Kultura

KONCERT FOLKLORNOG ANSAMBLA DOMA KULTURE

U nedelju 22. juna u Velikoj sali Doma kulture održan je koncert dečijeg i prvog ansambla Doma.             Najmlađi članovi škole folklora publici su se predstavili pesmom “Zeleni se jagodo“, a odmah zatim nastupili su sa koreografijom “Al su lepe starčevačke seke“ i igrama iz Starčeva. Igre iz Šumadije i Pomoravlja izveo je prvi ansambl, a splet narodnih melodija izveo je solista na fruli Vasa Petrović, uz pratnju orkestra.             Splet dečijih igara i pesmu “Ja posejah lubenice“ ponovo je izveo najmlađi ansambl, a na bini su se naizmenično smenjivali dečiji ansambl i prvi, da bi publiku oduševili nastupi Tamare Potić uz pesmu “Magla padnala“ i Marine Kozačenkov sa pesmom “Teče Dunav“.             Stručni rukovodioci škole folklora i dečijeg ansambla su Sandra Kovačević, a omladinskog ansambla Nikola Paulić, dok je rukovodioc orkestra  Branimir Veljić. G. Milošević

Rokenrol u Starčevu

Rokeri vežbaju za nastup

San nagoveštava ostvarenje. Tako bi se moglo nazvati ono što grupa starčevačkih muzičara i novinara namerava da ostvari ovog leta u okviru “Dana druženja“. Naime, u subotu, 21. juna, u svečanoj sali Mesne zajednice okupila se grupa starčevačkih muzičara koji su gradili četrdesetogodišnju rok scenu u našem mestu.

Na sastanku, kojem su se odazvali pioniri starčevačkog roka: Nikola Poljak, Pera Poljak, Slobodan Tomić i Pera Aća, sa jedne strane i generacija mlađih muzičara, među kojima Goran Restak, Miljan Nedić, Slobodan Stanišić i ostali, bile su aktuelne dve teme.

Ono što je potpisnik ovih redova stidljivo nagoveštavao tokom prošlogodišnjeg feljtona o starčevačkom rokenrolu, ostvaruje se tako što je velika rok svirka zakazana za 2. avgust. To podrazumeva naporan rad samih muzičara, ali i koordinatora ovog značajnog poduhvata. Tako su Goran Milošević i Dalibor Adamov, kao tehnički operativci, ponudili usluge u vidu obezbeđivanja prostorija u Kreativnom kulturnom klubu i probnom prostoru grupe “Bluz delivers“, u svim terminima, po dogovoru. Zatim, sva oprema (muzički instrumenti, pojačala, mikrofoni i ostalo, čime Kreativni kulturni klub raspolaže, takođe su stavljeni na raspolaganje muzičarima. Čak, ako bude bilo potrebe, starijim bendovima, neko od aktuelnih muzičara biće na raspolaganju kada je reč o ispomoći na samoj svirci. Ovaj, slobodno možemo reći najznačajniji muzički događaj u Starčevu, biće održan ispred lokala “Plato“, uz svesrdnu pomoć Mrijana Vukosavljevia, vlasnika “Platoa“.

            Probe su već zakazane i ovih dana se uveliko vežba...

            U srdačnom razgovoru, punom emocija, pomešale su se sve generacije starčevačkih rokera i pozitivna energija neumitno struji. To samo nagoveštava dobar zvuk i stare - nove melodije, koje ćemo slušati 2. avgusta ispred Doma kulture.

            Drugi deo priče, ali paralelno sa prethodnom, jeste i dugo najavljivana knjiga “Roker iz Neolita“. Nesumnjivo, veliki je rizik obećati, ali opet, reklo bi se da je realno očekivati da iste večeri, na istom mestu, pre početka svirke bude promovisana knjiga koja govori o ovoj muzici u Starčevu. Počev od marta meseca 2007. godine (SN broj 156), družeći se sa prijateljima muzičarima, potpisnik ovih redova je došao na ideju da počne sa radom na ovoj, vrlo zanimljivoj i za naše okvire značajnoj temi. Naravno, ovo nije originalna ideja. Neki ljudi pre, imali su nameru da zabeleže, za današnje i buduće generacije, priču o razvoju roka u Starčevu, pre svih Rade Stanković, koji je pružio veliki broj informacija i pomoć oko izrade feljtona. Knjiga je u pripremi, skoro da je dovršena, a ostali su samo tehnički detalji koji bi morali da budu završeni najkasnije do 15. jula, kako bi knjiga bila spremna za promociju 2. avgusta, u godini jubileja rokenrola u selu. Naime, kako je početak rok muzike u Starčevu vezan za 1968. godinu, onda ćemo u avgustu proslavljati četrdesetogodišnjicu ovog zvuka.

            To dugujemo svim generacijama i pojedincima koji su svedoci, ali i onima, koji više nisu sa nama, poput Franje Vlašića, najvećeg gitariste i muzičara kojeg smo uopšte imali (u čemu su podjednako svi saglasni), Mihaila Kolundžije, nekadašnjeg upravnika Doma kulture, koji je doprineo razvoju rokenrol muzike u Starčevu i opremio Dom kulture instrumentima. Zatim, nikada nećemo zaboraviti tragično nastradalog Marinka Tubića, jednog od majstora gitare u grupi “Sudar“, kao ni prerano preminulog Zorana Arsića, najboljeg bubnjara kojeg je Starčevo iznedrilo, a taj epitet “najbolji“, odnosi se možda i na ceo Banat.

            I najzad, ali ne i na kraju, zahvalnost dugujemo i onima, koji su ovu starčevačku rok bajku ispričali, onima koji su i danas aktuelni, kao i onima koji će nastaviti tradiciju.

Darko Ješić

ŽIVEO ROKENROL!

TREBA ZNATI

Ponašanje u crkvi

            Pravoslavna crkva je mesto osobitog prisustva Božijeg na zemlji. U crkvi se moramo ponašati sa strahopoštovanjem, da ne bi uvredili veličinu svetinje i da ne bi na sebe privukli gnev Božiji. Na službu bi trebalo da se stigne na vreme, pa čak i ranije. Kada se ulazi, treba se prekrstiti i pokloniti na ulaznim vratima hrama. Prilikom ulaska u crkvu muškarci skidaju kapu sa glave, a žene ulaze pokrivene glave i odevene saglasno svome polu, skidajući pre ulaska karmin sa usana. Odeća treba da bude pristojna za boravak u hramu.

            U crkvi se ne sme glasno govoriti, držati ruke u džepovima ili žvakati žvakaću gumu. Šetnju po crkvi treba svesti na najmanju meru. Sveće treba celivati i upaliti pre početka bogosluženja, a ako se nije stiglo na vreme, onda se to čini uz minimalno ometanje onih koji se već mole. U toku služenja zabranjen je razgovor, a pozdravi se međusobno vrše samo blagim naklonom glave. Kada se dođe u hram sa decom, treba znati da crkva nije dečije igralište i da decu treba primiriti koliko je god moguće. Uz hor ili pojce može se tiho pevati, ali da se ne bude glasniji od njih. U hramu može da se sedi u slučaju bolesti ili fizičkog premora ali i to u određenim delovima bogosluženja. U crkvu ne ulaze životinje ili ptice i ne unosi se oružje.

            Nedopušteno je šetati ili pričati u crkvi za vreme čitanja jevanđelja, pojenja Heruvimske pesme (iže heruvimi) i kanona Evharistije (od simbola vere do Oče naš). Isto tako nije poželjno da se u to vreme pale sveće i celivaju ikone. Kada bližnji ili bilo ko drugi u crkvi prekrši pravila ponašanja treba ga nenametljivo opomenuti, ali ipak proceniti situaciju da ne bi izazvali revolt i još veće uznemiravanje. Najzad, u crkvi treba ostati dok se bogosluženje u potpunosti ne okonča. Pre tog vremena može se otići samo u slučaju bolesti ili usled neophodne potrebe.

Protonamesnik

Zoran Maletić

SLOVO O VERI

Vaznesenje Gospoda Isusa Hrista

            Najznačajniji događaj u istoriji ljudskog roda jeste Vaskrsenje Gospoda našeg Isusa Hrista i kada bi morali da sa samo dve reči izrazimo suštinu naše vere onda bi to bile reči: Hristos vaskrse!

            Vaskrsenje Hristovo prvi su doživeli anđeli Božiji, o tome nam svedoči samo Sveto pismo. Jedan svetlonosni anđeo odvalio je kamen od groba i pokazao ženama mironosicama da je hristos već vaskrsao i ukazao im na prazan grob. Zatim je Marija Magdalena videla Vaskrslog Gospoda.

            Po crkvenom usmenom predanju Hristos se, ustvari, posle Vasrksenja javio najpre Bogorodici, da nju obraduje kao Majku, koja je najviše stradala gledajući svoga raspetog Sina na krstu.

            Gospod se javljao posle vaskrsenja 11 puta. Posebno je značajno javljanje nevernom apostolu Tomi, koji je posumnjao u Njegovo vaskrsenje, pa kad ga je opipao i stavio prste u rane Njegove, uskliknuo je: “Gospod moj i Bog moj!“, a Gospod mu je na to rekao: “Zato što si video, poverovao si! Blaženi će biti oni koji nevideše, a poverovaše!“. Tomina provera Hristovog vaskrsenja je opomena svima koji sumnjaju do kraja sveta i veka da je Hristos zaista vaskrsao. Međutim, Hristos nije zauvek ostao među ljudima, na zemlji, već se po Božijem promislu uzneo na nebesa. Ovo je važan momenat kojim Gospod pokazuje da svojim prisustvom ne želi da ograničava slobodu ljudi, već želi da mi sami svojom slobodnom voljom i istinskom verom budemo sigurni u Hristovo vaskrsenje.

            Četrdeset dana posle vaskrsenja učenici su se nalazili za trpezom. Tada im se Hristos ponovo javio i zapovedio: “Idite po svemu svetu i propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju. Ko poveruje i krsti se, biće spasen, a ko ne poveruje, biće osuđen“ (Mk. 16, 15-16).

            Kada je svojim učenicima izdao zapovest o misijskom radu i obećao im duha Utešitelja, poveo je svete apostole i presvetu Bogorodicu na Maslinsku goru, koja se nalazi blizu Jerusalima. Na Maslinskoj gori, Hristos je podigao ruke i sve ih blagoslovio, a zatim se na očigled svih njih počeo uznositi na nebo. Tako se Gospod Isus hristos, završivši delo spasenja, vratio Bogu Ocu na nebesima.

            Učenici su se i dalje divili onome što su videli. Još uvek su gledali u visinu, u onom pravcu u kome se Gospod Isus Hristos ispred njih uzneo na nebo. Dok su oni pogledom tražili vaznetog Gospoda, priđoše im dva anđela i rekoše: “Što stojite i gledate na nebo. Ovaj Isus koji se uznese na nebo, opet će jednog dana iznenada doći, kao što ga videste da ide na nebo“ (Dap 1, 11).

            Svake godine naša Crkva obeležava ovaj događaj praznujući Vaznesenje četdesetog dana posle Vaskrsa. Taj dan se još zove SPASOVDAN, jer se toga dana završila Hristova uloga spasenja ljudi koja je bila vezana za njegov boravak na zemlji. Spasovdan se uvek praznuje četvrtkom. 

pripremio

Oliver Kalinović

veroučitelj i katiheta

VUKOVAC – radovi učenika OŠ “Vuk St. Karadžić“

Stvari i osobe koje ću pamtiti

            Bio je 13. maj 2008. godine. Još samo trinaest dana provodim sa drugarima u školi... Osam godina kao osam dana je prošlo...

            Pitali ste me šta ću pamtiti?! Sve ću pamtiti, prvenstveno prijatelje iz razreda, bez izuzetaka, i van njega. Nastavnike, svakog na svoj način, radnike koje se trude da nam ulepšaju boravak u školi. Školu kao ustanovu i sve lepe i ružne uspomene koje nosim iz nje....

            Od 1. septembra 2000. godine do 30. maja 2008. godine, postoji i postojaće naša mala družina 8/2.. O svom razredu mogu slobodno da kažem da je to hrabra četa odmetnika od “Momčinog zakona“. Ne želim nikoga da izdvajam, jer su oni svi dobri ljudi, što je najbitnije, i nose nešto posebno u svojim srcima. Možda ne volimo da učimo, i pomalo smo lenji, ali nama je škola pružila i nešto drugo, prijatelje. Sem stečenog znanja, stekli smo prijatelje, nije nas razredni učio samo matematici, učio nas je i o životu, praštanju, međusobnom pomaganju. Pravi prijatelji su kao detelina sa četiri lista. Teško ih je pronaći, a kada ih  pronađemo srećni smo, ja sam pronašla mnogo ovakvih detelina. U razredu ima i umetnika, onih koji lepo crtaju, sviraju, plešu, onih koji dobro igraju košarku, odbojku, fudbal, a ima i onih koji treniraju streljaštvo. Tu su i oni koji stalno izmišljaju nove šale, fore i fazone i iskreno časovi nekada ne bi bili zanimljivi bez njih. Nekada smo kao razred nepodnošljivi, prelazimo sve granice, i ako nam nije do učenja, pretvorimo čas u haos, Nadam se da nam to nijedan nastavnik neće zameriti. zajedno smo prošli kroz mnogo toga (lepog, ružnog...), sticali nova iskustva, tešili se međusobno, delili savete jedan drugom, proslavljali zajedno rođendane, pevali, plakali. Jednostavno, ne mogu da zamislim da ću sutra pisati pismeni iz srpskog kod druge nastavnice u drugom okruženju. Osnovna škola je kamen temeljac u daljem školovanju, u našem slučaju biće to čvrsti bedem, a ne kamen spoticanja. Nastavnicima za svu brigu, znanje o prijateljstvo koje su nam pružili odužićemo se najbolje tako što ćemo u životu postati neko i nešto, i da saznaju da im se sva muka isplatila...

            A što se tiče drugara, sigurna sam da nećemo zaboraviti jedni na druge, ono što smo jedni drugima zacrtali u srcima, ipak neke stvari se ne zaboravljaju!

            Drugari želim samo da uvek znate, da vas voli vaša drugarica!

Jovana Kosanović 8/2

Najdraži kutak na svetu

            Svi mi imamo neko mesto, neki ćošak u kojem možemo da se sakrijemo od lica drugih ili da tu često provodimo vreme. Tako i ja.

            Moja soba je baš takvo mesto. Zidovi su beli, a krevet, tepih, zavese, prekrivač za krevet, jastučići i lajsne na zidu su crvene boje. Ona se nalazi pored sobe moje sestre. Kada uđete, prvo što ćete uočiti je veliki prozor. On je nešto posebno. Svako jutro, čim izađe Sunce, beli zidovi moje sobe pocrvene. Napolju se vide seoske kuće, velika bašta moje bake i jedna ogromna breza. Sa desne strane se nalazi polica na kojoj držim šminku koju ne koristim baš često, moje omiljene diskete, stare časopise i spomenare. Do police se nadovezuje radni sto i kompjuter, a sa leve strane prozora je moj krevet. Po njemu se razbacani jastučići i plišane igračke koje obožavam. Kod kreveta je ormar izlepljen raznim posterima stranih pevača i pevačica do naših glumaca. Kada je jako hladno, tu je bela grejalica, prčvršćena za zid. Često mi dolaze drugarice, ali nijedna ne sedne na stolicu ili krevet, svi uvek sednemo u ćošak kod police, pričamo i razgledamo moje spomenare. Ponekad slušamo muziku ili gledamo film.

            Ja, ipak, kad sam sama, jednostavno legnem na krevet, stavim slušalice i razmišljam o svakakvim stvarima koje vole devojčice. Tu se osećam najbolje i svi mi kažu da je soba “super“. I ja tako milslim. Ustvari, mislim da je ona najbolji kutak u kojem se može sakriti svaka tajna i gde se možeš najbolje opustiti i odmoriti. Ma, ja moju sobu ne bih menjala ni za šta!!!!

Jelena Zdešić 6/3

 Vrh strane