Intervju

NENAD ŽIVKOVIĆ, NOVINAR LISTA “PANČEVAC“ I AKTIVISTA U NVO SEKTORU

Stari borac za emancipovano društvo

Poznati pančevački novinar govori bez dlake na jeziku o prilikama u našoj opštini. Zašto je nevladin sektor u krizi? Koliko je važno “seosko“ informisanje?

            Prošlo je više od dve godine kako ste smenjeni sa mesta urednika “Pančevca“, kako Vam je pao povratak sa uredničkog na mesto novinara?

            - Ne mogu da kažem da sam srećan zato što se to dogodilo, ne samo iz sujetnih razloga, već smatram da je učinjena nepravda, ne samo meni - mojom smenom nanet je jak udarac profesionalnom novinarstvu u Pančevu. Ne kažem to zato što mislim da sam, Bog zna kako, unapredio novinarstvo. Samo sam primenio elementarna pravila iz novinarstva i nastojao sam da se više prati sam život u Pančevu, i ono što su zaista pojave u lokalnoj zajednici, a da sve one stvari koje se tiču akademija, foruma, konferencija za štampu, izveštaja sa sastanka i sve one suvoparne stvari, budu propraćene u vidu informacija. Bitnije je da za sobom ostavimo tragove kako smo zaista živeli u ovo vreme, na ovom mestu, za sto godina će to biti nekome vrlo interesantno, a to neće moći da sazna čitajući izveštaje sa sastanaka. Imao sam sreće da me izabere onaj Upravni odbor sastavljen od uglednih građana Pančeva, a smenjen sam od Upravnog odbora sastavljenog od partijskih poverenika,

            Zašto su Vas smenili?

            - Dok sam bio urednik imao sam sukob sa novinarima i pojedinim članovima Upravnog odbora oko doživljaja novinarstva, zbog distance prema takozvanim “političkim uticajnim faktorima“, i treći problem bih mogao nazvati jednostavno - sudarom svetova. Tako da je moja smena isključivo političkog karaktera. Osim što je politički motivisana u moju smenu su se umešali i obaveštajni faktori, za šta imam osnovanu sumnju. O tome sam kasnije i pisao, što niko nije demantovao.

            Nakon smene ostali ste u “Pančevcu“, kako je u prirodi čoveka da radi i u poslu napreduje, znači li to da biste opet prihvatili mesto glavnog i odgovornog urednika?

            - Ostao sam u “Pančevcu“ samo zato što je još onda bila najavljena privatizacija lista. Trenutno ulazimo u sam fotofiniš procesa privatizacije, za 7. decembar je zakazana aukcija, nadam se da će se održati. Samtrao sam da bi napuštanje “Pančevca“ pre privatizacije bio slab potez, potez povlačenja. Tako da ću ostati do kraja privatizadije da vidim kako će se stvari razvijati. Ukoliko budući vlasnik, vlasnica ili više njih budu prepoznali, u onome što radim, svoj interes, i ponude mi takvo radno mesto, pod uslovima koji mi odgovaraju, što da ne, ali ništa po svaku cenu.

            Novinarski i urednički rad nije jedino po čemu ste prepoznatljivi, mnogi Vas prepoznaju kroz vaš aktivizam u nevladinim organizacijama, da li je to uticalo na Vašu smenu sa mesta urednika “Pančevca“?

            - Pa, moguće je. Od kada sam postao svesno biće imam problem sa tim što svakome uvek saspem u lice, ne diplomatski, već iskreno, ono šta mislim. Tako da sam od kraja osamdesetih vrlo javno iznosio svoje stavove po pitanju ekološkog terora. Kada je 1991. godine počeo rat angažovao sam se u Mirovnom pokretu, opet vrlo jasno se suprotstavljajući  toj Miloševićevoj ratnoj mašineriji. Rad u nevladinom sektoru tih godina mi je mnogo pomogao, jer sam tada mnogo doživeo i mnogo toga naučio. Moguće da je političkim strukturama u gradu zasmetala moja vrsta neukrotivosti. Dok sam bio urednik nikome nije palo na pamet da utiče na uređivačku politiku “Pančevca“ nekim otvorenim ili prikrivenim ucenama ili pretnjama. Ni sa jednim “uticajnim“ čovekom nisam napravio principijalni ili neprincipijalni pakt, dogovor, koaliciju, alijansu ili slično. Upravo me je ta solo igra kasnije koštala uredničkog mesta.

            Kakav je odnos u redakciji sada?

            - Isto neslaganje imamo i danas. Karte su se malo obrnule, nisam taj koji trpi pritiske i kritike, sada sa pozicije opozicije mogu ja da postavljam pitanja.

            Čini se da je nevladin aktivizam danas manje zastupljen ili se varam?

            - Ukoliko me pitate da uporedim periode nevladinog aktivizma, moram da priznam da je ranije građansko organizovanje bilo živopisnije. Nakon 5. oktobra mnogi su iz “trećeg sektora“ prešli u prvi, odnosno iz građanskog u politički, mislivši da su se stvari promenile i da će država očas posla da se obnovi, što se nije dogodilo. Danas je još gora situacije jer je građanski aktivizam zamro, ne samo u Pančevu, već širom države. Autodestruktivna energija koju emituje Vlada Republike Srbije, na čelu sa premijerom Koštunicom, kao da građanima navlači mrenu na oči i dovodi nas u stanje zombija. Ne čudi me što građanski otpor izostaje, mnogi su digli ruke i posvetili se privatnim poslovima, otišli u inostranstvo, promenili posao, promenili sredinu ili prerasli fazu angažovanja u nevladinim organizacijama.

            Da li ste još uvek aktivni u nevladinom sektoru?

            - I ja sam se u mnogome povukao iz neposrednog aktivizma. Pomažem akcije, jedine preostale građanske inicijative u Pančevu, “Građanske akcije“. Pratim šta se dešava u ostacima nevladinog sektora u Pančevu i zemlji. Dobro rade “Velikimali“, upravo se na osobama sa posebnim potrebama ili invaliditetom pokazuje nivo demokratije postignute u jednom društvu. Žalosno je što u gradu ove veličine ne postoji nijedan ozbiljan ekološki pokret.

            Kao osoba koja učestvuje i prati građanski aktivizam, kako gledate na feminizam?

            - Malo su tu pobrkani pojmovi. Apsolutno pozitivno gledam, uz punu podršku, na sve emancipatorske pokrete. Potrebno je promeniti mesto i ulogu žene u savremenom srpskom društvu, koje je i dalje opterećeno patrijarhatom. Nisam pobornik ekstremnog ili radikalnog feminizma koji bi da preokrene situaciju, pa da žene nadredi muškarcima. Dokle god je jedna grupacija, po bilo kom osnovu, tako drastično i dramatično superiorna, nema sreće za društvo.

            Kao novinaru jezik ti je sredstvo, kako gledate na senzibilizaciju jezika, odnosno uvođenje ženskog roda za profesije, titule i zvanja?

            - Dok sam bio urednik insistirao sam da se poštuju oni autori koji poženstvene zanimanja. Jezik prati ono što se trenutno dešava, ukoliko nestaju neki zanati, nestaje i reč kojom se taj zanat nazivao, isto tako nastaju nove reči. Međutim, naš jezik je isuviše tvrd da bi lako prihvatio promene, i ljudi ne mogu odmah biti spremni da koriste reči poput psihološkinja ili politikološkinja, stomatološkinja, advokatica i slično. Izgovor je da te reči rogobatno zvuče, ali zamisli kako je zvučala reč učiteljica kada je prva žena, kao prosvetna radnica,  ušla u učionicu. Ta reč je tada, verovatno, zvučala totalno nakaradno, dok nama danas zvuči sasvim normalno, tako će za 50 godina ono što je sada rogobatno biti obično. To je proces evolucije kroz koji moramo da prođemo. Otpor tom procesu pružaju oni koji ne žele nikakve promene, nikakvo približavanje Evropi, nikakvu senzibilizciju javnog mnjenja za emancipaciju žena.

            Može li kratka analiza političke situacije u Pančevu sa gledišta novinara Nenada Živkovića?

            - To je teško reći kratko. Rećiću da je po mom mišljenju, kao građanina i poreskog obveznika, ne kao novinara, politička situacija u gradu trenutno katastrofalna. Celu opštinu trenutno vode ljudi koji nemaju trunčicu predstave o tome kako naš grad treba da izgleda sutra, za dve godine, tri, pet... Apsolutno nema vizije, plana, projekta, ideje šta bi sa našom lokalnom zajednicom moglo da se učini, kako da se podigne nivo kvaliteta života, kako da se reši gomila nastalih problema. Ujedno se naši opštinoupravitelji hvale da Pančevo ima najveći budžet od svih opština u državi. Ja kao građanin, od tog budžeta, ne osećam nikakvo poboljšanje mog položaja, niti rešenje bilo kog ozbiljnog problema. Pravo je čudo da naš narod, još uvek podleže toj jeftinoj demagogiji socijalizma, u kojoj su komunalni, građevinski radovi veliki uspeh garniture na vlasti. Sasvim je normalno da živimo u 21. veku u normalnom gradu koji zadovoljava normalne komunalne funkcije. Stvaranje komunalnih infrastrukture nije nešto zbog čega bismo osećali ogromnu zahvalnost političkoj partiji ili koaliciji na vlasti. U normalnom svetu to su funkcije koje se dešavaju nezavisno od toga koja je struktura na vlasti. Samo u Srbiji možete čuti da je afaltiranje puteva uspeh Nove Srbije, a ne “Direkcije za puteve“, samo u Pančevu možete čuti  da gospodin Mihaljčić na konferencijama za štampu Demokratske stranke priča o uspesima “Direkcije“, a da gospodin Šandor Ambruš priča o uspesima “Petrohemije“ na konferencijama Demokratske stranke Srbije. Ima direktora koji svoje radno mesto nisu koristili za promociju svoje političke partije, ali sve u svemu jedva čekam sledeće izbore.

            Kakve rezultate će doneti predstojeći izbori?

            - Krug ljudi u kojem se krećem je apsolutno ogorčen, razočaran i besan zbog onog šta nam se dešava. U tom krugu promene se sa nestrpljenjem iščekuju. One neće doći same od sebe i neće pasti sa Marsa. Na tim promenama moramo svakodnevno da radimo, da ne kažem da “od nas zavisi“.

            Da li ste zadovoljni razvojem novinarstva u naseljenim mestima?

            - Moram da izrazim veliko zadovoljstvo što se “fras“ novinarstva širi po okolnim selima naše opštine. Neka mesta imaju i dva glasila. Pojavile su se novine i u Ivanovu, čiji je koncept fantastičan, obzirom da je višejezična publikacija. Dobro je što se i u tim sredinama ostvaruje skup energije i novca kako bi se novine pokrenule i održavale. Važno je da te novine, ne samo informišu, već i obrazuju, da afirmišu vrednosti. Mi smo i dalje, kao društvo, suočeni sa poremećajem vrednosti. Važno je da novine u manjim sredinama što bliže pišu o realnom i svakodnevnom životu, a manje o konferencijama, sastancima, koordinacijama i slično. Bitno je da ti listovi doprinesu afirmaciji građanskog društva, u kojem je pojedinac kreator sopstvene sudbine, što znači sudbine celog društva. Novine treba da obave ulogu “prosvetiteljske misije“, da ljudi u manjim sredinama ne čitaju samo “velike“ novine, “politike“, “eksprese“, “danase“, “bliceve“, u kojima se vesti iz njihove sredine pojave jednom godišnje, ako i toliko, i to povodom “slaninijada“, “štrudlijada“ i slično, već da se unutar tih zajednica stvara jedna atmosfera u kojoj će svi meštani i svi ljudi koji donose odluke važne za živote tih zajednica, imati glasilo u kojem će moći da testiraju raspoloženje javnog mnjenja po nekim pitanjima, a sa druge strane da imaju kontrolora njihovog javnog ponašanja.

Daniela Maksimović

LAUREATI NOVEMBARSKE NAGRADE PANČEVA

Nagrada za uspešan rad

Ivanka Barašević, nedavno smenjena direktorka južnobanatske filajale Fonda za zdravstveno osiguranje, ali i nosilac Novembarske nagrade grada Pančeva za 2007. godinu, ličnost je koja zaokupira pažnju ne samo pančevačke, već i mnogo šire javnosti. Pošto je stanovnik našeg mesta, zamolili smo je da nam odgovori na nekoliko aktuelnih pitanja.

            Nagrađena, a u isto vreme i prokazana?

            - Činjenica je da posle 28 godina službovanja, imam pravo da kažem da je ova nagrada dokaz da se poštenim i predanim radom može dobiti tako vredno priznanje, uprkos brojnim opstrukcijama i zakulisnim politikantskim spletkama. To podvlačim, ne iz razloga ličnog zadovoljstva dobijenim, već isključivo kao primer da je i u našem moralno devastiranom društvu moguće biti priznat samo na osnovu pravih ljudskih vrednosti. Bilo bi sasvim prirodno da se nečiji kvaliteti mere kroz tekovine kao što su rad, poštenje i humanost, a ne dvoličnošću, poltronstvom i bespogovornom lojalnošću centrima moći. Upravo neispunjavanje takvih “kriterijuma“ je dovelo do moje “prokazanosti“. Dakle, zahvaljujući pritisku određenih političkih struktura, a pod izgovorom da činim krivično delo nenamenskog trošenja novca iz Fonda zdravstvenog osiguranja, pre nešto više od tri meseca uručen mi je otkaz sa mesta direktora filijale od strane pokrajinskog Zavoda za zdravstveno osiguranje, odnosno, direktora Radeta Nikolića. Čak je i ta optužba aktivirana posle dugotrajnog oklevanja i to u obliku nekakve klimave građanske tužbe. U suštini moj jedini “greh“ bio je nemirenje sa diskriminatorskom politikom prema filijali kojom rukovodim, odnosno Pančevom i južnim Banatom, i, nadasve prema napaćenom i siromašnom običnom građaninu izloženom svakodnevnim uticajima zagađenja, nemaštini i mnogim drugim problemima. 

            Da je to tako govori i nezapamćena podrška baš tih “malih ljudi“?

            - Ta podrška je i mene zatekla, jer uprkos smeni i harangi koja je usledila od strane političkih krugova iz Novog Sada, nisam preduzela ni jedan jedini korak kako bi “odbranila“ svoju funkciju i karijeru! Znala sam da mi je obraz kristalno čist, a ljudi su se javljali spontano. Samu organizaciju učestalih protesta preuzelo je Udruženje građana SPAS, uz komentar da to čine jer nisu čuli ni za šta kompromitujuće u mome radu. Zavidno mesto imali su i novinari, na prvom mestu “Pančevca“, ali i svih ostalih, što je konačno rezultiralo i sa 14 predloga Komisiji za dodelu Novembarske nagrade, koja je stoički podnela mnogobrojne pritiske da se moje ime izbriše sa spiska laureata.

            Bilo je u poslednje vreme i dosta reči podrške političkih struktura koji su povezivani sa smenom?

            - Može se reći da lokalni političari i nisu bili upleteni u sve te događaje. Ili su bili nedovoljno informisani ili, pak, indolentni. Prava adresa je Novi Sad, tačnije - zamenik Pokrajinskog sekretara za zdravstvo Boris Kopilović, koji vuče najviše konaca u ovoj oblasti. Problem je predstavljalo moje sučeljavanje sa stavom da Pančevo i po ljudskim i božjim zakonima ima sva prava da se leči u Beogradu, što je on sa indignacijom odbijao. Od tada su počele spekulacije o mojoj smeni. Da je tako vidi se i po tome da su sve prethodne interne inspekcije bile sasvim zadovoljne mojim radom. Šta više, i podržavale su moje zalaganje za što kvalitetnijim zbrinjavanjem obolelih Pančevaca zbog narušene ekološke situcije. Tek nakon nastanka sukoba sa  Kopilovićem, koga su mi mnogi predstavili kao moćnog i opasnog,  došlo je do otkrića, navodno, nenamenskog trošenja sredstava iz Fonda.

            A, kako stvari stoje oko sredstava Fonda?

            - Zapravo ja i tu nemam šta da krijem, već se, naprotiv, i ponosim učinjenim! Od 183 prispela miliona na podračun pančevačke filijale, za bolovanja, ortopedska pomagala, režijske troškove filijale i refundacije osiguranicima, utrošeno je 123 miliona. Od tog iznosa svega 4 miliona otišlo je na refundacije i to na izuzetno kritične slučajeve. Reč je o mladim ljudima teško obolelim od karcinoma, koji nisu imalo apsolutno nikakvog izbora. Kod svih ostalih mnogobrojnih zahteva donosili smo negativna rešenja, iako je zamašan broj obolelih bio u katastrofalnom zdravstvanom stanju. Zamislite situaciju kada svakodnevno moram da obavim i po tridesetak traumatičnih razgovora, uz saznanje da će na kraju ishod biti poražavajući po bolesnika. Koliko strpljenja, pozitivne energije i razumevanja je potrebno da se ljudima skrhanim do očaja saopšti da im je ugašena, možda, i poslednja nada. A, onda, posle svega toga doživite progon samo zato što se pokušali da spasite ili produžite nečiji život. I to od ljudi koji su stekli status na lažnoj priči o borbi za prava običnih ljudi a kasnije se ponašali kao poslednji licemeri i interesdžije. U svakom slučaju, sve što sam radila bilo je zasnovano na zakonima ili podzakonskim aktima i komisije koja procenjuje neophodnost refundacije.

            Građani Pančeva su,  u  podređenom položaju?

            - Pančevo je definitivno žrtvovan grad. Svima je poznato koliko industrija “južne zone“ dporinosi državnom budžetu, a da se to ni na koji način ne kompenzuje građanima. Šta više, dodatno im se otežava i oko osnovnih stvari! Tako, kao što rekoh, imamo problem da se iz Novog  Sada diktira politika po kojoj bi Pančevci morali da se leče u Vojvodini, odnosno novosadskim i kameničkim kliničkim centrima, iako praktično gravitiramo ka Beogradu. Zatim, stoji problem da naši pacijenti moraju da prođu tri stepena lečenja: opšta praksa - bolnica - institut (Za razliku od Beograđana i Novosađana koji preskaču drugu instancu). Sve to je veoma mukotrpno, treba dobiti sve neophodne upute i mišljenja, potezati razne veze i vezice.. Pa, ko se, ipak, dočepa Beograda sleduje mu ponižavajući tretman u odnosu na beogradskog osiguranika. A onda, dolazimo i do problema oko kasnijeg lečenja, jer lekovi i terapije su skupi, a da bi došlo do refundacije potrebno je sakupiti potpise tri lekara specijaliste. To je vraški teško. Potrebno vam i po nekoliko dana, pa i nedelja da bi ujurili sve nepohodne potpise. Ili se desi da se dva slože, treći, ne! U takvim situacijama ja sam morala da brzo reagujem jer su životi bili u pitanju i vraćala predmete na ponovno ramatranje. Odgovor obično nisam dobijala. Takođe, iz centrale Fonda sugerisano mi je da sve  odbijam zahteve osiguranika odbijam i upućujem na sud, ne bi li odustali od zahteva! Još je tragičnije to što su na sudu osiguranici u drugim sredinama glatko dobijali. Ja to nisam činila, jer smatram da je tako nešto isuviše morbidno.

            Jer zdravlje nema cenu, a život nema alternativu. I samo takvim razmišljanjem  možemo vratiti poljuljane vrednosti i odvratiti mlade da kupuju karte u jednom pravcu.

            Ivanka ne zaboravlja ni svoje  poreklo...

            - Ovom prilikom izražavam veliku zahvalnost meštanima Starčeva, koje mi je uvek duboko u srcu, na izuzetnoj moralnoj podršci, jer sam se kroz svoj rad uvek trudila da reprezentujem svoje mesto u najboljem svetlu.

J. Filipović

MATA NERALIĆ, GOLUBAR

Golubovi nad Starčevom

            Mata Neralić rođen je 1956. godine u Pančevu. Trenutno se bavi molerajskim poslovima i trgovinom. Oženjen je i rotitelj dvoje dece. Mata se bavi golubarstvom od detinjstva a danas je vlasnik preko trideset pehara, priznanja i medalja koje je osvojio tokom godina bavljenja ovim hobijem. Predsednik je starčevačkog Društva golubara i predsednik Opštinskog golubarskog  saveza.

            Kako ste počeli da se bavite golubarstvom?

            - Sam početak golubarenja datira od moje 12. godine. Kao i većina klinaca u to vreme, držao sam razne vrste golubova, uglavnom one koje sam sam uhvatio. Nakon nekog vremena shvatio sam da neki red mora da postoji pa sam se odlučio za rasu “srpski visokoletač“. Kroz detinjstvo sam mislio da imam odlične golubove i da sve znam o njima, međutim kasnije, kada sam se zaposlio u Pančevu, upoznao sam neke starije golubare koji su me ubedili u suprotno.

            Kako to izgleda ozbiljno se baviti golubarstvom?

            - Kada sam se učlanio u pančevačko golubarsko društvo 1975. godine, video sam da ustvari jako malo znam o golubarenju. Teška srca ali sam morao da donesem odluku da “rasturim“  jato golubova koje sam do tada imao. Nakon skoro mesec dana nećkanja oko te odluke, prelomilo se u meni i do tadašnjih stotinak golubova zamenim sa 6 mladih koje sam dobio od prijatelja i  vrhunskog golubara Laze Vancagića iz Pančeva. Ubrzo sam primetio napredak i rezultate koji su ti golubovi postizali. Posle samo godinu dana sam se prijavio za takmičenje, video sam da i moji golubovi lete kao i drugi golubovi klupskih drugara. Postigao sam vreme leta od šest sati što je u to vreme bio rezultat za poštovanje. To je već počelo da biva ozbiljno golubarenje.

            Kroz razgovor ste pomenuli “to je bilo pravo golubarenje, bez novca“,  pojasnite nam to?

            - Mislio sam na golubarenje iz ljubavi. Golubarska društva su neprofitne organizacije, nagrade za najuspešnije su pehari i priznanja. Danas cena jednog vrhunskog goluba dostiže i do hiljadu eura, često se daje veliki  novac za golubove koji ne vrede. Postoje krađe golubova, postoje ljudi koji tokom noći znaju gde sleću vrhunski golubovi koje je uhvatila noć... Poređenja radi, sedamdesetih godina su šampionski letovi iznosili osam, a danas je, recimo, prosek u pančevačkom društvu 13 sati. Ne radi se o jednom golubu, nego o proseku takmičarskih golubova. Razlika je ogromna.

            Koliko je bitna priprema goluba za takmičarski dan?

            - Trening je neophodan kao kod svakog sportiste. Uz redovan trening je jako bitna ishrana golubova. Zamislite da, kad golub poleti u šest sati ujutro, u devet sati je već došlo do promene vremena, u 12 sati je presudna promena vremena, golub koji to izdrži ima šansu da napravi rezultat. Tek u tri sata popodne dolazi do stabilizacije vremena. Sve je povezano sa vremenskim prilikama i znanjem koju hranu kada davati golubovima. Mora da se zna kada se daju ugljeni hidrati, belančevine recimo, sutra će temperature biti 35 stepeni, danas ne mogu golubu davati belančevine jer će na toj temperature doći do grčenja mišića. Masti traže vodu - znači ni takvu hranu mu ne smem dati golubu jer će dehidrirati. To je čitava nauka, svima je to dostupno, bitno je samo da li ćeš se držati pravilnog uputstva.

            Kada je osnovano starčevačko Društvo i kako ste se izborili za status uspešnog udruženja?

            - Društvo je osnovano 1993. godine. Mi smo već imali dobre golubare koji su sada imali svoje udruženje. Trenutno brojimo 35 članova. Sa ponosom mogu reći da naše društvo može da služi kao primer svima. Na primer, za vreme bombardovanja 1999. godine, imali smo takmičarski dan; lete avioni, ali lete i golubi! Dešavalo se da komisija odjednom utrči u podrum a već sledećeg trenutka ponovo izađe napolje. Sećam se da su se Pančevci čudili; padaju bombe, a mi redovno održavamo Kup Svetog Pantelejmona. Svi članovi su dobro organizovani i timskim radom smo organizacija za primer. Imamo predsednika u opštinskom savezu, kao i sekretara, ali i delegata u međuopštinskom savezu Srbije. Sve su to Starčevci.

            Pomenuli ste takođe da su vam veliki problem ptice grabljivice?

            - Mislim na ptice grabljivice kao što su soko, kobac, jastreb... Dešava se da grabljivica u startu “razbije“ takmičarsko jato i tu nema rezultata. To je takmičarski dan, a što se tiče treninga to mu dođe kao normalna pojava. Uglavnom golub bude odnesen ali čak i ako sleti bude sav unakažen. To rade mlade i neiskusne grabljivice koje tek uče, odrasle uglavnom odnesu goluba ako ga stignu. Soko je najopasniji: on ako se ustremi na goluba,  nema mu spasa. Jako je lukava ptica, u jatu traži najumornijeg goluba i njega juri, uglavnom napada iz pravca sunca dok je žrtvi smanjeno vidno polje.

            Starčevo i Jabuka su u opštini najugroženiji po pitanju grabljivica. Kako jato uhvati propisan vis, grabljivice se odmah podignu i lete iznad kuća vrebajući. Desio mi se jednom maler da sam imao odličan rezultat u takmičarskom danu, četiri goluba su sletela dok je peti još bio u propisanom visu. Kada je počeo da sleće, komisija je počela da zavodi utakmicu, a ja sam već krenuo u prodavnicu po piće da proslavimo. Kad, skoro kod krova, naleti kobac i odnese ga! Ostao sam bez rezultata i kvalitetnog goluba. Ali, to ne treba da obeshrabri nikoga ko voli golubarstvo. Druženje uz ovaj hobi je nešto što će svakom prijati, pa pozivam Starčevce da nam se pridruže.

Goran Milošević

Vitomir Filipović Beli

Neumorni stvaralac

            Teško je reći da postoji neko ko uz sebe ima toliko aktivnosti vezanih za Starčevo. To se posebno odnosi na oblasti poput komunalnih poslova i sporta, za šta više puta odlikovan i to negdašnjom Oktobarskom nagradom grada Pančeva ili Sparatakovom nagradom Vojvodine za razvoj rekreativnog sporta

            Nema dileme da će svi poznavaoci starčevačkih prilika lako odgonetnuti da je reč o Vitomiru Filipović Belom.

            Vitomir Filipović Beli, rođen je 4.septambra 1955. godine u Gračanici kod Prištine, od majke Milice i oca Miodraga, uz mlađeg brata Zorana. Otac je sina Aleksandra.

            Najpre je radio u građevinskom preduzeću “7. juli“ kao pogonski električar, zatim od 1983. godine u prelazi u MZ Starčevo kao komunalni referent i referent za realizaciju mesnog samodoprinosa, i, na kraju, u JKP-u “Starčevac“ kao direktor u periodu 1994-97. godine.,  a danas kao pomoćnik direktora. Bavio se još i fudbalom, radio i kao trener FK-a “Borac“, bio predsednik Omladine Starčeva, predsednik Ragbi kluba “Borac“, komandir jedinice na slavonskom ratištu, a još uvek je predsednik Skupštine Opšte zem-zadruge “Starčevac“. U Starčevu je od nastanjen od 1960. godine.

            Kako je rastao mali Beli?

            - Rodio sam se Gračanici, varošici od par hiljada ljudi... Pošto je reč o čisto srpskoj sredini, nismo doživljavali neprijatnosti na nacionalnoj osnovi, kao drugde na Kosovu. Strogo sam  vaspitavan, zbog očeve velike zauzetosti, uglavnom čvrstom majčinom rukom, koja je moje velike nestašluke kažnjavala, bar jednim “obrokom“ batina dnevno. Naravno, na tome sam im veoma, veoma zahvalan,  jer su na taj način od mene napravili čoveka spremnog da se na pravi način uhvati u koštac sa životnim problemima. Iz Gračanice ostalo mi je u sećanju druženje s komšijinim sinom Slobodanom, i naše nedozvoljeno menjanje jaja za bombone.

            Preseljenje u Starčevo usledilo je zbog prethodne migracije cele familije od petnaestak članova. Iako se solidno živelo i u Gračanici, niko se nije pokajao zbog preseljenja. Ravnica je za razliku od dotadašnjeg življenja u brdima za mene bila potpuna novina. Takođe, bilo je i puno dece, pa sam se polaskom u zabavište družio s Boškom Milakarom, Živom Venjcem, Pericom Mitićem, Bogoljubom Stanišićem (tragično preminulim već u 5. razredu Osnovne škole)...

 Zimski period provodio sam uz sanke (jednom sam, čak, upao u bunar od dva metra!) i sličuge, a leto - zna se - uz fudbal. Što se egzistencijalnih uslova tiče - zahvaljujući ocu koji je radio u dobroj firmi, građevinskom preduzeću “7. juli “, živeli smo bez većih oskudica.

            Škola...

            - Bio sam odličan učenik do 5. razreda. Stasavao sam pod budnim okom učiteljice Biljane Marković. Do 3. razreda bilo mi je jako prijatno, ali potom dolazi do nekog nesporazuma i stičem utisak neke odbojnosti, što se promenilo u 4. razredu dolaskom legendarnog starčevačkog učitelja Mileta Filipovića. Kao žitelj tzv. Donjeg kraja pohađao sam, naravno, Donjy školy, čiji je ambijent uticao na veću posvećenost učitelja, sami tim i kvaliteniju nastavu i veću prisnost među učenicima. Bili smo i, u neku ruku, “daleko“ od nekih ružnih navika kojih je bilo u centru Starčeva. Kada smo se u petom razredu preselili u glavnu školsku zgradu, za razliku od ostalih “donjoškolskih“ generacija brzo smo prevazišli hendikep izolovanosti i preuzeli primat u svemu. Razredni starešina  Margareta Lovrić je  kao pedagog na mene ostavila odličan utisak. Tu su još i ostale nastavničke “legende“ -  najpre Miroljub Babić Uča, zatim, Navala, Kata... Pored škole fanatično sam bio preokupiran fudbalom. Najviše je uticao pomenuti Uča, koji je vrlo brzo otkrio u meni talenat. Ipak, školu nisam zapostavljao, i dalje sam bio solidan đak.

            Fudbal...

            - Sa 14 godina sam s neizbežnim Učom otišao na trening u FK “Borac“, gde me je dočekao trener Zvonko Pavlić i još puno starijih igrača. Brzo sam se uklopio i posle par meseci, uz specijalni lekarski pregled, zaigrao u prvoj postavi podmlatka. Igrao sam na poziciji desnog beka. Prvu utakmicu odigrao sam protiv Omoljice i bio presrećan i neizmerno uzbuđen.

            Srednju školu završio sam u beogradskoj  Elektro-tehničkoj “Stevan Filipović“, ponajviše zbog veoma kvalitetnog praktičnog dela nastave. Imao sam sreće da je u postojao internat gde je bilo prilično dece sa sela. Stekao sam i drugove za ceo život, poput Dragana Manića, Branka Savića, Boška Bijelića, s kojima i dan-danas održavam kontakte. Posle druge godine prešao sam u školu “Boris Kidrič“ u Pančevu.

            Fudbalsku karijeru sam zbog primećenog talenta nastavio u FK-u “HIP“ (kasnije se fuzionisao sa “PSK“-om), koji je u to vreme bio član Vojvođanske lige, što se malo odrazilo na uspeh u školi, iako sam je okončao bez većih problema.

            Nakon tri godine za “HIP“-ov prvi tim zaigrao sam sa nepunih 18 godina. Veliki uticaj na mene izvršio je prvi trener u podmlatku Jova Tofel, koji mi je dao neke osnovne smernice i naučio najvažnijim stvarima u fudbalu, kao što su - disciplina, rad i red. Te godine smo igrali u prvoj beogradskoj ligi sa “Zvezdom“, “Partizanom“... Igrao sam na poziciji desnog beka. Nezaboravan mi je bio duel s Pižonom na “Dinamovom“ stadionu, gde sam po oceni mnogih izašao kao pobednik. Mnogi iz te lige su kasnije postali velike zvezde:  “Partizana“  - Starčevac Matić, ali i “Zvezde“, pored Pižona - Zoran Filipović, Dule Savić...

            JNA  u Bileći...

            - Vojni rok služio sam u Školi rezervnih oficira u Bileći 1974. godine. Pamtim česta izlaganja nadljudskim naporima po svakakvom vremenu. Naročito mi je u memoriji urezan marš Gacko - Bileća od čitavih 60 km za deset dana. Uz vežbe, spavanje na kamenu i druge oblike torture... Ali, na kraju se sve to stoički podnelo. Dobijam čin vodnika-stažiste, pa sledi odlazak u prekomandu u Vučiće između Rijeke i Opatije, gde sam ostao do kraja služenja. Bio sam komandir pešadijskog voda. Za ovo vreme vezuju me divne  uspomene zbog tamošnjih ljudi koji su odisali izuzetnom mirnoćom i zavidnim civilizacijskim tekovinama.

            Pa, opet, fudbal...

            - Posle Vojske napuštam “HIP“ i dolazim u “Borac“ radi prijatelja. Tamo me je dočekao  trener Mašan iz Beograda, a saigrači su mi bili  Pera Kurjak, Miloš Filipović, Jova Galik, Toma Matijašević i ostali. Bili smo veoma uigran u renomiran sastav, pa je od 1975. godine “Borac“ znao samo za uspehe. 

            To su bili najlepši dani u mom životu. Jedan od najdražih mečeva odigrao sam u  Opovu 1977. godine gde smo “razbili“ domaćina sa  4:0, a ja  dao jedini het-trik u karijeri. S druge strane u Barandi zamalo nisam poginuo udarivši glavom  u stub. Iako sam bio igrač odbrane imao sam i ofanzivnu ulogu zahvaljujući  dobrom radijusu kretanja.

            U lepom sećanju ostala su i mnogobrojna putovanja po celoj Vojvodini - Zrenjanin, Novi Sad, Bečej... Na žalost, igrao sam samo do 1979. godine. Razlog je bila operacija fistule, pa sam po nalogu lekara morao da prekinem sa aktivnim bavljenjem sportom.

            Druženje, izlasci...

            - Nismo imali kafića, kafana je slabo radila, pa je postojao jedino klub na spratu Doma kulture (današnji KKK) koji je držao Meha Memić. Zabava se svodila na gledanje TV-a, bilijar, slušanje muzike... Kasnije je bio aktuelan Klub mladih (danas Lovački klub), a zatim i Diskoteka sa nadaleko poznatim igrankama. Društvo su mi činili, mahom saigrači iz Kluba - Miloš, Pera Kurjak, Šice, Gile Poštar, Dika, Šuta, Mija Sredojević, Bane Nikolić, Rata Milanović, Toma Matijašević...

            Ipak, nisam samo “šenlučio“, već sam se bavio i društveno-korisnim radom. Tako sam bio predsednik omladine u dva mandata od 1978. godine. Osim organizovanja igranki, za moje vreme dolazile su ultra-atraktivne rok-grupe, kao što su “Riblja Čorba“, grupa Stiva Haningtona... Tu je i priređivanje  radnih akcija na uređenju sela, društveno-politički rad, izleti, ekskurzije, manifestacije - 1. maj, 25. maj... U posebnom su mi sećanju Prva savezna štafeta na stadionu “Borca“ 1979. godine, radne akcije povodom 1. aprila - Dana radnih akcija, itd..

            Posao...

            - Još pre Armije zasnovao sam radni odnos u pominjanom “7. julu“, gde sam bio veoma zadovoljan uslovima, ali zbog putovanja i nestašice goriva, 1984. godine prelazim po raspisanom konkursu u MZ Starčevo. Zahvaljujući sekretaru Mesne zajednice Mateji Ruptaku jako brzo sam ušao u tajne obavljanje posla komunalnog referenta. Prvi ozbiljniji zadatak bilo je  uvođenje telefona.

            To nameštenje, uz sve prednosti, imalo je i neprijatnih strana. Na prvom mestu mnogo rada s ljudima, raznih poteškoća pri realizaciji poslova... Pored samodoprinosa, postojao je i doprinos u radnoj snazi. To znači da je svako morao da odradi po jedan dan godišnje ili dva dana rada s traktorom, na, na primer, kopanju kišnih kanala  kroz ulice, ravnanju puteva kroz polja... Sledeći veći posao bio je izgradnja vodovoda. Znači - raskopavanje ulica, razbijanje prelaza... Ali, nikada nije bilo nesavladivih problema. Sve se rešavalo u hodu i na vreme.

            Porodica..

            - Oženio sam se prvi put 1987. godine, a 1989. rodio mi se sin Aleksandar. Najveću tragediju doživeo sam 1997. godine, kada je tragično preminula moja supruga Milija - Beba, čija je  ćerka iz prvog braka Danijela ostala pod mojim starateljstvom. To su bili najteži  dani za moju porodicu...

            Ratište...

            - Vihor rata odveo me je 1991. na tri meseca van kuće - najpre u Lalić, Deronje i Odžake, a potom i u hrvatski Dalj na dva meseca. Bio sam raapoređen kao oficir bezbednosti na obaveštajno-bezbednosnim poslovima. Disciplina u jedinici bio mi je prevashodni cilj. Posle svega mogu samo da kažem da sam proživeo sam  i video bukvalno sve i svašta.

            I, ponovo posao...

            - Nastavilo se sa izgradnjom sela i krupnim investicijama kao što su - Ambulanta, biciklistička staza, sređivanje  centra... Od 1994. odlukom SO Pančevo naloženo je Mesnoj zajednici da se osnuje javno komunalno preduzeće i mi smo prvi formirani pančevačkoj opštini. Na početku je bilo teško i naporno zbog neiskustva, kako nas, tako i stručnih službi, naročito oko izrade  statuta i drugih akata. Na terenu nije bilo diskontinuiteta zahvaljujući pređašnjim iskustvima. Uvedene su i novine, pa je 1994. god. odlučeno je da se otpočne sa besplatnim izošenjem smeća, kada je postignuta saradnja sa privatnim preduzećem “Maber-komerc“ i JKP “Higijena“. Naplata je uvedena 1995. kada je kupljen kamion-sandučar od sredstava Mesnog samodoprinosa.

            Išlo se napred novim poslovima i povećanjem kvaliteta usluga. Postignut je puno veći obim posla. Taj trend se nastavlja i do danas, iako je jako teško opstajati. Mada situacija nije sjajna, mnogo je bolja nego u drugim naseljenim mestima. Između ostalog i zahvaljujući dobroj saradnji sa osnivačem - Mesnom zajednicom.

            ... I ostale brojne aktivnosti...

            - Izdvajam i rad u ragbi klubu “Borac“ čiji sam bio osnivač i prvi predsednik. Bilo je to krajem osamdestih, a “predsednikovanje“ je trajalo tri godine . I, opet, putovanja, ovog puta po celoj staroj Jugi - Zagreb, Sinj, Zenica, Ljubljana.. I mnoga neizbrisiva prijateljstva i dobri ljudi, kao što su Splićani - Marko Protega, Damir Duvandžić..

            Pošto sam završio školu za trenere u Novom Sadu i bio prvi licencirani trener u Starčevu, 19 81. godine počeo sam da radim kao strateg prvog tima FK-a “Borac“. Do 1983. godine nanizani su veliki uspesi- uvođenje u viši rang takmičenja i stvaranje kompaktne ekipe za ulazak u još viši rang takmičenja. Tada je Starčevo živelo se za fudbal.

            Tu je i  DTV “Partizan“, gde sam bio  sekretar i član predsedništva na organizaciji Seoskih olimpijskih igara, susreta “Partizana“ Jugoslavije, Vojvodine i Srbije, u periodu  77.-89. Zahvaljujući tom angažmanu dobio sam Sparatakovu nagradu Vojvodine za razvoj rekreativnog sporta i Oktobarsku nagradu grada Pančeva. Takođe, sredinom 80-ih godina bio sam i član predsedništva Lovačkog društva “Jarebica“. Moj najveći lovački uspeh bile su četiri srne za jedan dan. Tu je i odlazak na divokoze u makedonsko Tearce na Šar-planini...

            I, tako, teško je i nabrojati dela ovog energičnog i neumornog čoveka, koji nesagledivo mnogo dao ovoj sredini, a kada zbori o tome svakako da mu se “smeši“ prepoznatljivi brk od zadovoljstva pri sumiranju rezultata ubrzanog progresa njegovog Starčeva

            - Po mom mišljenju nema nekog prostora za izmene u odnosu na delovanje ljudi koji vode selo, jer strašno se mnogo odradilo na infrastrukturi; tu su i igrališta, kanalizacija, gasifikacija... Potrebna je hala sportova, koja se planira u skorašnjosti, a izgradnjom tribina osim velelepnog objekta fudbalski klub će dobiti i stabilan izvor finansiranja.

            U skladu sa njegovim zanimanjem, na kraju poručuje svojim sugrađanima:

            - Vodite više računa o očuvanju životne sredine i uređenju javnog prostora, jer to je i odraz vaših karaktera.

Jordan Filipović

 Vrh strane