Intervju

MILADIN ŠAKIĆ, član Gradskog veća Grada Pančeva zadužen za saobraćaj i infrastrukturu

Kombisti “bezbedni“ do kraja godine!

Mi sad pravimo model. Angažovali smo ekipu sa Saobraćajnog fakulteta, koja treba da nam da model kojim ćemo uključiti privatne prevoznike u naš sistem javnog prevoza. Ti ljudi su isto to radili u Beogradu i tamo to lepo funkcioniše.

            Kombi prevoznici iz našeg naselja od Nove godine moraće striktno da se pridržavaju propisa nove Odluke o javnom prevozu. Većina njih nije ni obaveštena na koji način odluka definiše njihov rad, a retki su oni koji znaju detalje. Među prevoznicima je bilo reči da će doći i do protesta, ali se do danas tako nešto nije desilo. Evidentno je samo da su ogorčeni jer će im biti zabranjeno da voze putnike po sistemu ATP-a.

            Što se tiče vanlinijskog prevoza Starčevo-Pančevo tu je nekih dvadesetak kombija, dvadesetak ljudi koji rade, ali računajte da svako od nas ima i porodicu. Nismo mi bezveze izašli ovde na ulicu, što se meni hoće da ustajem u pola pet ujutru i da legnem u pola 10 uveče, ja moram od nečega da živim, rekao je jedan kombi prevoznik koji je želeo da ostane anoniman.

            Odluka o javnom prevozu u Pančevu usvojena je još u julu ove godine, a kad se očekuje striktna primena?

            - Odložili smo primenu odluke dok ne završimo plan restrukturiranja ATP-a, jer ćemo tada otvoriti tržište za sve one kombi prevoznike koji žele da se uključe u javni prevoz. Moraće da se razdvoje linijski i ugovoreni prevoz. Mada, zakonski je ostavljena mogućnost da i ugovoreni prevoz bude na jednoj istoj relaciji svaki dan. Na primer, to bi bio prevoz đaka u školu ili radnika na posao a za svaki vid ovakvog prevoza praviće se ugovori sa firmom ili roditeljima. Ukoliko kombi prevoznik želi da se bavi linijskim prevozom moći će da se prijavi na konkurs koji će biti naknadno objavljen. Verovatno ćemo preuzeti beogradski model, češći polasci ali sa manjim vozilima, odnosno minibusevima. Ponavljam, kombi ne može da učestvuje u linijskom prevozu ukoliko nema preko devet sedišta.

            Šta neće biti dozvoljeno prevoznicima koji će voziti po ugovoru?

            - Neće smeti da ukrcavaju putnike unutar centralne gradske zone, na autobuskim stanicama, na javnim parkiralištima i tamo gde to ne dozvoljava saobraćajna signalizacija.

            Šta sve treba da se nalazi u vozilu kojim se obavlja ugovoreni prevoz?

            - Dokaz o uplati ugovorene cene, jer ugovoreni prevoz podrazumeva da se pre prevoza dogovori cena i uplati novac. Zatim, rešenje o registraciji vozila, rešenje o ispunjenosti uslova za obavljanje prevoza, primerak originala ugovora na osnovu koga se obavlja prevoz, spisak putnika i putni nalog. U desnom uglu vetrobranskog stakla mora biti istaknut natpis “slobodna vožnja“.

            Prevoznik i putnik sklapaće ugovor. Šta on mora da sadrži?

            - Redni broj iz upisnika zaključenih ugovora o prevozu, datum zaključenja, podatke o prevozniku i putniku, datum polaska i dolaska, relaciju prevoza sa utvrđenim polazištem i dolazištem, cenu, način plaćanja, rok tj. na koje se vreme zaključuje ugovor. Takođe treba da sadrži i način rešavanja sporova iz ugovora.

            Tu je bilo i nedoumica oko plaćanja. Da li će putnik moći pa plati u kešu ili ne?

            - Moći će, ali će onaj ko vozi morati da ima priznanicu da je naplatio i za 24 sata moraće da uplati taj iznos na svoj račun.

            Najviše je negodovanja izazvalo to što ce ugovor morati da bude napisan pisaćom mašinom ili računarom?

            - Pa o tome se i radi. Oni i dalje misle da stoje na liniji, stajalištu i da voze. Pitali su me šta da rade kada je neki hitan slučaj, na primer sahrana. Opet kažem da nije sporno da se u takvoj situaciji ugovor napiše rukom. U svakom slučaju, kada sa nekim dogovarate prevoz, to je barem jedan dan ranije. Ako neko hoće da ide na Taru, neće doći ujutru u 6 sati i reći: “Moram odmah na Taru“. Doći će makar jedan dan ranije. S druge strane, nama nije interesantan neko ko vozi putnike za Beograd, Smederevo ili Suboticu. Takvi prevoznici neće biti predmet pažnje saobraćajnog inspektora.

            To je veliki problem, ljudi žive od toga.

            - Ja to znam, ali lokalna samouprava ima obavezu da vodi računa o svim građanima. Da imaju jeftiniji i pouzdaniji prevoz i red vožnje za koji znaju da će biti ispoštovan.

            I do kada kombi prevoznici imaju vremena da se prilagode?

            - Do Nove godine. Ostavili smo vreme da se restrukturira ATP, i sa tim preduzećem i sa uključivanjem privatnih prevoznika obezbedićemo dobar javni prevoz. 

            Kako će se prijavljivati da budu legalni linijski prevoznici?

            - Mi sad pravimo model. Angažovali smo ekipu sa Saobraćajnog fakulteta, koja treba da nam da model kojim ćemo uključiti privatne prevoznike u naš sistem javnog prevoza. Ti ljudi su isto to radili u Beogradu i tamo to lepo funkcioniše. Meni su dolazili ljudi koji se bave kombi prevozom i oni za to znaju, ali moraju malo i da se interesuju. Ja ne želim da prejudiciram, ali mogu da se udruže, oni koji ispunjavaju uslove, pa da se tako kao grupa uključe u javni prevoz.

            Znači, do Nove godine nećete ih kažnjavati?

            - Ima tu dosta prevoznika koji nisu ni registrovani i ne potpisuju ugovore o prevozu i takvi prevoznici bi i sad trebalo da budu na udaru saobraćajne inspekcije. Ali pazite, mi bismo došli sad u situaciju da njih “ganjamo“, ali onda ne bismo imali prevoz. Moramo da vidimo kako će da izgleda ATP. Koje će linije da pokriva, da napravimo novi tarifni sistem, i sve to moramo da završimo za dva meseca.

            Kombi prevoznici su najavili proteste kad ova odluka stupi na snagu.

            - Šta da radim, mi moramo da regulišemo javni prevoz. Mi nemamo drugi način. Grad je godišnje gubio sigurno između sto i 200 miliona dinara. A priznaćete, u ovoj ekonomskoj situaciji to je previše. Kada ATP ne bi gubio putnike, koji se voze kombijem, preduzeće ne bi imalo problem.

            Sa toliko novca subvencionišete godišnje ATP iz gradskog budžeta?

            - Da. Sve te pare koje dajemo mogli bismo da dajemo za nove ekološke autobuse, da imamo ekološki prevoz, a ne kao sada krntije stare dvadeset godina. Ali kažem, mi ne možemo da ove godine damo 200 miliona ATP-u, a pogotovo nećemo moći sledeće. Znači, nećemo imati ATP. Da li kombisti mogu da prihvate đake, penzionere, studente, kad je špic, kad su i autobusi puni? Ne mogu. I onda bismo opet imali raspad sistema. Haos je bio i u Beogradu, pa mi se čini da prevoz tamo sada lepo funkcioniše. Šta da radimo, ljudi će imati mogućnost da se usklade ili sa linijskim prevozom ili da voze po ugovoru. Kako kome odgovara.

Ivana Vojnović

LICE S NASLOVNICE: IVAN MLADENOVIĆ, STUDENT I LJUBITELJ PRIRODE

Alpinizam i biciklizam

            Ivan Mladenović je rođen 1979. godine. Prve četiri godine detinjstva je proveo u Starčevu a do pre nekoliko godina je živeo sa roditeljima u Pančevu. Nakon završene osmogodišnje škole upisuje srednju medicinsku školu, a po završetku upisuje Višu medicinsku školu koju iz nekih razloga nije završio, ali zato trenutno pohađa pravni fakultet, smer kriminalistika.

            Za sebe kaže da je svestran i mnogo toga ga interesuje. Obožava alpinizam i član je Alpinističkog društva “Jelenak“ iz Pančeva. Veliki je ljubitelj prirode a najviše uživa u njoj upravo kada se sa prijateljima nađe na planinskom masivu. Pored alpinizma pasionirani je ljubitelj biciklizma i dnevne rute od 150 kilometara, za njega je sasvim obična stvar. Kaže da se najbolje vide prirodne lepote upravo kada se vozi bicikl. Lične želje su mu da osvoji Mont Blan i Elbrus u Evropi, a san svakog alpiniste je da osvoji Mont Everest. Želeo bi da biciklom poseti Budimpeštu u Mađarskoj, a ove godine mu je to skoro pošlo za rukom ali imao je malih problema oko vize što će nada se sledeće godine biti problem koji će postati deo istorije.

            Zašto ste od svih sportova izabrali biciklizam?

            - Biciklizam je bio najrealnije rešenje za problem koji sam imao po dolasku sa odsluženja vojnog roka. Inače sam oduvek voleo bicikl kao prevozno sredstvo ali u vojsci sam drastično povećao telesnu masu. Kada sam došao kući iz vojske imao sam 115 kilograma. Odlučio sam da trebam nešto da uradim po tom pitanju a bicikl se pokazao kao dobro rešenje. Iz dana u dan sam povećavao kilometražu što je uticalo na moju telesnu masu a kao nagradu plus vremenom sam sticao odličnu kondiciju. Ako čovek uživa u prirodnim lepotama onda mu preporučujem vožnju bicikla, neverovatno lepe stvari mogu da se vide vozeći se samo po Starčevu i okolnim atarima a da ne pričam za dalje...

            Šta se podrazumeva pod “daljim rutama“?

            - Recimo da me možete videti u Novom Sadu kako kroz sam centar grada prolazim biciklom... Često se dešava da u jednom danu pređem 150 kilometara. To su dalje rute. Kada krenem sa drugarima na određenu destinaciju onda nam kilometraža uopšte nije bitna, bitan je cilj. Uz put se prenoći u šatoru ujutro se putovanje nastavi i to su jednostavne minimalne stvari u kojima čovek može da uživa.

            Da li imate neko odredište koje bi voleli da posetite?

            - Definitivno je to Budimpešta. Ove godine sam imao ekipu za taj poduhvat ali problem je bio u vizama: dobićemo ih, nećemo ih dobiti... Zamislite da nekome u ambasadi objašnjavam da hoću da vozim bicikl od Satrčeva do Budimpešte?! Sa druge strane u Evropi je jako popularna ciklonautika, poznata je ruta u slivu Dunava, počinje od Švarcvalda i traje do Crnog Mora. Starčevo se nalazi na mapi trase pa zato se celo leto mogu videti stranci u našem mestu koji su u prolazu na biciklama. Usput za alpinizam je potrebna ogromna psihofizička spremnost, biciklizam je idealna stvar koja mi pomaže u svim sferama.

            A zašto alpinizam?

            - To je sport koji se voli ili ne voli. Nije određen samo za muškarce iako je fizički jako naporan, suprotno, žene u većini slučajeva imaju mnogo bolje rezultate. Sport je sto posto ekipni čak i u pojedinim situacijama život vam zavisi od ljudi koji se nalaze na trasi koja je određena da se savlada. Mnogo mora da se uči, puno truda se ulaže ali zadovoljstvo mora da se doživi, divlju prirodu u uslovima alpiniste nije spremno mnogo ljudi da doživi. Povrede su jako česta pojava, deformacija kože na jagodicama prstiju koji često prokrvare, povrede zglobova...

            Da li je to opasan sport?

            - Vrlo je opasno nespreman izaći na teren. Na usponu svi zavisimo jedan od drugoga, greška ljudskog faktora je uvek prisutna ali svi imamo zajednički cilj. Eto, prošle nedelje se desilo da je čovek pao sa dvadesetak metara visine jer se nije dobro obezbedio. Desi se da ni sam čovek nije kriv jer je priroda nepredvidiva ali uglavnom nema povreda ili su neznatne, na sreću prošao je sa manjim povredama. Dodatnu opasnost doprinosi životno stanište zmija koje se nalazi na alpinističkim stazama naročito na Balkanu. Uz malo veću obazrivost ni to nije problem jer nema puno otrovnica, šarka predstavlja problem ali najzastupljeniji su poskoci kojima su ljudi pripisali mnoge legende. Ta zmija jeste otrovna ali ako je čovek bukvalno nagazi inače je jako plašljiva, pa čak se dešava da prilikom ugriza ne ispusti otrov. Desilo se da jednom prilikom dok je instruktor čitao mapu, poskok se “ubijao“ da pobegne ispred njegovih nogu dok vidno umoren nije bio primećen.

            Koliko imate osvojenih vrhova do sad?

            - To je nebitna stvar. Uživam u čarima prirode i to je dovoljno. Postoje neki nivoi koje čovek treba da prođe u ovoj branši. Recimo, završio sam letnji kurs pored kojeg postoji i zimski. Oba traže maksimalnu odgovornost i trezvenost ali ako nešto voliš ne obraćaš pažnju na odricanje. Posle uspešno obavljenog plana svi sebi damo oduška uz proslavu što je sasvim normalno da se ne razlikujemo od ostalih ljudi. Pravo pitanje je koliko planiram da osvojim vrhova! To ne znam, znam da će ih biti mnogo. Nije mi cilj da se po svaku cenu pentram po kanjonima, planinama i da visim iznad litica. Cilj je da uživam u prirodi, taj put ću pratiti.

            Što se biciklizma tiče imate želju, dali postoji planina kao cilj?

            - Mont Everest je vrh, “majka“, san svakog alpiniste, nadam se da ću jednog dana biti čovek više koji je svojim nogama osvojio prirodnu tvrđavu vrha sveta.

Goran Milošević

DRAGAN RANKIĆ ZUBA, NAŠ SUGRAĐANIN

Vedri optimista

            Jedan vedar, pozitivan i večito nasmejan lik, u poslednje vreme postao je neizostavan “dekor“ starčevačkog miljea, pogotovo onog u užem centru naselja.

            Osim izuzetno izraženog, ali veselog i dobroćudnog temprementa, poznat je i kao odličan, neprelazni i stameni štoper “Borca“ za koji je nastupao do pre neku godinu. Danas sa društvom kod Skočka neretko “baci“ pikado, a katkad od njega možete da pribavite i neku finu krpu mahom, turskog porekla. Cena? Pravu sitnica, naravno!

            Ako vam i do sada nije jasno ko je gost popularne rubrike najstarijeg seoskog glasila, dovoljno je samo reći još i da je vlasnik prve starčevačke menjačnice - glavom i bradom, nadasve, nadaleko i jedino poznat kao Zuba.

            Dragan Rankić, rođen je 28. juna 1978. godine u Beogradu, od majke Mire i oca Anđelka. Od tada je živeo Mladenovcu, školovao se od Bariča, preko Vojlovice, do Starčeva, u koje, najzad, prelazi 1991. godine, gde pohađa sedmi i osmi razred. Srednju poljoprivrednu školu završava u Pančevu, da bi posle odsluženja Armije počeo da radi u beogradskoj trgovini “Čoka“, kao mesar, sve do raspada firme 2000. godine. Nakon toga, snalazi se kako zna i ume - tu su svekolike fizikalije, pa, razna konobarisanja, posao vozača u “Mesoprometu“, noćnog roštiljdžije na beogradskoj štajgi i, na kraju, od 2003. godine počinje da radi kao konobar u budvanskom “Trokaderu“. Tamo je, kako sam kaže, počeo da cveta i na crnogorsko primorje neprekidno odlazi svake letnje sezone da napuni dušu i džepove. Posle svega, u februaru je otvorio svoju malu radnju iliti prvu starčevačku menjačnicu. Pored toga, trenirao je fudbal čitavih 15 godina u Vojlovici i “Borcu“, ali je povreda uticala da karijera prestane pre vremena. Takođe, voli da se opušta uz pikado i tenis. U stabilnoj je dvoipogodišnjoj vezi s Mirjanom s kojom odskora i živi u srećnoj (predbračnoj) zajednici.

            Kako je odrastao mali Zuba?

            - Živeo sam najpre u Mladenovcu, gde sam nesmetano odrastao kao i svako vragolasto dete. Od raznih nestašluka najdublje mi se urezeao onaj kada sam se sa četiri godine trotinetom ludački strmoglavio niz jednu nizbrdicu i, naravno, žestoko se izlomio, gde su mi ponajviše stradali vilica i mlečni zubi, što mi je ostalo kao beleg čitavog života jer sam tako “pazario“ nadimak koji će me u budućnosti slepo pratiti. U suštini, bio sam veselo i živahno dete, čiji su se roditelji veoma rano razveli, pa sam tako u Vojlovicu prešao sa ćaletom, sa kojim sam oduvek imao drugarski odnos. U novoj sredini sam opet bio nemiran, pomalo se i tukao, ali i stekao i nove drugare, kao što su Žuća, Holok i drugi. U školi nisam posebno briljirao, ali vrlodobar uspeh nikada nije dolazio u pitanje. Fudbal mi je uvek bio slabost, a od petog razreda, što je i neki logičan period za ozbiljniji početak, počinjem i da ga treniram u vojlovačkom fudbalskom klubu. Trener mi je bio Milan Adamov, čovek koji me je naučio, maltene, svemu što sada znam. Bio mi je uzor i kao sportista i kao ljudski autoritet.

            Dolazak u Starčevo, i opet fudbal...

            - Doselio sam se ovamo 2. maja 1991. godine i to u Radničko naselje. Prve osobe na koje sam naleteo bile su Raša Dimić i Sekula, zbog kojih sam i otišao u “čuveno“ 7-4, gde su me čekali još i Daki, Darko, Pišta, Perak, sa kojima sam se i kasnije intenzivno družio. Nastavio sam i sa fudbalom. U školskom timu mi je nastavnik fizičkog Celin bio trener, a kasnije sam prošao i sve “Borčeve“ kategorije do seniorske ekipe. Treneri su mi, između ostalih, bili i Baja, Žekić, Radanović... Zbog svojih fizičkih predispozicija, kao i zato što nisam bio bog zna kako tehnički nadaren, celu karijeru proveo sam kao štoper. Mislim da sam bio idealan za to mesto - pouzdan, snažan u duelu, stamen, neprolazan. Za prvi tim debitovao sam 1996. godine. Odigrao sam mnoge interesantne utakmice, dobro odrađivao svoje zadatke, a povremeno davao i golove, mahom glavom, iako mi to nije bio primaran posao. Kruna karijere mi je osvajanje regionalnog kupa 1998. godine, sa generacijom vođenom rukom legendarnog trenera Marka Radanovića. On je za mene, ali i mnoge druge, bio neprevaziđeni autoritet. Najvažnije od svega, čemu nas je učio, je da na prvom mestu postanemo dobri ljudi, a sve ostalo mu je bilo, ipak, u drugom planu.

            Bavljenje fudbalom mi je, u celini, donelo pregršt divnih trenutaka i izuzetnih prijateljstava prepunih emocija. Najslađe su nam bile pripreme! Posebno one u Ivanjici - super zezanje, izlasci...

            Mladost...

            - Mladost, koju smo provodili devedesetih u onim ludim vremenima, bila je više nego teška. Zbog ratova, sankcija i svih ostalih gluposti, nismo imali velikih mogućnosti. Standardno smo petkom i subotom odlazili u diskoteku u Domu kulture. Bilo je veselo, ali je bilo, s obzirom na rđava vremena, dosta tuča, pogotovo, sa omoljačkim “klanom“. Društvo su mi činili, uglavnom, kao i ranije - Perak, koji mi je i sada kum, Daki, Jezda, Krle, Pirče... Pored diskoteke i povremenih odlazaka u susedna sela, zanimljiva mesta okupljanja bila su i “majmunsko ostrvo“ i “Radio Bandera“, pogotovo “epizode“ u kojima je učestvovala tadašnja lokalna filmska “zvezda“ Belmondo. Poslastice su nam bile i odlasci na “Partizanove“ utakmice, jer smo se smatrali redovnim posetiocima “juga“. Naravno, najjači adrenalin se lučio kada su se igrali večiti derbiji. U lošem pamćenju mi je je onaj jubilarni stoti, koji se igrao za Đurđevdan 1995. godine. Imao je neslavnu uvertiru, jer su me par dana ranije ispred šaltera na stadionu Zvezde napali “cigani“ i brutalno oteli sve pare koje sam pripremio za ulaznice, kao i za mesečnu kartu... Posle sam zahvaljujući snalažljivosti i pomoći drugara, ipak, prisustvovao istorijskom događaju u kome su moji crno-beli, na žalost, poraženi sa 2-1. Sve u svemu, i pored raznih ispada i nestašluka, mislim da smo u suštini bili dobri momci, solidarni drugovi i, na kraju, ispali normalni ljudi.

            Vojska...

            - Po pola godine sam proveo u Kraljevu i Podgorici kao saobraćajni policajac. Zvali su me struja zbog moje ogromne energije i ubrzanosti. Iz tog perioda je i anegdota koja se, opet, tiče mog nadimka. Kada me je komandat, čuvši kako me zovu, upitao - Zašto Zuba? Ja sam, mrtav ozbiljan odgovorio - Zbog velikih ušiju! Samo je procedio - M'rš!

            Posao...

            - Počeo sam kao mesar u prodavnici mesa “Čoka“ u Beogradu. Za moje potrebe imao sam jako dobru platu, jer lepo je bilo zarađivati u Beogradu, a trošiti u Stačevu. Međutim, posle bombardovanja firma je otišla pod stečaj, a meni je preostalo da se snalazim kako umem. Samo bombardovanje je posebna priča - bilo je ekstra kao i svima (?!)! Svako veče sa starim društvom u Titovom parku - preko dana odbojka, uveče gulaš, pasulj... Naročito je bilo gusto one večeri kada je Starčevo bilo pusto i u mraku, kada su svi pobegli glavom bez obzira, mi smo bez razmišljanja ostali na istoj “koti“. Čak, je i ćale jurio da me “ubije“ (govorio je: Bolje ja, nego “natovci“!) pošto nisam hteo da bežim s njima u Srbiju. Što se posla dalje tiče, dakle, snalazio sam se, fizikalisao, konobarisao... To me je i preko sestre prijatelja Jaguta, Slađe Filipović, odvelo u Budvu, tačnije u diskoteku u kojoj je radila. A, mnogi znaju da od “Trokadera“ nema jače na crnogorskom primorju. Bilo mi je bilo jako teško da se prilagodim, a kada sam jednom ušao u fazon dolazio sam i narednih sedam godina, sve do sada. Stekao sam i puno prijatelja sa kojima se i dan-danas družim. Tamo provodim period od maja do septembra. Prosperirao sam i u materijalnom i u emotivnom smislu - lepo druženje, plaže, sunčanje, kupanje... Jednom rečju, počeo sam da dišem punim plućima. U Budvi sam se sreo i sa mojom Mirjanom, koju sam znao iz Starčeva, ali tek tamo sam se i zaljubio, na kraju je i zaprosio. Jeli smo, jednom, školjke, a slučajno u njenoj poslednjoj je bilo iznenađenje - prsten, koji sam “podmetnuo“ putem konobarskih “veza“. Bio je divan ambijent, restoran na obali mora, ja klečim pred mojom budućom, Rusi aplaudiraju... Romantično, zar ne?! Proveli smo celo predivno leto i vratili se da otpočnemo zajednički život...

            Menjačnica...

            - Konačno posle toliko godina postao sam svoj na svome. Osim na moru, radio sam i na benzinskoj pumpi, zaradio malo ušteđevine, koju sam potom, zajedno s Mirjanom, uložio u otvaranje menjačnice. Ne ide bog zna kako, radimo non-stop, ali gura se. Po ceo da me možete videti u centru, verovatno sam smorio sve živo, ali se nekako mora preživljavati.

            Starčevo, danas?

            - Veoma perspektivno, dobro, čisto... Za sada sam zadovoljan sa vlastima, ali i nadam se još boljem. Izgradnja tribina i ulazak fudbalskog kluba u viši rang me je posebno oduševilo. Odlazim redovno na utakmice, raduje me i sve više navijača. Smatram da je neophodno uraditi novi teren i to da se mnogo više ulaže u mlađe kategorije, pogotovo u talentovane momke, poput, malog Rusa, Zvezdana, malog Stojčeva... Što se ostalog tiče - fale hala i još teniskih terena. Zamerka mi je i postojanje velikog broja divljih deponija.

            Na kraju Zuba, čovek prepoznatljive vedrine i još prepoznatljivijeg osmeha, u tom duhu poručuje mladim sugrađanima:

            - Što više sporta i tolerancije!

razgovarao

Jordan Filipović

Vrh strane