|
Komentari
Decentralizacija
Predsednik Republike
Srbije Boris Tadić otvorio je priču o decentralizaciji. Tadić, na
pitanje zašto decentralizacija, kaže: “Decentralizacija je, ne samo
sastavni deo srpske tradicije, nego načina poimanja stvarnosti i to je
prosto jedan poduhvat koji je Srbija iznedrila mnogo, mnogo decenija
unazad. Drugo, zato što je to najefikasniji model upravljanja, treće
zato što morate da iskažete poverenje prema lokalnim ljudima za koje
glasaju građani koji mnogo bolje znaju koji je problem u njihovoj
lokalnoj sredini i regiji, nego oni koji sede u beogradskim
predstavništvima, vladama i foteljama. I broj četiri, pet ili šest je
ako ne pokrenete inicijativu ljudi sa lokala, vi nećete sve potencijale
za razvoj tog kraja realizovati“.
Krajnje je vreme da se
naš politički milje pozabavi realizacijom ovakve ideje. Nema bolje
vesti, za sve one koji žele istinsku i suštinsku decentralizaciju, od
ove. Točak promena je počeo da se okreće, i ni jedna politička
demagogija neće moći da ga zaustavi. Naročito to neće moći
sitnosopstvenički interesi onih političara u lokalu koji se samo
dodvoravaju centralama svojih stranaka negde u Beogradu i u Novom Sadu,
jer će, po prirodi stvari i njihovom karakteru, biti prvi koji će “poslušati“.
glas “odozgo“. Dakle, osluškujući taj glas, predviđam da će u narednom
periodu u našoj okolini (čitaj: Gradu) veoma porasti broj pobornika
decentralizacije.
Na kraju,
decentralizujemo i kulturnu scenu. Evo prilike, krajem juna, da
Starčevci uživaju u onome što su, kao privilegiju, imale velike sredine.
Koncert koji organizuje Mesna zajednica Starčevo, prilika je da se na
jednom mestu vide kvalitetni muzički izvođači različitih žanrova iz
zemlje i inostranstva. Prilika je to da se i pohvalimo napretkom u sferi
komunalne infrastrukture, da pokažemo koliko je Starčevo napredovalo.
Još jednom, to je i prilika da kažemo: decentralizujte Srbiju,
decentralizujte Grad, Starčevo opština!
Petar Andrejić
I, uprkos svim silnim krizama - sekama,
dekama, pekama i da ne nabrajam, za 'leba i igara uvek mora da bidne. Tu
razni egziti, guče, birfestovi, pa razne “jade“, a taj virus “leba i
igara“ nije zaobišao ni naše malo misto. Naravno, pogađate reč je o
velikom dvodnevnom narodnjačko-rokerskom koncertu sa sve Miroslavom i
Silvijom - prve i “Ateistima“, “Brejkersima“, “Idijotima“ i “Pušenjem“ -
druge, na novosagrađanom stadionu - jednom od sedam starčevačkih
svetskih čuda kojim se toliko ponosimo! E, ne bi ga dali nizašta na
svetu...
U
epizodi: 'Ajdemo na stadion...
Tračoslava (prolazeći
pored novog velelepnog stadiona, povika usplahireno): - Joooj, komšo, si
čuo se dele karte za Miroslava! Kažu, može samo 'iljadu i po ljudi na
stadion d' uđe! Jao, pa moramo to što pre da pribavimo! Ma, komšo, jal
ti znaš kol'ko ja volem Miroslava!
Šeširdžija
(smireno odgovori sa traktorčeta): - Ta, dobra moja komšinka, pa nemoj
mi se jediti - to ti sam' za tribune (prim.aut. tribine) vredi! Ma, za
te ima da bide karata, pribaviti ću preko mog drugara matičara! Baš,
sadena sam poš'o po njega da idemo u pete duži da špartamo kukuruz...
Tračoslava (oduševljeno):
- O, fala ti, komšo! A, jal ti voleš Miroslava, k'o ja! A, znadeš ono -
“Jesen je plakala s tobom, jesen sedamdeset i neke“... Jal se sećaš
komšo - al' smo bili mladi i veseli!
Šeširdžija
(tugaljivo): - E, bilo nekad! Sadena se mladež uveseljeva uz neke tamo
“grandovce“... Ja ti se, baš, u te novotarije većma ne razumem...
Grmalj (nailazi
na biciklu vidno raspoložen pevušeći): - “Polupaću čaše od
kristala-la-la“! Ma, šta vi tu trabunjate, koji bre “grandovci“ - oni,
bre, veze nemaju - Miroslav je legenda, hik! Na tom, bre, “Grandu“
jedino što valja, hik, su samo one noge i dupeta! Evo, k'o, na primer
ovako nešto (pokaza na nakvarcovanu dekoltiranu omladinku u ultra tesnom
šortsu)
Sponzorojka (vraćajući
se sa džogiranja na stadionu ): - Značiiii, seljačino, nemaš pojama,
jeee! Pa, “Grand“ je kon-za! Mis'im, najjača je atmosfera, pogotovo, na
splavovima ili u “Pečurci“... Mis'im, Silvija je žešća od tog vašeg
starkelje...
Grmalj: - U, ti
mi se razumeš... Znaš samo da vrtiš donjim strojem i ganjaš džipove!
Jelda sinovac da će biti ludo na Miroslavu (obrati omladincu sa šašavim
frizom, bradicom, i majicom sa natpisom “Ateist repa“)
Student (nailazi
sa gomilom knjiga i lenjira pod miškom): - Baš se nešto i ne ložim na te
vaše izakane narodnjake. Dolazim samo na drugo veče kada nastupaju moji
omiljeni “Partibrejkersi“, “Pušenje“ i, posebno, “KUD Idijoti“...
Sponzorojka (zgroženo):
- Znači, idijoti! Koji šokovi - bjak!
Grmalj: - Što
veliš, kakvi, bre, idijoti! Još mi samo oni fale na sve ovo ludilo! A,
iz koju ludnicu ih dopremaju?!
Student: - Oni
nisu iz ludnice nego iz Hrvatske, i uopšte nisu ludi već im je to
umetnički naziv.
Grmalj: - E,
daleko će da dogura ta umetnos'! Ono, što jes - vazda sam mislio da su
umetnici poremećeni, al' da su tol'ki idijoti - e, to, baš... Pa, još iz
“lijepe im njine“. A, u što sviraju - jel u lupaju stomake i nose
ludačke košulje?
Student: -
Naravno da su “ludi“ za takve, kojima je normalno da maštaju da nešto
razbiju ili prebiju ili navataju lovandera na par oblina. Verovatno su
ludi, jer se godinama suprotstavljaju nacionalizmu i fašizmu. A, tek
zbog toga, što se na njihovim koncertima ljudi različitih nacija
nesmetano druže i provode u miru, bez trunke loše energije, a kamoli
nasilja.
Tračoslava: -
Aman, ljudi, batalite prepirku, nego, daj da se mi nauživamo i na
Miroslavu i na tim “Idijotima“, pa ako treba malo i cvrcnemo za dobro
raspoloženje i nek ide život!
Grmalj: - E,
vala, ta ti dobra - nek' ide, hik...!
Sponzorojka: -
Znači, ono - nek ide, jee...!!!
I, svi su oni tako, slučajno ili namerno, ali,
ipak, zajedno, i na opšte zadovoljstvo, nastavili da željno isčekuju
velike koncerte...
* * *
Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj
opštini ništa novo, osim što zvezda ljuto prži ali pala je za ratare
dugo čekana kiša od zlata, što radovi nesmetano traju, fudbalski “Borac“
je nadomak plasmana u viši rang, a sve oči širokog auditorijuma iz cele
zemlje uprte su u gorepomenuti koncert za sve ukuse! Dakle, pohrlite na
tribune...
Jordan Filipović
Zaštita
životinja
Jedan od problema sa kojim se građani često
susreću, jesu napadi pasa lutalica. I naša sredina je u više navrata
imala problema sa velikim brojem pasa koji su se nepažnjom i nemarnošću
vlasnika našli na ulici. Reakcija šintera nije baš bila blagovremena, pa
su deca i odrasli bili izloženi opasnosti od pasa koji su lutali selom.
Nakon akcije šintera, problem je bio rešen. Međutim, uvek se nađe neka
grupa odbeglih pasa koji predstavljaju problem građanima. To jasno
govori da društvo treba da se pozabavi suštinskim rešenjem ovog
problema.
Suštinsko rešenje navedenog problema nalazi se u
Zakonu o zaštiti životinja koji kod nas još nije donet. Poslanici
Evropskog parlamenta su još prošle godine insistirali na donošenju ovog
bitnog zakona koji bi napokon na sveobuhvatan način regulisao obaveze
vlasnika životinja, ali i poboljšao zaštitu i uslove njihove
egzistencije. Mnoge nevladine organizacije za zaštitu životinja kao što
je npr. beogradska “Orka“, više puta su ukazivale na nepotpunost i
neusaglašenost pravnih regulativa u oblasti držanja životinja. Nebrojano
puta smo imali slučajeve ujeda pasa sa smrtonosnim ishodom. Strožiji
nadzor i kažnjavanje pojedinih vlasnika koji svojom nebrigom i
neodgovornošću dovode u pitanje bezbednost ljudi, jedino je pravo
rešenje. Nadležni državni organi su dužni da spreče nemile događaje, ali
ih u tome sprečava zakonodavna vlast koja još ne donosi neophodni zakon.
Nasuprot ovom problemu, postoji i jednako
ozbiljan problem zlostavljanja životinja. U svetu je svest o tome na
vrlo visokom nivou. Postoje mnoge fondacije i organizacije koje se bave
tom problematikom, a tu su i svetske poznate ličnosti koje svojim
angažmanom po pitanju zaštite životinja doprinose boljim i humanijim
uslovima za njihov život. Nedavno je i kod nas aktuelizovan problem
zaštite životinja. Akcija evropskih organizacija koje su spasile medvede
od dresure kojoj su godinama bili izlagani na necivilizovan način od
strane Roma, izazvala je brojne reakcije javnosti. Medvedi su Romima
služili kao izvor zarade na vašarima u unutrašnjosti Srbije, a uslovi u
kojima su “mečke“ živele su bili daleko od dobrih. Taj dugogodišnji
problem je ove zime skoro u celosti rešen.
Posledice pomanjkanja zakona koji pokrivaju
oblast zaštite životinja su očigledne. S jedne strane se javlja opasnost
od napada pasa lutalica, a sa druge problem zlostavljanja životinja. I
jedan i drugi problem su rezultat nedostatka svesti samih građana.
Društvu je što pre neophodno definisanje novih krivičnih dela u vezi sa
napuštanjem životinja, organizovanjem i učešćem u borbama pasa, ali i
kaznene mere za vlasnike pasa koji pse izvode na ulicu bez nadzora i
kaiša.
Zaštita životinja je jedna od tema kojom
sveobuhvatno moraju da se pozabave institucije i zakonodavci. Srbija je
na dnu evropske lestvice što se tiče propisa o zaštiti životinja. To
treba da bude alarm državi da pod hitno donese potreban zakon i na taj
način zaštiti kako građane, tako i životinje.
Dalibor Mergel
Godišnjica ”republike” (2)
Kad je dobošar otišao
da lupa po selu i zove narod pred opštinsku kuću,ovi koji su ostali u
Opštini nastavili su dalje da razbijaju: isekli su telefonske žice pa i
jednu telefonsku banderu. Neki su seli pred opštinsku kuću, i dalje
pili, očekujući Živu Jankova. U jednoj opštinskoj sobi bilo je puno žita,
što je Živa Jankov kao predsednik naredio još u februaru i martu mesecu,
nekim imućnijim seljacima da moraju dati toliko i toliko žita za vojsku.
Počeše to žito deliti i davati sirotinji, pa su neki to žito nosili
svojim kućama.
Već je prošlo podne,
ali predsednika Žive još nema, a nema ni drugih članova opštinske
uprave. Živa je u Pančevu kod vojne dobrovoljačke komande.Tamo je
ishodio da jedan manji odred od nekih dvadesetak vojnika na konjima dođe
u Starčevo. Došli oko tri sata poslepodne i na zapovest Žive Jankova
počeli su da hapse ljude. Kad su to pobunjenici videli razbežaše se, a
oni vojnici koji još nisu sjahali s konja opališe tri plotuna u vazduh.
Mnogi se baš i nisu prestrašili nego su se upustili u diskusiju sa Živom
Jankovim. Živa se povlači u opštinsku kuću, ljudi za njim, vojnici za
njima zatvaraju kapiju te počeše mlatiti po ljudima kundacima i
toljagama koje su ljudi u rukama imali.
Svladaše ljude i
povezaše ih.
U Opštinu su kasnije
došli Laza Lemajić, Dušan Stefanov i još neke sluge Žive Jankova koji su
pomogli vojsci u batinanju ljudi. U toku noći počela su i hapšenja po
kućama, tako da je ujutro 27. aprila 1919. godine u pančevački zatvor
odvedeno u lancima oko 40 Hrvata iz Starčeva. Ovde je važno napomenuti
da osim gore pomenutog malog broja vojnika nije dolazilo više vojske.Takođe,
treba spomenuti da žandarmerija još nije bila formirana i da su svu
stražarsku službi vršili dobrovoljački vojni odredi. Hapšenje i
batinanje nastavljeno je i u narednih deset dana. Neki su se posebno
istakli kod mučenja i batinanja i ponašali su se kao pomahnitali vuci, a
u gostionici kod Paje Štimca su jeli i pili, a da to Paji nisu nikad
platili. Pored Hrvata batinani su i neki Nemci, pa čak i neki Srbi kao
Duša Dimitrić i Joca Vla, koji su čuvali kod Hrvata ovce. Batinani su
navodno zbog toga jer su sve znali ali nisu došli prijaviti. Oni su
izbatinani ,ali nisu završili u zatvoru nego su pušteni kući.
U pančevačkom zatvoru
nastavljena su mučenja i batinanja uz uobičajene psovke, nazivajući
hapšenike boljševicima, komunistima, odmetnicima i slično, a da ti ljudi
nisu niti znali što sve to znači. Šta je te ljude, a i ceo događaj moglo
povezati sa revolucijom i nekakvom republikom... Do ovih događanja na
Opštini je bila istaknuta srpska zastava. Nezadovoljni ljudi jednostavno
su pocepali zastavu, a na koplju je zaostao onaj crveni komad od
trobojnice, kojeg su neki povezali sa komunističkom zastavom. Niko nije
ubijen, ali od posledica batinanja nekoliko ljudi je ubrzo umrlo.
Nakon 10. maja 1919.
godine iz pančevačkog zatvora, pod jakom stražom i okovane lancima
Starčevci su prebačeni u Suboticu gde se trebalo održati suđenje.
Međutim do suđenja nikad nije došlo jer je tadašnja vojna uprava
prilikom ispitivanja ustanovila da nije sve onako kako je bilo opisano u
optužnici. Zapovednik je to rešio bez suda, tako da suđenja više nigde
nije ni bilo.Svi optuženi, krajem juna 1919. godine pod stražom sprovedeni su u
Smederevo, zatvoreni su kao roblje u Tvrđavu. Radili su u starom gradu,
vojnim ustanovama, pa i u kraljevskim vinogradima oko Smedereva.
Vinko Rukavina
Optimista ili Pesimista - fenomen br. 22
Pitanje je sad? Da su razlike veoma velike to je
sasvim jasno, jer su u pitanju u potpunosti različiti pogledi na svet,
reklo bi se. Mada opet nije isto gledate li na svet iz ugla toplih
Karipskih ostrva, konzumirajući koktele dok tek ovlaš bacate pogled na
nezaboravni zalazak sunca ili je vaš ugao gledanja, recimo, zemlja
Srbija, gde cene skaču, kriza udara punom parom, pa se i proleće nešto
postidelo i nikako da dođe, ili ne bar onako kako ume. :) No da ni to
nije u potpunosti tačno govori nam činjenica da se baš, recimo u Indiji,
zemlji koja važi za jednu od najsiromašnijih, ljudi na ulicama najviše
smeju i raduju, iako žive u uslovima koje većina od nas ne bi mogla ni
da zamisli. Pesimizam i Optimizam se tako nikako ne može povezati sa
veličinom vašeg bankovnog računa, ili toga da li imate karte za prvu ili
treću klasu kada putjete, već se isključivo zasniva na vašem stavu i
vašem viđenju stvari i sveta uopšte. Ako već niste sigurni u koju grupu
spadate, možete zamisliti već svima dobro poznatu čašu vode, do pola
punu ili od pola praznu, i na osnovu toga kako je
vidite shvatiti koji je vaš status. :)
Pesimizam je po definicji mračno shvatanje i
gledanje sveta oko sebe. Recimo kada mislite da je sve otišlo do đavola,
da će tog dana pasti asteroid baš na vas, da će nestati vode pa nećete
moći da se tuširate 45 minuta, da će nestati sturuje baš kad budete
naumili da skuvate jutarnjju kafu, de će vam svake večeri Čak Noris
iskočiti ispod kreveta umesto Babaroge, da nećete naći gde da se
parkirate, da ćete uleteti u gužvu itd. Ako sumnjate u dobar iskoh iako
je on već prilično siguran možete se prikloniti taboru pesimista. Za
pesimistu kažu da je to stručnjak koji od nečega ume da napravi -
ništta, koliko li samo takvih stručnjaka mi u Vladi imamo, pa i šire.
Nije onda ni čudo što ne možemo da se pomerimo sa mrtve tačke. :)
S druge strane, optimista gleda na svet iz
svetlijeg ugla. Poznata je svima ona rečenica Monty Python-a “Allways
look on the bright side of life“; u prevodu: “Uvek
gledaj svetliju stranu života!“. Optimista će se, iako je
ustao tog jutra na levu nogu celog dana praviti da je ustao na desnu.
Oni gledaju na svet kroz ružičaste naočare, što ne znači nužno da zbog
toga vole da gledaju i ružičaste televizije :) Umesto Čak Norisa i
Babaroge misle da će im ispod kreveta iskočiti Milka Canić i koliko god
to neverovatno zvučalo, reći: “Laku noć“. :) Veruju da neće uleteti u
gužvu u sred špice od tri do pet i da uvek postoji parking mesto kada im
je ono i potrebno.
Da li ćemo biti pesimisti ili optimisti zavisi od
nas samih, mada kao i većina stvari zavisi i od okruženja u kome se
nalazimo, kao i od našeg iskustva. Ako u vašem okruženju ima pesimista
treba će vam duplo više energije da zadržite pozitivan stav, i obrnuto.
Biti pesimista ili optimista ne znači nužno da
vidite u nečemu samo negativne ili samo pozitivne strane, u oba slučaja
bi ste bili prilično nerealni. Bitno je videti i pozitivnu i negativnu
stranu, ali da pozitivna uvek vodi barem za nekoliko stavki.
Miroslava Kovačević
Vrh
strane
|
