Intervju

ZORAN ALEKSIĆ, PREDSEDNIK PANČEVAČKOG GRADSKOG ODBORA SRPSKE NAPREDNE STRANKE:

Spremni za učešće u vlasti

- Nije sad tu ni stvar samo ucene, nego što se vrše pritisci jedne stranke na drugu, a to ne funkcioniše. Kada jedna jednom prilikom ne bude popustila, vlast će pući i biće raspisani novi izbori, što mi i mislimo da je najbolja solucija.

            Pošto sada niste u gradskoj skupštini, pa stvari možete da gledate sa strane, kako ocenjujete odnos sela i lokalne vlasti?

            - Bio sam odbornik u ovom sazivu samo dve sednice, ali sam bio odbornik u prethodnom sazivu, tako da znam kako stvari funkcionišu. Pa, veći deo novca se izdvaja za grad, a manji za sela, i to sam i tada kritikovao. Međutim, nije uticala ni moja kritika ni kritika odbornika koji su dolazili iz sela. Jedino što vlast kaže jeste: “Eto, imate investicije, pa se time pokriva taj manjak“. Ali, nije to to, postoje investicije i u gradu. Sećam se, jednom sam kritikovao kako je budžet bio raspoređen, 90 i nešto procenata je uzimao grad, a sela ostatak. Onda smo  tražili da sela dobiju 40 procenata, a 60 % da uzme grad. To tada nije prihvaćeno, ali i za to ima vremena.

            Šta mislite o formiranju gradskih opština?

            - To je nezgodna stvar. Recimo, ako bi Kačarevo bilo opština, onda bi onima koji žive u Jabuci i Glogonju lakše bilo da dolaze u Pančevo nego da idu za Kačarevo kada im treba neki dokumet ili nešto drugo. Uostalom, možda bi najbolje bilo da sva sela budu opštine, osim recimo Ivanova i Starog Tamiša. U svakom slučaju mislim da je rano da se o tome govori, videćemo šta kažu građani.

Mnogi kažu da bi to povećalo administraciju, ali da bi istovremeno imalo i velike prednosti. Šta vi kažete na to?

            - Znate šta, na primer, ako bi novčana sredstva od zakupa zemljišta ostajala budućim opštinama, mnogim mesnim zajednicama bi se povećao budžet. To je po meni pozitivna stvar.

            Kakav je vaš odnos sa predstavnicima Srpske radikalne stranke?

            - Nema stranačkih problema, normalno kontaktiramo sa njima, nema nikakvih problema.

            Ali, posle osnivanja gradskog odbora “naprednjaka“ imali ste nekoliko incidenata. Sumnjate li na radikale?

            - Pa, jedan čovek ne čini stranku. Iako je taj na koga sam ja sumnjao član Srpske radikalne stranke, to ne znači da je on to uradio zato što je član “radikala“, već možda zato što ima nešto lično protiv mene.

            Šta se zapravo dogodilo?

            - Demolirali su mi auto 1. aprila koji je bio ispred nove “Utve“ kada je bio miting SNS-a u Kovinu, na koji smo mi iz Pančeva išli organizovano. Kada smo se vratili na parking na kojem sam ostavio auto imao sam šta i da vidim. Bio je totalno demoliran, a znali su da je moj pošto je imao oznaku Auto-škole čiji sam vlasnik.

Loša prvoaprilska “šala“?

            - Pa, da.

            U medijima nekako deluje da naprednjaci stalno ističu neophodnost raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora. Kakva je situacija u našem gradu?

            - Mi smatramo, što se tiče lokala, da je potrebno raspisati nove izbore zato što svi građani znaju da trenutna vlast ne radi dobro jer je to vlast koja od početka funkcioniše samo na osnovu ucena. A svi znamo ko koga tu ucenjuje, kako se dobijaju mesta u upravnim odborima i tako dalje.

            Za koje ucene znate?

            - Svi dobro znaju kako se završilo sa Javno-komunalnim preduzećem “Grejanje“. Iz koje stranke je bio prethodni direktor “Grejanja“, pa iz koje stranke ga je posle zamenio njegov kolega. Nije sad tu ni stvar samo ucene, nego što se vrše pritisci jedne stranke na drugu, a to ne funkcioniše. Kada jedna jednom prilikom ne bude popustila, vlast će pući i biće raspisani novi izbori, što mi i mislimo da je najbolja solucija.

            Sa kim bi vi bili u vlasti?

            - Moramo prvo da vidimo kakva će situacija biti. Neću sada da govorim sa kim bi bili u vlasti, jer stranke od izbora do izbora menjaju program, nude građanima sve i svašta...

A Vi ste sigurni da biste u Pančevu prešli cenzus?

            - Ne da smo u to sigurni, nego možemo da kažemo da ćemo možda biti i prvi.

Kako vam se čine mere koje je gradska vlast donela za ublažavanje krize?

            - Nedovoljne su. Mnogo toga je još moglo da se preduzme. Tačno je da je pokazano interesovanje da se kriza ublaži i da se što više uštedi ali smatram da je to moglo mnogo bolje. Zašto? Zato što i dalje pojedini funkcioneri neće da se odreknu nekih dodataka. Svi mi dobro znamo da su oni koji su u vlasti kroz razne upravne odbore udvostručili svoje funkcije i to je loše.

            A kakve vi prodloge imate za krizu?

            - Što se tiče Srpske napredne stranke, mi mislimo da je za ekonomsku krizu u Pančevu potrebno napraviti program koji će funkcionisati, ali ne samo na rečima nego i na delima.

            Ali sada nemate predlog?

            - Naša stranka ima ali mi ne možemo da učestvujemo u rešavanju krizne situacije. Sigurni smo da to niko ne bi prihvatio. To ćemo izneti javno, ne sada u vašim novinama. Ako ga prihvate to znači da je dobar, ako ne, znamo i zašto bi takva odluka mogla biti doneta.

            Vaša stranka je nedavno radila neko istraživanje. Nekoliko puta ste i na štandovima u gradu to predstavljali. O čemu se radi?

            - Istraživanje je bilo u nekoliko mesnih zajednica i pitanje je bilo: “Da li  imate poverenje u gradsku vlast?“. Anketirali smo oko 1.500 sugrađana i rezultati su bili poražavajući po aktuelnu vlast. Više od 90 odsto se izjasnilo da nije zadovoljno. Nije to veliki broj građana, ali smo zato punktove postavili na razne strane grada kako bi dobili raznovrsnost, odnosno mišljenja građana iz svih delova.

            Šta nam to govori?

            - Ako uzmemo u obzir da mi nismo anketirali svoje članove, već ljude u prolazu, to znaci da građani nemaju poverenje u ljude koji vode Grad. Namerno smo hteli da čujemo mišljenja onih koji nisu “naši“.

            Šta bi vi promenili da ste na vlasti?

            - Najviše bismo se bazirali na uređenju svih ulica, a ne centralnih trgova. Mi bismo sigurno sve radili na tome da što se tiče uređenja budu zastupljeni svi delovi grada. I takode bi zastupali ideju da periferija može da dobije isto koliko i centar grada. Naravno, ima prioriteta, ali o tome bismo odlučivali. A šta sigurno nećemo raditi? Pa nećemo raditi da Narodna bašta bude vredna par miliona, pa da to na kraju bude duplo više. Ili, evo pogledajte park ispred Privredne banke. Za to su izdvojene ogromne pare. I po meni, takav park ne pristaje pored zgrade koja ima istorijsku vrednost. On jeste lep, to ne poričem, ali bi više pristajao uz neke staklene zgrade.

            Jeste li vi onda za to da se podjednako izdvaja novac za grad i sela?

            - Pa ne. Nije realno baš podjednako. Grad treba da ima malo više, ali ne toliko koliko ima sad. Zašto ne bi neko u Ivanovu, gde je više od pola ulica još uvek blatnjavo, ili u svim drugim selima gde ima toliko kaldrmisanih ulica ne bi živeo u lepšem ambijentu?

            Pa u Starčevu se ne vidi baš takva slika, čak su se neki ljudi bunili kako se u to selo ulaže previše.

            - Koliko god da se radi u nekim selima uvek može više. A da li je u Starčevo uloženo više ili nije u odnosdu na druga sela reći će građani na narednim izborima. I ako je neko nešto obećao, da će asfaltirati nekoliko kilometara puta, izgraditi novu ambulantu ili Dom kulture, to će morati da ispuni.

Ivana Vojnović

RADIVOJ ĆOSIĆ, RAGBISTA I KOLEKCIONAR

Sportski duh Radivojev

            Radivoj Ćosić je rođen 1975. godine u Našicama, Republika Hrvatska. Potom je živeo u Nemačkoj gde su mu roditelji bili na privremenom radu a 1978. se trajno naseljuju u Starčevu.

            Radivoj se oprobao u raznim sportovima, ali je sebe našao u ragbiju, u klubu koji je nekada postojao u našem mestu. Nakon gašenja “Borca“ odlazi u pančevački “Dinamo“ gde je pravi zavidnu karijeru dospevši na šesto mesto u istoriji ovog kluba po broju odigranih utakmica. Nekoliko puta je bio  i reprenzetativac.

            Radivoj se bavi i drugim stvarima. Kaže da s u genetski, on i njegov brat Borivoj, od oca nasledili ljubav prema kolekcionarstvu. Tako se u porodičnoj kući Ćosića mogu videti kolekcije starog i stranog novca, alkoholnih pića, etiketa pivskih proizvoda, kolekcija pivskih krigli, albumi samolepljivih sličica...

            Danas je u braku iz kojeg ima sina Iliju koji u septembru polazi u prvi razred.                                  Zašto ste izabrali ragbi?

            - Istina je da sam trenirao karate, gimnastiku pa fudbal. Slučajno se desilo da su neki ljudi koji su trenirali ragbi za “Borac“ predložili mi da počnem sa tim sportom. Kao nestašnom klincu ta ideja je bila zanimljiva. Sećam se da sam posle nekoliko paralelnih treninga imao oproštajnu fudbalsku utakmicu u Vojlovici. Tamo sam izazvao manji incident, pošto sam igrao zadnjeg igrača u odbrani, desilo se da je protivnički igrač predriblao skoro sve naše igrače i kada je ušao u naš šesnaesterac ja sam ga “plakirao“. To je situacija u ragbiju kada dva igrača dođu u fizički kontakt tako što igrač obema rukama hvata za noge i težinom tela obara protivnika kod koga je lopta. U jednom trenutku nastao je tajac na terenu, dobio sam žuti karton, nakon primedbe i crveni, i tako sam završio fudbalsku karijeru.

            Tada ste aktivno počeli da trenirate ragbi?

            - Od prvog treninga, sve od sporta što me je interesovalo bio je ragbi i navijanje za “Partizan“. Bio sam najmlađi prvotimac u staroj Jugoslaviji. Nekako sam karijeru počeo u kontra smeru, prvo sam igrao za prvi tim zatim za juniore pa tek onda za kadete. Prvu utakmicu sam igrao u Zenici za prvi tim... Ubrzo je došlo do gašenja starčevačkog ragbi kluba. Šteta, jer u to vreme Starčevo je bilo jedino selo u Evropi koje je imalo ragbi klub. Nisam siguran da do današnjeg dana postoji sličan slučaj.

            Kao zaljubljenik ovog sporta karijeru nastavljate u Pančevu odakle ste dogurali do reprenzetacije?

            - Situacija kako sam dospeo u “Dinamo“ je pomalo smešna, i sada mi je skroz simpatična. Kao naivni klinac jednom Starčevcu, kojeg neću imenovati, dao sam kopačke da bi me, tobože, on odveo i upisao u “Dinamo“. Prava istina je da svi koji su trenirali u “Borcu“ nakon gašenja kluba po unapred postignutom dogovoru mogli su nastaviti sa treninzima u Pančevu. U “Dinamu“  sam stekao puno dobrih prijatelja, mogu se pohvaliti da sam izgradio karijeru, nekoliko puta igrao za reprenzetaciju nekih država kojih ne mogu tačno da se setim ali znam da su se završavale sa “Jugoslavija“. Poslednja utakmica je bila u dresu Srbije i Crne Gore.

            Sa “Dinamom“ ste  doživeli mnoga gostovanja i lepe uspomene?

            - Naravno da jesam, stekao sam i velike prijatelje. Uz mene bili su još neki Starčevci kao što su Igor Tomašić i Dušan Stanković koji su takođe izgradili zavidnu karijeru u ovom klubu. Oni su mi bili rame uz rame na mnogim gostovanjima u zemlji i inostranstvu. Gostovali smo u Sloveniji što je bilo vrlo zanimljivo. Stadion je napravljen tako da se svlačionice nalaze na teritoriji Austrije a teren je u Sloveniji. usledile su Rumunija, Bugarska, sve ove zemlje imaju izvanredne igrače i pored odličnog provoda i gostoprimstva utakmice su bile vrlo naporne.

            Da li vam je neka utakmica ostala u sećanju?

            - Definitivno jeste, i danas se naježim kad je pomenem ali u pozitivnom smislu. Slučajno se desilo da je jedna Novosađanka udata za reprenzetativca ragbi kluba Irske policije. Prilikom posete Novom Sadu čovek je slučajno naleteo na ragbi trening i predložio da dovede svoju ekipu iz Irske o trošku svog kluba i odigraju utakmicu protiv reprenzetacije Vojvođanske regije. Utakmica se odigrala, ali su nam pripremili takvo iznenađenje da ću ga pamtiti dok sam živ. Sa sobom su poveli policijski orkestar koji je u Irskoj narodnoj nošnji sa sve gajdama i kiltovima napravio kordon kroz koji su igrači protrčali i zauzeli svoje pozicije na terenu. Sećam se da je jedan od igrača koji je po struci demonter mina odigrao perfektno utakmicu iako na desnoj šaci ima samo palac i mali prst, iako je na radnom mestu izgubio tri prsta idalje igra ragbi i aktivan je policajac.

            Vaši klubovi se poslednjih godina susreću u revijalnim utakmicama?

            - Jedva čekam prijateljsku ragbi utakmicu koja se odigrava u okviru dana druženja “Borac“ protiv “Dinama“.  Pančevcima nije baš drago što igram protiv njih, ali Starčevo je mesto gde sam sve započeo. Bitno je druženje koje organizujemo posle svake utakmice i tradicija prijateljstva između dva kluba od kojih naš starčevački ne postoji godinama.

            Odakle vam sklonost prema kolekcionarstvu?

            - To je je porodična tradicija. Moj otac je sklon kolekcionarstvu pa smo uz njega moj brat i ja zavoleli taj hobi. Otac Milenko je kolekcionar žestokih litarskih alkoholnih pića, nije ljubitelj alkohola ali za svoju kolekciju napravio je šank gde je izložio eksponate. Sve je počelo sa svetskim prvenstvom u fudbalu 1982. godine kada sam kao klinac sakupljao samolepljive sličice, od tada imam sve popunjene albume sa svetskih prvenstava do danas.

            Sakupljate stari i strani novac?

            - Prvo sam došao na ideju da postanem kolekcionar pivskih etiketa, danas stvarno imam zavidnu kolekciju. Pomagao sam nekim prijateljima koji su za diplomski rad u Ugostiteljskoj školi nosili svesku izlepljenu retkim etiketama, uz ocenu pet jedva su mi vratili kolekciju jer je profesor hteo da je zadrži. Vlasnik sam jedne etikete u režiji Pančevačke pivare za koju ni danas nisam dobio odgovor iz koje je godine. Što se novca tiče impresionira me strani papirni novac ali u kolekciji imam i starih eksponata. Ponovo ću pomenuti oca Milenka koji je kolekcionar kovanog novca. Međusobno se dopunjujemo kada neko naleti na primerak koji fali u kolekciji. Ne smem zaboraviti ni svesrdnu pomoć brata Borivoja koji nam obojici svesrdno pomaže iako je postao nezainteresovan za ovakve hobije. Uglavnom ljudima koji su pogledali kolekciju pažnju pored novca koji potiče iz zemalja sa svih kontinenata privlači naš novac koji je postigao svetski rekord u eri inflacije. U pitanju su cifre koje ljudi nemogu da izgovore dok ne pročitaju slovima o kojoj je svoti reč.

            U poslednje vreme hobi ste proširili na još jednu kolekciju?

            - Postao sam ljubitelj pivskih krigli, nekako se slaže uz etikete. Neki moji prijatelji znaju za za moj novi hobi pa mi poklanjaju krigle donete sa egzotičnih putovanja ali većinu ja kupim kada sam negde na proputovanju.

Goran Milošević

DUŠAN JOVANOVIĆ BAJA, FUDBALER

Hrabro Borčevo srce

            Svi oni koji su imali čast i zadovoljstvo da prate fudbal u Starčevu tokom osamdesetih godina mogli su na delu da vide možda i najbolju generaciju u istoriji FK-a “Borac“. Podsećanja radi, ti zlatni momci uspeli su svoj rad da krunišu plasmanom u Banatsku zonu, ili četvrtu ligu po rangu u negdašnjoj velikoj Jugi, a, bez namere da se umanji značaj ostalih, najveća perjanica tog izuzetnog kolektiva bilo je jedno vihorno krilo besprekorne tehnike sa fantastičnim osećajem za gol i nesalomivim liderskim stavom. Ako se još tome doda, da je reč jednom od najboljih fudbalera u istoriji “Borca “koji je za to i odlikovan na proslavi 80 godina kluba i za koga su se interesovali i sami večiti rivali, onda se nedvosmisleno dolazi do zaključka da ovaj šarmantni plavušan velikog srca i besprekornog karaktera može biti samo Dušan Jovanović, jedna od najvećih fudbalskih legendi Starčeva, ali i mnogo šire, nadaleko poznat kao Baja.

            Dušan Jovanović, rođen je 13. maja 1962. godine u Mosni, opština Majdanpek, od majke Marije i oca Zlatka, pored mlađeg brata Dejana. Već naredne godine Jovanovići se doseljavaju u Vojlovicu, gde su živeli do 1974. od kada se definitivno nastanjuju u Starčevu. Od 18. marta 1989. godine oženjen je Vesnom, s kojom ima sina Damira (20), redovnog studenta na mašinskom fakultetu i (na tatu!) veoma talentovanog fudbalera i ćerku Jelenu (17) učenicu srednje grafičko-dizajnerske škole. Baja se, posle završene srednje hemijske škole u Pančevu, smer tehničar za preradu i prečišćavanje vode, zapošljava u Rafineriji nafte Pančevo, gde od 1984.  radi u proizvodnji kao spoljni izvršilac na postrojenju alkilacije.

            Prva sportska ljubav mu je bila odbojka, zatim se bavio košarkom, da bi se, konačno, skrasio u fudbalu. Već u osnovnoj školi dobijao je priznanja od kojih je najznačajnije Spartakova nagrada Vojvodine za zasluge u sportu. Počeo u tadašnjem pančevačkom klubu “ATP“-u sa 15 godina, a posle dve godine se, ipak, vratio kući u “Borac“ u kome je briljirao narednih 15 godina, gde je bio najbolji igrač i golgeter. Pred kraj karijere dve sezone je proveo u pančevačkom “Železničaru“ i jednu Ivanovu. Kopačke je okačio o klin sa 32 godine. Navija za “Zvezdu“ i “Borac“, a pored fudbala obožava i pecanje, pogotovo noćno, kada lovi skobalj, mrenu, soma... Najveći ulov mu je upravo jedan takav od oko 5-6 kila.

            Kako je odrastao mali Baja?

            - Rođen sam u skromnoj radničkoj porodici, otac je radio u “Luci Dunav“, a majka bila domaćica. Živeli kao podstanari do mog 6. razreda, kada smo kupili staru kuću u ulici Oslobođenja, koju smo kasnije teškom mukom rekonstruisali. Ipak, proživeo sam lepo detinjstvo, bio veselog i živahnog temperamenta, pa sam kao takav od malih nogu počeo sa raznim povredama koje će me pratiti kroz život kao “damaklov mač“. Tako sam jednom u Vojlovici sa nekih desetak godina na uličnom fudbalu slomio vilicu da narednih godinu dana nisam mogao normalno da jedem. To me nije sprečilo da po ceo dan ganjam loptu. Od malih nogu sam pokazivao znake velikog sportskog talenta i čega god da sam se dohvatio išlo mi je od ruke. Pored igara sa loptom bile su aktuelne i igre kobasičara (rušenje kula od crepova), klis, trule kobile, žmurke... Sećam se i prvih batina, kada sam igrajući se klikera, pokupljen od neke ciganske čerge koja je tuda prolazila. I, da me mama nije stigla i žestoko izlemala, ko zna gde bi mi bio “kraj“...

            Školovanje...

            - Škola mi je išla solidno, iako nisam baš bio odlikaš, nekih većih problema nije bivalo. Najveći utisak na mene je ostavio nastavnik biologije Nemanja Dragoš, izuzetan karakter, jako strog, ali i pravičan. Tu je i nastavnica Livija, koja je na mene veoma uticala kada je sport u pitanju. Bili su to bezbrižni đački dani, a društvo u odeljenju su mi činili Radivojica Trajković Čeri, Milovan Miletić Koki, Zoran Dodić, Ivanka Leksović, Slavica Paulić, Zoran Kostić... Iako sam kasnije došao, veoma brzo sam prihvaćen, i kao dobar sportista, ali i zbog moje plave kose za kratko vreme sam pobrao simpatije. U to vreme sam dobio nadimak na jednom od nebrojenih lokalnih mečeva “ljutih“ rivala - “Žabara“ i “Vranjanaca“ od Aritonovića Radomira Raceta, zbog mog dobrog igranja čime sam neodoljivo podsećao na tadašnju zvezdu mostarskog “Veleža“, Dušana Bajevića...

            Počeci u sportu...

            - Može se reći da moja fudbalska karijera počinje kada sam igrajući za školske ekipe, upoznao direktora ATP-a izvesnog Gomilu, ali pre toga sam se iskušavao u drugim, tzv. manjim sportovima. Popularni nastavnik fizičkog Miroljub Babić Uča me je terao da igram košarku, a odlično mi je išla i odbojka. Čak se može reći da smo Panta, Golub, Dragiša, Čeri, Jolika, ja  i ostali, “zapatili“ odbojku u Starčevu. Dugo sam se lomio da bih se na kraju opredelio za fudbal, najviše zbog čari kontakt igre. U to vreme, pri završetku mog osmog razreda, održavani su mnogobrojni turniri, pa smo često odlazili u halu “Pinki“, na “Taš“, u Pančevo... Tu smo zapaženi od strane pomenutog direktora, pa sam sa još desetak Starčevaca samovoljno otišao u FK “ATP“, gde sam za podmladak sa mesta zadnjeg veznog dao oko 40 golova. Naredne sezone prebačen sam u napad, ali i u seniorsku ekipu i za svoj učinak od firme čije ime smo nosili, dobio propusnicu za sve putne pravce.

            Izlasci, druženje...

            - U vreme mog tinejdžerskog perioda događale su se najbolje igranke u regionu ikada. Nastupali su “Zlatni prsti“ iz Zaječara, “Riblja čorba“, “Siluete“, “JU grupa“, “Lutalice“... Dok sam bio manji u Diskoteku su me puštale starije “face“ -  Dunče, Bane Bošković... U početku sam samo “virio“ iz ćoška jer su školske drugarice jurile starije momke, ali brzo sam se razvijao i u tom pogledu, jer sam još u osnovnoj školi imao dosta simpatija. Druženje se dešavalo i van Starčeva. Dobro pamtim čuveno logorovanje u Vršcu pod palicom profesora Dragoša i osvajanje planina. Tada se moja grupa zagubila, jer nismo mogli da pratimo nastavnikov pakleni ritam pa smo zalutali u šumi da bi na kraju izbili u neko rumunsko selo. Za dlaku smo izbegli nevreme, jer smo se izvukli zahvaljujući nekom šumaru, ali je zato nastavnikova grupa tražeći nas pokisla do gole kože. Lepa su bila i bratska druženja u mestu Nemile kod Zenics gde smo odlazili mi, najbolji sportisti i odlični učenici. Pa, onda žurka uz gramofon i “Bijelo dugme“. Jedna ploča se vrtela celo veče, ali to nam nije smetalo da igramo k'o ludi uz “Ne spavaj mala moja“ To je bilo divno i kreativno vreme, klinci to danas ne mogu da shvate... Voleo sam rok sakupljao ploče - imao ih preko 200 - od “Bitlsa“, “Stonsa“, do “Dip parpla“...

            Vojska, posao, ženidba...

            - Otišao sam u vojsku u Zagreb kao pionirski inženjer. Obuka je bila jako teška uz svakodnevno postavljanje školskih mina, recimo, ispod mostova dok smo visili vezani za kanape. Posle sam, zato, u prekomandi uživao. Služio sam, između ostalog, i sa Milošem Đelmašom, poznatim fudbalerom “Partizana“. Preko fudbala smo se veoma brzo zbližili. U maju 1984. se zaposlio u Rafineriji, a posle četiri godine momkovanja počeo sam da se zabavljam s Vesnom i nakon nepunih godinu dana smo se uzeli. Dve godine smo stanovali kao podstanari, zatim kupili plac, tamo odgajali decu, sa kojom sam prezadovoljan. Dobro uče, a i povukli su naše gene, jer i majka bila dobra gimnastičarka. Kad je sin imao trinaest godina Mrkela je došao po njega i odveo ga u “OFK“ gde je prošao sve kategorije, slično kao i ja igrao zadnjeg i svi su bili zadovoljni, ali bez novca dalje se nije moglo, pa je sad u “Borcu“. Imao je perspektivu i kao atletičar, jer je na sto metara ostvario jedan od najboljih rezultata u državi u toj kategoriji. Takođe, i ćerka igrala odbojku i bila jedna od najboljih, ali njeno vreme tek dolazi...

            Fudbal - najvažnija sporedna stvar na svetu...

            - Kada sam imao 18 godina došla je cela uprava “Partizana“ sa čuvenim pančevačkim grobarom Vojom, ali otac je bio nepokolebljivi  “Zvezdaš“, pa se nisu “stvorili uslovi“. Ubrzo, posle godinu dana igrao sam neku probnu utakmicu za regionalni tim južnog Banata, kada je ovog puta došla “Zvezdina“ uprava da me gleda. Međutim, na moju veliku nesreću posle pet minuta i jednog pogibeljnog starta dvojice protivničkih halfova, završio sam u bolnici polomljene noge i slomljenog srca zbog raspršenih snova. Kada je reč o “Borcu“ počeo sam sa mešovitom generacijom u timu s Brankom Đokićem, Dunčetom Vukosavljevićem i drugima. Zvali su me Berti po Šusteru. Voleo sam i živeo za fudbal, bio strahovito brz, imao dobru tehniku i jedva čekao utakmice i nikoga i ničega se nisam plašio iako sam bio stalna meta rivalskih bekova. Samo prvih dvaju sezona nisam bio najbolji strelac, a golove sam davao iz svih pozivija. Specijalnost mi je bila da loptu dobijem sa trideset metara i nanižem nekoliko igrača. Bilo je uzbudljivih utakmica, posebno su ostovanja na severu bila zapaljiva. Ravni Topolovac, Lukićevo, Nakovo... U Banatskom Karlovcu jednom se desila opšta tuča i na tribinama i na terenu. Prebijali su i sudije i igrače. Ja lično nikada nisam dobio “takav“ udarac, ali je zato namernih startova bilo na pretek.

            Ulazak u Zonu...

            - Legendarno finale 1985. godine za ulazak u Banatsku zonu sa “PSK“-om pred oko 4000 hiljada gledalaca i ostvaren remi, koji nas je vodio u viši rang, je, možda, najveći trenutak moje karijere. Za uspeh bila je potrebna generacija kakvu su činili: golman Milićević, u odbrani - Spasenovski, Radonjić, Đokić i dva Pešića, ja na desnom, Živko Lalović na levom krilu, desna polutka Vučić, leva Bošković, centarfor Vlada Stanojević, a mnogo su doprineli i Pejić, Janićijević Vuković, moj mlađi brat Dejan i drugi. Uz veliki tim idu i veliki trener kakav je mogao biti samo Branko Đokić i predsednik kluba formata Želimira Đokovića. Tu su nezaobilazne finansije preko SOFK-e i PIK-a, zahvaljujući još jednom velikanu starčevačkog fudbala - pokojnom Paji Bekiću. U takvoj situaciji, bili smo blizu prvoligaških standarda - svaki igrač je imao najkvalitetniju opremu, išlo se na letnje i zimske pripreme u Kupare, Poreč, Bijelu... Sa druge strane, trener nas je, za opšte dobro,  “ubijao“ na treninzima. Ipak, za veliki uspeh potreban je još jedan činioc - veliko drugarstvo. Ceo tim je živeo kao jedan, za primer, bez psovki i svađa. Zajedno izlazili, družili se i privatno, a pola ekipe se i okumilo. Kasnije smo se u Zoni dobro snašli, iako je bio neuporedivo bio veći kvalitet. Na primer u Nakovu smo igrali protiv budućih “Zvezdinih zvezda“ Borovnice i Šestića i, čak, pobedili... Posle dve sezone ispali smo iz ovog za naše prilike veoma skupog takmičenja, jer bilo je sve manje para, a glavni strateg Đokić nas je napustio, a za njim i mi fudbaleri. Sve u svemu, to vreme mi je definitivno ostalo u najlepšem sećanju, a jedina žal je što na kraju karijere nije bilo oproštajne utakmice.

            Devedesete i drugačije utakmice...

            - Bio sam na ratištu u Sarvašu, Aljmašu, pa i do Osijeka. Bilo je više nego opasno. Čistili smo minska polje, mnogi su ostali invalidi, a mnogi, na žalost, i izginuli među kojima i moj kapetan Nikolov. Ceo Sarvaš sam puzeći očistio od mina. Zanimljivo je da se tada nisam ničega plašio, ali nakon svega, navukao sam postratni ili tzv vijetnamski sindrom, oličen u nesvesticama, buđenjima noću, zatvorenosti, ćutanju, depresiji... Problemi su potrajali tri, četiri godine pa sam morao da potražim i pomoć stručnjaka. Na kraju se sve dobro završilo. Shvatio sam koliko je svaki rat besmislen, iako sam prvi put, kao svaki Srbin, rado išao u vojnike sa tri uzdignuta prsta, ali već drugi put sve mi se razbistrilo kada sam video da su se kola slomila na istim ljudima... I, onda, posle svega toga i bombardovanje, dežurtstva u Rafineriji, novi stresovi...

            Ipak, fudbal - posle svega...

            - Pratim lokalni fudbal, najviše zbog sina. Ako me pitate da upredim moju i sinovljevu generaciju, mogu da kažem da to je veoma nezahvalno. Mlada je ekipa, perspektivna, potrebno je još par dobrih igrača i tim bi imao dobre uslove za viši rang. Ali, iako se trener Sesa trudi iz petnih žila, što se tiče individualnog rada samih igrača, nemam puno reči hvale. Očigledno je takvo vreme došlo, deca su razmažena, dotle sam ja u svoje vreme trenirao maksimalno i niko mi nije mogao ništa, čak ni da me povredi. Pa, pogledajte kako su Mesi i Ronaldo fizički nedodirljivi. Sve potiče od kućnog vaspitanja, a decu treba usmeriti ka sportu jer to utiče na zdrav razvoj ličnosti. Sa druge strane, divno je videti nove tribine i tu atmosferu od koje se ledi krv u žilama. Novi stadion će uticati i na kvalitet sporta, ali i na povećano prisustvo publike. Dolazi i staro i mlado, čak posle dužeg vremena ima i dosta ženskog sveta. To je pravi potez!

            Starčevo, danas?

            - Imam dosta prijatelja u okolini i mnogi zavide Starčevu. Od “republike“ do “opštine“, od sportskih događanja, preko mnogih kulturnih sadržaja, pa do “grand zvezda“. A da ne pominjem komunalnu infrastrukturu - kanalizaciju, gasifikaciju, asfaltiranje... Tu su i teniski, fudbalski, odbojkaški tereni, prepuni omladine. Jedino mi je žao zbog propasti našeg Nadela, gde sam proveo mladost pecajući, zimi igrajući hokej, koji je obilovao pticama, ribama, ribolovcima sa svih strana. Takođe, nestala je i nekadašnja šumica...

            Na kraju Baja, prava soprtska i ljudska gromada poručuje svojim sugrađanima:

            - Kao sportista sam za to da se mladi bave sportom, jer od toga nema lepše stvari na svetu!

Jordan Filipović

Vrh strane