Intervju

GOST “STARČEVAČKIH NOVINA“

Renato Henc, “zvezda Granda“

             Starčevci su nedavno mogli u kafeu “Pečurka“ da uživaju uz zvuke pesama koje je izvodio Renato Henc, jedna od vodećih “zvezdi Granda“. O Renatovoj popularnosti govori i činjenica da je odmah po dolasku u Starčevo, već na parkingu pozirao i fotografisao se sa meštanima i slučajnim prolaznicima koji su ga prepoznali. Pred njegov nastup, razgovarali smo o njegovoj karijeri i planovima.

SVIRKA U ''PEČURCI'': Renato Henc u pratnji Miljana Nedića

Recite našim čitaocima nešto o samim početcima Vašeg bavljenja muzikom?

            - Muzikom se bavim od malih nogu, ali neki ozbiljniji rad datira od moje četrnaeste godine. Veliki doprinos tome imala je  moja porodica čiji su pojedini članovi poznate svetske zvezde. Talenat sam verovatno od njih genetski nasledio... Moji prvi koraci u svetu muzike su bili u polju pop-rok kulture.

            Dali ste imali uspeha baveći se pop-rokom?

            - Sa bendom “Monaliza“ osvojio sam drugo mesto na zaječarskoj Gitarijadi, jednom prilikom smo svirali kao predgrupa bendu “Leb i sol“. Sasvim solidno smo prolazili. Čak smo radili i neke snimke za jednu stranu muzičku kuću ali je tadašnje bombardovanje Jugoslavije sve poremetilo. Snimak je završio kod mene u fioci i nikada nije ugledao svetlost dana. Rok jeste dobra muzika ali to je samo jedan pravac, shvatio sam da muzika nema granice.

            Bilo je pokušaja da se bavite operskim pevanjem?

            - Moja baka Đurđevka Čakarević, devojačko Henc, bila je vodeći mecosopran 1968. godine u staroj Jugoslaviji. Bila je čak Titov omiljeni operski pevač, preminula je 2006. godine i sahranjena je u aleji velikana u Beogradu. Da, oprobao sam se i u tom muzičkom pravcu. Zabranjeno mi je bilo da slušam bilo koju muziku sem časova moje bake. Sećam se da mi je rekla da imam veliku sreću što sam njen unuk, pa je htela da napravi od mene operskog pevača. Eto probao sam, problem je bio što nisam mogao da se “manem“ druge muzike. Moje viđenje muzike nije samo jedan muzički pravac,  oprobao sam se i u džezu, pa eto vidite kojom se trenutno  muzikom bavim...

            Da li se sećate koliko je bilo kandidata na audiciji za “Zvezde Granda“ ?

            - Ne znam tačan broj ali znam da je bilo u pitanju nekoliko hiljada ljudi. Audiciju je u početku prošlo dvesta kandidata. U drugom krugu sto, pa šezdeset i na kraju četrdeset kandidata. Konkurencija je bila zaista jaka. Zanimljivo je bilo da su među kandidatima bili i neki poznati ljudi sa srpske estrade. Nastupili smo pred  jakim žirijem “Grand produkcije“ da bi na kraju bilo izabrano dvadeset dvoje ljudi koji su ušli u projekat “Zvezde Granda“ među kojima sam i ja.

            Trenutno ima jedanaest zvezda...

            - Dvadeset  dvoje “zvezda Granda“ je ušlo u treći krug. Kandidati su bodovani, da bi nas na kraju ostalo jedanaest koji smo potpisali ugovor sa “Grandom“ i idemo dalje. Bez obzira što je meni pripalo deseto mesto, mislim da to više nema veze, bitno je ko koliko radi i koliko privređuje, a publika je ta koja najbolje boduje.

            Kakva iskustva imate sa gostovanja u manjim naseljenim mestima?

            - Uopšte mi nije bitno da li nastupam u gradu ili manjem mestu. Iskustva iz manjih naseljenih mesta imam još od bavljenja rok muzikom, pa i sad su česti nastupi u takvim sredinama. Bitno mi je da  ljudi koji su došli na moju svirku odu kući sa dobrim utiscima.

            Da li bi ste za kraj rekli nešto što niste imali prilike da kažete u drugim medijima?

            - Pa evo reći ću vam jednu informaciju koju nisam rekao nijednom mediju. Imate čast da je prvi prenesete! Sviđa mi se to što ste seoski list sa petnaest godina tradicije, to znači da vredite... Elem, radi se o tome da sam napravio jednu pesmu još 1989. godine, na tekst koji je uradio moj otac, poznati muzičar Mirko Čajić. Pre mesec dana pesma se na moje ime, moju adresu, preko nekih ljudi našla na muzičkom festivalu u Herceg-Novom, gde je u finalnoj večeri zauzela treću poziciju. Zbog toga sam imao neprijatnosti u “Grandu“ sa menadžerom Bobanom Milanovićem,  pošto sam pod ugovorom sa tom muzičkom kućom i ne smem da radim ništa bez njihovog znanja. Radi se o tome da meni “Grand“ radi neki drugi muzički pravac i karijeru... Situacija se posle dva sata razgovora smirila i sad je sve u redu. Na jesen izlazi novi album sa hit pesmom “Jedan kroz jedan“ koju je takođe uradio moj otac Mirko Čajić, ali ovoga puta je sve legalno i iza cele priče stoji “Grand produkcija“.

Goran Milošević

IVAN NIKOLIĆ, FUDBALER

Igranje, pa treniranje

            Ivan Nikolić rođen je 1976. godine u Pančevu. Osnovnu školu je završio u Starčevu, a dalje obrazovanje nastavio u pančevačkoj Mašinskoj školi.

            Po završetku školovanja, sticajem okolnosti, morao je da se prekvalifikuje na druge aktivnosti, na polju grejanja i klimatizacije. Danas Ivan vodi prodavnicu mešovite robe i servis za grejanje i klima uređaje.

            Ivan je u  Fudbalskom klubu “Borac“ započeo karijeru u najmlađim kategorijama igrača - u timu “petlića“. Danas je kapiten prvog tima i nikada nije napuštao matični klub. Jedno vreme je trenirao upravo onu ekipu starčevačkih fudbalera u kojoj je i on sam počeo, a zbog poslovnih i porodičnih obaveza nije mogao da nastavi kao trener. Ali, kaže da će po završetku aktivnog igranja fudbala njegova sportska aktivnost biti u ulozi trenera.

            Recite nam nešto o početku bavljenja fudbalom?

            - Fudbal sam zavoleo od malih nogu ali aktivno se njime bavim od devete godine. Prvi trener mi je bio nastavnik Boško Đorđević, a od desete godine “petliće“ u kojima sam igrao preuzima trener Zoran Pejić i Milan Matić Milan Žiža koji nastavljaju sa njima da rade dalje. Taj period razvoja jednog fudbalera je vrlo važan jer u pionirskom uzrastu stiče važno znanje koje usavršava dalje u karijeri. U periodu od petog do šestog razreda završio sam školu fudbala u Pančevu kod tadašnjeg trenera Pere Mamule.

            Kako ste odrastali i usavršavali se, tako ste napredovali?

            - U pionirima se fudbal igra do četrnaeste godine, ali pošto sam ja rođen u avgustu, igrao sam do petnaeste. Prelazak u ekipu podmlatka skoro da nisam ni osetio, već sa šesnaest godina bio sam prebačen u prvi tim. Sa iskustvom prvotimca mogao sam da igram i u podmlatku. Pravilo da bi igrač sa šesnaest godina igrao u prvom timu je da se podvrgne specijalnom pregledu da bi doktori utvrdili da je on sposoban za taj tempo treninga i utakmica, ja sam ga naravno uspešno prošao i to pravilo važi i danas.

            Niste menjali klubove u potrazi za karijerom?

            - Sve vreme sam igrao fudbal za “Borac“. Bilo je nekih ponuda ali nijedna se meni lično nije učinila primamljivom. Imao sam predispozicije da napredujem po završetku škole fudbala. Možda zbog nerazumevanja roditelja nisam mogao da nastavim dalje jer morao sam da plaćam put do Pančeva. Kasnije, kada sam mogao to da priuštim, već je bilo kasno.

            “Zanimljivu“ neprijatnost koju sam doživeo od roditelja, bila je kada sam od “Borca“ dobio par novih kopački. Roditelji su mislili da sam ih ukrao. Eto kako je bilo nekada, seoski klubovi su mogli čak i manjim kategorijama igrača da poklanjaju deo opreme kako bi ih stimulisali da se trude.

            Kad bi ste pravili poređenje kada ste vi počeli i sadašnje stanje da li vidite neke razlike u klubu?

            - Pa eto, prvo poređenje sam već dao. Nekada je i podmladak dobijao opremu od kluba. Neki ljudi su prestali da igraju fudbal, a neki i danas igraju iako su prilično stariji od mene. Kada sam ja počinjao, na treningu je bilo po pedesetoro dece. Dešavalo se da igramo utakmicu i u prvom poluvremenu gubimo od suparničkog kluba. U drugom poluvremenu promeni se svih jedanaest igrača i na kraju “Borac“ pobedi. Danas se jedva skupi jedanaestoro dece na treningu, ne znam šta je razlog tome ali nikako ne valja.

            Nekada je starčevački klub imao sopstveni autobus, to je nadaleko  poznata “plava ptica“ koju smo, kada smo išli na gostovanja, više gurali nego vozili... Ali koliko nam je tada to bilo teško, danas kada se toga setimo zvuči nam smešno.

            Kakvi su vam planovi za dalju karijeru?

            - Fudbal ću da nastavim da igram sve dok budem mogao da trčim. Trenutno sam kapiten u prvom timu i nastaviću da branim boje svog tima. Kasnije ću nastaviti da treniram rekreativno i sigurno ću preći u trenere. Jedno vreme sam trenirao “petliće“ ali zbog poslovnih i porodičnih obaveza morao sam da prekinem,  što mi je palo vrlo teško. Svakog dana mi se sve obaveze stabilizuju i mislim da ću “izgurati“ do kraja. Želja mi je da radim sa klincima. Nadam se da će završetkom tribina gledalaca na stadionu biti daleko više, to će verovatno uticati na klince da počnu da treniraju fudbal. Trenutno sumnjam da ima tridesetak dece na treninzima...

            Šta bi ste poručili deci, kako ih motivisati?

            - Najpre treba skrenuti pažnju roditeljima da motivešu svoju decu. Koliko vidim, svuda ih ima samo ih nema u sportu. Škola se trudi da motiveše učenike i treba još više da se trudi. Sećam se da je Mujke nekada jednom nedeljno dolazio u školu i gledao ocene, ko je imao jedinicu iz nekog predmeta nije mogao da dođe na trening. Onda se “jurilo“ da se popravi ocena kako bi se nastavilo sa treninzima i utakmicama jer konkurencija je bila velika. Toga više nema, ostaje samo želja i dobra volja nekolicine ljudi koji se trude da na dobar put izvedu što više dece.

Goran Milošević

Vinko Rukavina, Starčevac

Selo u kom sam odrastao...

            Vrhunski je poznavalac svog rodnog mesta, moglo bi se reći i antologičar, pa iako već 36 godina ne živi u njemu, u tom pogledu informisaniji je od mnogih koji ceo život nisu mrdnuli odavde. Osim toga, uspešan je porodični i poslovni čovek, a starčevačkoj čitateljskoj publici poznat je poslednjih godina po vrsnoj rubrici “Crtice iz prošlosti“,  gde na maestralan način ovaplođuje obrise starog, ali divnog romantičarskog starčevačkog doba.

            Iole predanom konzumentu najstarijeg seoskog lista u zemlji, neće promaći da je gost ove popularne rubrike Vinko Rukavina, hrvatski državljanin, ali iskonski Starčevac, i to generacijski u poslednjih 200 godina, inače dopisnik “Starčevačkih novina“ iz Zagreba.

            Vinko Rukavina, rođen u Starčevu 1953. godine, od oca Steve Rukavine i majke Magdalene (Lenke) rođ. Brajac, a kuća im je bila na uglu Ive Lole Ribara i Zimske ulice i u to vreme je nosila broj 53. Kuća je bila stara, još iz doba Marije Terezije, tipične banatske seoske arhitekture. U kući je odrastao s pradedom Blažom Bogutom, Dedom Ficom (Vicenc), bakom Lizom (Elizabeta), koju su sestra i on zvali “majka“, mamom, tatom i četiri godine starijom sestrom Stankom. Trebalo je da ima još jednog brata, koji je nažalost umro kao mala beba, a zvao se Pavle.

            Kako je odrastao mali Vinko?

            - Zbog velikog imanja na kojem je uvek bilo puno posla, često me u rodnoj kući nije imao ko da čuva, pa sam tako veliki deo svog detinjstva proveo kod svog drugog dede i bake, Miše i Marice Brajac u ulici Matije Gupca br. 7. Kod dejke i bajke Brajac bilo mi je uvek jako lepo. Kuća je bila velika sa patosanim sobama, a na zidovima i plafonu s molerajem. Kako dejka Brajac nije imao puno zemlje, jer su mu je oduzeli nakon Drugog svetskog rata, imao je puno više vremena za bavljenje sa mnom, a kako je voleo da čita i kako bi rekli “vodi politiku“, to je sve meni bilo interesantno. Naročito kad su u selo dovodili struju i gradili prvi transformator kod parka, pa sam govorio da grade “elektrikinu kuću“.

            Kod dejke Brajca sam naučio i da čitam i pomalo pišem i to prvo latinicu, jer je većina knjiga i novina koje su bile u Brajčevoj kući bile na latinici. Sećam se dobro “Vjesnika u srijedu“, novine velikog formata iz Zagreba, koje su imale u svakom broju prilog za decu. Kao i većina dece moje generacije, pre osnovne škole išao sam u Zabavište.

            Osnovna škola...

            - Pohađao sam je u Starčevu, a učitelj mi je u samom početku bio Anton Bata Polak, a nasledio ga je mladi Slavko Đurišić, koji je tada došao iz vojske i koji nas je izveo do četvrtog razreda.  Razredni starešina mi je bio Nedeljko Navala, koji je mene i moj razred doveo do kraja škole. Kako u to doba nije bilo još nove zgrade osnovne škole, učionice su bile raštrkane po okolnim zgradama oko parka. Svaka zgrada je imala otprilike po dve učionice, a glavna školska zgrada, gde je bila zbornica i direktor, nalazila se u Matije Gubca na broju 5. Tako smo svaki razred, to jest svaku narednu godinu, pohađali u drugoj zgradi. Zbog nedostatka prostora za školu, adaptirana je i stara sala u Opštini u dve učionice, tu gde je sad sala za venčanja i “JKP“. Kažu neki da sam bio dobar đak, a mislim da sam bio najobičniji. Možda malo više tvrdoglav i sigurniji u svoje znanje, pa ono u što sam verovao i tvrdio da je tako, to je tako moralo i biti. Zbog svega toga sam koji put i loše prošao, pa sam iz vladanja koji put imao i trojku, jer su me na neki način hteli smiriti. Nekada sam bio i “kolovođa“ u nekim nestašlucima, a svima je bilo poznato da sam se najviše družio s devojčicama i da fudbal nikad nisam znao da igram.

            Gimnazija...

            - Odabirom Gimnazije ukazivalo je da sam odabrao duže školovanje i značilo je da ću posle nje sigurno na neki fakultet. Priželjkivao sam da još tokom gimnazijskog školovanja odem u Zagreb, kako bi je tamo završio i nastavio na nekom fakultetu. Ovakva mogućnost mi se pružila udajom moje sestre Stanke u Zagreb, ali tata me nije pustio. Nakon pada na maturi i ponovnog polaganja krajem augusta, Gimnaziju sam završio 1972. godine i te iste godine u jesen upisao se na Tehnološki fakultet u Zagrebu. Gimnazija mi je ostala u trajnoj uspomeni i meni dragi gimnazijski profesori, kao moja razredna prof. Jelica Mihajlović iz hemije, kojoj sam za inat upisao Tehnološki fakultet jer sam to voleo, a ona mi je stalno govorila: “- Nisi ti za hemiju“. Nezaboravne su i redovne gimnazijske ekskurzije, kao i obavezni prolećni i jesenji odlasci u Deliblatsku peščaru na Devojački bunar.

            Izlasci i druženja u Starčevu i Pančevu...

            - Još kao osnovnoškolac uz svoju sestru najčešće sam izlazio na tada popularne igranke u Starčevu. U početku su te igranke bile uz gramofon i ploče, a kasnije uz popularne vokalno instrumentalne sastave. Starčevo je u to doba na kulturnom planu bilo dosta jako. Folklor, tamburaški orkestar, velika biblioteka, razna kulturna događanja, bioskop, vokalno instrumentalni sastav i slično. Kako sam bio dosta visok, imao dobar sluh i dobro igrao, uključio sam se u folklornu sekciju, i sa njom obišao skoro sva sela učestvujući na tada popularnim priredbama “Takmičenje sela“. Kao Hrvat i katolik, dosta sam bio aktivan i u Crkvi, a naročito za vreme službovanja pater Tvrtka Tadića.

            Kao gimnazijalac takođe sam bio aktivan u društvu. Najčešći izlazak za to vreme bio je poznati pančevački korzo i to u jesen i proleće i kad se išlo u školu posle podne. Leta sam obično provodio u Zagrebu kod sestre i koristio priliku da se nagledam filmova ili da iskoristim vreme kupanjem na bazenima u Stubičkim ili Tuheljskim toplicama.

            Studiranje u Zagrebu...

            - Želja za studiranjem u Zagrebu mi se ostvarila i to se pokazalo kao dobar izbor. Već na kraju prve godine studija, kao jedan od najboljih studenata, dobio sam na poklon knjigu s posvetom od prof. Ivana Filipovića. Bio sam omiljen student, kako među kolegama, tako i među profesorima i asistentima. Nakon druge godine studija imali smo obaveznu praksu. Spojio sam lepo i korisno i tu prvu praksu odradio u pančevačkoj “Panoniji“, pa kad je šefica laboratorije videla moje sposobnosti, dopustila je većini radnika laboratorije da odu na godišnji odmor. Nakon treće godine studija nagrađen sam nagradom za naučni rad od farmaceutske firme “Krka“ iz Novog Mesta, a drugu praksu sam obavljao u Poljskoj u sklopu međunarodne razmene studenata. Četvrta i peta godina bila je rezervisana za specijalističke studije, to jest za odabrane predmete, a u sklopu toga bili su i obilasci fabrika i pogona kako u Hrvatskoj, tako i u ostalim delovima tadašnje Jugoslavije. Ipak je bilo dosta vremena i za zabavu. U Zagrebu sam nastavio da igram folklor u KUD-u PTT radnika “Vilim Galjer“. Uz društvo sam bio vezan više od deset godina, za što sam, takode, dobio priznanje. U Društvu sam upoznao i svoju suprugu s kojom sam u braku već 31 godinu. Diplomirao sam na Tehnološkom fakultetu - biotehnološki odsek 1978. godine, ali pre diplome sam se oženio Brankicom Prepelec iz Pitomače.

            Vojska, posao...

            - Kako to već ide nakon ženidbe i diplome otišao sam u vojsku. Kako sam bio prijavljen u  pančevačkom vojnom odseku, očekivao sam da će me poslati u Zagreb ili u bližu okolinu, ali gospoda nije imala sluha, nego su me poslali u Kiseljak kod Sarajeva. Reklo bi se, koliko daleko od supruge, toliko daleko i od roditeljske kuće, ali su se “prevarili“. Niko nije znao da je supruzin brat oženjen baš iz Kiseljaka. Ovo mi je olakšalo prvi deo služenja vojnog roka. Drugi deo odslužio sam u Puli što se takođe pokazalo kao dosta dobro. Nakon vojske, krenula je potraga za poslom. Imao sam želju da se vratim u Starčevo, no nije bilo posla za mladog tehnologa. Igrom slučaja prvo radno mesto bilo mi je u koprivničkoj “Podravci“, ali samo mesec dana nakon toga dobijam posao, kao pripravnik u tada najvećoj naftnoj firmi “INA“. 

            Zagreb...

            - Tako sam ja od 1979.  postao Zagrepčanin, rekli bi Agramer, ne računajući studentske dane i nije mi žao. Kao i svi mladi ljudi, gledaš da ostvariš nešto. Nakon godina podstanarstva u kojem su nam se rodila i deca, kupili smo 1985. godine stan u Sesvetama (sastavni deo Zagreba) i postali Prigorci, a iste godine su tata i mama prodali kuću u Starčevu i doselili se u Zagreb, gde su se nastanili.

            Opet, posao...

            - Od mog dolaska u “INA - Istraživanje i razvoj“ prošlo je već 30 godina. Ostao sam veran firmi, a vernost se i isplati. Od mladog istraživača neprestano se usavršavajući dogurao sam do rukovodioca Odseka za kontrolu kvaliteta naftnih proizvoda tj. sa svojim saradnicima se brinem o kvalitetu goriva na benzinskim pumpama u Hrvatskoj, a na taj način štitimo kupce i ugled kompanije.

            Član sam Hrvatskog društva za goriva i maziva, a početkom aprila postao sam i član Znanstvenog Savjeta za Naftu Hrvatske Akademije Znanosti i Umjetnosti.

            Uz moj sadašnji posao vezana se i razna putovanja, kako na stručne i naučne kongrese tako i na razne sastanke stručnih grupa unutar Evropske komisije, naročito od kada je Hrvatska kandidat za ulazak u Europsku Uniju.

            U privatnom životu, brinem se o kući i bašti koja je ostala nakon smrti roditelja. Veliko veselje čini mi i vikendica u Jakišnici na Pagu, i vinograd u Podravini.  Uživam u naše dve kćeri koje su diplomirale. Starija Kristina diplomirani je inženjer drvne tehnologije i trenutno je na radu u Italiji, a mlađa Antea diplomirana je učiteljica i uskoro završava sa svojom prvom generacijom učenika, prvi razred osnovne škole. Ambiciozna je, pa je nakon diplomiranja odmah upisala doktorske studije po Bolonjskom procesu. Uživam i u ostalim stvarima koje sebi i familiji mogu da priuštim.

            Dolasci u Starčevo...

            - Preseljenjem roditelja u Zagreb prestala je i moja potreba za dolascima u Starčevo. poslednji put, pre rata, bio sam 1990. godine u januaru kada mi je umro deda Mišo Brajac, a iza toga je došao nesretni rat i sve oko njega tako da nije bilo neke prilike. Prošle godine ukazala se prilika - gimnazijska generacija slavila je 35. godišnjicu mature. Nezaboravan provod, a osećaj kako sam i napisao kao da nikad nisam otišao. Evo, ove godine ponovo prilika za dolazak - 40 godina završetka osnovne škole. Ponovno nezaboravan provod. Inače redovno čitam “Pančevac“ preko njeb stranica, a kao dopisnik “Starčevačkih novina“, mislim da sam dobro informisan šta se događa u Starčevu i oko Starčeva, a i u kontaktima sam sa većinom Stračevaca koji žive u Zagrebu, pa se i iz susreta dosta toga sazna.

            Tako govori Vinko, jedna uspešna, pozitivna i nasmejana ličnost, iz koje kipti  zadovoljstvo sadašnjim životom, s jedne, ali duboki osećaj zavičajne nostalgije i pripadnosti nekadašnjem vremenu. Takva je i poruka svojim Starcevcima:

            - Iskoristite sve svoje potencijale na dobrobit Starčeva, ne dozvolite da nestane dobrih običaja i neka se ostvare svi planovi koje ste zacrtali za ovu godinu.

Jordan Filipović

Vrh strane