Intervju
Miloš
Simijonović
Nova zbirka pesama
|
Književno veče Miloša Simijonovića |
Naš
sugrađanin, bivši bokserski reprezentativac i šampion države SFRJ, poeta
i romantičar, Miloš Simijonović, posle zbirke pesama “Moja istina“, u
četvrtak, 15. maja u “Boemu“, predstavio je novu knjigu poezije.
O čemu
govori Vaša nova zbirka poezije?
- Ovo je
moja druga po redu zbirka i zove se “Moje tuge i radosti“. “Moje tuge“,
zbog onoga što nam se događa na Kosmetu, a “radosti“ zbog mojih unuka
kojima sam posvetio ovu knjigu. To su unuka Višnja i unuk Mateja i ja
mislim da je to dovoljan povod. Zar treba nešto više od toga?
Osim
poezije koja govori o ljubavi prema bližnjima i zavičaju, koje su tvoje
nove teme?
- S
obzirom na to da je moja majka iz Leposavića, a otac iz jednog mesta u
blizini Novog Pazara, pisao sam dosta o Kosmetu, o Raškoj oblasti,
manastirima, ali i o ljubavi koje su bile nekad i neuzvraćene. Svega tu
ima po malo...
Kada
je u poeziji tema Kosovo i Metohija, ima li mučnih osećanja prilikom
pisanja ili osećate i zadovoljstvo?
- Ne mogu
da uživam kad se o tome piše, mislim da je ipak mnogo toga lošeg što nam
se dogodilo tamo i to je prvenstveno razlog. Ali, kada je pisanje
ljubavne poezije u pitanju, tu su stvari drugačije...
Kada
ste počeli da pišete stihove?
- Počeo
sam još kao momak, bio sam učenik drugog razreda gimnazije kad sam
napisao prve stihove. Kasnije je bilo zastoja jer sam se bavio sportom.
U to vreme bio sam previše zauzet, ali kada sam završio karijeru, ovom
poslu sam se posvetio potpuno, pronašao sam neke svoje pesme i odlučio
da objavim zbirku.
Imate
li podršku supruge kada pišete ljubavnu poeziju i da li je ona Vaša
najveća inspiracija?
- Pa,
dobro, više su druge bile zaslužne kad je ljubavna poezija u pitanju,
ali svakako da imam podršku supruge.
Napisali ste pesmu koja je postala jedan veliki hit u izvođenju pevača
narodne muzike Šabana Šaulića. To je pesma “Umoran sam“. Imate li
kontakt sa Šabanom i danas i mislite li da neka Vaša nova pesma opet
može postati takav hit?
- Jedan
kompozitor iz Starčeva, moj prijatelj, već je napisao muziku za pesmu
koja se zove “Devojačka tuga“. Pre neki dan me je zvao i pitao me da li
želim da čujem. Uzeo je gitaru i odsvirao mi je i moram da priznam, ja
sam se oduševio. Postoji još jedna, manje poznata koju je Šaban otpevao:
“Sine, postelja ti behu nekad moje grudi, a ti mi više ne svraćaš; sine
šta će reći sada ljudi, kad mi tako, rode vraćaš. Pitaj majku, pitaj
sestru ko je sada kriv, ne ruši se gnezdo lako, dok je babo živ...“ Ja
sam napisao: “dok je otac živ“, a on je otpevao: “dok je babo živ...“
Muziku je napisao Rade Vučković, obzirom da ja ne znam note, a onu
drugu: “Hej živote, umoran sam“, komponovao je Mirko Kodić. Šaban
Šaulić i ja se čujemo kad god je tu, inače on je iz Krčedina, tamo ima
kućicu i peca. On je strastven pecaroš. On bi dao i glas za pecanje! Na
primer, nije mu problem da sedne u avion i ode u Ameriku na pecanje!
Dalje, pre petnaest ili šesnaest godina, bila je snimljena moja pesma
čije su reči: “Dve zvezde gledaju s neba, pomislih oči su tvoje, tvoja
mi nežnost treba, za tužne godine moje...“ Inače, Hasan Dudić je otpevao
jednu moju pesmu, a on me je i upoznao sa Šabanom Šaulićem. Ja sam
poslednju godinu aktivnog bavljenja boksom proveo u Šapcu i tamo sam
upoznao Hasana koji je bio u klubu, a opet on i Šaban su braća, njihove
majke su rođene sestre. Tako sam, našavši se tamo, sprijateljio sa
obojicom.
Hoće
li biti promocije, posle ove, premijerne u Starčevu?
- Biće u
Banatskom Brestovcu, u Pančevu, najverovatnije u Kulturnom centru, zatim
u Dolovu, a posle ću otići u Gračanicu, Leposavić, Kosovsku Mitrovicu i
želim da im ostavim jedan deo knjiga, ne bih li na takav način pomogao
nekoj biblioteci ili školi.
Koji
je tiraž Vaše nove zbirke?
- Za sada
je to trista primeraka, a kasnije ću doštampati još.
Ko je
najzaslužniji što je ova knjiga izašla iz Štampe? Ko je pomogao?
- Mnogi
su mi pomogli. Kome god sam se obratio, pomogli su mi. Mesna zajednica
Starčevo, Dom kulture, moji prijatelji privatnici, zatim JKP
”Starčevac”, Veterinarska stanica ”Minić” i mnogi drugi.
Imate
li već sada ideju da počnete nešto novo da pišete ili je sada to isuviše
rano?
- Imam
sedam, osam pesama koje sam spremio, ali sad sam krenuo u promociju ove
zbirke, pa ćemo videti kad se to završi...
Darko
Ješić
SRBISLAV
STEVANOVIĆ BATA, ZANATLIJA I MUZIČAR
Uživaću u penziji...
Srbislav Stevanović Bata rođen je 1947. godine u Pančevu. Do 1960.
godine je živeo u Beogradu, da bi se kasnije preselio u Banatski
Karlovac, gde je bitisao do 1969. godine. Te godine je otišao na
privremeni rad u Nemačku gde je godinama teško radio. Vikendom je svirao
po jugoslovenskim klubovima sa, tada, našim poznatim pevačima. Godine
1981 zavrašava kuću i doseljava se sa porodicom, koju je u međuvremenu
stekao u inostranstvu, u Starčevo . Kako izgleda Batina životna priča,
možete saznati iz sledećeg razgovora.
Kako ste se odlučili da odete na privremeni rad u Nemačku?
- Pošto sam završio metalostrugarski zanat imao sam
predispozicije da preko frirme u kojoj sam radio okušam sreću u drugoj
zemlji. Kao mladom čoveku, ukazala mi se prilika da za kratko vreme
zaradim dovoljno novca da izgradim kuću i da po zasnivanju porodice imam
rešen jedan od najbitnijih problema - stambeni. Moglo se za kuću tih
godina zaraditi i u Jugoslaviji, ali na mnogo teži način. Ne kažem da je
tamo život bio lagodan, da teče med i mleko, ali kad je čovek mlad i ima
šansu onda ga ništa nemože zadržati da “grabi“ napred.
Osim posla u vašoj struci, u Nemačkoj ste se bavili i
muzikom?
- Muzika je moja velika ljubav. Još kao klinac, počeo sam da
sviram harmoniku i gitaru. Kasnije, u Nemačkoj , pokazalo se da
bavljenje muzikom može da bude sasvim solidno plaćen dodatni posao. U
početku sam kupovao kvalitetnu opremu koja baš i nije mogla da se nađe u
Jugoslaviji ili je mogla ali je bila daleko skuplja. Radnim danima sam
radio posao u fabrici a vikendom svirao u klubovima.
Pomenite nam neke poznate “naše“ pevače sa kojima ste
sarađivali?
- Da razjasnimo, tada se svirala narodna muzika koja nema
veze sa današnjim estradnim haosom. Svirao sam sa nekoliko orkestara
koji su pratili narodne pevače na gostovanjima u dijaspori. Imao sam
nastupe sa Predragom Gojkovićem Cunetom, Lepom Lukić, Ljubom Kešeljem,
Vida Pavlović i mnogim drugima. Kasnije sam svirao sa jednim mađarskim
orkestrom, ustvari bili su to “jugovići“ mađarskog porekla. Preferilali
smo neku komercijalnu muziku iz tog vremena i evergrin. Nije se radilo
samo o novcu, nastupi su mi došli kao “ventil“ jer stvarno volim da
sviram.
Po zasnivanju porodice odlučili ste da se vratite u
Jugoslaviju?
- Nije mi bilo neko moranje... Kasnije se pokazalo da sam
napravio grešku što sam se vratio. U Nemačkoj nam se rodilo dvoje dece i
tamo smo sasvim solidno živeli. Pošto smo imali dovoljno novca da
sagradimo kuću odlučili smo da se vratimo “rodnoj grudi“. Odlučili smo
se za Starčevo, iako mislim da smo napravili grešku jer smo imali daleko
bolje uslove da to uradimo u Beogradu... Ali eto, šta je tu je, nije nam
ni ovde loše. Nisam mogao tamo da ostanem sam, a porodicu da smestim u
Starčevo... Možda sam mogao da izdržim još koju godinu ali bilo bi to
mučenje.
Po dolasku u Starčevo nastavljate da se bavite muzikom?
- Nije tada više bilo vremena za muziku, puno pažnje je
trebalo posvetiti deci i poslu a treće dete nam je već bilo na putu.
Nekoliko godina sam radio kao autoprevoznik, pošto sam poslednjih
nekoliko godina u Nemačkoj radio taj isti posao. Pokazalo se da ovde taj
posao nije cvetao, pa sam se zaposlio u pančevačkoj “Petrohemiji“ gde
sam evo i danas, par godina do penzije.
Da li
imate neki hobi, zanimaciju, deca su vam sad odrasli ljudi?
- Na sreću odrasli su i imaju svoje porodice samo najmlađi
sin je još “momak“. Iako su odabrali svoje puteve, uvek će biti nekih
problema, ali živi su i zdravi. Bitno je da imam i unuke, što bi se
reklo - moja misija je obavljena. Što se hobija tiče, pre nekoliko
godina uložio sam sredstva u izradu mini farme za proizvodnju prasića.
Pogodite šta se desilo? Katastrofalno je sve propalo! Kada se stavio
čist račun na papir, ispalo je da umesto da se zaradi koji dinar, morao
sam iz džepa da dodajem da bi proizveo sledeću turu prasića! Pa i sami
vidite kakva je trenutna situacija u zemlji, koliko nam je stočni fond
opao. Stočna hrana je preterano skupa a meso jeftino, ustvari ništa nije
jeftino, ali balans je totalno poremećen.
Da li imate neke planove za budućnost?
- Trenutno malo pomažem sinovima oko autolimarije,
završavamo komoru za farbanje automobila gde će moći malo da se proširi
delatnost. Plan je da komora zadovoljava neke standarde gde će moći da
se farbaju automobili bez obzira koliko vredeli. Malo sam se i umorio,
izrađen sam dugogodišnjim angažovanjem. Sad volim da odem na pecanje i
uživam u prirodi. Sinovima ću pomoći još malo dok ne završe započeto a
posle ću uživati u pecanju i penzionerskom životu.
Goran
Milošević
Milomir
Miša Jovanović, laborant
Veliki čovek velikog srca
Mnogi junaci nikom ponikoše kad se nađu na jednom od retkih mesta gde se
suočavate sa samim sobom - sa svojom najvrednijim unutrašnošću. On je
toliko puta “držao u šaci“ brojne naše sugrađane, ali je svojim
strpljenjem, blagošću i čovekoljubljem neizmerno doprineo da i
“ozoglašeni“ čin vađenja krvi bude lakonska zabava.
Ove kratke crtice nedvosmisleno ukazuju da gost naše rubrike
može biti samo Milomir Miša Jovanović, laborant u starčevačkoj
ambulanti, od milošte nazvan (kao, uostalom, i njegovi prethodnici), ni
manje, ni više, nego - “krvopija“.
Milomir Jovanović, rođen je 12. decembra 1952. godine u
Valjevu, od majke Spasenije i oca Miloja. Već 31 godinu je u harmoničnom
braku sa suprugom Verom, iz koga su proizašli sinovi Miloš (30) i Nenad
(26), a odskora u poštenu kuću Jovanovića doselila je Miloševa
izabranica Katarina, da bi od 17. juna prošle godine to krunisano
najobožavanijim unukom Lazarom. Od 1977. godine Miša živi u Starčevu, a
pre toga je u Valjevu završio osnovnu i srednju medicinsku školu. Potom
je radio u Domu zdravlja Pančevo, Dečijoj laboratoriji, zatim i svih 28
godina u Zdravstvenoj stanici Brestovac, a od 2002. godine u skrasio se
u svom Starčevu. Bavio se sportom, devet godina aktivno je igrao
odbojku. Za taj sport bio vezan i kasnije kroz članstvo upravi OK
“Borac“, a da je ovaj naš trofejni sport pretvorio i u porodični, govori
i to, da su bukvalno svi ukućani zaraženi virusom odbojke - i supruga, i
oba sina aktivno su igrali, od kojih je jedan (Miloš) bio vrhunski
(prvoligaški) primač.
Kako je odrastao mali Miša?
- Detinjstvo i ranu mladost proveo sam u Valjevu bezbrižno,
da bezbrižnije ne može biti. Bio sam jedinac, pa su me zbog zauzetosti
roditelja često čuvali baba i deda u obližnjem selu Iverak, gde sam po
ceo dan jurio za govedima i ovcama, kupao se i pecao u tamošnjoj rečici
Krivošiji... Pamte se i neizbežne ondašnje igre - klikeri, klis, pale,
žmurke... Bilo je to zdravo odrastanje, u zdravoj sredini, bez
televizora i drugih, danas sveprisutnih savremenih “trovača“. Od malena
sam bio samostalan, odgovoran i nisam stvarao nikakve nevolje
roditeljima.
Otac - sarač, bio je veoma strog, dok je majka -
poljoprivredni tehničar, bila prava duša. Puno mi je pomogla u životu, a
njena dobrota bila mi je najveći smernica. Valjevo, lep grad, obogaćen
planinskom čistom i bistrom kao suza, rekom Gradac, bilo je za mene oaza
iz snova.
Škola, sport...
- Osnovna škola koju sam pohađao, igrom slučaja, često je
menjala zgrade i lokacije, pa smo mi, đaci, imali problema oko
adaptacije na nove prostore. To mi nije smetalo da budem solidan i
disciplinovan učenik. U sećanju mi je ostao nastavnik fizičkog Pera
Vasić, koji nas je “mlatio“ kao konje. Uprkos tome, obožavao sam sport,
najčešće uz neizbežne krpenjače. Neretko sam bivao na utakmicama kada je
domaći “Metalac“ bio član ondašnje košarkaške elite, a idoli su mi bili
- Branko Kovačević, Kecojević i drugi, koji su bili uz rame sa
mega-zvezdama tog vremena - Kićom, Prajom, Mokom, Ćosićem... Često sam
igrao basket, a bavio sam se i atletikom, tačnije - trčanjem na 1500
metara. Odbojku sam zaigrao u srednjoj medicinskoj školi, koju sam
upisao najviše zbog blizine kuće. Međutim, ispostavilo se da ću zavoleti
taj humani poziv, bele mantile, rad sa ljudima...
Mladost u Valjevu...
- Okosnicu našeg mladalačkog okupljanja činio je valjevski
korzo, smešten u Karađorđevoj ulici, gde je svako društvo imalo je svoje
“rezervisano“ mesto. Tih godina stekao sam prijatelje za do kraja
života, sa kojima sam i danas u kontaktu, a činili su ga - Sekula, Žica
i drugi. Zanimao sam se i puštanjem muzike na školskoj radio-stanici.
Tada su u zenitu bili “Riblja čorba“, “Korni grupa“, Kemal... S druge
strane, nikad nismo imali problema sa zakonom, bili smo uzorna omladina,
kasnije i dobri ljudi...
Dolazak u Pančevo...
- Po završenoj srednjoj školi, dolazim u Pančevo kod tetke
koja je stanovala u blizini “Utvinog“ aredroma. Ravnica, komarci i
zagađenost su na mene uticali izuzetno negativno, a s obzirom, da sam
osećao duboku nostalgiju prema Valjevu, nisam uspeo da se kvalitetno
aklimatizujem, pa je ishod bio odustajanje od daljeg školovanja na
beogradskoj Višoj medicinskoj. Stoga sam se brzo zaposlio i to 1972.
godine u laboratoriji Doma zdravlja..
Vojska..
- Služio sam u Novom Sadu 1974. godine. Imao sam paklenu
obuku za sanitetsku službu od šest meseci - svaki dan na terenu, marševi
u Kaćkoj šumi... Kasnije u prekomandi u Skoplju mi je bilo super. Radio
sam svoj posao, upoznao puno divnih ljudi i poneo sijaset lepih
uspomena.
Brestovac...
- Pošto sam odužio dug prema domovini, po povratku u toku je
bio prebačaj mlađih radnika. Meni je zapao Banatski Brestovac, gde sam
bio stacioniran punih 28 godina. I, tamo mi je bilo izuzetno lepo, nikad
se nisam ni sa kim posvađao, ali sam stekao veliki broj dragih
prijatelja, kao što je venčani kum Proka, pa, Šuki, veliki drug, sa
kojima sam se redovno družio i posle radnih obaveza odlazio na
“rehabilitaciju“ na prelepu Ponjavicu
Porodica...
- Preko pomenutih prijatelja se i dogodilo upoznavanje s
budućom suprugom. Godinu dana smo se zabavljali i 3. septembra 1977.
godine desila se prava šumadijska svadba u Valjevu. Od tada, pa do sada,
više od tri decenije svakodnevno se uveravam da sam napravio najbolji
mogući izbor. Odličan odnos imam i sa sinovima, za koje mogu neskromno
da kažem da su pošteni i dobrodušni, da se fino slažu, a da sam tako
“popunio prazninu“ koju nosim iz detinjstva, jer sam oduvek jako želeo
da imam brata. Volimo pecanje i idemo u prirodu veoma često. Posle bude
čorbe, ribe... Najlepše je za krsnu slavu Vrbicu, koja je posna, pa naš
ulov “dolazi do izražaja“.
Starčevo...
- Posle četvrt veka življenja u gradskim sredinama, naviklom
na sve urbane pogodnosti, teško mi je pala seoska “idila“, gde su jedini
provod bili “Orač“ i “Malajac“. Ipak, kako sam bio sveže oženjen i još
uvek “lud od ludog kamena“, ni selo, a ni to što sam se prizetio nije mi
smetalo, jer sam lepo živeo s tazbinom. Šta više, sve što sam naučio,
naučio sam od tasta - razne majstorije, kućne poslove, sviljokolj...
Imao sam i sreću da sam okružen odličnim komšilukom. Na početku smo se
najviše družili s Krstom i Zoranom Nedićem, kao i s Borom i Radom,
Canetom i Snežom. Prvu kuću smo napravili 1982., a drugu 1990. godine.
Ratište...
- Nažalost, nisu me mimoišle ni te godine užasa, pa sam
proveo 105 dana na ratištu u Slavoniji i svega se nagledao. Voleo bih da
je to bio samo ružan san. Radio sam, logično, kao sanitet i kroz ruke mi
je prošlo mnogo ranjene, onesposobljene i upokojene srpske mladosti. To
je živa glupost i nikada mi neće biti jasno zašto se sve to desilo.
Posao..
- Od 2002. godine sam u starčevačkoj ambulanti i nadam se da
ću tu i dočekati penziju. Odlično se slažem se sa svima. Mimo svog opisa
radnog mesta, pomažem i ostalim kolegama, priskočim kad zatreba oko
vođenja knjiga, odradim i neku popravku... Što se pacijenata tiče, ni tu
nemam većih problema. Uglavnom su tolerantni i sarađuju, malo im se
“zgrči“ lice kad dođe do igle, ali sve prođe brzo i bez posledica.
Vezano za moje ovaveze - radim najbitnije hematološke analize na osnovu
kojih je moguće signalizirati skoro svaku nepravilnost u organizmu,
sistematske preglede kod dece, a nepovoljna je vest da je trend da se
zatvaraju laboratorije po naseljenim mestima po odlasku laboranata u
penziju.
Sport u Starčevu?
- Kada sam se doselio igrao sam, više trenirao, samo kraći
period za “Borac“. Zanimljivo je da smo na istoj poziciji (primač)
igrali i sin Miloš i ja! Kasnije sam bio upravi, a na mestu predsednika
kluba zatekao sam se kada je Klub, najviše zahvaljujući Bošku Kojiću,
izrastao u regionalnu instituciju. To su bilu oni slavni prvoligaški
dani kada je jedna od perjanica bio sin Miloš. Koliko volimo odbojku
govori i to da su dva inostrana trenera “Borca“, inače, dve
veličanstvene ličnosti, stanovali u našem domu - Vadim Magilevski iz
Ukrajine i Nikola Zabrijanov iz Bugarske. Lepo smo se družili, čak je i
žena jednom prilikom gostovala u Plovdivu kod Zabrijanovih. Što se
aktuelnog trenutka starčevačke odbojke tiče - veliki sam optimista!
Starčevo ima dobru školu, potrebno je malo sredstava i može se biti
stabilan superligaš. Velika je šteta što nemamo sportsku halu...
Starčevo, danas?
- Navikao sam se i lepo mi je. Sve više liči na varošicu,
nadam se da ćemo dobiti i status opštine. Dosta se radi, mimo svih
očekivanja, a po mom mišljenju mnogo više nego drugde. Veoma volim i
“Dane druženja“. S druge strane, ne bi nam škodio neki bazen, jer je
Dunav je preopasan. Smeta mi i buka na mojoj ulici Ive Lole Ribara.
Na kraju Miša, starčevački “krvopija“, dobra i čestita
ljudina, poručuje:
- Treba da se ljudi što više angažuju oko zaštite životne
sredine, sade drveće, održavaju javne površine ispred svojih kuća i
lepše će se osećati u svakom pogledu .
Jordan
Filipović
Vrh
strane
|