Intervju

MILAN BAČUJKOV, DIREKTOR JKP-a ”STARČEVAC”

Trudimo se da selo bude uredno

Mi imamo 26 igrališta. Problem je što su se na nekim manjima, poput onog u ritu, ljudi obavezali da će ih sami održavati. Međutim, to je ostalo mrtvo slovo na papiru i sada se ljudi žale. Trudimo se da sve održavamo, ali postoje prioriteti

            Mi smo, koliko znam, jedini grad koji po selima ima Javno-komunalna preduzeća. U kojoj smo prednosti?

            - Naši radnici su tu, znaju potrebe i rade sve što rade i druga javno-komunalna preduzeća. Nisam obraćao pažnju kako se to radi u drugim selima. Nisam zavirivao u “tuđe dvorište“ da bih mogao da poredim, ali verujem da je svakako prednost kada svako selo ima svoje “komunalce“.

            Jedna od vaših nadležnosti je i odnošenje smeća. Hoće li biti nekih izmena?

            - Nema potebe za izmenama. Nosimo smeće jednom nedeljno, baš kao što se to radi u gradu. Ali, znate u čemu je razlika? Kvalitet je isti, a cena kod nas mnogo povoljnija. U Starčevu je cena u proseku 100 dinara mesečno, a u gradu je za kuću oko 1.000 dinara.

            A imaju li građani neke primedbe?

            - Zadovoljni su, ali uvek ima grupa ljudi koja se žali.

            Na šta se žale?

            - Na to da im ne odnesemo svo smeće. Ne razumeju da se kabasto smeće ne transportuje sa “smećarima“ jer opterećuje mehanizaciju preduzeća i može doći do kvara. Ljudi misle da kabasto smeće spada u kućevno smeće. Zna se šta je kućevno smeće, ono što se baci u kući, a ne u dvorištu. Nije kućevno smeće lišće, granje, itd. Kabaste stvari odnosimo tokom aprilske akcije “Mesec čistoće“, a za vanredne situacije građani mogu pozvati “Higijenu“ da odnese kabasti otpad ili šut.

            Zimi ne nosite vreli pepeo da ne dođe do požara u kamionu, a kakav problem imate tokom leta?

            - Leti ljudi izbacuju granje iz dvorišta. Mi to ne nosimo. Postoji deponija na koju se to odnosi i to se ne naplaćuje. Mi smo nekoliko puta slali letke da to pojasnimo. Kao drugo, građani nemaju adekvatne kante. Za smeće postoje i one velike crne kese. Ali zbog ove bede koja nas je sve snašla mi tolerišemo i odnosimo smeće u čemu god da ga ljudi iznesu. Pa onda i mi sami imamo problema. Zamislite kada je zima, a neko iznese bure od 200 litara sa pepelom i još natopljeno vodom od snega. Teško da četiri naša čoveka to mogu da dignu. To je samo jedan primer, a svašta se dešava na terenu.

            Interesantno je da i pored redovnog odnošenja smeća i dalje imamo problem sa divljim deponijama.

            - Taj problem je prisutan svuda, ali sve zavisi od mentaliteta. Divlje deponije ne stvara niko drugi nego oni koji žive blizu nje. Nije naša obaveza da imamo komunalne inspektore, iako bi bilo dobro da ih imamo. Mada, dosta bi ljudi trebalo da bi se naše aljkavosti pokrile.

            Hoćete da kažete da je svest stanovnika o ekologiji na nižem nivou?

            - Hoću da kažem da je to dugotrajni proces. To je problem kojem treba posvetiti vreme. Zapad je mnogim merama i edukacijom znatno poboljšao svest ljudi o tome. Bitno je da od malih nogu učimo decu koliko je važno čuvati životnu sredinu. Ja znam da smo mi u velikoj krizi i da je ljudima sada najmanje stalo do čiste okoline. Ali to nije razlog da pustimo stvari da se odvijaju u lošem pravcu.

            Znači, kod nas nije dovoljno staviti tablu sa natpisom “Ne bacajte smeće“?

            - Apsolutno nije. Mi smo je i stavili, ali su je ljudi odneli. Onda smo stavili rampu kod deponije pa je neko odsekao.

            A kako se borite sa takvim “huligansikim“ ponašanjem?

            - Ljudi izbegavaju da se tužakaju, da upere prstom u onog ko je nešto loše uradio, ali nešto definitivno mora da se uradi. Kao što sam rekao, mi jesmo u krizi, ali plod toga je ovo što nam se dešava. Kad se bude osetio boljitak neke će se stvari rešiti, ali mi ne smemo da pustimo da se stvari rešavaju same od sebe.

            Moramo i da edukujemo i da kažnjavamo.  To je jedini način. Problem je što nam za sve to trebaju kvalitetni ljudi koji će da nadgledaju gde i kako se ugrožava životna sredina.

Pa nedavno je usvojen Zakon o komunalnoj policiji. Oni bi trebalo to da rešavaju.

            - Znam i nadam se da će to funkcionisati. U svakom slučaju Grad se sprema za to.

            Izdvajate li neki novac za saniranje divljih deponija?

            - Divlje deponije su snimane da bi se izvršila njihova rekultivizacija, a kada će to doći na red stvarno ne znam. Mi se nadamo da će da profunkcioniše deponija na dolovačkom putu. Onda bi sve deponije bile prohvatna mesta gde bi se vršila neka vrsta reciklaže i sve ono što ne može da se odvoji završilo bi na toj “glavnoj“ deponiji. Ipak, za to tehnički treba da budu osposebljeni i mi i JKP “Higijena“. Potrebni su specijalni kamioni. U ovoj situaciji mi i “Higijen“ to ne mo žemo da izvedemo. Treba nam modernija tehnologija. Lako je da sada nosimo smeće na kilometar udaljenosti, ali za 14 km, do Dolova, ipak trebaju dosta kvalitetnija vozila. Pa tu bi onda bila i veća potrošnja goriva. Realno gledano, dosta veći troškovi odlaganja smeća.

            Kako ste opremljeni za poslove koje sada obavljate?

            - U principu imamo sve što nam je potrebno, ali ne bi bilo loše da sve to “podmladimo“. Mislim prvenstveno na mašine i vozila koje koristimo.

            A zašto se onda neki meštani žale da ne kosite redovno travu, pogotovo na igralištima, pa ih je strah da puštaju decu da se igraju zbog krpelja?

            - Mi se zaista trudimo. Ja sam direktor JKP-a već 12 godina i za to vreme se površina koju održavamo duplirala. Za prvih šest meseci imali smo šest košenja najvećih igrališta poput “Titovog parka“. Do kraja godine će biti sigurno još četiri puta. Vidite kakvo je vreme, trava poraste za nedelju dana. Sad održavamo i stadion “Borac“, a to je ogromna površina.

            Ali, igrališta?

            - Mi imamo 26 igrališta. Problem je što su se na nekim manjima, poput onog u Ritu, ljudi obavezali da će ih sami održavati. Međutim, to je ostalo mrtvo slovo na papiru i sada se ljudi žale. Trudimo se da sve održavamo, ali postoje prioriteti. To je, na primer, putni pojas na ulazu u selo, što je obaveza onih koji tu stanuju. Pa u Šumicama imamo tri ogromna igrališta. Pa održavamo groblje, kapelu. To su ogromne površine.

            Koliko ljudi radi te poslove?

            - Imamo 13 zaposlenih, a devetoro je na terenu. Već dugo nismo menjali broj zaposlenih, a posao se konstantno povećava.

            Planirate li proširenje delatnosti?

            - Nama je bila ideja  da pružamo usluge servisa za vozila. Ne samo za naša vozila već i za sve one koji za to imaju potrebu. Ali, to će sačekati bolja vremena.

            Sa kojim problemima se susrećete sa meštanima sela?

            - Nema nekih velikih nesporazuma, ali uvek ima nezadovoljnih. Eto, radi se kanalizacija, pa se ljudima presecaju prelazi, kopa im se ispred kuće. Neki nisu zadovoljni u kakvo je to stanje vraćeno. Sada ima pritužbi  na deponiju, kako se ona širi. Mi radimo sve što možemo. Nikako nije lako, deponija nigde nije dobrodošla. Pokušavamo da sprovedemo struju, pa ćemo opet staviti rampu, mada i to koliko će potrajati, ne znam.

            Šta poručujete Starčevcima koji zagađuju?

            - Ne mogu ljude da edukujem jednom proklamacijom. Samo da povedu računa, jer nije čisto kad se čisti nego kad se pazi.

Ivana Vojnović

LICE S NASLOVNICE: ZORAN MILINKOVIĆ SITNI, AUTOMEHANIČAR

Kad gume zaškripe...

            Zoran Milinković  Sitni rođen je 1971. godine u Pančevu. Posle završene Osnovne škole u Starčevu, završava srednju saobraćajnu školu u Beogradu, smer automehaničar. Kao vrlo mlad pokazivao je interesovanje za motore sa unutrašnjim sagorevanjem i bio je omiljeni “majstor“ u društvu osamdesetih godina kada su među klincima bili popularn “apn“ motori. Dugo godina je radio razne poslove, a u međuvremenu zasnovao porodicu i postao otac troje dece. Danas se vratio zanatu koji voli. Zaposlen je u privatnoj firmi u kojoj radi posao u svojoj struci i ostao je i dalje omiljeni majstor u društvu prijatelja iz detinjstva. Stekao je i poverenje velikog broja Starčevaca,  kada su automehaničarski zahvati u pitanju.

            Odakle interesovanje za automehaniku?

            - Sećam se da sam kao klinac voleo motore i maštao o tome kako ću jednog i sam voziti motor. Polovinom osamdesetih godina kod nas su se još vozili legendarni puhovi, automatici i “APN4“ motori. Pošto sam se kretao u društvu koje je imalo slično interesovanje bilo je samo pitanje trenutka kada ću prvi put zaviriti u unutrašnjost motora.

            U društvu ste se izdvajali kao najveštiji poznavalac alata?

            - Ne samo alata nego i problema koji dvotočkaš ima! Ubrzo sam teoriju imao u malom prstu a praksu sam savladao bez ikakvih problema. Sećam se da smo bušili cilindar motora i ugrađivali klip od motora za čamce, na fabričke tri brzine ugrađivao sam dve dodatne a sve u cilju da motor ide brže kako bi izvukao maksimum iz njega. Puno stvari sam naučio od drugih majstora, pomagajući im i budno gledajući šta oni rade. Motor je napravljen od gomile metala, kada se svi ti sitni delovi dobro uklope on dobije dušu, e to je ono što meni pričinjava zadovoljstvo.

            Kako je izgledao život tinejdžera tih godina u Starčevu?

            - Obično ljudi danas koriste farzu “u moje vreme“. Nije to bilo nikakvo moje vreme nego period moje mladosti. Postojalo je društvo od tridesetak klinaca sa “budžanim“ motorima i u letnjem periodu bi se vozili Starčevom po ceo dan. Odlazili bi u susedna mesta na seoske slave ali zanimljivo nam je bilo da se vozimo preko njiva seoskih atara. Sećam se da smo jednom u kasnu jesen došli iz Dolova umotani u novine preko kojih smo navukli najlon džakove jer nam je bilo jako hladno.

            Na kraju ste završili saobraćajnu školu i stavili pečat na posao koji stvarno volite?

            - Završio sam četvrti stepen saobraćajne škole, smer automehaničar u Beogradu. Nakon odsluženja vojnog roka stupio sam u brak i nije bilo puno vremena da razvijam sopstveni posao. Ubrzo sam se zaposlio na železnici u Pančevu gde sam proveo šest godina. Kasnije sam radio na održavanju radnih mašina u starčevačkom PIK-u a posle nekoliko godina prelazim u taksi službu. Sve vreme sam patio za poslom u mojoj struci i nakraju sam prelomio. Napravio sam sebi radionicu koju planiram da maksimalno opremim za rad. U međuvremenu sam se zaposlio u jednoj poznatoj pančevačkoj autoelektričarskoj radionici koja je u rad uvela i automehaničarske delatnosti.

            U čemu vaše mušterije najčešće greše?

            - Najčešće greše tako što sami pokušavaju da otklone kvar. Lepo je i korisno da čovek zna da otkloni neke kvarove na svom automobilu ili da zameni motorno ulje ali složenije kvarove mora da uradi majstor. Ne može svako da našteluje paljenje, ventile ili zameni ulje pa sipa novog više nego što treba, u većini slučajeva od sitnih i jeftinih kvarova nastane veliki tehnički i finansijski problem. Automobili novije generacije imaju vrlo složene sisteme, često se dešava da sam vlasnik ne može da promeni ni svećice jer taj model ima poseban alat za tu namenu a da ne pričam o drugim ludostima koje na kraju “mušterije“ čine.

            Da li vam se desila neka zanimljiva anegdota?

            - Ima ih zaista puno i svakodnevno... Dešava se da ljudi dovezu automobil na popravku i onda sve vreme provedu sa mnom mudrujući i pokušavajući da mi objasne kako da otklonim kvar ili i sami uzmu alat pa se prihvate posla. Jednom prijatelju se dešava da stalno ima čudne kvarove, ono što nikada ne može da se pokvari na automobilu kod njega to uspe. Jednom prilikom se trubačkom orkestru pokvario kombi na putu za “tezgu“. Organizovao sam da ih došlepam u radionicu i prionuo na posao. U jednom trenutku su zasvirali u dvorištu kako bi me motivisali, rezultat je bio okupljanje komšiluka što je dovelo do odlične zabave koja je trajala dok nisam završio posao.

            Pored posla koji radite da li imate vremena za odmor?

            - Vrlo malo... Često mi se dešava da idem sa posla na posao pa često i na terenu. Pored porodice i troje dece veliki sam ljubitelj životinja. Moj pokojni otac je nekada imao konje pa sam verovatno od njega nasledio ljubav prema njima. Čim se steknu uslovi sigurno ću jednog imati, za sada se u prolazu poigram sa psima u trenutku kada negde zapne oko posla, oni mi dođu kao odlična terapija protiv nervoze i stresa.

Goran Milošević

MIODRAG MILINOVIĆ, NAŠ SUGRAĐANIN

Jedan je Kobac...

            Kada se na ulicama Starčeva mimoiđete sa jednom upečatljivom figurom na motorčetu, a on vam se neizostavno srdačno osmehne ili dobaci koju dobronamernu pošalicu svojim gromkim glasom, nećete pogršiti ako zastanete i razmenite po neku srdačnu reč na svemoguće teme. Iz ovoga jasno proizilazi da je gost tekućeg broja popularnog lista neko, ko je zbog svog temperamenta postao prepoznaljivo “obeležje“ ove sredine, koga smo viđali u raznim (seoskim!) ulogama - od kurira, poštara, preko komunalnog radnika, do majstora-zidara i ko može biti samo i jedino - Miodrag Milinković - nadaleko i naširoko čuveni - Kobac!

            Naš gost, Miodrag Milinković je rođen 18. avgusta 1955. godine u Pančevu, od majke Borke i oca Vitomira, uz još mlađeg brata Dragana. Srećno je oženjen Milenkom, a iz prethodnog braka ima troje dece - Jelenu (33), Milenu (31) i Novicu (27), i četvoro unučadi Marka, Vanju, Lazu i Tamaru. Završio je osnovnu školu u Starčevu, a od 1970. godine radi u Štampariji “6. oktobar“ u Pančevu, koju nakon osam godina napušta i počinje sa “putešestvijama“ po  raznim preduzećima - “Jugoinspekt“, MZ Starčevo, PTT Starčevo, “Duga sistem“, a do dana današnjeg bavi se samostalnim zidarskim poslovima. Kao omladinac vodio je foto-sekciju, bio aktivan u Savezu omladine, a od 1972. godine uvaženi je član DVD-a sa zvanjem vatrogasnog podoficira, što samovoljno prekida  1998. godine. Ipak, njegova, možda i najveća ljubav, zove se ragbi. Počeo je 1978. god. u sekciji pri RK “Dinamo“, a godinu dana kasnije od samog osnivanja pa do gašenja 1988. godine jedna je od nezaboravnih vedeta Ragbi kluba “Borac“.

            Kako je odrastao mali Kobac?

            - Detinjstvo sam proveo na utrini ili Titovom parku, a društvo su činili Rade Predović, Radisav Stanković, Mile Marčić, Sava Veljković, Malajac i ostali. Po ceo bogovetni dan jurili smo za loptom, igrali klisa, kobasičara... Tu su i razni nestašluci i sitne dečačke krađe voća, bostana... Uobičavali smo da cunjamo po ritu i raznim kanalima gde smo hvatali ribu i kupali se. Jednom, na kanalu kod deda Mirka ukrali smo čamac čika Pere Majtića, koji nas je uhvatio i odrao od batina što nas je čekalo i kod  kuće od roditelja. U suštini bio sam jako nestašno i vragolasto, ustvari, živo dete koga mesto nikako nije držalo, zbog čega sam redovno brutalno kažnjavan. Batine su i obeležile moje detinjstvo, otac je bio veoma strog, ali mu iz ove perspective nikako ne zameram jer bez tog “brušenja“ ko zna šta bi bilo sa mnom. Sve u svemu, živeli smo skromno, roditelji su se veoma mučili da nas othrane, otac je radio u Štampariji, majka kao sezonski radnik, pa sam, recimo, do 6. razreda bio u opancima. Plašim se da nas to čeka i danas...

            Školovanje...

            - Najradije se sećam pokojnog nastavnika Nedeljka Navale, koji me je svojim izuzetnim pedagoškim pristupom uverio da ne može i ne treba da bude sve kako ja hoću. Tu je i nastavnik biologije Nemanja Dragoš, veliki autoritet pred kojim su padali i “najčvršći“ junaci. Moram da spomenem i učiteljicu Božicu, veoma plemenitu osobu, koja nam je bila kao durga majka. Ona je na neki način i kumovala mom nadimku. Bilo je to u trećem razredu, kada je organizovala nekakvu igru u koj su đaci bili pilići, jedan drug kvočka, a ja, naravno, kobac! I, tako je to ostalo za vjeki vjekova... Što se uspeha tiče bio sam osrednji učenik, a najviše sam preferirao geografiju, bilogiju, ruski...  Tadašnji nastavnici su bili strogi, ali pravični, te sam od njih dobio neophodan  šlif. Što bi reako pomenuti Navala - postojala su dva Kobca - jedan totalno nestašan, s drugi duševan i osećajan.

            Odrastanje...

            - Bio sam aktivan u foto-sekciji gde sam sa, još jednim vrsnim pedagogom, Miletom Filipovićem, kreirao zidne novine pod nazivom “Uranak“. Učestvovao sam i mnogim akcijama Crvenog krsta - poput prikupljanja i skladištenja ogreva za stare i nemoćne, kao i dobrovoljnog davanja krvi, što sam učinio oko dvadesetak puta. Kada su u pitanju provodi i izlasci, sve se svodilo na šetnju parkom, igranke, bioskop... Sve je bilo mnogo mirnije i pristojnije nego danas. Tada se kućama odlazilo oko 11 sati, a sada se u to vreme tek izlazi. Međutim, ja nisam bio preterano zaintereovan za te noćne aktivnosti, muzika me nije dodirivala, već sam sa starim društvom na utrini i dalje upražnjavao fudbal, odlazio na pecanje...

            Vojska...

            - Služio sam je 1972. godine u Kičevu, u Makedoniji. Lepo sam prošao, naročito zato što sam ukazom maršala Tita dobio skraćenje od tri meseca. Interesantno je da mi je najbolji drug bio izvesni Šaban iz Brčog s kojim sam se, dvadesetak godina kasnije na različitim stranama, sreo u Bosni na prvoj liniji fronta i razgovarao preko tzv. “vruće linije“. Upamtio sam da je rekao: “-E, da mi je Aliju uvatiti...“ Četvoro braće mu je poginulo.

            Posao...

            - Radio sam u Štampariji na mestu ručnog slagača i na mašini za vađenje krovnih otisaka. Posle sam se obreo u Mesnoj zajednici gde mi je veoma prijalo. Radio sam i na groblju, u veselom društvu, koje su činili Musa, Stojanče, kao i  pokojni Joška, Miša, Pera Rus, Bora... Bilo je i tužnih trenutaka pogotovo onda kada se ukopavaju deca. Jedan od najsumornijih dana je bio kada je tragično nastradao dvadesetogodišnji pilot Voja Pantić Citroen... Radio sam i kao ispomoć kod knjigovođe Stanike, kao kurir, raznosio SSRN, partijske i razne druge pozive. Tada se živelo u blagostanju, bilo je para, ali nije se radilo, a nekako mi se čini da je danas obrnuto. Situacija se popravila kada je Mata Ruptak došao za sekretara, pa su napravljeni Vatrogasni dom, putevi, vodovod...

            Ragbi...

            - Počeo sam u sekciji pri Ragbi klubu “Dinamo“, a godinu dana kasnije osnovan je ragbi klub u okviru Sportskog kluba “Borac“ čiji sam dres ponosom nosio deset godina. Takmičili smo se u saveznom “B“ rangu. Najveći uspeh bio je polufinale kupa sa “Partizanom“ koji je te godine bio prvak. Posle 0-0 u regularnom delu, izgubili smo na penale. Igrao sam na mestu talonera u meleu, za neupućene to su ona trojica igrača koja guraju u meleu da bi se izborili za loptu. Tu su i mnoga putovanja - Sarajevo, Vis, Split... Pamtim gostovanje u Makarskoj sa “Energoinvestom“, gde je izbila masovna tuča. Svi smo dobili batine, ali smo se kasnije “revanširali“ punom merom. Tu je i veoma zapaljivi meč u kupu sa “Nadom“ iz Splita, kada smo kod kuće izgubili parforfeom 20-0 zbog nacionalističkih ispada. Bila je to izuzetna generacija koju su činili Jolika, Mata Neralić, Pićok, Ljuba Tanev, Ivan Nikolov, Stavrov, Aca Kostić, Kelemen Jožika... “Borac“ je iznjedrio i jednog Radivoja Taskovića, koji je igrao '84 i '85-e za mladu reprezentaciju Jugoslavije na evropskim šampionatima u Varšavi i Briselu. Poenta mog bavljenja ragbijem bila je u ljubavi, bio sam do kraja odan tom sportu, čak sam se ugojio da bi izgladeao što korpulentnije. Ali, na žalost, stvar je propala zbog  velikih rashoda, skupih putovanja i, što ne reći, fudbalske mafije!

            Devedesete i ratno vreme...

            - Mobilisan sam 1991. godine, avgusta meseca i poslat u Sarvaš, prema Osijeku. Bio sam na minobacačima i haubicama i tamo proveo 45 dana. Kao veliki patriota smatrao sam da treba odužiti dug prema državi pa sam kao dobrovoljac ponovo otišao na front u Erdut. Opet dobrovoljno 1992. godine raspoređen sam u Bosnu u selo Kravice kod Bratunca, da bi se posle dužeg vremena obreo na planini Ozren u selu Vozuća gde sam bio u sastavu Oružnih snaga Republike Srpske. Tamo sam vojevao dve godine i sedam meseci i gde sam kao ratni trofej jedino dobio buduću suprugu i doveo je u Starčevo. Bio sam na položajima na Bradinju, Lokvama, gde su bile najljuće borbe. Pucalo se na distance od tristo metara da samo zvoni. Bio sam u opasnosti kada je na sto pedeset metara od mene pala granata uz detonaciju i prasak da sam leteo metar i po u vazduh. Nisam bio u stanju da čujem mesec dana. Opet, u jednoj akciji za dan je poginulo troje, četvoro ljudi - jedan meni na rukama. Posle četiri godine ratovanja poneo sam samo očaj, depresiju i velike stresove. Mogu da kažem rat posledica jedne sulude politike tri usijane glave koje su mogle da reše sve probleme za diplomatskim stolom. Bilo ne ponovilo se!

            Starčevo, danas?

            - S obzirom na nemaštinu dosta se uradilo! I ja sam jedan učesnika u tom napretku, kroz učešće u građevinskim radovima na tribinama. Pored velelepnog stadiona, tu su i gas, kanalizacija, asfalt... Zamerka mi je što se kanalizacija kopala blizu puteva. Nedostaje i adekvatna deponija, jer je to ruglo ogledalo sela. Narod je nedisciplinovan baca smeće na sve strane, lome se i kradu znakovi...

            Na kraju Kobac, poručuje sugrađanima:

            - Da povedu više računa o higijenu, da ne lome klupe I drugi inventar, ne pišu grafite i ne ponašaju se kao vandali već da čuvaju i vole svoje selo. Vladajućoj strukturi poručujem da nastave sa ovakvim i još boljim radom. I pozivam sve istinske ljubitelje sporta na stadion 1. avgusta  na revijalnu utakmicu ragbi-veterana “Borca“ i “Dinama“!

Jordan Filipović

Vrh strane