|
Komentari
Lažni sentiment
Gledao sam tok-šou “Kod Stanka“ na Televiziji Pančevo. Gost je bila
Ivanka Barašević, ne svojom krivicom lansirana u orbitu zanimanja medija
za nju i oko nje. I pošto je to sve “oko nje“ uglavnom rečeno, ostalo je
da se naša sugrađanka osvrne na protekli izborni ciklus. Tako ona ceni
da se protivu njene kandidature “urotilo“ mnogo više protivkandidata na
zbirnoj izbornoj listi nego na drugim izbornim jedinicama, a sve sa
namerom “da joj raspu glasove“. Pomenula je i to “da mnogi birači,
naročito starije generacije, nisu znali pod kojim je ona brojem“, a
“bilo je i mnogo listića, čak pet“. Vrhunac cinizma jeste tvrdnja da su
Starčevo okpolile razne radne mašine, koje su nestale čim su se
poslednji glasovi izbrojali. Pa neće se valjda, na primer, glavni put
asfaltirati tri meseca, da ne bi bilo sumnjivo da su mašine tu samo zbog
izbora... Put se uradio, mašine otišle... Činjenica je da je Ivanka
izgubila u ukupnom skoru u celoj izbornoj jedinici za više hiljada
glasova, ali nije dobila poverenje ni u svom selu - poražena je
rezultatom 1612 prema 694. Tu razliku nisu napravili ni montirani
“rasipači glasova“, ni razne radne mašine, ni “senilni“ birači, ni
“zdravije i poštenije“, ni vlažnost vazduha i pravac vetra koji je
očigledno bio nepovoljan, već glasovi građana koji su tu da daju pravu
ocenu, bez lažne sentimentalnosti.
Ovih dana mogu se čuti lamenti nad budućom vladajućom koalicijom DS i
SPS. Lažni sentiment onih koji su iznenada ostali bez svojih fotelja
kako je to neprirodno stanje, jesu izgovor za veliku bol zadatu udarcem
o tlo nakon što su fotelje izmakle. Kad meni i mojim “saborcima“, koji
smo imali velikih problema sa SPS-om, bili hapšeni i jurili se sa
Miloševićevom policijom po srpskim trgovima, ne smeta ovakav ishod, ne
treba ni njima da nas ubeđuju kako grešimo. Srbija je na evropskom putu
i svako ko ide u tom pravcu, dobrodošao je.
Kao izraz gorepomenutog stava, dogodilo se i to da je i u našem selu
napravljena DS-SPS koalicija, iako ovim prvim to i nije bilo potrebno,
zbog apsolutne većine koju su dobili na prošlomesečnim izborima. Ali,
dobrodošli su svi koji žele da Starčevo napreduje, da aktivno učestvuju
u tom poslu i daju svoj doprinos.
Starčevo u Skupštini grada Pančeva ima sada pet odbornika, troje iz DS i
dvojicu iz SRS. Nadam se da ćemo svi zajedno dati doprinos da Starčevo
postane opština i da se radovi u selu nastave tempom kako je to i do
sada bilo.
Petar Andrejić
Šarena povorka
Evo opet nekih mojih sećanja. Na ovo me je podsetio napis u poslednjem
broju “Pančevca“, gde se govori da će se po peti put u Pančevu održati
“šareno veselje“ to jest karneval. Tradicija održavanja karnevala je
puno starija, samo što je bila u dugogodišnjem prekidu. Vidljivo je to i
iz rubrike “Slike starih majstora“ u istom tom “Pančevcu“.
Nisu samo gradovi imali običaj organizovanja “šarene povorke“ ljudi,
obučenih u različite kostime, već su i male sredine kao i naše Starčevo
imale tu tradiciju. Jedan deo te tradicije karnevala bio je satavni deo
“agova“ ili “maškaranja“, na početku proleća, a o čemu sam već pisao.
Drugi deo karnevalske tradicije bio je organizacija cvetnog korzoa,
negde pred početak leta, to jest negde pred završetak školske godine.
Glavni učesnici ovog događaja bila su školska deca, i to je bilo posebno
veselje. Kako je Osnovna škola sa svojim učiteljima bila glavni
organizator svega toga, tako su i od učitelja dolazile ideje šta bi koji
razred mogao da predstavi.
Temelj za odluku obično su
bile razne priče za decu, basne i bajke. Sećam se dobro, bili smo
učenici nižih razreda osnovne škole. Dolazilo je proleće i trebalo je
organizovati karneval. Na roditeljskom sastanku s učiteljem Slavkom
Đurišićem dogovoreno je da naš razred bude obučen tako da dečaci imaju
kostime kupusa, a devojčice da budu zečevi. Da se to popuni, trebalo je
dodati još dva lika iz neke basne. Tako je pala odluka da dodamo likove
“rode“ i “lisice“ iz basne o gostoljubivosti i mudrosti ovih životinja.
Samo da podsetim - lija je ugostila rodu, a jelo je poslužila na plitkom
tanjiru, a roda je ugostila liju i jelo poslužila u ćupu s uskim grlom.
Krenule su i pripreme.
Trebalo je sašiti kostime i pripremiti rekvizite. S obzirom da je većina
naših mama bar nešto znala o krojenju i šivanju nije to bio neki veliki
problem. Problem je bio u tome što nije bilo materijala ili je u to doba
to bilo skupo, tako da su mame bile prisiljene kostime šivati od
krep-papira. I tu se ponovno pojavio problem. Trebalo je pronaći
krep-papir adekvatne boje, a i papir se teško šije. Još jedan problem,
šta ako na dan karnevala počne iznenada kiša!? Ode trud uzalud!
Možda sam imao sreću. Meni je bila namenjena uloga “rode“, a mom drugu
Toši Marinkoviću uloga “lije“. Imao sam sreću još i u tome što je tata
bio krojač pa se u kući uvek našlo raznoraznih ostataka tkanine od kojih
se mogao napraviti kostim. Jedino krila sam imao od crnog i belog
krep-papira, a kljun od kartona. Mama mi je za tu priliku u narandžasto
obojila jedne stare sestrine bele čarape, a kako sam za svoju dob bio
izrazito visok i mršav stvarno sam ličio na rodu, što mi je posle toga
bio i dugogodišnji nadimak.Tošina mama je imala problema. Nije mogla da
pronađe krep-papir smeđe ili oker boje, ali nije odustajala. Važno je
bilo prikazati lik. Tako je Toša umesto smeđeg krzna imao kostim od
crnog krep-papira. U rukama smo nosili i rekvizite kako bi prikaz bio
kompletan, Toša je nosio krčag, a ja plitki tanjir. Ostali koji su bili
obučeni u “zečeve“ i “kupus“ bili su u paru tako da je svaki kupus imao
svoga zeca.
Šarena povorka kretala se oko parka. U toj povorci bilo je različitih
likova, a najveća atrakcija bili su “crnci ratnici“. Stvarno su bili
namazani nekom crnom bojom, samo su im se oči belile. Ne znam kako su se
posle oprali, ali je bila priča da su otišli da se okupaju na Nadeli.
Kako se tradicija ne bi izgubila, kostimirajte se i idite na karneval,
dobro se zabavite, i bar jedan dan u životu budite nešto drugo ili neko
drugi. Na karnevalu je skoro pa sve dozvoljeno.
Vinko Rukavina
Mnogi celog-celcatog života sanjare o egzotici udaljenih destinacija. U
tom pogledu sigurno nema upečatljivije od veličanstvenog Rija. Jedino
bolje od samog Rija može biti, ništa drugo, nego Karneval (opet u Riju,
naravno), jer karnevali su nešto posebno... Od skora je i naš grad dobio
jedan, koji je iz godine u godinu sve atraktivniji! Tada stavljamo neke
“opasne“ maske, ali skidamo neke još opasnije...
Učestvuju: Tračoslava (sveobuhvatna), Šeširdžija (lokalni),
Grmalj (uvozni), Student (urbani), Sponzorojka (belosvetska)...
U epizodi:
Karneval
Tračoslava (probijajući se kroz
enormnu gužvu): - He-he, moj komšo! Pa, ne bi te mogla prepoznati da ti
nije onog tvog kapčeta na glavi! Al', 'de ide - gusenica sa šeširom! Ha,
ha!
Šeširdžija (preznojan od kostima):
- Puf-pant.. Ne znam di mi nest'o mozak kad si me, nanovo navortala,
komšinka! Namesto da žanjem u polju, ja ovden dangubim! I, nije red
šegačiti se! Nisam gusenica - neg' crv! Obuko sam se, baš, kako mi
pristaje na srcu! Ne mogu bit' neki tamo kralj, kad se prema nama
seljacima gospoda upravljaju, ama, baš, k'o sa bednim crvima!
Tračoslava: - Komšo, man' se visoke
politike! Ovde smo da se malkice opustimo! Nisi valda palio traktorče,
da bi s' ovdena jedio! Vidi kol'ko ovih mladih lepih lica, a ti s'
narogušio. Eto, vid' mene kako divno uživam...
Šeširdžija: - Ta, zdravo divaniš! Ak'
je tako, što si se ondak odenula u kaluđericu, a ne u što-god veselije!
Tračoslava: - Komšo, ti baš ne vidiš
valjano! Pa, nije to kostim kaluđerice, već Mona Lize, znadeš one iz
Italije, što ju je nacrt'o onaj Leonardo od Vinče... il' beše Mikelanđeo?
Ne mogu se sad baš prisetiti, al' zasigurno je da je neki od nindža-kornjača...
Grmalj (neartikulisano se
laktajući u pomenutoj gužvi): - Ha, ha! Ma, kak'a Mona Liza, kak'a
Italija, kak'e nindže! Ti si pljunuta morska veštica, more!
Tračoslava: - Šta se ti petljaš u
tuđe poslove, a na šta mi ti izgledaš! Vid'ga što se nagrdio ko pećinski
čovek, a zna drugima da pridikuje...
Grmalj (obučen u veliko ruho, sa
ogromnim brčinama, mačem i štitom): - Ma, mož da se pojedeš, al' si
veštica i gotovo! Ko ti kriv kad si matora, pa možeš samo vešticu da
glumiš! Da si mlađa k'o ova gospođica (pokaza na devojku u izrazito
seksi izdanju) mogla bi i ti u da se metneš neku prostitutku!
Sponzorojka (oskudno odevena, sa
upadljivim belim donjim rubljem i krunom na glavi): - Znači, seljačino
ćorava, u šta si se ti maskirao? Znači, u smrdljivu klošarčinu iz
kontejnera! Mogao bi nekad i nekada se umiješ, pa bi video bolje,
morončino! Mis'im, ja sam princeza od Monaka, ako baš hoćeš!
Grmalj: - Šta je s vama
ženetine - koja, bre, Italija, koji Monako!? Mislite da ste neka
plemenita gospoda sa zapada? Imamo i mi veličanstvenu istoriju! Evo, ja
sam se obuko u Marka Kraljevića, velikog srpskog junaka!
Student (obučen u kostim rok-muzičara
iz šezdesetih, sa trakom na glavi i natpisom na jakni - “Free Tibeth“):
- “Velikog“ srpskog junaka, al' turskog plaćenika! Verovatno je i on
doprineo svom narodu kao i ovi sadašnji. U tom slučaju, mogao si da
budeš i malo savremeniji, pa da se maskiraš, recimo u jednog od najvećih
srpskih (“pančevačkih“!) begunaca današnjice - Župlju Sodarskog!
Grmalj: - Što ti to?! Niko ne
sme da dira u naše veličine, bre! Na šta mi ti ličiš - na nekog
nadrogiranog hipika sa zapada, gde se svi samo nenormalno drogiraju i
banče!
Student: - Za tvoju informaciju -
niti se drogiraju, niti banče! Za razliku od mnogih sa ovih prostora -
uglavnom, nenormalno rade! Pride, ne bi nam škodilo malo više
mirnodopskog razmišljanja, nauštrb samoživog, ratnohuškačkog,
izolacionističkog... Kao i dobrog rokenrola i ovakvih manifestacija -
festivala, karnevala, gde je sve više druželjubivih ljudi iz celog sveta
spremnih da sa nama podele pozitivne vibracije!
Grmalj: - Pa, znam ja za to,
bre! Evo, prošle godine sam bio na “Mudijadi“ i uz'o prvo mesto u brzom
jedenju belih bubrega i izeo dvanaj's porcija! A, neki plavušani sa onog
islandskog ostrva, već posle prve se ubljuvaše i utekoše u šumarak!
Student: - Eh, kada bi kod nas
umesto “belih bubrega“ malo češće na “meniju“ bili neki drugi
“organi“...
I, svi su oni
tako, slučajno ili namerno, ali, ipak, zajedno, nastavili da se
maskiraju za neki još bolji karneval...
Ah, da,
umalo da zaboravim - u starčevačkoj opštini ništa novo, osim što je leto
varljivo, baš, kao ono šes'etosme, što su silni izbori, na sveopšte
zadovoljstvo, konačno, okončani, što radovi, na iznenađenje nekih, teku
kao i u predizborno vreme, što je fudbalski “Borac“ na ivici ambisa, a
uveliko se spremaju trinaesti “Dani druženja“! Pa, navali, narode!
Jordan Filipović
EKOLOGIJA - mrtvo slovo na papiru
Osnovno i
egzistencijalno pravo čoveka, jeste pravo na zdravu životnu sredinu.
Kako se čovečanstvo sve više razvijalo i nauka bivala naprednija,
životna sredina je sve više trpela na račun čovekove potrebe da sebi
život učini lakšim. Čovek je pritom smetnuo s uma da ima samo jednu
planetu i da svojom delatnošću ne sme da utiče na prirodne procese.
Ljudi su se, čini se, u zadnji čas opametili i preduzeli neke korake da
zaštite prirodu i spasu ono što se spasti može. Suvišno je pričati o
tome koliko je Zemlja ugrožena i koliko je stvarno verodostojna procena
naučnika da je na biloškom satu planete zaista “pet do dvanaest“.
Osvrćući se na našu sredinu, može se zaključiti da je problem zagađenja
veoma kompleksan, i da zahteva ozbiljnost, a pre svega i elementarnu
svest o tome da Pančevu preti odumiranje, ukoliko se nešto smesta ne
preduzme. S obzirom na to da Dan zaštite životne sredine u našem gradu
nije ni adekvatno obeležen, postavlja se pitanje čemu se uopšte i
nadati. Ne treba podsećati koliko smo mi sami žrtve pošasti zvane “južna
zona“. Opšte su poznati podaci o broju dece koja boluju od bronhijalne
astme, i o osobama koje su umrle, ili pate od različitih vrsta kancera.
O zagaćenoj flori i fauni da i ne govorimo. Žitelji Pančeva i okoline su
već oguglali na sve to, i pomirili se sa činjenicom da žive u
svojevrsnoj “vazdušnoj banji“. Svi očekuju da se neko sa viših pozicija
založi za opstanak naše 850 godina stare varoši. Nije se još rodio
nijedan “funkcijaš“ iz Pančeva, koji je pokušao da svojoj republičkoj
vrhušci stavi do znanja da je ovde neizdrživo, i da se u interesu
ljudskih života odmah mora stati sa bezobzirnom eksploatacijom gradskih
resursa.
Jasno je da,
što se Pančeva tiče, ništa nije u rukama građana, i da svaki protest
protiv zagađivača, u kome je učestvovalo nebrojano mladih ljudi, kao i
onih kojima je svega preko glave, završio totalnim neuspehom. Međutim, u
globalu, problem očuvanja životne sredine se tiče svih nas; od svetskih
naučnika, pa do običnih ljudi. Sve dok individualna svest čoveka o
važnosti borbe za zdravu i čistu planetu ne bude na zavidnom nivou, ne
može se očekivati bitan pomak u cilju rešenja ovog problema. Prvashodno,
jer je to nadnacionalna, krucijalna stvar iznad svih drugih interesa.
Čemu kakvo zalaganje za bilo šta, ako nam preti ekološka kataklizma?
Moramo
shvatiti da smo ovu planetu pozajmili od svojih potomaka, a ne nasledili
od predaka. Samo takvim načinom razmišljanja, uspećemo da svojoj deci u
amanet ne ostavimo probleme, već obezbedimo zdravu prirodu i usadimo u
njih ljubav prema svojoj planeti.
Dalibor Mergel
Lančane poruke - fenomen br. 12
Nekako mi se
čini da je do njihovog širenje došlo sa pojavom nove tehnologije kao što
su mobilni televoni i računari, tačnije internet... I tako, tehnologija
se razvija i napreduje, a mi verujemo da će nam pet prouka poslatih na
pet “mobilnih“ brojeva doneti pet minuta sreće... Ko da ne možemo da
budemo srećni ceo dan samo ako tako odlučimo :) Postoje te lančane
poruke oduvek, ali ovih dana je baš bila neka najezda, valjda su krenule
zajedno sa ovim komarcima, s obzirom da u našem podneblju nema najezde
skakavaca :)
Lančanu poruku
koju definitivno ovih dana svi imamo u mobilnom, osim naravno onih koji
isti nemaju, je poruka povodom rodjendana “JAT“-a. Tim povodom je “MTS“
rešio da podeli po 200 dinara kredita svima, a već sutradan je rešio da
podeli po dve hiljade dinara svima, ali samo ukoliko pošaljete četiri
ili već koliko poruka svojim prijateljima... Samo me zanima da li je to
“MTS“ imao plan da deli kredit i “VIP“-u i “Telenoru“? Bilo kako bilo,
čestitke onome ko je smislio ovako genijalnu poruku koja je ujedno
postala i najpopularnija pruka ovih dana. :)
Među
zanimljivim porukama je i ona koja je, kao, bila osveštana u Hilandaru!?
Doduše, nije mi jasna ta procedura, kako se to poruka “osveštava“, ali
možda nove tehnologije ne isključuju ni tu mogućnost. Naravno ima i
lepih i zanimljivih poruka, kojima neko želi da vam samo pokaže kako
misli na vas, ali zar nije u tom slučaju bolje poslati poruku sa
pitanjem: “Kako si?“, ili: “Šta radiš?“.
A da su i
lančane poruke poprimile sezonski karakter, govori i to da pred Novu
godinu obavezno ide nekoliko “irvasa“, koji bi, da izvinite, trebalo da
vam pokake tu Novu godinu. Naravno, te bede se možete osloboditi, ako
“irvase“ pošaljete na tuđa vrata tj. u tuđ telefon. Zatim, slede i
poruke u kojima piše da će vam se nešto lepo desiti sutra u 11:11. Ako
vam se inače neke lepe i zanimljive stvari obično i ne dešavaju u životu,
verovatnoća da će vam se one desiti, ako pošaljete samo nekoliko sms-ova,
je ravna nuli. Za lepe stvari u životu obično je potrebno malo više
truda, a bauljanje palca preko tipki i nije baš neki trud, zar ne? :)
Lančanih
poruka nisu poćteđeni ni i-mejlovi... Obično vam pošalju neku sliku
nekog žalosnot deteta sa određenom isto tako žalosnom pričom i kažu vam
da prosledite svim vašim prijateljima, jer za svaki mejl koji je
prosleđen ta osoba će dobiti jedan dolar od Bila Gejtsa, koji uzgred ne
zna ni gde to dete živi i koji negde na nekoj pučini sedi u svojoj jahti
i ni ne sanja da takvi mejlovi krže “netom“... Nego, kako ja ne bih
daljee prepričavala mejlove koji kruže, evo jednog, a baš u vezi sa
lančanim mejlovima:
Zahvaljujem svima koji su mi slali lančane mailove! Jer, zahvaljujući
vašoj dobroti:
1. Pročitala sam svih 25
tona sabranih dela Dalaj Lame i skupila 4690 godina mira i blagostanja.
2. Nagomilala sam
otprilike 3000 godina nesreće i umrla dosad već 67 puta zbog raznoraznih
pisama koje nisam prosleđivala.
3. Sirota devojčica Amy
Brus iz Kambodže dobila je moju godišnju zaradu koju joj je isplatio
“Majkrosoft“ za svaki poslani mejl. Ona je naime bila u bolnici 7000
puta u zadnjih nekoliko godina, a od 1995. Ima uvek godina?
4. Saznala sam recept za
večnu ljubav i sreću: dovoljno je prosleđivati mejlove na sve moguće
adrese u roku 3 sekunde od primanja, pritom se grebati levom rukom po
leđima skakućući fanki čiken oko “renoa 4“ suprotno od kazaljke na satu.
5. Još uvek čekam da mi
nepoznati bogataš iz Boukistana prebaci milijardu boukistanskih zlatnika
i “nokiu“ koju sam zaradila šaljući mejl u“ erikson“.
6. Spasila sam bar dve
endemske ugrožene vrste kratkorepih beloruskih veverica.
VAŽNO: ako ovaj mejl ne prosledite u sledećih 20 sekundi na barem 850 i-mejl
adresa, svemirski dinosaurus će doći i pojesti vas i vašu porodicu
zajedno s malom Amy Brus koja je opet u bolnici.
Ne znam da li
treba napominjati da isto važi i za ovaj tekst.... Ukoliko se ne
prosledi dalje :)
Miroslava Kovačević
Vrh
strane
|
