Intervju

ALEKSANDAR FARKAŠ, POSEBNI SAVETNIK MINISTRA ZA TRGOVINU I USLUGE I PREDSEDNIK ”NARANDŽASTOG BLOKA”

I Starčevo može da ima brend

Ako starčevačka vlast bude gurala, što da ne. Zašto Guča, zašto EXIT, što da ne Starčevo? Ljudi u glavama treba da prevaziđu da uopšte nije problem što se radi o selu. Naprotiv.

            Pošto ste zaduženi za brendiranje Srbije šta je ono što možemo ponuditi kao brend?

            - Mi imamo brendove u raznim segmentima, to su EXIT, Guča, i druge manifestacije koje privlače veliki broj ljudi. S druge strane to su paprika, domaća rakija, ajvar, ali te stvari treba da dostignu standarde i postanu prepoznatljive kao srpski brend. Ono na čemu ćemo raditi je da u brendiranje Srbije uključimo gradove i opštine, jer ovi događaji koje sam već pomenuo treba podići na još veći nivo popularnosti.

Pošto težite ka tome da to prenesete na lokal, šta Pančevo može da ponudi kao brend?

            - Pančevački brend može biti bilo šta iza čega stane gradska vlast. Da li je to karneval, “Pančevački prvi“, ili nešto treće nije važno, bitno je da to neko “pogura“. Potrebno je da shvatimo da imamo veliku prednost u odnosu na druge gradove, udaljeni smo od Beograda 15 kilometara, a tamo živi dva miliona ljudi. Tu prednost uopšte ne iskorišćavamo. Kako da ih privučemo ako ne stvorimo nešto što oni već nemaju?  Možemo da ponudimo jeftiniji smeštaj, a kamo sreće da Grad stavi akcenat na rešavanje problema oko gradskog građevinskog zemljišta, što bismo takođe mogli da iskoristimo.

            Pominjete festival “Pančevački prvi“, ali tu manifestaciju je gradska vlast “stopirala“. Da li je to način da težimo nekom brendu?

            - To je po meni tada bila politička odluka. “Pančevački prvi“ je imao deset manifestacija, dve saradnje sa EXIT-om, ali na žalost nova gradska vlast je to stopirala više iz političkih nego ekonomskih razloga. Ali u redu, nije stopiran karneval i to možemo da iskoristimo za jedan dobar srpski brend. U svakom slučaju u to prosto ne sme da se meša politika, jer ako gradska vlast ne prihvata dobre stvari onda je ona opozicija svom gradu. Mene lično ne zanima ko je iz koje stranke, pomoći ću svakom ko ima ideju kako da privučemo nekoliko desetina hiljada ljudi u Pančevo, koji će da ostavljaju novac. Isto to je bilo sa “Pančevačkim prvim“, dovodio je masu ljudi, a istovremeno je i zapošljavao dosta ljudi koji nisu imali posao.

            S druge strane Pančevo je već brendirano u negativnom smislu, tu pre svega mislim na zagađenje. Kako to promeniti?

            - Ne samo zagađenje, tu je i buvljak koji je prepoznatljiv. Ono na čemu moramo da radimo jeste da ponudimo neke stvari koje nisu tako crne. Što se tiče zagađenja moramo da se nadamo da će Rusi modernizovati postrojenja u južnoj zoni.

            Ali za to treba pet godina.

            - Jeste, ali i tu možemo da pomognemo. Ne možemo sada da smanjimo zagađenje, ali možemo da prestanemo da se njime hvalimo. O tome moramo da pričamo jer nam je to najveći problem i to moramo da stavljamo u prvi plan da se reši. E kad nam se reši onda možemo da budemo i konkurentni u prodaji žitarica, mleka... Zašto bi te namirnice neko kupio ovde, ako je ovde zagađena sredina? To možda više nije tako strašno, ali ljudi na to tako logički gledaju. Znači, debrendirati Pančevo u zagađenju je mukotrpan posao, ali ja verujem da vredi.

Otkud vi u Ministarstvu? 

            - Pa ponudio sam jedan program brendiranja Srbije i uz moj CV i preporuku naših strateških partnera Lige socijaldemokrata Vojvodine to je došlo do ministra za trgovinu Milosavljevića. Dopalo mu se i tako sam postao njegov savetnik. Pretpostavljam da sad mnogi misle da je to namešteno, ali pošto za taj posao ne postoji javni konkurs, već ministar sam bira svoje savetnike, to i nije baš tako.

            Interesantno je da to radite za džabe?

            - Tako je, radna knjižica mi nije u Ministarstvu, i ovo isključivo radim volonterski. Za mene je to stvar gde mogu da se dokažem ili ne dokažem. To mi je bio veliki izazov, a i ljudima treba pokazati da nije sve stvar interesa, za šta me obično “prozivaju“.

            Na koji način komentarišete optužbe bivših članova Lige socijaldemokrata Vojvodine da ste vi ipak njihov član i da se tu samo radi o interesu, jer je ta stranka na vlasti u Pokrajini?

            - Iskreno, ne komentarišem. Ja cenim mišljenje svih ljudi, ali ako bi tako bilo sada bih u Ministarstvu radio za novac. A drugo, nemam problem da kažem da sam član neke stranke. Za sada nisam, a i to je moj lični izbor. Ukoliko je to nekom toliko bitno, saopštiću javno kada se učlanim u neku.

            Kako se realizuje saradnja između Lige socijaldemokarata i “Narandžastih“?

            - Naša saradnja je u novoj fazi. Mi smo potpisali strateško partenrstvo pre devet meseci i na obostranom zadovoljstvu smo se pomagali. Taj novi nivo saradnje podrazumeva da ćemo od jeseni još tešnje sarađivati, ali svako na svoju stranu, znači nema mešanja Lige u Narandžasti blok ili obrnuto. Naša saradnja se samo bazira na boljitku za Grad i nema političkih osnova.

            Da li Narandžasti blok ima plan ili predlog za razvoj sela?

            - Naše zalaganje je da se gde god može od sela napravi opština. Ne dizati administraciju, već rasporediti trenutni višak. Moramo biti svesni da nam u gradskoj upravi radi 150 ljudi više. Uskoro će na republičkom nivou biti propisano da jedan zaposlen u administraciji ide na hiljadu ljudi. U našoj gradskoj upravi radi oko 300, što znači da imamo duplo više nego što je potrebno. Dakle, važno je osposobiti seoske opštine i dati im ovlašćenja da rade ono što misle da je najbolje za njih. U slučaju Starčeva, to selo ima želju i sav potencijal da postane opština. Pa zašto da tako i ne bude? To je u Beogradu lepo rešeno. Tamo na primer opštine imaju pravo da izdaju građevinske dozvole do 800 kvadratnih metara, preko toga izdaje Grad. I građani se onda manje maltretiraju. Ako radimo za dobrobit građana, onda moramo da razmišljamo o tome.

            Da li očekujete neku promenu politike vladajuće Demokratske stranke prema pitanju sela posle skorašnjih izbora u stranci?

            - Generalno gledano DS mora da ima jednu odgovorniju politiku. Ne znam da li će unutrašnja previranja nešto promeniti i da li će doći do neke političke promene, ali bilo bi najbolje da ako se nešto promeni bude na bolje. Nemam nikakav stav prema tome, jer Demokratska stranka u svakom slučaju mora da postane odgovornija i prema gradu i prema selima.

            Da završimo vedrijom temom, može li Starčevo da ponudi neku manifestaciju za brend?

            - Pa evo ovaj događaj je zanimljiv gde će jedno veče pevati narodnjaci, jedno veče zabavnjaci, vrlo je kreativno osmišljeno. Ako starčevačka vlast bude gurala, što da ne. Zašto Guča, zašto EXIT, što da ne Starčevo? Ljudi u glavama treba da prevaziđu da uopšte nije problem što se radi o selu. Naprotiv. Ali, ostavljam to ljudima koji vode Starčevo, a ja ću rado pomoći.

Ivana Vojnović

INTERVJU SA BRANKICOM STANKOVIĆ

Sledeći “ Insajder” širom Srbije

            U četvrtak 4. juna ove godine u Kreativnom kulturnom klubu je održana tribina sa naslovom “O građevinskoj mafiji“ na kojoj su učestvovali: voditeljka emisije “Insajder“ na televiziji “B92“, Brankica Stanković, njena koleginica na istom poslu Mirjana Jevtović i inspektor za privredni kriminal u Pančevu Siniša Janković. “Starčevačke novine“ su iskoristile priliku i sa poznatom novinarkom napravile kraći intervju:

            Da li često održavate tribine u ovako malim mestima?

            - Vrlo retko uopšte radim ovakve tribine. Možda svega nekoliko puta, ali nikada u ovako malim sredinama. Mogu vam priznati da sam bila veoma iznenađena pozivom da dođem u Starčevo i da ljude u ovako malim mestima uopšte interesuju globalne teme. “Insajder“ se bavio isključivo Beogradom i drago mi je da je toliko ljudi došlo i da se vidi da ovu emisiju pomno prate i ako se neki i nisu baš sa svime složili. Moj utisak je svakako veoma pozitivan.

            Šta mislite o lokalnoj štampi?

            - Lokalne sredine su mnogo problematične za posao kojim se ja bavim. Beograd jeste izuzetno velik po kriminalu i korupciji, ali ne mogu da kažem da su novinari tamo toliko ugroženi. U Beogradu smo na neki način zaštićeni. Mogu samo da pretpostavim kako je novinarima u nekim malim sredinama gde postoje neki lokalni moćnici i svi ih znaju i da vi prosto nemate kome da se obratite. Naravno i pored toga i tu postoje neki mediji koji pokušavaju da veoma dobro rade svoj posao i mislim da je to veoma važno. Trebalo bi da postoji novinarska solidarnost velikih medijskih kuća sa svim tim lokalnim medijima. To je i naš plan da u narednih nekoliko godina pomognemo lokalnim medijima u stvaranju lokalnih “Insajdera“. Mi veoma dobro znamo kako je njima teško i želimo da ih uputimo u posao i po mogućstvu zaštitimo od problema koju mogu nastati.

            Kako živite sa pretnjama?

            - Na pretnje koje stižu e-mailom i pismima uopšte ne obraćamo pažnju. Tome su svakodnevno izloženi gotovo svi koji rade na televiziji “B 92“ tako da nam to više i ne izgleda toliko strašno. Do sada nismo imali velikih i ozbiljnijih neprijatnosti zbog posla kojim se bavimo. Kada vi radite svoj posao tvrdoglavo i kada se ne obazirete na te pretnje, tada ne znam šta im preostaje. Mislim da su ubistva novinara danas prošlost i da su kriminalci shvatili da time neće rešiti svoje probleme. Mada mislim i da se neki plaše da iza nas stoji neko veliki, BIA, CIA i slično. Najveći problem nam predstavljaju ekonomske pretnje i pretnje kojima nas neki ucenjuju da nećemo opstati ako i dalje radimo ovakvu emisiju. Tu prvenstveno mislim na tajkune i neke političare. Mene nikada niko nije pozvao da se zbog nečega žali i predpostavljam da je to zbog toga što sve radimo izuzetno transparentno.

            Kako birate teme?

            - Teme biram isključivo sama ili u dogovoru sa svojim saradnicima. To se kasnije odobrava kod naših urednika i kreće se sa radom. Ne postoji nikakva teorija zavere oko toga šta ćemo istraživati.

            Na koji način dolazite do bitnih informacija?

            - Pre svega iza nas stoji jedna velika institucija kao što je Radio televizija “B92“. I pored toga je traženje podataka veoma težak i kompleksan posao. Na primer dostave nam dokument na kome piše da je to odrađeno po ugovoru tom i tom. Onda mi tražimo taj ugovor. Na njemu stoji da je to urađeno po aneksu ugovora tom i tom. Kada napokon dođemo do tog aneksa, u njemu piše po rešenju tom i tom. Tako da je to izuzetno zamršeno i komplikovano. Da bi došli do nekog podatka treba nam nekada da pregledamo i stotinak raznih dokumenata.

            Kako ljudi pristaju na dolazak u Vašu emisiju?

            - Mogu vam reći vrlo teško. Niko nam do sada nije prihvatio gostovanje “iz prve“. Iz prve nas svi odbiju i na kraju se predomisle i pristanu. Najverovatnije se ljudi plaše da odbijanjem prihvataju neku vrstu krivice. Mi imamo neki naš sistem rada koji traje već godinama. Prosto mi insistiramo da se vidimo sa svakim sagovornikom pre snimanja. Na osnovu tih razgovora procenjujemo ko je kakav i ko će kako da reaguje. Svaki sagovornik unapred zna svako pitanje koje će mu se postaviti i pre emitovanja na televiziji može da pogleda kompletan snimak i tek nakon toga emisija ide u etar.

Predrag Stanković

Lice s naslovnice: MILIVOJE NOVIČIĆ Moljac

Gluma mu najbolje ide...

            Milivoje Novičić - Moljac je rođen 1964. godine. Osnovnu školu zaršava u Starčevu, stručno usavršavanje i dalje školovanje za mašinbravara završava u Pančevu kao i Saobraćajnu školu čime stiče zvanje profesionalnog vozača motornih vozila. Meštanima je poznat kao kao čovek veselog duha koji je stalno nasmejan i raspoložen za šalu.

            Veliki je ljubitelj fudbala i starčevačkog kluba “Borac“ u kojem je imao fudbalsku karijeru zbog kojeg je propustio šansu da danas bude možda uspešan glumac-komičar. Zbog propasti firme u kojoj je još zaposlen i pored toga što dve godine nije dobio platu morao se okrenuti privatnom poslu kako bi porodici obezbedio egzistenciju. Ovih dana Starčevci ga mogu videti u centru našeg mesta uvek okruženog decom kako radi za aparatom-kokičarem na kojem piše slogan koji je privukao pažnju mnogim mušterijama i prolaznicima. Otac je dvoje dece u srećnom braku.

            Krenimo od početka o malom Milivoju, i odrastanju u Starčevu?

            - Od malih nogu sam trčao za loptom a samim tim postao ljubitelj fudbala. Kao pionir u FK “Borac“ sam došao 1978. godine gde sam završio karijeru. Pored fudbala imao sam a imam i sad sklonosti prema glumi i imitacijama raznih poznatih ličnosti i prijatelja. Zbog toga sam bio omiljen u razredu i stalno sam učestvovao na školskim priredbama sa skečevima koji su dovodili u smeh do suza učenike i nastavnike.

            Fudbal je bio i ostao vaša prva ljubav?

            - Jeste, koliko volim fudbal istim žarom volim starčevački “Borac“. U našem klubu sam naučio prve korake, kasnije sam znao da pobegnem sa posla da bi prisustvovao treningu. U “Borcu“ sam završio fudbalsku karijeru i dan danas se ponosim svojim klubom. Danas sam umereni kladioničar, čisto da bi ispratio neke utakmice. Pokazalo se da imam sreće, više puta sam na minimalan ulog dobijao prilično dobru svotu novca.

            Posle odsluženja vojnog roka došlo je do stalnog zaposlenja?

            - Jugoslovensku narodnu armiju sam služio u Sloveniji, danas drugoj državi. Po završetku vojne obaveze u to vreme, sasvim normalno je bilo stupiti u radni odnos. Mogle su se šta više birati firme, posle nekoliko promenjenih poslova skrasio sam se u pančevačkoj fabrici “Utva“ gde se i danas vodim kao zaposlen. Moja sklonost ka glumi mi je dosta pomogla dok sam bio u vojsci, tamo sam osvojio neke nagrade, isto kao u Osnovnoj školi samo ovga puta bio sam omiljen među vojnicima.

            Da li ste pokušali ozbiljnije da se bavite glumom?

            - Situacija u vojsci je dovoljno bila ozbiljna. Kao omiljeni vojnik koji je uvek bio raspoložen za šalu imao sam zadatak da se sprijateljim sa vojnikom koji je zbog ubistva došao na odsluženje vojnog roka deset godina kasnije od svojih vršnjaka. Vojnik kaoga su se svi sklanjali i plašili pa čak i oficiri, ubrzo se smejao mojim šalama, postali prijatelji, kasnije smo se sprijateljili sa pretpostavljenim oficirom. Ono što je u početku bilo potencijalni problem pretvorilo se u prijateljstvo.

            U glumi ste osvajali neke nagrade?

            - Osvojio sam drugo mesto u Petoj armijskoj oblasti. S početkom devedesetih godina bio sam na audiciji kod čuvenog Minimaksa. On je organizovao audiciju za glumce zabavljače a direktor starčevačkog Doma kulture Vidomir Jelesijević je angažovao mene. Iz nekog razloga nakon audicije stvar je propala a ja sam i dalje ostao veran Starčevu i fudbalu.

            Devedesetih godina ste pokušali da se bavite privatnim biznisom?

            - Zemlja je bila u haosu a od nečega je moralo da se živi. Firma u kojoj radim je počela da propada i ovih dana je doživela dno propasti. Pokušao sam sa aparatom za kokice ali to u doba ratova nije moglo zaživeti. Ljudi su imali mnogo bitnijih problema i manjka novca kojeg nije bilo čak ni za kokice. Ubrzo sam odustao, nekako se preživelo, porodica je ostala na okupu, izguralo se...  Danas postoje neki izgledi da ideja uspe.

            Meštani od nedavno mogu da vas vide u centru Starčeva okruženog uglavnom nasmejanom decom pored aparata za kokice?

            - Pošto tri godine nisam dobio platu bilo je krajnje vreme da nešto preduzmem. Ponovo sam ušao u posao sa kokicama, ovoga puta priča je drugačija. Odlučniji sam nego ikad da istrajem a i drugo je vreme. Stalno sam okružen decom koju zasmejavam i koja vole da su u mojoj blizini. Slogan koji sam osmislio, zalepio na aparat kokičar privlači starije i mlađe mušterije. Pored svih muka i problema zadržao sam osmeh na licu i smisao za humor.

            Da li planirate da proširite biznis?

            - Planovi postoje ali prioritet je da meštani znaju da ću stalno biti u centru pored autobuske stanice bez obzira na godišnja doba. Ideja je da posao proširim tako što ću napraviti još jedan ili dva aparata koja ću transportovati u okolna mesta po potrebi. Postoji mogućnost da grickalice, kokice, kikiriki, suncokret donosim na kućnu adresu. Sve po zahtevu mušterija. Uredno sam prošao sanitarni pregled i ceo posao je legalan. Našao sam sebe u ovom poslu, volim rad sa ljudima pa Starčevci izvolite, pored zanimacije u vidu kokica možete dobiti i dobru zabavu koja nam je svima preko potrebna. Ne gubite osmeh na licu.

Goran Milošević

PAVLE PAJA RUPTAK, NAŠ SUGRAĐANIN

Srce koje za Starčevo kuca

            Kada u vremenu, koje ovih dana neumitno protiče, prođete raskrsnicom starčevačkih ulica Žarka Zrenjanina i Vojvođanske, pažnju će vam sigurno skrenuti jedna pomalo zaboravljana vrsta drveta koja je ovdašnjim šorovima “vedrila i oblačila“ još koliko pre par decenija. E, ispod tog, impozantnog, možda i poslednjeg, seoskog duda, starog čitavih 110-ak godina spazićete i jednu nasmejanu figuru oličenu u večnom mladiću koji strpljivo sakuplja otpale dudinje ne bi li posle bezmalo četiri decenije ispekao još koju kilu dudovače. A, ako se isti učini poznatim i nalik jednom našem velikom golgeteru i kasnijem selektoru, čuvenom po nadimku Sani Boj (prim. aut. Slobodan Santrač), onda nećete imati dilemu da ste ispod te vremešne krošnje naišli na pravog za topao, spontan prijateljski razgovor... Onakav kakvih je sve ređe naći u ovoj našoj surovoj realnosti. Iz svega gore navedenog proizilazi da je gost ove rubrike veliki laf, fudbaler, bokser, gastrbajter, Jugosloven, a, nadasve, Starčevac - Pavle Paja Ruptak.

            Pavle Ruptak, rođen je 25. maja 1945. godine u Starčevu, od majke Eve i oca Ivana, pored još petoro braće i sestara. Oženjen je Anom od 1968. godine, odakle ima dvoje dece  - Ivicu i Irenu, a koje i unuke Anitu i Maria. Završio je saobraćajno-tehničku školu, radio u “Termoelektru“ u Novom Sadu, da bi se 1. septembra 1970. otisnuo u “trbuhom za kruhom“ u beli svet, tačnije u Nemačku, u firmu “Simens“ gde će dočekati penziju koja mu sleduje iduće godine. Van toga, bio je vazda posvećen sportu, na prvom mestu fudbalu. Igrao najpre, naravno, u “Borcu“, a za prvi tim zaigrao je već u 8. razredu. Kasnije kada je počeo da gastrbajtuje nastupao je za “BSC Erlangen“ kao bonus igrač (plaćeni amater) četiri godine. Posle povrede prešao je u tim jugoslovenskih iseljenika “Jugoslavija Erlangen“, za koji je nastupao, čak, do svoje 43 godine. Uzgred je bio i trener i sudija. Po završetku karijere bio je i član uprave “Borca“, često je finansijski pomagao klubu, pa je i sada je obećao da će ga nagraditi za ulazak u Vojvođansku ligu. Pride, značajno je napomenuti da poseduje nemačku trenersku “b“ licencu. Od 1976. je fudbalski sudija u bavarskoj regionalnoj ligi. Na posletku, trenirao je  boks šezdesetih godina u pančevačkom “Dinamu“.

            Kako je odrastao mali Paja?

            - Tada je bilo malo igračaka. Pravili su se topovi od blata - jer je blata bilo ko pleve (za asfalt se nije ni čulo!). Činija napunjena glinom se zafrljači sa što veće visine što proizvodi “nezaboravni“ efekat! Tu su još i klis, kale, a gurali smo i obruče od bicikla kao danas mali Afrikanci i trkali se sa njima. Išli smo i u sitne krađe trešnjanja, lubenica iako smo imali svoje, jer - tuđe je slađe. Moj veliki prijatelj, a kasnije i venčani kum Živa i ja smo voleli da plivamo. Jednom, kada smo imali 14 na pola reke nas je navatao moj stric i vratio na obalu. Naravno, igrao se i fudbal u velikim količinama. Ulica protiv ulice, a iluzorno je pitati koja je ulica bila najjača! Društvo su pored Žive, činili i Sanda Mančić, Dobrosav Pešić, Vasa Živulj i drugi. Roditelji su me vaspitavali na ondašnji način sa puno mladih dudovih prutića(!), i mislim da je trebalo i još više šibe, jer vaspitni šamari nikad nisu na odmet. Možda bih tada i faklutet završio...

            Školovanje...

            - Niže razrede sam pohađao u tzv. Donjoj školi, a učili su me Ljubica Belić, Bata Polak i Mile Filipović. Bio sam solidan učenik. Interesantno je da sam osnovnu školu završio sa dobrim uspehom, dok sam se u srednjoj “opametio“ i bio odličan. Pamtim, kada smo jednom igrali fudbal na pomoćnom “Dinamovom“ stadionu, da su se profesori Lelik i Boža bolno sudarili posle mog driblinga. Kasnije sam odgovarao kod ovog prvog, a kroz prozor učionice me je spazio pomenuti Boža i dobacio Leliku da mi zbog driblinga da keca, što je ovaj sa “zadovoljstvom“ prihvatio. Posle mi ga je, ipak, prepravio na četvorku...

            Počeci u sportu...

            - U početku smo “visili“ na “Borcu“ iza golova, dodavali lopte i bivali srećni zbog toga. Prvo sam igrao školsku ekipu, a sa 16, 17 godina već sam redovno nastupao za drugi, a povremeno i prvi “Borčev“ tim. Moja pozicija je bila levo krilo, lokalni uzor Mata Bogović, a od poznatijih igrača ondašnje jugoslovenske lige i Bernard Vukas iz splitskog “Hajduka“. Moj zvaničan debi za seniorski tim Borca usledio je slučajno, zbog zauzetosti  tadašnjih prvotimaca i to se desilo na prijateljskoj utakmici u Ritopeku, kada su mene i Matu Festa poveli u nedostatku starijih igrača. Ubrzo sam se ustalio u prvoj postavi na levom krilu i što zbog solidnih partija, što zbog sličnosti s velikim Santračem, dopao sam se i publici. Bilo je sijaset dobrih utakmica, lepih poteza... Sećam se utakmice kada je Omoljica igrala kod nas za ulazak u viši rang. Nešto slično kao i ovih dana. Uzeo sam loptu na sredini, nanizao nekoliko igrača, na kraju izbacio i njihovu perjanicu Bobu Kovačevića, dao povratnu Žiki Nikoliću, a ovaj je rutinski plasirao u gol. Na kraju je bilo 2:1 za nas, a oni su ipak ušli u “zonu“. Nakon toga, kada sam imao 21 godinu Žika i ja smo zaigrali u Omoljici i bili prvi fudbaleri koji su prešli iz sela u selo. Ja, međutim, nisam mogao da izdržim taj pritisak i posle šest meseci vratio sam se nazad. Bila su to lepa vremena u svakom pogledu i na lokalu i na državnom nivou. Voleo bih da se vrati ona stara Jugoslavija, naročito zbog sporta. To je bila liga, velika četvorka, uživanje u pravom fudbalu...

            Izlasci, druženje...

            - Izlazilo na igranke, mame su dovodile i čuvale ćerke, ali ih je, ipak, bilo u izobilju. Dovijao sam se na razne načine i koristio mnoge trikove da dođem do njih. Kobajagi smo išli u bioskop, a ustvari smo provodili vreme uživajući u parku, da bi se posle filma pomešali s narodom koji se vraćao sa projekcija. Tu je, naravno, bila i kafana i narodna muzika. Bilo je veselo, ponekad je dolazilo i do incidenata, ali smo moj kum Živa i ja obično učestvovali u tučama da bi zaštitili slabije. E, onda su ti nasilnici dobijali po zasluzi. Tu je i stara kafana “Opatija“, gde je mogao da se igra ping-pong, bilijar, a na raspolaganju su bile i rukavice za boks, što smo neobično voleli. U to vreme sam učio zanat precizne mehanike u gradu, jednom je naišao legendarni pančevački bokser Obrad Sretenović i pozvao me da treniram za “Dinamo“. Odmah sam to ispričao Živi i obreli smo se u plemenitoj veštini. Dok je Živa voleo da što pre nokautira, ja sam pre bio za borbu do kraja, da se tehničkim nadigravam s rivalom. Tri godine sam trenirao, imao sedam uvodnih borbi, ali kasnije nisam želeo da, kao svaki bokser, operišem rskavicu u nosu i tako se završila bokserska epizoda.

            Vojska, posao, ženidba...

            - Obuku sam odradio u Delnicama. Sa mnom je služio i Bratić iz sarajevskog “Željezničara“, koji me je i predložio za garnizonski tim, pa sam zbog toga imao i dosta privilegija. Posle vojske otišao sam u Novi Sad gde sam proveo pet godina, radeći u “Termoelektru“ na postavljanju parnih grejanja po čitavoj Vojvodini. U to vreme 22. februara 1968. godine oženio sam se Anom, Ivica se rodio 1969. godine, a Irena 1970. godine.

            Nemačka...

            - U “Simensu“ sam od samog odlaska u pečalbu. Tamo sam radio komandne table, pultove, čak i za vasionske brodove - “Apolo “ 17, 18... Nemački jezik sam brzo naučio jer sam ga u školi imao kao strani jezik. Pride sam radio u postrojenju gde je bio samo još jedan Jugosloven pa smo, hteli, ne hteli, bili prinuđeni da intezivno govorimo nemački. Pre koju godinu “Simens“ je zatvorio taj pogon, ja sam dobio obeštećenje, kupio u Budvi stan i sada čekam penzijicu...

            Fudbal u Nemačkoj...

            - Po dolasku sam odmah zaigrao za “Simensovu“ fudbalsku ekipu, ali me je izvesni gospodin Eger, zapazivši moj talenat, odveo u trećeligaški klub iz Erlangena. Iako su mnogi mislili suprotno, smatram da je to bio moj domet, jer po mom mišljenju za viši rang nisam imao brzinu. Klub se u to vreme stalno borio za ulazak u drugu ligu, stizao čak i do baraža. Posle jedne povrede sam zaigrao za klub iseljenika FK “Jugoslaviju“ i 1981. godine, a kasnije ga i trenirao i uveo u viši rang. Nastupio sam i za reprezentaciju Severne Bavarske gde je glavnu utakmicu igrala jedna od boljih selekcija Jugoslavije sa Džajom, Galićem, Šekijem... Ovog poslednjeg sam držao na ramenima posle utakmice, a Džajić mi poklonio gornji deo trenerke, koju su na jednom turniru neki moji prijatelji zvezdaši “pozajmili“.

            Devedesete i raspad Jugoslavije...

            - Veoma teško sam to doživeo jer sam u srcu bio Jugosloven, rođen sam kao takav i kao takav ću umreti. Klub iseljenika se raspao, svi su otišli na svoju stranu, Muslimani zauzeli prostorije, a ja sam otišao da u Nemački omladinski pogon, zbog “B“ licence što je bilo u skladu sa nemačkim zakonima, gde sam dobro prolazio, jer sam imao i nemale novčane nadoknade...

            Povratak Starčevu?

            - Otišao iz sela igrom slučaja, ali ga nikad nisam napustio, a kada dobijem penziju boraviću ovde i češće. Kći Irena dolazi ređe zbog dece i posla u bolnici, a Ivica koji i dalje radi u “Simensu“ na industrijskoj mehanici i održavanju nuklearki, dolazi ovde veoma često. Volim Starčevo i moje komšije, ali mi ponekad teško padaju nepravedne optužbe na račun moje ljubavi prema psima. Od kako znam za sebe zanimam se kućnim ljubimcima i nijedan nije dresiran da napadne, već su svi, naprotiv, veoma umiljati. Obožavam ih i mnoge sam spasio od šinteraja. Zbog svega toga, odlučio sam da prepravim i ojačam ogradu i tako onemogućim svaki kontakt, jer se mnogi ljudi plaše i od same pomisli na psa, pa sada ne postoji nijedan razlog za bojazan mojih suseda. Drugi posao kojim sam trenutno zaokupiran je sakupljanje dudinja koje opadaju sa drveta starog oko 110 godina, sa koga su i moji preci pravili rakiju. Ispekao sam oko tridesetak litara da zadovoljim nostalgiju prema starim, dobrim vremenima.

            Starčevo, danas?

            - Drago mi je da se toliko izgradilo - lokali, kanalizacija, putevi, vodovod, gasna mreža... Posebno sam zadovoljan kada je sport u pitanju. Svima sam se hvalio zbog prve lige u odbojci, ali moje srce je fudbalsko i posle ovog nezaboravnog spektakla u 20. juna, ulaska u Vojvođansku ligu i onih fenomenalnih 3000 ljudi na velelepnim tribinama, to je za mene ostvarenje sna! Borac u fudbalu je zaslužio viši rang, a stadion je prelep i krajnje vreme je bilo da se tako nešto sagradi. Svojevremeno sam bio u upravi Kluba, ali zbog čestih odsustava i obaveza trenutno to nisam više u stanju, ali čim mi vreme dozvoli, ako to bude bilo potrebno, staviću se ponovo na raspolaganje. Pre nekoliko godina sam vodio petliće, od kojih nekoliko momaka već igra za prvi tim - kao što je Limun i ostali...

            Na kraju Paja, čije je srce uvek kucalo za Starčevo, poručuje dragim sugrađanima:

            - Što više uticati na omladinu da čuva ovo što se sada gradi, jer to će koristiti i njihova deca i mnoge naredne generacije!

Jordan Filipović

Vrh strane