Komentari

LAUREATI, I ONI KOJI BI TO HTELI DA BUDU

Starčevo je, eto, posle privilegije da jedno kratko vreme ima predsednika Opštine i dobitnika Oktobarske nagrade, ovih dana upisalo u svoju istoriju i dobitnika Novembarske agrade Opštine Pančevo. Lista znamenitih Starčevaca svakako je šira, a u modernom smislu, ime sela pronosili su i odbojkaši “Borca“, nadaleko poznati Festival tamburaša, pa i naš list koji izlazi gotovo petnaest godina. Šteta je što se brend neolitske Starčevačke kulture još uvek ne koristi, ali ipak Starčevo ima čime da se ponosi. Potpunu satisfakciju dobiće kada i mehanizmi upravljanja lokalnom zajednicom dođu u ruke Starčevaca, u punom smislu - kada postanemo opština.

Opština Pančevo sve teže izlazi na kraj sa problemima koje uzrokuje politička elita - vladajuća, ali i opoziciona. Nedostatak ideja i “podmetanje noge“ doveli su lokalnu zajednicu u situaciju da je u kolektivnoj svesti građanstva preovladalo to da Pančevo, iako ima sjajne preduslove, stagnira. Možda je tome kriv i izborni zakon koji je dozvolio da se svakojake ličnosti uključe u politički život kreirajući mu obrise koje mu daju sadašnji izgled. Najava promene izbornog zakona i vraćanje većinskog biranja (za ličnost sa imenom i prezimenom a ne za partijske liste) može to da promeni. Dokaz su pančevačka sela u kojima su predstavnici mesne vlasti tako i birani, pa se, kada se podvuče crta šta je urađeno u selima a šta u “gradu“, jasno može uočiti razlika u stepenu napredovanja.

A i zima je uznapredovala. Sneg je malo poranio, čisteći zagađeni vazduh nad Starčevom, a i vetar je češće duvao prema gradu. Međutim, iako smo u zagrljaju industrijske zone, to izgleda još uvek nije dovoljno čvrst zagrljaj, pa se uveliko priprema izgranja asfaltne baze “Vojvodinaputa“, neposredno uz kompleks “Petrohemije“. Koliko će to dodatno zagaditi okolinu ostaje da se vidi - novi vlasnik ovog preduzeća je austrijska firma ”Štrabak”, a Austrija je, ipak, u Evropskoj Uniji, pa će se valjda pridržavati ekoloških standarda koji važe na tom prostoru, a i na ovom našem, starčevačkom.

Konačno su starčevački DSS-ovci otkrili pravo lice. Pokušavajući da se sakriju iza Udruženja građana “Republikanac“, u onome što oni nazivaju novine sasuli su salve kleveta i uvreda koje će sada morati pred kompetentnim licima i da dokažu. Gogić (“ljubi ga majka“) i društvo će, zarad moje satisfakcije, ipak morati da na sudu dokažu neke od svojih “tvrdnji“. Čisto da bi se orijentisali u prostoru i vremenu u kome su se izgubili.

Politika ne mora biti prljava, iako je to ovde odomaćena karakteristika. Tu lekciju će neki morati da nauče uz pomoć Justicije. Albert Ajnštajn je rekao: “Postoje dve stvari na svetu koje su beskonačne. Svemir i ljudska glupost. Mada, za ono prvo nisam sasvim siguran!“. Potpisujem.

Petar Andrejić

NEKA RATNE IGRE PRESTANU

            Kod nas je oduvek smatrano da je onaj ko radi, ko je stekao imovinu i izgradio svoje ime sopstvenim trudom i zalaganjem - budala. Cene se mutivode i zabušanti, a drvlje i kamenje se baca na časne i poštene ljude.

            Koliko god ovo društvo napredovalo, naš narod će oduvek postavljati nogu naprednim i pametnim pojedincima, a dizati u nebesa lažne patriote i sumnjive tipove. Nas je najlakše zamajavati. Glasamo većinom za šoviniste i ljude povezane s podzemljem, a u zapećku su oni koji govore istinu. U krvi ovog naroda je da pada na prazne priče, da aplaudira najvećim zločincima i da konstantno krivi druge za svoje greške. Pedeset godina smo bili robovi komunističke ideologije, lažnih ideala i suludog kulta ličnosti. Videli smo da se taj “divni“ sistem urušio sam u sebe kao kula od karata. Kasnije smo upali u još veći mrak. Klicali smo nacionalističkim izmišljotinama, srljali u sukob s celim svetom. Inatili smo se sve dok nas svi bivši prijatelji i dojučerašnja braća nisu napustili. Onda smo pošli u krvavi rat. Izgubili smo desetine hiljada mladih ljudi, desetine hiljada porodica je unesrećeno i upropašćeno, a mi smo protraćili sve ono dobro, što smo do tada imali.

            Za to vreme su drugi napredovali i bavili se pravim stvarima. Ne smemo nikad dozvoliti da mladost ispašta. Da se sve svede na rat i stradanja. Pravi vladar je onaj koji izbegava rat, koji mudro procenjuje situaciju i ne dozvoljava da budućnost mladih bude ugrožena zbog nekih uskopolitičkih interesa i igara. Vidimo da se na našem tlu, ovom nesrećnom Balkanu, ponovo nešto “kuva“. Naši političri daju oštre izjave, inat se vraća kao stari srpski brend, a omladina je s punim pravom rezignirana. Aktuelna garnitura na vlasti treba da uči na starim greškama i pažljivo rasuđuje. Glavni cilj treba da nam je ekonomski prosperitet za ovo društvo i evropske integracije, a ne vraćanje u vreme kada je ova zemlja bila zavijena u crno.

            Svima neka bude jasno, da nama, mladima, niko više neće moći strpati puške u ruke poslati nas u “borbu“ za neke tamo “srpske granice“. Mi nismo topovsko meso, i sada, za razliku od devedestih, mislimo svojom glavom i ne damo da nam neki bezvezni rat upropasti mladost.

Dalibor Mergel

Radnja se odigrava u starčevačkoj Ambulanti, gde se vrše besplatni sistematski pregledi. U nepreglednoj gužvi, gde se svi “bore“ za što bolje mesto, tiskaju se: Grmalj (uvozni), Student (urbani), Šeširdžija (lokalni), Tračoslava (sveobuhvatna), Sponzorojka (belosvetska) ...

u epizodi:

KO JE OVDE BOLESTAN, BRE!

Tračoslava: Kašljuc, kašljuc..., šmrc... - Izvinite, nešto mi se slošilo! Samo da se pridržim...

Grmalj: -  I bašza bravu! E, neš, da mogneš, ja sam stig'o najprvi!

Šeširdžija: - Ta, dajte, gospi, da prođe! Zar, ne vi'te da je zdravo bolesna?!

Grmalj: - Nemo' ti podgojeni, tu di mi drobiš! Vid' kako si nabrek'o od mrsa! Bolje paz' šta krkaš, nego da izigravaš kavaljera! (odgurnu ih sve da bi se primakao vratima)

Tračoslava: - Ufff, bog te ubio! Polomi me! Šmrk... - Što si tol'ko navalio? Ko da si od brega odvaljen! Šta tebi fali? Od čega si pa ti bolestan?!

Student: - Pa, verovatno od demencije Alchajmerovog tipa (pogoršanje intelekatualnih sposobnosti do oštećenja i nesposobnosti razlučivanja u pojedinim situacijama)!

Grmalj: - Što reče ti, mali! Slušaj, daću ja tebe ti strani izrazi... Ovo ti je Srbija, bre! I, šta ti je sad to?

Student: - Jedna veoma česta bolest u svetu. Nastaje zbog preopterećenosti, preteranog rada “sivih ćelija“...

Grmalj: - A, to veliš! E, da znaš da puno razmišljam i to zbog vas - omladine! Sve ste gadosti sa toga zapada preneli u naške običaje! Pre se znalo - samo šarlah, zauške, boginje... i, po koja vaška! A, gle sad - ned'o ti bog! Te - sida, te - dgoga, te - sekte, te - pederi, te...

(U tom času pojavljuje se mlada devojka oskudno odevena u trenodovskom (grandovskom) stilu)

Grmelj (zureći u više nego bujno poprsje): - ... te, ovi, kak' se ono zvaše? Ono, što cure meću u sise! Pa, to je pravi užas...

Student (takođe, bez razlike, zureći): - Mislite, silikoni!?

Sponzorojka: - Mis'im, koji smorovi...

Doktor: - Ajmo, sledeći! (spazivši dotični dekolte, “urgentno“ propusti gore pomenutu u ordinaciju...)

Grmalj (burno protestvujući): - Kakva sramota! Zato nam i propada zdravstvo! Sve preko reda... A, pošten svet da čeka... A, ona - kako se samo načvraskala!  Ma, dao bi joj ja da je moja! Ne bi ona meni... Ma, nikada ne b' mog'o bit' s tak'om! I, od čega je bolesna?! Sto-posto od nekog tripera...

Student: - Ko zna?! Svašta je moguće! Evo, neki dan otkrili kod jedne Engleskinje bolest koja se manifestuje tako što dotična doživljava orgazam na svakih deset minuta...

Grmalj (zaprepašćeno): - Ma, ne mož' bit'!

Doktor (naglo otovrivši vrata ordinacije): - Gospođica je malo malaksala, pa nije u stanju da ide sama kući! Da li ima dobrovoljaca koji bi je odvezli?

Grmalj (iako prvi u redu, graknu bez razmišljanja): - Evo, ja b' mog'o, gos'n doktore!

Student: - Ha-ha! A, šta bi sa silikonima i "bolestima"?

Grmalj: - Ma, jok, more! To su ti "naše" domaće - zdrave i prave,... Pa, znam ja valjda!

I, svi su oni tako u (zamišljenoj) ambulanti, slučajno ili namerno, ali zajedno nastavili da čekaju bolju (i zdraviju) budućnost.

* * *

Ah, da umalo da zaboravim u starčevačkoj Opštini ništa novo, osim što je pao i prvi “beton“ budućih tribina, što se radovi na kanalizaciji nastavljaju u galopu, OK “Borac“ nepokolebljivo “gazi“ ka super-ligi, što je održan još jedan fenomenalan, sedmi po redu tamburaški Festival, a, na ogromnu žalost svih ljudi dobre volje i ljubitelja dobre muzike, prestalo je da kuca srce velikog starčevačkog muzičara i, nadasve dobrog čoveka izuzetno vedrog i pozitivnog  duha, Zorana Arsića Arse! Slava mu!

Jordan Filipović

SUJEVERJE - fenomen br. 5

            Sujeverja jesu verovanja, koja vuku svoje korene iz prošlosti, ali su se u istom ili malo izmenjenom obliku zadržala do dana današnjeg. To su verovanja kojima su ljudi pokusali da objasne stvari koje su njima tada bile nepoznate. Ali, zašto postoje i danas, kada nauka većinu stvari može da objasni, pitanje je.

            Jedna anketa koja je sprovedena na 2440 ispitanika čiji je naziv bio “Da li ste sujeverni?“ pokazala je da čak 31,4% ljudi nije uopšte sujeverno, najviše ljudi je sujeverno kada su u pitanju crne mačke - čak 17,4%, zatim razbijanje ogledala - 15,3%, a onda idu i sujeverja kao što su broj 13, prolazak kroz merdevine, otvaranje kišobrana u kući, ubijanje paukova itd.

            Ukoliko vam se desi da vam crna mačka pređe put, to je baksuz... Znači, morati ići tri koraka unazad, a po nekim verovanjima i deset! Ajde ta tri još đene-đene, al' ako budete išli deset koraka unazad, to je već previše... Dok vi to uradite, mačka će već otići svojim putem, a vi rizikujete da vas neko vidi kako hodate unazad. :) Inače,  šalu na stranu, ovo verovanje potiče još iz davnih vremena. Mornari i njihove porodice su držali crne mačke u kući, verovalo se da mačka može da predvidi sudbinu mornara, tačnije, ako bi mačka presekla put mornaru, smatralo se da mu ona tako savetuje da ne ide na pučinu, jer bi moglo da se desi nešto loše... Mada ne znam koliko bi ljudi uzelo mačku kao svog savetnika, i uostalom, kada bi se to i desilo, kako bi objasnili svom šefu da vam je tog jutra vaša mačka prešla put i tako vam posavetovala da ne idete na posao... :)

            Što se razbijanja ogledala tiče, u slučaju takve situacije možete očekivati svega 7 godina nesreće. Naravno trebalo bi uticati da se ta cifra malo smanji, jer u prošlosti ogledala nisu bila tako masovno korišćena, a da ne pričam kako danas skoro svako ima makar jedno ogledalce u torbi.

            A tu nam je i petak 13. Smatra se da taj dan donosi nesreću svima, osim ljudima koji su se na taj dan rodili. Strah od ovog datuma se još naziva i paraskevidekatriafobija, a da bi se spasli malera, potrebno je da naučite tu reč lepo da izgovarate. Zvuči smešno, ali kod nekih ljudi je to pomoglo! Što nam samo govori da je ovaj strah više psiholoski nego stvaran... Ako neko i dalje misli da mu je ovaj dan baksuzan, uvek postoji mogućnost da se ostane u krevetu i lepo prespava... :)

            Loše može da bude i ako prođete kroz merdevine, ako petkom sečete nokte i kosu, ako prostirete noću veš, ponedeljak je rezervisan za otpočinjanje poslova itd... Za mnoge vrste sujeverja i ne postoji objašnjenje, već vam samo neko kaže da se to i to nevalja, a zašto? Ko zna...      Kako postoje sujeverja za lošu sreću, postoje i ona koja donose sreću. Recimo ako nađete potkovicu, smatra se da je to sreća, a kako se to u današnje vreme sve ređe dešava, biće prava sreća ako je nađete.

            Takođe, tu je i detelina sa četiri lista koja je u stvarnosti, kao i obična detelina, samo sa degenerisanim genom koji određuje broj listova. Potražnja za ovim simbolom sreće danas je tako velika da su neke uzgajivačnice uspele da odgaje sorte deteline u kojima se ovaj degenerisani gen veoma često javlja, pa tako danas možete da kupite seme od njih i da tako imate celu baštu punu “sreće“! Naravno tu je i mogućnost da je sami tražimo u svojoj bašti, ako ništa drugo., barem će se oči odmoriti od tolikog zelenila. Mada i zelenilo se dovodi u pitanje s obzirom da nam je još malo stigla i zima... :)

            Zaista, širok je dijapazon sujeverja i u ovom pogledu, kucanje u drvo je jedno koje je u našoj zemlji najrasprostranjenije, zatim smatra se da zečja sapa donosi sreću, ali pre nego što krenemo u pohod na sakupljanje ovih srećnih amajlija, potrebno je znati jednu stvar: da je SVAKO JE KOVAČ SVOJE SREĆE!

Miroslava Kovačević

O SVINJOKOLJU...

Nikako na pamet da mi dođe neka tema o kojoj bi pisao kako se to nekad radilo ili kako je to bilo, jer mislim da se to i danas tako radi, pa nema smisla o tome pisati.

No, pod ruku mi je došla jedna slika, ne stara, već friška što se kaže. Neko je uslikao pun astal raznih specijaliteta od svinjetine. Bilo je tu čvaraka, leberica, švargle, kobasica, kuvane šunke...

Eto, pogodili ste da ću opisati klanje svinja ili svinjokolj,

a došlo je vreme da se i to uradi.

Za svinjokolj se trebalo dobro pripremiti. Ako se u kući nije imao kotao, trebalo ga je kod nekoga pozajmiti. Kotao s obzirom da je bio od tuča (livenog gvožđa), u ono doba skupa stvar, imale su ga samo bogate familije. Kotao je bio i težak pa su dva čoveka morala da ga nose. Kotao nije imao vlastite nogare nego je uz kotao išao i veliki sadžak ili tronožac. Kad se to donelo, u dvorištu se odredilo najpogodnije mesto za kotao. Sve se to lepo složilo i kotao se obzidao s ciglama. Ako se nije očekivao jaki mraz, već uveče, pre klanja, kotao bi se napunio vodom kako bi bilo spremno samo da se rano upali vatra ispod kotla.

Takođe je trebalo pripremiti i korito u kojem će se svinja ošuriti.Trebalo je spremiti i čengele na kojima će se svinje nakon šurenja podići i obesiti, da se lakše rasprave.

Jedna od najvažnijih stvari bilo je i oštrenje noževa, jer klanje nije moglo bez dobro naoštrenih noževa. Obično se to radilo nekoliko dana pre,gledajući kod koga je najbolje tocilo.

Domaćice su se isto morale pripremiti za taj, da tako kažemo, veliki dan. Trebalo je spremiti dosta sitnog suđa. Vandle, činije, tanjire, mašine za mlevenje mesa, špriceve za kobasice, a i čabrove za mast. Usput, trebalo je spremiti i sve začine. Crvene paprike ljute i slatke, bibera, belog i crnog luka, soli. Za klanje nije smelo ništa da fali.

Rano ujutro, a to je zavisilo koliko se svinja u nekoj familiji kolje, naložila se vatra pod kotao i kad je voda zavrela moglo se početi. O veličini, to jest o težini svinje zavisilo je koliko ljudi mora da drži svinju. Nama deci su govorili da držimo za rep jer ćemo dobiti bešiku, koja kad se naduva izgleda kao balon ili lopta. Kod svega toga se znalo “ko je glavni“, to jest onaj koji drži nož i koji će svinju da zakolje. Domaćica je morala da drži činiju u koju je skupljala krv za krvavice. Kad se svinja smirila, premeštena je u korito u kojoj se prelila s vrelom vodom. Pomoću lanaca okretala se u toj vreloj vodi sve dok nije počela da otpada dlaka. Strugačima ili klepetušama ostrugala se sva dlaka, posebnim kukama ili ključem za slamu počupali su se papci, i koža svinje se dobro obrijala. Na zadnjim nogama nožem su se pronašle tetive kako bi se svinja mogla da obesi na čengele.

Kad se svinja digla na čengele, dobro se sve opralo hladnom vodom, još se sve dobro obrijalo, pa se moglo dalje.

Ako je bilo još svinja za klanje išlo se dalje klati, a slobodni ljudi prihvatili su se posla oko raspravljanja već zaklane svinje. Nožem se napravio rez po sredini  između zadnjiih nogu do otprilike pola trbuha, kako bi mogla da se izvade creva. Zajedno s crevima povađene si i sve iznutrice. Svinja se se rasekla na pola i sve je bilo spremno da se na stolu raskomada na potrebne komade.

Za to vreme domaćica je raspravila  creva i s decom koja su joj pomagala, mogla je da ih opere i pripremi za kobacice, a želudac za švarglu.

Kako je svinjokolj zaista veliki posao, tako je i priča dugačka. Zato priča ima nastavak u sledećem broju.

Vinko Rukavina

 Vrh strane