|
Komentari
Pošteno, i zdravo!
Završena je još jedna izborna utakmica. Građani Srbije su rekli svoje,
uglavnom ostavši nedorečeni u stavu. Politička situacija je takva da
nema jasne pozicije šta su u stvari građani odabrali - evropski ili
tradicionalni put kojim će Srbija ići.
Ako ništa drugo, bar znamo u kom smeru će Starčevo da ide. Građani su
se jasno opredelili za opciju koja je do sada radila na unapređivanju
komunalne sfere u selu. Ovom pobedom, u potpunosti je dat legitiment
dosadašnjoj mesnoj vlasti, jer je broj mandata koji je lista “Da
završimo započeto“ osvojila - natpolovičan.
A osvajanje vlasti za neke se pokazalo kao loše iskustvo ili gubljenje
vremena. Reklo bi se da su oponenti onome što se radi u selu, na prvom
mestu DSS, prošli jako loše. Čini se da je DSS-ovce krasila agresivna i
često lično usmerena netrpeljivost. Pa ne osvaja se tako vlast! Ubedi
građanina da je tvoj program bolji, i da si ti sposobniji da realizuješ
neko opšte dobro od svog političkog konkurenta, a ne da ga blatiš... To
bi bila lekcija nekome ko bi je razumeo.
Razumem potrebu za ličnom satisfakcijom koju je imala Ivanka Barašević
kandidujući se na ovim izborima. Ali ne razumem kako je dozvolila da je
na tako naivan način iskoriste svi koji su se dohvatili njenog imena.
Najpre je Ivanka poslušala SPAS-ovce koji su je ubedili je pobedila u
trci za pokrajinskog poslanika još pre nego što su izbori i raspisani,
prevarivši je po prvi put. Zatim je “narandžasta“ ekipa Baraševićevu
izgurala iz odborničkih klupa ne dodelivši joj mandat iako je bila
nosilac liste i najeksponiraniji lik grupacije Narandžasti blok,
prevarivši je po drugi put. Na kraju, prevarili su je i oni koji su
uzeli njeno ime i postavili ga iza ”zanimljivog” slogana “Za zdravije i
poštenije Starčevo“. Da li je Ivanka zaista mislila da je Starčevo
toliko “bolesno i nepošteno“, ili su to oni koji su je nagovorili da se
tako konfrontira sa većinskim mišljenjem Starčevaca koji, ipak, smatraju
da smo zdrava i poštena sredina, ostaće dilema.
Nema dileme - “Partizan“ je šampion. Ostalima više sreće neki drugi
put.
Petar Andrejić
I, vascela se Evropa (da ne kažem
svet!) sjatila u Srbiju, Beograd, Arenu... Tako se zahvaljujući
“molitvenisanju“ radikalno šarmantne omalene Kragujevčanke, pružila
prilika da pokušaju, bar, na trenutak budu deo... ma, šta deo?! Centar,
sred-srede “starog“, ali poželjnog nam kontinenta. Ili, makar, budu deo
mase koja veruje da je ovo definitivno (ko zna koji!) taj odsudni korak,
ali...
Učestvuju: Tračoslava (sveobuhvatna), Šeširdžija (lokalni),
Grmalj (uvozni), Student (urbani), Sponzorojka (belosvetska)...
U epizodi: (Evro)Vizija!
Tračoslava (fascinirano zureći u
binu finalne večeri Evrosonga u Areni): - Auuuu!!! Kak'e boje, ka'ka
bina... Ma, baš lepa bina! Ka'ka organizacija! Hooo, vi'te komšo,
vatromet!
Šeširdžija (zgranuto, preplašeno, sa
rukama na ušima): - Ijuu, kak' ovo grmi! K'o ondak kad se “natovci“
šicali! Ma, vid' - sve će se upaliti! Spasavaj se ko mož', draga moja
komšinka! Di ima podrum, da fatamo štraftu!
Tračoslava (nonšalantno): - Komšo,
na daj se! Nije ti to ništa strašno, već uživanja i spetakla radi. Ma,
treba da si srećan što smo ovdena. Da, ne bi mojih trač-časopisa i
nagradne igre... Ma, da tije mene ne b' sveta, a ni “Evrovizije“, vid'o!
Šeširdžija: - Ma, nije men' do sveta,
i Jevrope i tog spetakla! Boledu me oči od ove 'lektrike, sav sam
ogluv'o od deranja, a i skroz-naskroz sam ogladnio! Creva mi mi se
vezala, a kiselina navrla!
Grmalj (nailazi natovaren
sendvičima, pićem i raznom drugom robom): - Navali narode sendviči! Ne
brini, čiča! Evo spasa za tvoja napaćena creva.. Najbolji sendviči, bre!
Sponzorojka (sedeći na ramenima svog
pristojno nabildovanog izabranika): - Uuu, što je svetski! Juu, znači,
baš je fenomenalno što je Rus pobedio! Pravi je car! Maco, 'oćemo u
Moskvu dogodine? A, i ovaj što kliza, baš je fensi! Kad ćemo mi na
klizanje, dušo?
Grmalj (nastavlja): - Izvolte,
dame i gospođe, Najbolji senviči! Ima i šunka, i luk, i urnebes, i
tucana...
Sponzorojka (zgroženo): - Znači,
bruka! Mis'im, mrzim luk!
Grmalj: - Ma, jok, more, greška -
luk je prva liga! Svi ste mi mlogo moderni! Najbolji sendviči u Evropu..
Ma, i šire - u celu Evrovisiju!
Student (nailazi baš u tom
trenutku noseći na sebi oznake volontera): - Kaže se “Evrovizija“, a,
usput, imate li dozvolu da prodajete?
Grmalj: - Naravski da imam!
(izvadi neka poluzgužvana dokumenta iz znojavog džepa) Sve je pod
kontrolom i nemo' mnogo da daviš, nego pazari...
Student: - Ali, ovo je lovačka
dozvola! Kako ste uopšte uspeli i da uđete i unesete robu!? Sigurno
nemate deklaracije - ko zna kakve zaraze prodajete!?
Grmalj: - Šta, kako! Zini da ti
kažem! Nemož' meni niki da zabrani prodavam šta 'oću! Ovo je, bre, moja
Srbija! I, nemoj da vređaš, kak'e zaraze! Ovo ti je direktno iz moju
kočinu! Ja, bre, lično sušio! Sad si to rek'o...
Student: - Svaka čast vašoj
kočini, ali ovo je evropski spektakl i vladaju stroga pravila kojih
moramo da se pridržavamo! Uzgred, da li znate da u Evropi u koju svi
tako složno(!) hoćemo, nema više sušenja mesa po privatnim pušnicama
ili, ne daj bože, alternativnog pečenja rakije u starim kazanima bez
licence...
Grmalj: - Šta, nemo' da rečeš da
moja rakija nije dobra! Pečemo je, bre, zadnjih par stotina godina po
receptu đedova i nema ravne! Evo, možeš da probaš, 'ću ti dam ispod
cene!
Student: - Ma, nije moguće da i
rakija se prošvercovala! Dakle, ne postoji sila koja će sprečiti našeg
čoveka da izigra i najrigidnija pravila, nađe “rupu“ i od svega napravi
sprdačinu!?
I, svi su oni
tako, slučajno ili namerno, ali, ipak, zajedno, nastavili da žele neku
bolju (evro)viziju...
Ah, da,
umalo da zaboravim - u starčevačkoj opštini ništa novo, osim što je leto
u potpunosti preuzelo inicijativu, gradilišta u Starčevu ne jenjavaju,
pridružila se i gasifikacija, i pored fascinantnog stadiona fudbalski
“Borac“ opasno kalira, a na proteklim izborima najbolje je prošla
grupacija oko Demokratske stranke, pa će i narednom mandatu, po četvrti
put voditi Mesnu zajednicu. Kuriozitet je da se u Starčevu ponovo
dogodio nerešen ishod na glasanju za Savet, kada su Suzana Arsovski i
Jovica Đurišić morali u drugi krug. Zvuči poznato...
Jordan Filipović
Arheološko nalazište
Još kao dete slušao sam priče starijih ljudi da se Starčevo nalazi na
bogatom arheološkom nalazištu. Ove priče su u meni budile maštu, a kad
se spominjalo “bogato nalazište“, pretpostavljao sam da je tamo negde
zakopano ogromno blago. Pričali su ljudi da, bilo gde se zakopa, negde
na bregu do rita, mogu se pronaći raznorazni predmeti iz starije i
novije istorije. Odrastanjem i učenjem, shvatio sam da je to “bogato“ u
stvari samo bogato i vredno za izučavanje ljudske istorije i razvoja
društva. Kad smo u gimnaziji učili istoriju razvoja čovečanstava kroz
vreme, spominjalo se i Starčevo i “Starčevačka kultura“ tj. naselja i
način života ljudi u doba neolita. Bio sam ponosan sam na sebe da
potičem iz mesta koje je dalo doprinos izučavanju istorije ljudskog
roda. Sa predmetima iz tog doba koje su iskopani negde tridesetih godina
prošlog veka na lokalitetu “Grad“ prvi put sam se susreo još kao
osnovnoškolac za vreme posete Narodnom muzeju u Beogradu. To me je
pomalo impresioniralo, ali nisam dobio volju da sam pođem nešto da
iskopavam i tražim nekakvo blago jer sam video da tu nema zalata ili
dragog kamenja, što je u to vreme meni predstavljalo “blago“, povodeći
se za pričama o gusarima i potopljenom blagu. Ovo što sam video bili su
samo neki zemljani ćupovi i lonci, neke figurice i tome slično, tako da
je u meni splasnuo interes za zakopanim blagom. Ponovni interes za
arheologiju i paleontologiju u meni je pobudila moja rođaka koja je, kad
sam pošao u gimnaziju, u isto vreme počela da studira baš ova dva
predmeta na beogradskom fakultetu. Moj interes za to pojačao je još
jedan događaj ili kako bi rekli slučajni susret. Kao gimnazijalac, po
običaju, nakon završene popodnevne nastave, negde iza sedam sati uveče,
svi smo išli na poznati pančevački korzo, gde bi napravili nekoliko
krugova u jednom i drugom smeru, kako bi bili viđeni ili bi nekoga
videli. Nismo se baš žurili kući na autobus, onaj u 7 i 10, već do 8 i
10. Skraćivali smo vreme na korzou. Ušavši u autobus primetio sam da su
u autobusu neki stranci, jer smo se mi redoviti putnici jako dobro
poznavali, pa kad neko sa strane dođe odmah je uočljiv. Kako sam bio
radoznao približio sam se njima kako bih čuo o čemu razgovaraju, a i gde
idu. Čuvši razgovor, shvatio sam da razgovaraju među sobom na engleskom
i da su negde iz Amerike. Uključio sam se u razgovor koristeći svoj
slabi engleski, i iz razgovora tokom putovanja do Starčeva shvatio da je
to grupa arheologa i da idu na terenska istraživanja u Starčevo. Kako
nisam dobro shvatio koga traže i u čijoj kući će biti smešteni, rešenje
za nastali problem video sam u tome da ih odvedem do svog deda-Miše
Brajca, jer sam se setio da mi je pričao kako su nekad bili arheolozi i
da se moj ujak, takođe gimnazijalac u to doba, družio s njima. Kad smo
došli kod deda Miše, iznenađenju nije bilo kraja. Iz razgovora se
zaključilo da je gospodin koji je došao kao vođa arheološke ekipe, kao
student bio u prvoj grupi istraživača, a sad je došao kao profesor i kao
voditelj ekipe. Prisetio se i svih detalja iz svog prvog boravka u
Starčevu. U toku razgovora, a moj deda Mišo je već i znao, saznali smo i
u kojoj kući Đurišićevih trebaju odsesti i gde će im biti baza, te u
čijoj bašti će otvarati nove jame (sonde) kako bi došli do novih
saznanja o našem arheološkom lokalitetu “Grad“.
Na kraju kad je ovaj ugodni razgovor priveden kraju, ponovno sam ponudio
svoju pomoć i otpratio ih do Đurišića, gde su ih ljubazni domaćini već
čekali.
Ekipa se smestila i u
naredne dve nedelje uradila planirana iskopavanja. U iskopavanjima i
pomoći kod obrade iskopanog materijala i artefakata pomagali su i
meštani, a i sam sam odlazio da vidim šta su arheolozi pronašli.
Čuo sam da se ponovno radi katastar potencijalnih arheoloških nalazišta,
a s obzirom da se u Starčevu puno kopa i još će se kopati, treba
pripaziti kako se, možda, nešto vredno ne bi uništilo.
Vinko Rukavina
Godišnji odmor
Maj - mesec
kada već uveliko razmišljamo o tome gde bismo mogli da odemo, ovog
svakako vrelog leta koje nam tek predstoji. Kako globalno zagrevanje
uzima maha, nema sumnje da će nam biti pakleno svuda osim ako nismo
pored neke vode, morske ili rečne, to je već stvarno stvar ukusa, volite
li slanu ili slatku vodu, ili je možda više stvar novčanika.
Ukoliko ste
tek ove godine počeli da radite, nemojte da brinete oko godišnjeg
odmora, jer ga verovatno i nemate. Smeše vam se vikend-kombinacije do
Bele Crkve, Bele stene, bazena ili ako ste baš pretrpani poslom, onda
samo do kade, ali i to može da ima svoje čari tako da - bez brige.
A svi oni koji
rade već godinama, i imaju taj godišnji odmor, a pri tom su još uspeli
da otplate prošli... e tu vam je stvarno širok dijapazon raznih
mogućnosti. Samo za početak, tu su vam Crna Gora, Bugarska i Grčka...
Kako svako od ova tri mesta ima svoje draži, a kako su cene skoro u
potpunosti iste, jedino je pitanje vezano za dužinu transporta i vaše
izdržljivosti. Mada gde god se zaputili, sigurno vas čeka makar jedna
fenomenalno provedena noć u autobusu. Tek tada obično shvatate draži
rođenog kreveta, a ako ste krenuli negde još dalje, možda se odmah nakon
prve neprospavane noći pokajete i zapitate - ko vas je uopšte nagovorio
na tako nešto...
Ako ste kojim
slučajem student neke godine i želite malo da provirite iz ove zemlje,
po prvi put u životu i osmotrite svoju zemlju iz nekog drugog ugla. Ako
želite makar da vidite kako drugi ljudi tamo negde žive, onda se možete
sa agencijom ili u sopstvenom aranžmanu uputiti na to neko odabrano
mesto. Ali se “naoružajte“ beskrajnim strpljenjem , voljom i vremenom,
jer će vam trebati, s obzirom na sve zahteve koji su vam potrebni da bi
ste dobili vizu... Kao što reče jednom Balašević, samo što vam ne traže
i bris grla da bi vas pustili. :) Kada nekako prebrodite svu tu
peripetiju sa papirima i svim što vam je potrebno, onda stvarno možete
da odahnete i spakujete kofere. A sam taj čin pakovanja kofera je jedna
sasvim nova priča. Ako spadate u grupu organizovanijih ljudi,
spakovaćete se za nekoliko časova, a ako ste u grupi neorganizovanih
onda ćete se pakovati danima pre puta, trebaće vam ceo porodični arsenal
kofera i još par osoba da nekako zatvorite sve te torbe. :)
Za sve one
koji ne vole duga putovanja autobusom, ne vole da obilaze druge zemlje
jer bi moglo da im pozli kada bi videli kako drugi ljjudi žive, vole da
budu “svoji na svome“, i po vrućini i u svim drugim vremenskim
prilikama, uvek je tu hladno pivo, ili lubenica, ležaljka ili samo
fotelja, društvo ili TV, u svakom slučaju ovog leta neka vašgodišnji
odmor bude zaista samo vaš... :)
Miroslava Kovačević
Životna odluka
Za sve svršene
osnovce bliži se trenutak kada će morati da se odluče šta žele dalje, i
čime hoće da se bave u budućnosti. Njima je svakako najteže. I sam znam
koliko sam morao da mozgam i vagam, dok nisam sastavio konačnu listu
želja.
Pred onima što
se još nisu odlučili, a i pred generacijama koje dolaze, postavlja se
velika dilema; gimnazija ili stručna škola? Oba izbora su dobra, i da se
razumemo, svaka škola je sama po sebi korisna, jer danas bez srednje
stručne spreme ne može niko ko hoće nešto više od fizikalisanja.
Suština ovog
pitanja je u tome koja je škola bolja. Gimnazija, pre svega, neguje neku
opštu kulturu, i u njenom obrazovnom planu zastupljeni su predmeti svih
vrsta, od istorije, jezika, pa do hemije. Po mom mišljenju oni koji
nameravaju da se što pre zaposle kao i oni koji nipošto neće na
fakultet, ne bi trebalo da upišu gimnaziju. Samo sa gimnazijom
perspektive su vrlo ograničene. Jasno je da je gimnazija oduvek
predstavljala izvor talenata, i da su oni najbolji potekli baš iz
gimnazija, ali se zna da su mnogi gimnazijalci koji nisu nastavili
dalje, završili ili na birou rada, ili naprimer kao obični prodavci. Ima
primera među onima koji su završili gimnaziju, a upisali hemijski
fakultet, da su se susreli sa praktičnim radom i radom u laboratoriji sa
kojim se tokom srednje škole nisu u velikoj meri susretali, pa je za
njih to bila otežavajuća okolnost.
U tome je
zapravo prednost stručnih škola. Naime, stručne škole, kao što im samo
ime govori, imaju za cilj stručno osposobljavanje učenika. Tokom
školovanja u stručnoj školi, učenik dobija neke smernice, i može da
zamisli sebe u svojoj budućoj struci.
U vremenu u
kome živimo, traži se visoko obrazovanje. Kriterijumi pri zapošljavanju
su sve veći, a oni sa nižim obrazovanjem nemaju velike šanse za uspeh.
Najveći postotak nezaposlenih otpada na one sa završenom srednjom
školom. To je bitan pokazatelj, i to treba da bude alarm za sve one koji
se još dvoume da li da studiraju.
Ono što je
najvažnije za sve one koji su sada pred upisom u srednju školu, je to da
pri svom izboru ne slušaju toliko druge, koliko treba da slušaju sebe i
odluče prema svojim sposobnostima i željama. Najgora je situacija kada
roditelji, ili porodica deci nameće svoje mišljenje. Tu dete najviše
gubi i radiće ono što ne želi, što je najgora varijanta u ovoj priči.
Sigurno je da
će i ove godine biti razočaranja kod mladih, da neće svi upisati željenu
školu, da će čak neki morati ponovo da izlaze na kvalifikacioni ispit.
Sve to ne treba da pokoleba mlade generacije, jer na kraju krajeva, pred
njima je život, što znači borba, rad i neprestano dokazivanje, a ne
obaranje glave pri prvoj prepreci u životu na koju naiđu.
Dalibor Mergel
Vrh
strane
|
