Intervju

PREDRAG PATIĆ, ŠEF ODBORNIČKE GRUPE LDP-A U GRADSKOJ SKUPŠTINI:

Vrh vlasti neće osetiti krizu

- Minimalno su smanjili mase zarada javnim i javno-komunalnim preduzećima za 10 odsto, ali i to je ono što će biti obezbeđeno parama svih građana koji pune budžet - smatra Patić po pitanju mera štednje pančevačke vlasti

            U gradu ste sada oponenti lokalnoj vlasti, ali, jeste li konstruktivna opozicija?

            - Liberalno demokratska partija jeste konstruktivna opozicija i mislim da smo to i pokazali. Svi predlozi i amandmani su bili sa vrlo jasnim obrazloženjem, ali problem je što nemamo vlast koja je konstruktivna. Govorili smo mnoge stvari koje nisu popularne i na kojima se nisu “skupljali poeni“, a za koje mislimo da su dobre za grad. Isto tako nam nije bio problem da podržimo sve odluke gradske vlasti za koje smo mislili da su dobre, iako su neke naše predloge ukrali i poturili ih kao svoje. Na primer, naš je predlog bio da Pančevo traži pare od prodaje Naftne industrije Srbije, a onda je vlast taj predlog preformulisala i na kraju dobila odgovor da im predlog nije precizan. Bilo bi korisnije da je vlast razgovarala sa nama, a ovako smo ostali bez tog novca i izgubili kartu za 21. vek.

            Gradska vlast je nedavno donela mere protiv ekonomske krize. Jesu li one dobre ili ne?

            - Te mere su više kozmetičke. Najviše se pričalo da će odbornicima gradske skupštine biti smanjene nadoknade za 20 odsto. Vlast je videla na televiziji da je ta mera najpopularnija, pa su tu meru i primenili.  LDP je predlagala pre rebalansa budžeta da se više sredstava izdvoji za poslove koje bi obavljala mala i srednja preduzeća jer bi se tako taj novac usmerio ka velikom broju zaposlenih u najzdravijem delu domaće privrede. Na taj način bi se novac “vrteo“ u Pančevu.

            Šta vam najviše smeta?

            -To što je na ovaj način omogućeno da vrh vlasti uopšte ne oseti krizu. Minimalno su smanjili mase zarada javnim i javno-komunalnim preduzećima za 10 odsto, ali i to je ono što će biti obezbeđeno parama svih građana koji pune budžet. 

            Ali biće smanjene plate svima koji primaju više od 40.000 dinara.

            - Ali to nije odluka lokalne vlasti, nego republičke. Da su gradonačelnica, njen zamenik i Gradsko veće sebi smanjili plate za 20 odsto Grad bi smanjio rashode duplo više nego što će to učiniti smanjenjem nadoknade odbornicima. Lokalna vlast je pokazala da ne želi da štedi na sebi i da želi da sačuva radna mesta svojim partijskim drugovima.

            Stav LDP-a koji se već duže ističe je “privatizacija javnih preduzeća umesto čuvanja velikih sistema“. U Pančevu imamo mnogo loših privatizacija.

            - U Pančevu imamo skandalozne privatizacije. Ako uzmemo na primer Azotaru, njeni bivši vlasnici su bili vrlo privilegovani kada su je kupili, jer se zna da su za tu fabriku konkurisale mnogo ozbiljnije kompanije. Azotara je privatizovana u vreme dok je premijer bio Vojislav Koštunica, kad je u Vladi bila i Nova Srbija, a sa njima je tada kohabitovao i Boris Tadić. I svi su oni zatvarali oči sve ovo vreme. Na sličan način je prodata i Rafinerija i tada se nije vodilo računa o ekonomskim već o političkim kriterijumima. Tako da je Pančevo ostalo uskraćeno i za taj novac. Zatim, niko nije razmišljao o Petrohemiji kada se prodavao NIS. Sada je lako moguće da se ta fabrika ugasi ako Vlada ne pruži dovoljno podrške. Zbog svega toga se postavlja pitanje opstanka Pančeva jer se polako jedno po jedno veliko preduzeće gasi.

            Da li ste za nove izbore na lokalnom nivou?

            - Jesmo. Mislimo da je sadašnja vladajuća koalicija potpuno neprirodna i da ne može da artikuliše potrebe građana. Ova vlast je napravljena na principu privilegija, podeljena je na feude i u te feude se niko ne meša, svako radi šta hoće i to ih vezuje. Videlo se viće puta da tu politike nema, imaju međusobnih sukoba. Posledica ovakve koalicije su neki truli kompromisi politike stranaka. Primer je bio novi Statut grada, koji je pomirio politike Demokratske stranke i Nove Srbije. Te stvari su jako vidljive, jedan od primera je i nedavna poseta američkog ambasadora kada je jedna stranka iz koalicione vlasti sa zadovoljstvom prihvatila tu posetu, druga sa gnušanjem odbila da bude domaćin, a treća nije imala nikakav stav. Pa, i to je trajalo jedan dan, a onda su se dogovorili o rebalansu budžeta i nastavili da čuvaju svoje privilegije.

            Kako ocenjujete odnos lokalne vlasti prema selima?

            - Taj odnos je pogrešno postavljen i baziran je na međusobnim nadigravanjima. Trebalo bi da se usvoji program ravnomernog razvoja svih sela gde bi se vodilo računa o potrebama svih građana. Načini na koji se sada rešavaju ti problemi su loši jer se neravnomerno odvaja novac. Znate i sami da su neki ljudi iz sela privilegovani. Oni koji imaju više uticaja u lokalnoj i pokrajinskoj vlasti bolje prolaze, ovi drugi prolaze lošije, ali to nije dobro za Grad. žalosno je što ne postoji ideja da se to reguliše.

            Da li tu mislite na Starčevo?

            - Tu nema dileme. Starčevci su unutar Demokratske stranke obezbedili privilegovan položaj, što je vidljivo na ulicama tog sela.

            A kako ocenjujete rad Mesne zajednice u Starčevu?

            - Mislim da su se Starčevci nametnuli i iskoristili sve položaje zbog čega Starčevo i odskače u odnosu na ostala sela. Pokazali su inicijativu i time sebi obezbedili bolji položaj.

            Šta bi LDP menjao da je vlast?

            - Mnogo toga. Potpuno bismo promenili način funkcionisanja vlasti. Mi ne vidimo razliku između uživanja u privilegijama Socijalista i Demokrata. Ako su Socijalisti centralizovali državu, kontrolisali tokove novca, zatvarali medije, onda ne vidim zašto bismo imali drugačiji odnos prema strankama koje to isto rade, a drugačije se zovu. Ako ova vlast, koja sebe naziva demokratskom, donese budžet koji čuva privilegije, donese Statut koji ne unapređuje život građana, onda nemamo razlog da na njih gledamo drugačije. Mislim da je jedina razlika što ova vlast ima više novca nego ona iz 90-ih godina, ali to nije rezultat politike. Mi imamo jasno definisane potrebe grada i jasno nam je da Grad ne može živeti tako što će parazitirati na “južnoj zoni“ i manipulisati sa najvećim lokalnim budžetom tako što će se građanima zamazivati oči sa nekim investicijama koje predugo traju.

            Ali šta biste vi uradili konkretno?

            - Definisanje prioriteta i prednosti Pančeva je nešto što mi imamo i na tome bismo odmah počeli da radimo, kada bismo imali priliku da dođemo na vlast.

            Razne su priče bile oko formiranja opština u Pančevu. Neki su za jedno, drugi za drugo. Za šta se vaša stranka zalaže?

            - Gradske opštine su nešto što je neophodno, ali mi se zalažemo za ideju da se formiraju dve opštine. Jednu bi činio Grad, a drugu sva sela. Činjenica je da se do sada nije konkretno raspravljalo o tome.  Sve se svelo na to koliko bi to koštalo, a o prednotima niko nije ni govorio. Građani bi na taj način imali mnogo više uticaja na rešavanje njihovih problema, a ne bi se ni novac razbacivao.

            Da li su dve opštine dovoljna decentralizacija?

            - Mi mislimo da je u ovom trenutku to optimalno. Ne smemo upasti u zamku da svi dobiju šansu da postanu opštine, jer bi se onda novac koji imamo u budžetu rasuo. Problem finansija je suštinski problem. Kada bi imali dve opštine to ne bi uslovilo zapošljavanje novih ljudi, već bi se oni koji sada rade samo raspodelili. Ukoliko bi Starčevo imalo godišnji budžet od 10 miliona evra, onda bi imalo smisla da to selo postane opština, ali u ovoj situaciji to bi se svodilo na cepkanje gradskog budžeta.

Ivana Vojnović

KATICA FABIJAN, FRIZER

Radim ono što stvarno volim

            Katica Fabijan je rođena 1953. godine u Kovinu, 1957.  se sa porodicom seli u Pančevo, da bi se nakon udaje 1986. godine trajno preselila u Starčevo. Ono što je oduvek volela i što je zanimalo bilo je da ima svoj sopstveni frizerski salon. Sticajem okolnosti zaposlila se i radila kao šalterski službenik u Skupštini opštine Pančevo, da bi nakon bolesti i gubitka pedeset posto sluha bila prebačena na radno mesto matičara. Kaže da je volela sve poslove koje je radila, svi su joj bili zanimljivi i odgovorni na svoj način. Kao vlasnik jednog od poznatih starčevačkih frizerskih salona “Keti“ i tragične smrti supruga, odlazi u porodičnu penziju. Majka je dvoje odrasle dece i baka dva unučeta.

            I pored završene frizerske škole na samom početku radili ste drugi posao?

            - Sticajem okolnosti sam se zaposlila kao šalterski službenik. Na tom radnom mestu sam provela sedam godina.

            U našem okruženju šalterski službenici nisu na najboljem glasu, uglavnom se građani žale na usluge?

            - Rad sa ljudima je vrlo odgovoran posao. Ja prvenstveno volim da radim sa ljudima. Verujem da se svakom čoveku ne može ugoditi, pa svi mi imamo neke probleme. Procedura overe i vađenja bilo kog “papira“ zahteva ogromno strpljenje službenika i stranke. Lično, nisam imala većih problema sa strankama. Naravno da su se nesporazumi dešavali, ali neprijatnih situacija nije bilo sem jedne koja je možda promenila moju budućnost. Šta više znala sam da ljudima činim usluge koje nisu bile u domenu službe. Recimo, jednoj gospođi koja živi u Novom Sadu a rođena je Pančevka, redovno sam poštom slala potrebnu papirologiju. Zamislite da svakih nekoliko meseci dolazi u Pančevo i izgubi ceo dan oko potrebnih dokumenata. Nije to jedini slučaj, postojale su i dalje relacije. Često sam bila opominjana od starne šefa: “Katice! Opet se dopisuješ“,  ponekad bi te stranke dok su u poseti Pančevu, znale da svrate do Opštine i službenici koja im je učinila uslugu poklone buket cveća u znak zahvalnosti.

            Kasnije radili posao matičara?

            - Da, nakon bolesti koja je nastupila 1990. godine kada sam obolela od nekog virusa zbog kojeg sam izgubila pedeset odsto sluha na oba uha. Pošto sam bila još mlada osoba nisam mogla da zamislim sebe sa slušnim aparatima a operacije sam se plašila. Sećam se situacije koja je pomalo smešna, jedna stranka je tražila izvod iz matične knjige rođenih zbog kojeg sam ga ja uporno slala u Omoljicu sa kojom čovek nema veze. Doživela sam jako neprijatnu situaciju. Nakon reorganizacije u radnom kolektivu prebačena sam na mesto matičara koje sa sobom povlači mnoge drage uspomene.

            Kako vam je izgledao posao matičara?

            - Trenutak sklapanja braka je sam po sebi svečani čin. Bilo je i tu raznih dogodovština ali uglavnom su bili u pitanju sitni nesporazumi. Zaborave se burme pa svatovi čekaju dok neko ne ode po njih, uglavnom su intelktualci pravili prolem oko prezimena, pre venčanja se lepo dogovore a pred matičarom prave izmene pa se skoro posvađaju. Uglavnom devojke zadrže svoje devojačko prezime pa dodaju supružnikovo, pored dogovora u poslednjem trenutku se predomisle pa nastane pometnja. Uglavnom se sve završavalo bez problema i nikada se nije desilo da se neko od budućih supružnika predomislio pa na onaj istorijski odgovor “da“ odgovorio sa “ne“. Pitala sam starijeg kolegu matičara koji je otišao u penziju a na čije sam ja mesto došla, da li se u njegovoj karijeri desio takav slučaj. Nije, Pančevo nije zabeležilo takav slučaj, takve scene Pančevci vide samo na filmovima.

            Imali ste posao u koji ste se uklopili, zašto frizerski salon?

            - Nakon one situacije sa gospodinom kojeg sam slala u Omoljicu po dokumenta rekla sam suprugu da više neću da radim u Opštini nego da hoću frizerski salon. To se i desilo, adaptirali smo garažu u frizerski salon i tako sam iz radnog odnosa ušla u posao koji sam stvarno volela i za koji sam se ustvari školovala. Na samom početku su se javljali problemi koje sam svojom dovitljivošću uspešno prebrodila i sećam se da prva mušterija koju sam šišala ni danas ne menja frizera.

            Svaki početak je težak. Vi ste čvrsto odlučili da pokrenete sopstveni biznis?

            - Sećam se da kada sam rekla mojoj frizerki da otvaram frizerski salon kao odgovor sam dobila skeptični pogled, a zatim reči:  “Ko će kod tebe da dođe na šišanje?“. Prvi dan sam imala pet mušterija. Gospođa koju sam prvi dan šišala i farbala i dan danas dolazi na šišanje.

            Došli su novi trendovi i moda. Obilazila sam poznatije salone po Beogradu sedeći kao potencijalna mušterija, pratila sam svaki pokret frizera da bi obnovila gradivo i saznala nešto novo o frizurama koje su u trendu. Istrajala sam u tome i drago mi je što sam obučila prve frizerske pokrete oko dvadesetak dece od kojih su danas neki uspeli da naprave “imena“ koja su poznata van Starčeva.

Goran Milošević

ĐURĐEVKA I STANKO GRGIĆ

Zlatni supružnici

            Još jedan svetao primer ljudske izdašnosti uobličene u neograničeno međusobno uvažavanje, poštovanje, toleranciju i, nadasve, ljubav, na kojoj, složićete se, sve na ovom svetu počiva!

            Dakle, radi se o još jednoj starčevačkoj “zlatnoj svadbi“, kojih na žalost ima tako malo, zasnovanoj na najispravnijoj životnoj furmuli, koja kaže da je u skromnosti sva sreća, a nju oličava jedan, zaista divan par - Đurđevka i Stanko Grgić.

            Đurđevka Grgić, devojačko Nikolić, rođena 3. marta 1938. godine u Starčevu, kao jedno od četvoro dece (dva brata i sestra) majke Nadežde i oca Ilije. Ponikla iz činovničke familije, posle završene osnovne škole ceo život je podredila dobrobiti svoje porodice. Radeći sve kućne poslove, usput je usavršila ručne radove, štrikeraj, uzgoj cveća, praveljenje kolača, torti...

            Stanko Grgić, rođen 11. januara 1932. godine u Starčevu, od majke Elizabete i oca Pavla, uz sestru Mariju, posle završenih - osnovne škole i vatrogasne u Novom Sadu i Zemunu, zapošljava se  5. marta 1964. u “Utvi“, kao profesionalni vatrogasac, gde kasnije postaje komandir. Istog datuma, ali 28 godina kasnije odlazi u penziju. Od 1950. član je starčevačkog Dobrovoljnog vatrogasnog društva gde je, takođe, bio komandir. Pride, velika strast mu je fudbal i to kao vatrenom navijaču domaćeg “Borca“ i “Crvene zvezde“. Takođe, dugo je bio i član uprave starčevačkog ligaša.

            Đurćevka i Stanko se poznaju od malih nogu, a negde 1955. godine se intimnije zbližavaju, ali strogo po ondašnjim nazorima, da bi se veza krunisala ženidbom četiri godine kasnije - 19. aprila 1959. Sin Stevan se rodio već naredne godine, kći Slađana posle šest leta. Danas zlatni slavljenici imaju troje unučadi - Nenada, Mariju i Aleksandra i jednog praunuka - Nenadovog sina, takođe, Aleksandra.

            Kako su odrastali Đurđevka i Stanko?

            Đurđevka: - Ono što mi je ostalo u najdubljem sećanju su zabavište i sirene, koje su oglašavale bombardovanja u Drugom svetskom ratu. Dešavalo se nebrojeno puta da smo tada morali da bežimo kroz neke koprivnjake, jer nas je vaspitačica terala da se sklanjamo baš na tu stranu. Otac je radio kao činovnik u Opštini, bili smo relativno siromašni, ali detinjstvo mi je bezbrižno proticalo u igri i druženju sa izvesnim Stankom i Sokom, društvom iz komšiluka. Zabavljali smo se uz piljke, klis, kale, žmurke - gde sam ja uvek bivala najbrža. Jednom sam tako, trčeći da “zapljujem“ udarila glavom u kapiju, toliko jako da mi i danas stoji modrica. Bilo je tu raznih nestašluka, ali ništa preko mere. Za red je bila zadužena mama od koje nismo smeli ni da pisnemo!

            Stanko: - I mene prva sećanja vežu za ratno doba. Dobro pamtim preletanje mnogih aviona tog 6. aprila 1941. za Uskrs. Belilo se nebo i dimilo se na sve strane, ali tih godina nisu to bili samo nemački avioni. Posle par godina bilo je tu i mnogih savezničkih operacija. Tako je Beograd stradao i od jednih i drugih, dok sa Zagrebom, na primer, to nikako nije bio slučaj?!

            Samo detinjstvo sam provodio u čisto seljačkoj porodici, čuvajući ovce, igrajući se na prašnjavim i korovom obraslim ulicama, bez struje, asfalta, ali uz mnogo srećnih i harmoničnih trenutaka...

            Škola, mladost...

            Đurđevka: - Nisam imala neko veliko interesovanje za školovanje, pa sam posle četiri razreda i kraće pauze ostatak osvnonog obrazovanja završila vanredno. U to vreme bile su aktuelne igranke, a ja sam se kao mala prisno družila sa Stankovom sestrom, pa smo mu tako, kao starijem momku, nas dve često pripremale cipele za izlazak...

            Stanko: - Ja sam, nasuprot tome, bio odličan učenik od 1. do 8. razreda, gde su mi u lepom sećanju ostali učitelj Paja Dragojerac i učiteljica Natalija. Posle oslobođenja smo, mi omladinci, kroz radnu obavezu učestvovali u gradnji Doma kulture i sve to uz pesmu i danas nezamislivi elan. Tu su i pomenute igranke u kafani kod Štimca, gde je od skoro bila “Opatija“, uz harmonikaša, tango, valcer i kolo. Mnogo sam voleo fudbal i, čak, išao i peške na utakmice. Prva je bila na starom zvezdinom stadionu, kada je Jugoslavija svladala Izrael sa 6:0.

            Upoznavanje...

            Đurđevka: - Pored igranki, u to vreme u Starčevu se događao znameniti kuturni sadržaj. Posebno su bili interesantne amaterske pozorišne predstave, gde sam povremeno i učestvovala. Dotle je Stanko bio, maltene, prava glumačka zvezda. U komadu “Gospođa ministarka“ igrao je ni manje, ni više nego ministra. I, uopšte mu nije loše stajalo!

            Stanko: - Posle dolaska iz Armije 1953. godine imao sam nekih dvadeset i tri, obreo sam se s drugom u Banji Koviljači i jedne noći kroz san mi je proletela mala lepa crnka iz komšiluka, koja mi je sa sestrom nekada čistila cipele. Tada sam odlučio da počnem “operaciju“ ženidba! Išao sam postepeno, sa dobrim namerama, želeo sam da sve bude čisto, da mlada uđe u brak kako dolikuje - bez “mrlja“.

            Ženidba...

            Đurđevka: -Izlazili smo na igranke u početku s njegovom sestrom, kada se on postavljao onako zaštitnički. Počeli smo da se zabavljamo. Bili smo svuda u centru pažnje - govorili su: “Ide najlepši par“. Meni je to prijalo, a jedini problem mi je bio što bi trebalo da odem u seljačku porodicu. Zato sam mu dala jedini uslov...

            Stanko:  - Htela je da nađem posao, što mi je nije teško palo, pa sam se ubrzo zaposlio u “Utvi“. I moji roditelji su se malo pribojavali kako će se uklopiti u naš poljoprivredni život, ali, ispostavilo se, bez razloga. Saopštio sam im odluku sa obrazloženjem da je ona devojka mog života i da ne želim da me žene babe i tetke. Jedne večeri rekao sam joj da je hoću za ženu. Dok je ona razgovarala sa roditeljima, ja sam čekao da izađe i da mi ugovoreni znak - ako su joj ruke ne kukovima, dobila je zeleno svetlo, a ako su spuštene, onda je prosidba propala! Na sreću, izašla je ponosno podbočena!

            Brak...

            Đurđevka: - Ubrzo su došla i deca, sa kojima nikada nismo imali problema. Iako smo živeli od jedne plate uspevali smo da se organizujemo da ni mi, ni deca ne trpimo, pa smo tako i odlazili i na more, kod Stankove sestre u Beč...

            Stanko: - Živeli smo skromno, ali srećno bez velikih trzavica i lomova. Naravno da ponekad ima nesuglasica, ali se to uz poštovanje i toleranciju lako prevaziđe. Deca su imala razumevanja za sve i eto danas sa izuzteno niskom penzijom, zahvaljujući njima uspevamo da povremno odemo na planinu ili u banju. Čak su nam i zlatnu svadbu organizovali

            Svadba od zlata...

            Đurđevka: - Sakupili su se najbliži, rodbina, prijatelji... Bilo je nezaboravno, možda, čak i lepše nego kad smo se uzimali. Jedan veličanstveni osećaj koji bih poželela svima. Zbog toga vredi živeti.

            Stanko: - Kad se osvrnem unazad pola veka, shvatam da bih, kada bih se ponovo rodio, sve isto uradio. Ni zbog jedne sitnice se ne kajem, a što se tiče materijalnog dela tiče uvek smo bili skromni, ali ako malo tražiš, a malo više dobiješ, onda si veoma srećan. E, mi smo takvi.

            Starčevo, danas?

            Đurđevka: - Selo se gradi i neuporedivo napreduje u odnosu na sva okolna mesta. Jedino što bih ja volela je zeleni šumski pojas oko sela i izgradnja turističkog kompleksa vezanog arheološko nalazište.

            Stanko: - Pamtim Starčevo kada je imalo samo jedan bicikl i jedan radio prijemnik, u mraku, uraslo u korov, bez struje, vode... Kada bi se neko iz onog vremena nekim čudom pojavio danas pomislio bi da se radi o Njujorku. Jedino što mi smeta jeste divljanje huligana koji bezrazložno lome sve što stignu. Tome treba nekako stati na put.

            I, tako govore zlatni spuružnici, koji znaju šta su prave vrednosti u životu i stoga poručuju:

            Đurđevka i Stanko: - Da se mladi u braku ponašaju što tolerantnije, da se ispomažu, da nisu zlopamtila i da se povežu sa što više dece. Tada je lepo ostariti u braku!

Jordan Filipović

 Vrh strane