Tomašići - Maradofovi, i taj se
nosio od kuće do kuće i trebalo je koji put čekati na red da bi se kupus
izribao.
Ribež je bio jedna široka daska koja je u sredini imala u
koso uglavljena tri noža (oštrice ) koje su rezale kupus. Sa strane su
bile vodilice u koje se uvukla ladlica pomoću koje su se glavice kupusa
prevlacile preko noževa.
Uz ribež se uvek nosio
i drveni nabijač s kojim se nabijao kupus kako bi što pre pustio vodu i
napravio se rasol.
Ribež bi se postavio
između dve stolice, a ispod bi se stavila korpa prekrivena belim
stolnjakom, tako da su rezanci već izribanog kupusa padali u nju.
U bure ili kacu redalo se prvo malo ribanog, pa se posolilo,
dodalo zrna bibera i kukuruza i koji list lorbera. Na to su se poređale
cele glavice tako da su rupe od izdubljenog korena budu na gore. Svaka
rupa se popunila sa solju uz dodatak ostalih začina. Na taj red glavica
opet se dodavao ribani i usput su se popunjavale rupe između glavica.
Sve se to dobro nabijalo sa drvenim nabijačem dok se na površini nije
pojavila voda. Kad se određena količina kupusa za kiseljenje potrošila,
sve se prekrilo čistom belom krpom, poslagale su se daske, a na to se
navalio ili kamen ili se u kaci zategnulo gvintom. Nakon toga trebalo je
čekati bar tri nedelje da se kupus ukiseli i da se može trošiti.
Mi, deca, veselili smo
se ovom poslu jer smo se mogli najseti korenja od kupusa koliko smo
hteli.
Došla su nova vremena.
Sve se manje kiseli kupus, bar na onaj starinski način i kada je u tom
poslu učestvovala skoro čitava familija.
Vinko Rukavina
Samo transparentno!
Glavni preduslov za evropske integracije i
ostvarivanje ljudskih i građanskih prava je sprovođenje Zakona o
slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Ovim zakonom uređuju
se prava na dostupnost informacija od javnog značaja kojima raspolažu
nadležni organi.
U našoj zemlji, ovaj zakon je stupio na snagu u
novembru 2004. godine, dakle, ove godine se navršava pet godina od
početka njegove primene. Građani Srbije, prema odredbama ovog zakona,
mogu određenom državnom organu podneti usmeni, ili pismeni zahtev o
pristupu informacijama, a nadležne službe mogu udovoljiti zahtevu, time
što će podnosiocu dostaviti kopiju dokumenta sa traženom informacijom,
ili odbiti zahtev. Postoji i jedna solucija kojoj se često pribegava od
strane državne uprave, a to je ćutanje. Oba ova postupka vlasti su
negativna, pa s tim u vezi, podnosilac ima pravo žalbe. Organ koji je
zakonom određen da usvaja, ili odbija žalbe građana, jeste Poverenik za
informacije od javnog značaja. Protiv rešenja Poverenika takode se može
podneti žalba, i to pred nadležnim sudom. Poverenik za informacije od
javnog značaja je Rodoljub Šabić. On je samostalan i nezavistan organ.
Njegova uloga je pre svega omogućavanje pristupa informacijama koje
država eventualno taji od građana, ili koje građanin jednostavno na
osnovu svog nepobitnog prava želi da zna.
Iz gore navedenog objašnjenja se da zaključiti da
se država samim donošenjem ovog vrlo bitnog zakona formalno i pravno
obavezala na zaštitu građanskih prava koja se tiču dostupnosti
informacija, i da je takoreći donela jedan vrlo napredan i
visokodemokratski pravni akt. Svako teoretsko iznošenje činjenica je
ništavno, ako se u obzir ne uzme i to da li se navedeni zakon efikasno
primenjuje. Prema podacima koji se mogu naci na sajtu Poverenika za
informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, može se
saznati da je u septembru ove godine Služba Poverenika primila ukupno
139 predmeta, od čega 136 iz oblasti dostupnosti informacijama i tri
predmeta iz oblasti zaštite podataka o ličnosti. Iz prethodnog perioda
preneto je 822 nezavršena predmeta, tako da je ukupno u radu tokom
meseca bilo 960 predmeta. Tokom septembra meseca rešeno je 147 predmeta,
a u radu je ostala 814. Jasno je da služba ima mnogo posla, ali sa druge
strane ni broj zahteva nije zadovoljavajući, s obzirom da smo zemlja u
tranziciji i da je puno otvorenih pitanja. Problem leži u građanima, tj.
njihovoj spemnosti da tražeći pristup informacijama započnu osvajanje
demokratije. Ukoliko su građani pasivni i nezainteresovani po tom
pitanju, biće ostvaren cilj svake vlasti, a to je zataškavanje i
prikrivanje malverzacija koje se svakodnevno vrše. Posebnu ulogu
kontrolora vlasti imaju novinari i javna glasila, koji moraju
korišćenjem ove zakonske mogućnosti, slomiti otpor pre svega u državnoj
birokratiji, koja informacije o svom radu najviše krije od javnosti.
Prema tome, sve je na građanima.
Da bi se potvrdilo koliko je država voljna da
ispuni svoje zakonske obaveze, građanin je dužan da traži informacije o
državnim poslovima. Svi treba da odolimo skretanju pažnje države s
važnih, na neke nebitne stvari, i da ne posustanemo u borbi za
demokratsko društvo bez korupcije, poslova “ispod žita“ i prikrivanja
manipulacija. Iskoristimo svoje zakonsko pravo!
Dalibor Mergel
Mit o srpskom
seljaku - fenomen br. 25
Za početak, mnogi ljudi reč seljak koriste u
svakodnevnom govoru kao neku pogrdnu reč, da bi nekoga uvredili. Naravno
to se može i drugaičije reći npr. LJAKSE, opet pogrdno. Ako niste seljak
onda ste urbani tip, i to je naravno jako dobro, ma to je sad IN što bi
rekli. Za sve urbane tipove, možda će biti od značaja informacija da smo
svi ustvari “došli“ iz nekog sela.
Kada se manemo igre reči otaje nam to da je
“seljak“ ustvari čovek koji živi na selu, ima svoju zemlju, kuću i
okućnicu najčešće i bavi se uzgojem stoke i biljaka. Što bi se reklo -
svoj je na svome i ovi iz grada mogu samo da mu zavide, jer na terasi se
sem cveća i papagaja ne može ništa specijalno uzgajati. Doduše, bila je
jednom jedna žena na TV-u, ona je na terasi imala nekoliko saksija
paradajza, ali i to je više za kućnu upotrebu. :) Ko ima tu sreću da mu
neko živi na selu, ima i tu sreću da odande može uvek da ponese sira,
kajmaka, pršute, a o voću i povrću da i ne govorim, često vam nisu ni
dovoljna sam jedna kola. I u onim danima krize, ratova i sankcija kada u
prodavnicama nije bilo ničega, ili malo čega, u baštama i na njivama je
bilo, malo je reći da se teret krize svalio baš na srpskog seljaka. Od
tih kriznih perioda prošlo je dosta, stigla su bolja vremena, sa njima
još jedna kriza ovoga puta globalna, pa nas to teši. Svi su u ćorsokaku
i svi globalno bauljamo ka izlazu i iznalaženju rešenja, neka su i na
pomolu. Uveliko nas je zahvatio proces globalizacije, koji je trebao da
bude nešto nalik ekspresnom vozu za nasu privredu, samo da smo mi seli u
njega, pa
makar i da smo uhvatili poslednji vagon. Hoću reći: proces
globalizacije nikako nismo iskoristili u našu korist. S procesom
globalizacije, došla nama je i tranzicija, opet i taj proces nije baš
najsrećnije izveden, to sad i vrapci znaju, a oni, verujte, malo znaju o
ekonomiji, a čini mi se da je preterano i ne prate.
I u svoj toj, kako bih rekla, premetačini, srpski
seljak je opet nekako ostao na dnu lestvice, a pritom za sve ovo vreme,
on je ostario i osedeo. Malo ko danas ima svoju seosku oazu prepunu
biološki uzgojene hrane. Celokupna sela su ostarila i reklo bi se na
selu više nema seljaka, tek po koji je ostao da bije bitku! A da stvar
bude još bolja - naša vlast se kune u seljaka i sve češće dodaju da je
budućnost naše zemlje baš u poljoprivredi. Mi ćemo da “izvozimo na rusko
tržište“, a mi ne možemo ni da proizvedemo onoliko koliko Rusima treba i
još gore - šta ostaje nama?
I onda se prošetate našim hiper, huper, marketima
i “čunga-lunga“ tržnim centrima i shvatite da tamo aman baš ništa nije
iz Srbije, sem naravno srpskih novčanika. :) Beli luk se recimo uvozi iz
Kine, salatu koja je bila svojevremeno maskota jedne političke kampanje
a pokazalo se kao tačno, ipak uvozimo i to za skromnih 11000 dolara.
Uvoze se i paradajz, paprika, čak i celer, za koji se verovatno ni ne
sećate kad ste ga poslednji put pojeli, ali eto nije nam dosta našeg,
strani je ukusniji. Kada su u pitanju mleko i mlečne prerađevine pored
toliko naših mlekara mi uvozimo godišnje oko dva miliona dolara ovih
proizvoda. Zvuči skoro naučno-fantastično, pogotovu ako se zna da su
srpski seljaci pre samo par meseci prosipali mleko zbog niske otkupne
cene. Riba se pored toliko vojvođanskih ribnjaka uvozi iz Bosne i
Hercegovine. Ovo vam je reklo bi se nock-donjn za nasu poljoprivredu.
I sad, postavlja se pitanje: gde su nam ti naši
poljoprivrednici, seljaci, uzgajivači, kako god? U etnografskom muzeju
možda? Oni koji treba da hrane pola Evrope pa i šire, kako su nas uvek
učili. Pa pošto Srbija, kako je jednom neko lepo rekao, odaje utisak
zemlje bez ijedne njive ili bar kao zemlja bez ijednog seljaka koji bi
tu njivu obrađivao. A njiva ima! Naši prijatelji Kinezi su se dosetili
da kupe malo zemlje i počnu poljoprivrednu proizvodnju, pošto je buvljak
preplavljen radnom snagom. Tako da, ako oni dobro potegnu, uskoro nećemo
morati baš toliko da uvozimo, imaćemo “naše“. A i srpski seljak bi
uskoro mogao da se zove Ming Čang Ho, ali to je već neka druga priča!
Miroslava Kovačević
Vrh
strane
|
