Intervju

ZORAN MIHALJČIĆ, DIREKTOR JAVNOG PREDUZEĆA “DIREKCIJA“

Radovi teku po planu

Naš sagovornik ističe da radovi na kanalizaciji teku prema predviđenoj dinamici a da je završeno već tri četvrtine mreže. Novi poslovi u saradnji sa MZ Starčevo. Obilaznica oko Beograda - šansa i za naše mesto

            Recite nam kako teku radovi na izgradnji kanalizacije u Starčevu?

            - Radovi na izgradnji fekalne kanalizacije u Starčevu, teku po predviđenoj dinamici. Naravno, imali smo malih zastoja, iz objektivnih razloga. Na trasi, na kojoj je bilo predviđeno da prođe fekalna kanalizacija, nalazili su se raznorazni objekti, kao na primer u Subotičkoj ulici. Mi nemamo prava da, tek tako, menjamo trasu, tako da se morao pristupiti uklanjanju tih objekata, sada, kada je to gotovo, nastaviće se sa radom.

            Koji se radovi trenutno izvode, kada je kanalizacija u pitanju?

            - Izvode se radovi po dva ugovora. Jedan ugovor je konzorcijum SZR “Građevinar Petrović“, doo “Milenijum tim“ iz Beograda i “Finet inžinjering“ iz Pančeva. Drugi ugovor, vredan 50 miliona dinara, je sa beogradskim preduzećem “Projektomontaža“. Radovi idu svojim tokom, uskoro očekujemo privođenje kraju tih radova. Najvažnije nam je da se svi radovi urade, pre svega, kvalitetno i da se uradi na vreme i da pred kišnu sezonu taj posao okončamo. 

            Kada u oktobru ti radovi budu gotovi, koliko još do kraja?

            - To znači da će u oktobru biti završeno 75% do 80% mreže fekalne kanalizacije u Starčevu. Postoji još jedna odluka Fonda za kapitalna ulaganja u visini od 50 miliona dinara, predviđenih za nastavak radova. Ta sredstva su odobrena, ali još nisu “na računu“, a od Fonda zavisi kada će nam odobriti ugovor i za te pare. Očekujemo takvu odluku do jeseni. Za završetak celog projekta izgradnje kanalizacije u Starčevu, potrebno je još 70 miliona za mrežu i 80 za izgradnju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.

            Znači li to da će Starčevci dobiti priključke tek po izgradnji postrojenja za prečišćavanje?

            - Postoje dva stava. Jedan stav, koji je ujedno i stav ove kuće, a rekao bih i Saveta Mesne zajednice Starčevo, je da bi se kanalizacija pustila u upotrebu, neophodan je prečistač voda. Drugi tvrde da nije potrebno ovako postrojenje, već treba da se sačeka izgradnja gradskog postrojenja. Mislim da ćemo mi projekat za izgradnju postrojenja privesti kraju i da ćemo sledeće godine pristupiti izgradnji. To će biti sistem koji će moći da se dograđuje, tako da bi, za početak, napravili za 3 do 4 hiljade klijenata, pošto ne očekujemo da će se svi građani Starčeva odjedanput priključivati.

            Kada su u pitanju priključci, ko će to raditi i koliko će to koštati?

            - Obaveza JP-a “Direkcija“ jeste da izvrši izgradnju mreže. Nakon izgradnje, pribavlja se upotrebna dovola i tada se obaveštava Grad da je završena izgradnja. Tada će odbornici doneti odluku o tome kome će se ustupiti mreža na održavanje, da li će to biti JKP-u “Vodovod i kanalizacija“ ili JKP-u “Starčevac“ ili neko treće preduzeće. To preduzeće će prodavati priključke, sad vam je jasno da ne mogu da vam kažem ništa bliže o tome.

            Koje su obaveze izvođača, kada je u pitanju vraćanje terena u prvobitno stanje?

            - Dužnost izvođača, po iskopavanju jeste da odveze višak zemlje, da položi cevi u pesak i da zemlju vrati. Kada se nešto iskopa, jasno je da ne može da se vrati sva zemlja koja je iskopana. Kada se zemlja malo slegne, dopunjava se. Svi prilazi kućama biće vraćeni u prvobitno stanje, za to je angažovano JKP “Starčevac“. Obaveza izvođača radova je da u prvobitno stanje vrati mesta gde je sečen put, obzirom da je to malo ozbiljnija tehnologija.

            Engleska trava. živa ograda, cveće, drveće?

            - Znate li koliko bi koštala kanalizacija kada bismo i to morali da sređujemo?

            Postoji li raspoloženje JP-a “Direkcija“ da ubuduće radi u Starčevu i sa Savetom MZ?

            - Postoji mnogo ideja i planova, ali o tome ne može da se govori dok odbornicine budu odlučivali o planu i programu “Direkcije“". O tome možemo razgovarati tek po usvajnju budžeta i plana i programa.

            Svakako da ćemo sarađivati i raditi u Starčevu. Dovoljno je ako kažem da saradnja ne može biti manja nego što je sada, znači ista ili još veća. Sve što radimo u Starčevu, radimo u saradnji sa Savetom MZ-a i poslanikom iz Starčeva Petrom  Andrejićem, i sve što im bude potrebno u smislu stručnog kadra ili nadzora, oni će dobiti od ove kuće. A šta će se raditi? Radiće se ono što odbornici budu odlučili da se radi.

            Kako će na Starčevo uticati izgradnja obilaznice oko Beograda?

            - Put će prolaziti negde između Starčeva i Rafinerije. Izgradnja tog puta će svakako imati pozitivan uticaj na razvoj Starčeva. To će biti međunarodni put, oko kojeg će nicati poslovni objekti u čemu je velika šansa za razvoj privredeu tom delu Grada, što znači i nova radna mesta. Znamo da je nezaposlenost jedan od gorućih problema u Pančevu samim tim i u Starčevu, pa će i to biti rešeno.

Daniela Maksimović

GOST “STARČEVAČKIH NOVINA“

Dinča razgalio Starčevce

            U nedelju 14. jula gost večeri u kafeu “Pečurka“ bio je još jedna od “zvezda Granda“, Milan Dinčić Dinča. Popularnost ovog mladog pevača kod Starčevaca je očigledna jer se za njegov nastup te letnje večeri tražila karta više,  što je i bio razlog da sa njim obavimo ovaj razgovor.

            Nikada pre nego ste postali “zvezda Granda“ niste  se bavili muzikom ?

            - Eto vidite da je i to moguće. Nikada nisam bio član nijednog orkestra, šta više, zbog prevelike treme nisam mogao da javno pevam  pred nepoznatim ljudima. Pre nego sam postao ovo što jesam, maltene da nisam znao ni kako izgleda mikrofon! Pratio sam prvu i drugu seriju “Zvezde Granda“ i procenio sam da bi mogao da se prijavim na audiciju i da pokušam. Prijatelji su mi bili velika podrška jer su oni znali moje kvalitete.

            Prijavili ste se na audiciju u Nišu?

            - Niš sam odabrao zato što se taj grad nalazi na “mom terenu“. Uopšte sam sebi postavio pitanje da li ja to stvarno želim... Pobedila je volja za pojavljivanjem u javnosti i splet okolnosti da sam baš tog vikenda bio kod kuće. Znam da je bilo prijavljeno oko sedamsto kandidata i išlo se na 3 audicije. Ne znam tačno na kojoj sam prošao ali znam da sam čekao pet meseci da bi dobio poziv od “Granda“.

            Šta se promenilo u vašem životu od kada ste ušli u muzičke vode?

            - To pitanje mi je često postavljano. Čitav životni tok mi se izmenio. Od toga da sam bio anoniman,  do toga da su mi se mnoga vrata otvorila! Samopouzdanje mi je mnogo veće, nestala je trema koju sam imao ranije i  sve je sada drugačije.

            Šta trenutno radite u velikoj produkcijskoj muzičkoj kući kakva je “Grand“?

            - Najviše se radi na repertoaru. Uče se pesme, stare, nove čak i zabavne. Još nemamo ekipu ljudi koja radi posebno sa svakim pevačem zato što još uvek nastupamo pod nazivom “Zvezde Granda“. U decembru će svako dobiti svog menadžera i tim koji će raditi na izgradnji karijere. Nadam se da će u decembru početi snimanje cd-a. Konkretno, u mom slučaju to bi značilo početak prave muzičke karijere.

            Vi ste pevač, ali vaši obožavaoci znaju da planirate da se bavite i hotelijerstvom?

            - Kraj iz koga dolazim, jug Srbije, Grdelica, prilično je poznat po ugostiteljskom zanatu. Veliku ulogu u odabiru smera mog školovanja imao je moj stric koji je vlasnik restorana “Kod Dinče“ na Srebrnom Jezeru. Dobro je razvio posao i recimo da mi je to  neka sigurna karta nakon školovanja.

            Kako vam se na prvi pogled svidela atmosfera lokala u Starčevu u kome ćete nastupiti?

            - Vidim da je lokal pun što je dobar znak za dobru zabavu. Odmah po izlasku iz automobila sačekala me je  grupa obožavatelja koja je htela da se fotografiše samnom, vidim da ima dosta ljudi ispred kafea “Pečurka“ koja će nastup gledati spolja. Priredili ste mi dobar doček i ja ću vama dobru zabavu! Želim da pozdravim sve Starčevce i ljude iz okolnih mesta koji su večeras prisutni.

Goran Milošević

Uz čašicu razgovora

Dane Jović – pionir rokenrola u Starčevu

            Tragajući za počecima rok zvuka u našem mestu, uz čašicu razgovora sa jednim od pionira starčevačke rok scene, Danetom Jovićem, saznali smo kako je sve počelo...

            Za početak organizovane muzičke aktivnosti u Starčevu, može se smatrati druga polovina šezdesetih godina prošlog veka, kada su igranke održavane u Sali kafane “Avala“ (današnja “Opatija“). Međutim, igranke su bile održavane i u maloj sali Doma kulture (današnji lokal “Plato“) i trajale su do nekoliko sati iza ponoći.

            Kako je izgledala Vaša mladost i kada ste počeli da svirate?

            - Krajem 1965. godine, okupili smo se: Milinko Crvenković, Blaž Bindža  i ja i poceli smo da vežbamo na instrumentima koje smo kupili od pančevačkih muzičara (grupa “Kings“). Ja nisam bio neko ko je imao veliko muzičko obrazovanje, ali sam umeo da nastupim kao zabavljač. Bio sam krajnje kontroverzan, često su me oponašali i važio sam za najboljeg plesača u Starčevu. Nosio sam dugu kosu, diktirao modne trendove u selu donoseći pantalone “na frulu“, zatim čuvene “zvonarice“, a prvi sam i nosio teksas pantalone, farmerke, kasnije sam počeo da se bavim i krojačkim poslovima. Šio sam muške pantalone, jeleke i drugo. Probali su to i drugi, ali su to šablonski radili. Imao sam brojne mušterije, koji su ponekad čekali u redu, pred kućom.

            Koji instrument ste svirali i kako se zvao vaš bend?

            - Svirao sam bubnjeve, Milinko je svirao ritam gitaru, a Bindža bas. Imali smo jednog, pridruženog člana iz Pančeva. On je bio “savetnik“ i vokal u bendu. Interesantno je da bend nije imao ime, a nismo imali vremena ni da smislimo neko odgovarajuće, s obzirom na to da nismo dugo opstali kao muzičari.

            Gde ste nastupali?

            - Imali smo dva nastupa u Domu kulture tokom 1966. godine, u Maloj sali, u kojoj smo svirali repertoar “Bitlsa“ i “Rolingstonsa“. Ja sam često umeo da improvizujem i soliram tokom nastupa, da ubacim nešto novo. Za to vreme, muzika koju smo svirali, nije bila poznata niti su je šire mase odmah prihvatale. Ipak, ono što je sigurno jeste da su majke, tetke, ujne i babe, koje su bile redovna pratnja devojkama na igrankama, bar na trenutak ustuknule pred novim zvukom i nisu se zadržavale u blizini svojih “štićenica“.

            Vi ste stekli svetsko ime u oblasti naivnog slikarstva?

            - Pored toga što sam dobro plesao i svirao, kasnije sam postao slikar naive i moje slike, gotovo da su obišle svet, a bio sam zaposlen u  hotelu “Jugoslavija“ početkom sedamdesetih godina.

            Poznati ste i po tome što ste napravili prvu gitaru "daščaru"...

            - Da, upotrebio sam dva magneta, vibrator i obrađenu dasku, pripremljenu u preduzeću “Konstruktor“. Na toj gitari sam svirao, mada sam imao i drugu gitaru. Jedan deo muzičkih instrumenata bio je kod mene, pa sam po malo vežbao, inače sam zvanično svirao bubnjeve. Kasnije sam odustao od plana da napravim još jednu gitaru jer je bilo teško napraviti vrat i odrediti rastojanje za pragove...

            Kada je bend prestao da svira?

            - Tokom 1966. godine, Milinkov rođeni brat je tragično nastradao i bend sporazumno prestaje da radi. Na jednom sastanku smo se okupili i tada je Milinko izjavio da ne bi više svirao, zbog žalosti, Bindža je rekao da planira put u Nemačku, a ja sam slego ramenima i pomirio se sa činjenicom da je došao kraj. Kasnije je došla druga generacija rok muzičara i oni su bili daleko uspešniji i bolji od nas, ali od nas je sve krenulo.

Darko  Ješić

KRISTINA STOKIĆ, FRIZER

Imaću svoj salon

            Kristina Stokić rođena je 1989. godine, a do svoje jedanaeste godine živela je u Dolovu. Nakon toga seli se u Starčevo gde i danas živi. Završila je srednju frizersku školu u Beogradu, a trenutno je bez zaposlenja. Međutim, Kristina ima svoje “redovne“ mušterije kojima održava frizure u kućnim uslovima, a radila je i u nekoliko frizerskih salona kako bi stekla dodatno iskustvo. Želja joj je da jednog dana otvorila sopstveni frizerski salon i nastavila da radi posao koji je zavolela kao dete i puno truda uložila da bi došla do frizerske diplome.

            Reci nam nešto o periodu kada si se doselila u Starčevo?

            - Po završetku 5. razreda osnovne škole sa majkom, koja je inače Starčevka i bratom iz Dolova preselili smo se  u Starčevo gde smo brat i ja nastavili školovanje. Privikavanje na novu sredinu deci uglavnom ne pada teško, a ja sam već poznavala Starčevo jer smo ga redovno posećivali. Nekako sa polaskom u šesti razred u meni se rodila želja da jednog dana postanem frizer. Na kraju mi se želja ispunila; završila sam frizersku školu i nemam nameru da radim bilo koji drugi posao.

            Sećam se da sam nailazila na neslaganje majke i nekih rođaka, koji su govorili kako bi trebalo da završim školu za neki kancelarijski posao, jer,  kao frizer, ceo dan ću provoditi na nogama. Ipak, bila sam uporna i radiću ono što stvarno volim.

            Posle zavrešenog 8. razreda čvrsto si odlučila da upišeš Srednju frizersku školu?

            - Godinama me je držala ta želja da bi mi se san na kraju ispunio. Upisala sam Srednju frizersku školu “Vožd“ u Beogradu koja se nalazi na Voždovcu.  Zamislite kolika je to želja bila kada sam za 3 godine školovanja morala da menjam tri prevoza do škole! Najteže je bilo u zimskim uslovima  stići na vreme, uklopiti tri prevoza, a zna se koliko javni saobraćaj kasni zimi... Mislim da je takođe jedinstven slučaj sa ovom Školom taj, što se u samoj zgradi Škole na prvom spratu nalazi dom za maloletničku delikvenciju. Teži prestupnici bi po sticanju punoletstva bili prebacivani u zatvor a neki od stanara doma su takođe išli u frizersku školu.

            Da li ste vi kao redovni učenici dolazili u kontakt sa osuđenicima delikventima?

            - Iako su oni imali posebna odeljenja bili smo u svakodnevnom kontaktu sa njima. Njima je bilo zabranjeno da kontaktiraju sa nama, a nama je bilo savetovano da ih se klonimo. Kao i svi nestašni tinejdžeri, kršili smo pravila. Kako u dvorištu škole gde smo svi zajedno nekoga izbegavati? Između nekih “osuđenika“ i redovnih učenika su se čak dešavale ljubavne veze! Jedna devojka koju sam upoznala je ubola nožem neku babu pa je tako završila u Domu, jedna je pak osuđena zbog krađe bostana, naravno da se zbog krađe lubenice ne ide u “dom“ sigurno je tu bio neki veći prekršaj, koji je prikrivala ili je pravila toliko problema pre te krađe da je jedino rešenje bilo osuditi je kao maloletnog delikventa. Dešavale su se i tuče između dveju strana ali prošli smo sve to, nije se puno razlikovalo od drugih srednjih škola osim što smo morali da budemo malo više oprezniji. Šta više,  to je bio dobar “trening“ za dalje u životu.

            Po završetku školovanja zaposlila si se u nekom frizerskom salonu?

            - U frizerskim salonima sam uglavnom radila dok sam išla na praksu. Jedno vreme u Starčevu, kod “Goge“ zatim u Pančevu kod “Dragane“, “Cece“.. Jedno vreme sam bila na praksi kod poznatog modnog frizera Aleksandra Kapriša. Od njega sam dobila ponudu da posle tri do 6 meseci ostanem da radim u njegovom salonu. Mislim da mi je jedina greška koju sam uradila ta što nisam prihvatila tu ponudu. On frizira mnoge zvezde sa domaće estrade, jedna od njih je Jelena Karleuša, mogla sam daleko napredovati u ovom poslu. Valjda mi je dosta bilo Beograda i putovanja, htela sam malo da odmorim posle škole i eto me, još nigde ne radim. U toku su pregovori sa jednom osobom koja treba da otvori novi frizerski salon u Starčevu. Po svemu sudeći počeću tu da radim pa će Starčevci moći da me vide na delu.

            Kakvi su ti planovi za budućnost, možda sopstveni frizerski salon?

            - Za sada ne razmišljam o tome ali naravno da imam planove. Mislim da sam još suviše mlada da bi se upustila u tu avanturu. Moraću da se “kalim“ još bar desetak godina po raznim salonima. Za tri godine školovanja nisam mogla da naučim sve o frizerskom zanatu, kroz posao to ću sigurno uspeti. Našlo bi se nekih sredstava da sad otvorim salon, to su mi predlagali ujaci, ali ja još nisam spremna. Tamo negde u tridesetoj godini života otvoriću svoj salon, do tada ću steći potrebno znanje i iskustvo sigurna sam da ću istrajati u tome jer ovo je posao koji ja volim.

Goran Milošević

Jagoda i Bogovid Veselinović, Starčevci

Pedeset godina braka!

            Skoro da nije zabeležena nijedna misao najučenijih i najmudrijih veličina ljudskog roda u bilo kom vremenu, a da se spori filozofija koja govori da je porodica najosnovija i najvažnija društvena ćelija. Ipak, veoma je retko ta ćelija savršena u svom praktičnom postojanju. Svedoci smo raznih priča, kako onih srećnih, tako, na žalost, i onih drugih... Brak kao temelj zdravog porodičnog jezgra danas je veoma ugrožen. Sve je manje onih koji se mogu pohvaliti skladnim suživotom, a tek koliko je onih sa tako “zlatnim“ jubilejom!

            Ali, da sve nije tako crno, 17. juna leta gospodnjeg, pobrinuo se bračni par Veselinović: Jagoda i Bogovid, proslavivši pedesetogodišnjicu braka, u narodu poznatu kao “zlatna svadba“.

            Jagoda, rođena Radonić, svet je ugledala 20. maja 1939. godine u selu Alabak, opština Podujevo, od majke Mileve i oca Bogdana, kao peto dete (sve četiri su bile prethodne bile su ćerke!) od ukupno devetoro, a Bogovid je rođen 30. decembra 1932. godine u selu Batote, opština Brus, od majke Dobrinke i oca Đorđa, kao prvo od, (verovali ili ne?!) opet, devetoro dece! I tako, od pomenutog 17. juna 1958. godine kada su se u Starčevu obećali na ljubav i vernost, već 50 godina to obećanje jednako drže. Zlatna svadba podrazumeva i zlatnu decu -  Snežanu (49) i Milorada (43), iza kojih je stasalo “obilje“ unuka, a bogami i praunuka! Snežana, udata Čolović, diči se - Srećkom, Srđanom i mezimicom, Vidosavom, dok je Milorad potpuno muški “nastrojen“ - Lazar, Đorđe i Marko! Na kraju, tu se već šepuri i praunuka - Srećkova kći Anastasija. Vredno je pomena da su zlatni supružnici, danas penzioneri, radni vek pošteno odradili - Jagoda kao kurir u petrohemijskom postrojenju VSM, a Bogovid u “Staklari“, na peći broj jedan.

            Kako su Jagoda i Bogovid provodili detinjstvo?

            Jagoda: - Išla sam u školu udaljenu 10 kilometara od kuće, gde sam završila 4 razreda. Moja porodica se bavila poljoprivredom, pa sam i ja učestovavla u tome tako što sam uglavnom čuvala ovce. Pošto su prvih petoro dece bile ćerke, kum je predložio, misleći da je po sredi neki maler, da otac nađe drugog kuma, na šta je on rekao - “bolje srećne ćerke, nego nesrećni sinovi“. Pored čuvanja stoke pravila sam lopte od kravlje dlake, družila se sa Šiptarkama, a sveukupno - detinjstvo je bilo skromno, ali veoma lepo.

            Bogovid: - Bio sam najstariji u porodici koja je pored mene brojala još osmoro dece. Pošto je otac dugo vremena proveo u zarobljeništvu u Nemačkoj, tih ratnih godina izuzetno smo oskudevali, da ne kažem gladovali. Pamtim da smo, maltene, jeli samo suvu proju. Bila je toliko suva da smo je mi deca, da se ne bi podavili, umakali u izvor, da bi bila sočna. Bilo je veoma teško prehraniti stoku, pa sam neretko morao da skidam takozvani brs sa bukava. Jednom sam doživeo i veoma težak pad sa visokog bukovog drveta, na sreću bez većih posledica.

            Dolazak u Starčevo..

            Jagoda: - Dosleili smo se 1954. god. i to u kuću veoma bogatog Laze Bubeke u Baštenskoj ulici. U početku mi je bilo veoma teško pa sam želela da se vratim u zavičaj. Sve mi se, nekako, neprijatno osećalo na vlagu. Rit se nestvarno belo od gusaka, pa je delovalo kao da je pao sneg.

            Bogovid: - Zbog teških uslova života odlučio sam da napustim Batote. Moj otac je poznavao mog budućeg tasta, čak mi je preporučio da se, ako zatreba, obratim Bogdanu u Starčevu. Na početku sam radio sve i svašta, snebivao se po raznim ambarima, da bi se veoma brzo zaposlio u “Utvi“.  Kasnije, zbog male plate prelazim u “Staklaru“, gde ostajem sve do penzije.

            Upoznavanje...

            Jagoda: - Bogovid, ili kako sam ga zvala - Vesa, stanovao je kod komšije u ambaru sa još šest-sedam nadničara. Jednom prilikom sam nabrala kruške i jabuke i ponudila, kako i dolikuje, umorne radnike voćem. Danas mi unuci u šali govore da je to bila Evina jabuka. Ali, u početku nisam razmišljala o udaji, jer mi je “Adam“ bio suviše nedostižno lep.

            Bogovid: - Ponuđenu jabuku sam sa zadovoljstvom prihvatio, a zauzvrat preko kolege poslao sam kesu bombona. To je bio moj prvi znak interesovanja, a najviše mi se dopalo njeno vaspitanje. Jer, posmatrajući kako se njeni roditelji besprekorno slažu, zaključio sam da je to ključni momenat za dobar brak. Bilo je po onom - gledaj majku, biraj ćerku!

            Zbližavanje...  

            Jagoda: - Videla sam da je dobar po duši, ali uz to i siromašan. Ipak, to ni najmanje nije smetalo, jer sam videla koliko je vredan i da ćemo sve stvoriti sa naše četiri ruke. 

            Bogovid: - U to vreme stanovao sam kod njene sestre, koja je “urgirala“ za neku drugaricu. Ja sam je presekao rečima - “Šta će mi ona, kad imaš sestru!“.

            Spoj...

            Jagoda: - Već sam povremeno izlazila na igranke s Vesom i, naravno, s majkom, što je u ono vreme bilo neizbežno. Igrao se valcer, okretne igre, ali i kolo. Vesa nije neki igrač. Glavni kolovođa za igru bio je Zdravko Konjušar. Ja sam najčešće igrala s Milivojem Brajkovićem i Đorđem Gulanom. Dotle je Vesa sedeo s mamom. Takođe, odlazili smo i u bioskop, a najradije se sećam filma “Lepa mlinarka“ sa Sofijom Loren, kao i mnogih vesterna.

            Bogovid: - Rušili smo zid kod njenih, a ja sam spontano  iskoristio jednu priliku i ponudio da se uzmemo. Posle nekih mesec da došao sam s mojim tadašnjim gazdom kuće u kojoj sam stanovao. On je tresnuo litru rakije na sto uz reči - “Ovaj hoće da ti bude muž!“. Sedeći pod fenjerom, oboje smo tražili senku da se sakrijemo od stida. Ipak, skupio sam hrabrosti da ponovim čika Bogdanu ono što je već rekao gazda Živa, tj. da bih želeo da mu budem zet! Budući tast se okrenuo prema ćerci rečima - “Ja ti ne branim, ali udaješ se za siromaha, znaš da imaš brata!“. Ona je na moju veliku sreću pristala i dodala - “Ja ću, tata da prosim, ali bratu neću ništa da dirnem!“.

            Veridba...

            Jagoda: - Posle nedelju dana smo se verili. Jednom smo se vratili iz bioskopa i zapucali pravo u njegov stan i tu se skrasili.

            Bogovid: - Kasnije je nas je njen otac vratio u njenu sobu i tu smo bili godinu dana. Uz pomoć čika Ljuba Živkovića, našli smo plac za našu kuću.

            Kuća, porodica...

            Jagoda: - Čim smo se uzeli želela sam decu i naredne godine rodila se Snežana. Iste godine napravili kuću od ćerpiča, koja je i danas veoma kvalitetna.

            Bogovid: - Posle 6 godina rodio nam se i Milorad. Snežana je imala peh da posle petnaest godina ostane bez supruga, ali, na sreću, deca su joj jako dobra i puna pozitivne energije.

            Život u dvoje...

            Jagoda: - Bilo je i ovog i onog, ali je na kraju razum pobeđivao. Uvek smo bili jedno drugogom oslonac i kako je vreme odmicalo bivali smo sve bliskiji. Mnogo mi je značio kada mi je sestra Milinka stradala 1970. godine u udesu posle prevrtanja traktora. Bio je jako pažljiv, i sačuvao mi je pamet.

            Bogovid: - Uvek je imala razumevanje za moju familiju. Odškolovali smo moja tri brata. Šta god je mogla - davala im je. Kasnije, kada smo odlazili na slavu Svetog Luku oslovljavaju je sa “majko“. Čudno je to - kada ona ode u Batote, posle mnogo dana suše - padne kiša!

            Proslava zlatne svadbe...

            Jagoda: - Nisam navikla na neki luksuz. Spremila sam ručak, skupilo se dvadesetak najmilijih, bilo je puno cveća, a Srećko doneo originalan poklon, - dve čaše - dve krigle za rasploženje. Dirnulo me., jer sam im stalno napominjala kako smo počeli sa dve čaše. Žao mi je što zet nije među nama...

            Bogovid: - Malo sam dao sebi oduška, jer pedeset godina nije šala! Trebslo je to izdržati (smeh)! Malo sam i “potegao“, bogme i malko više pa sam morao i da odmorim...

            Kako do zlatne svadbe?

            Jagoda: - Bitno je obostrano razumevanje. Oboje smo tolerantni za razliku od današnjih generacija. Otvorenija sam i vesela...

            Bogovid - A ja sam pomalo prek, ali brzo popustim!  Ipak, kada misli da je nešto važno ona to i istera. Tako me je naterala da zajedno idemo na roditeljske sastanke. Dok je ona veoma pokretna osoba, ja ne bih mrdao od kuće.

            Život u Starčevu, danas?

            Jagoda: - Volimo svoj kraj i ne bi ga više menjali. Zadovoljni smo i odnosima s komšijama. Nikad nismo tuženi, niti bili na sudu, čak smo sprečili tri požara u komšiluku...

            Tako zbore zlatni supružnici, svetao primer za sve nas, kako održavati i uživati u porodičnom životu svih pedeset godina. I, ne samo da uživaju, već i deluju zaljubljenije nego ikad.

            Na kraju Jagoda i Bogovid, poručuju sugrađanima:

            - Činite dobra dela i to će vam se vratiti. Pravite ustupke i gledajte kako da “ugasite požar“ ako se pojavi, jer za dobar brak mora se dobro potruditi i boriti.

Jordan Filipović

 Vrh strane