Intervju

NIKOLA UGRČIĆ,  ČLAN OPŠTINSKOG VEĆA SO PANČEVO I ČLAN POKRETA SNAGA SRBIJE

Monitoring ne meri čist vazduh...

Ugrčić kaže da, iako je u Starčevu manje, nijedno aerozagađenje nije beznačajno. Sa fabrikama “južne zone“ - partnerski u rešavanje problema.

Sela napredovala, Starčevo prednjači

Recite nam nešto o Vašem radu u Opštinskom veću?

- Ne znam koliko znate, je spadam u članove koji su naknadno ušli u Opštinsko veće. Meni je trebalo dosta vremena da se uklopim u njegov rad. Ne zbog nekolegijalnosti, već prosto, zbog nepoznavanja materije. Iako ne po godinama, u politici sam veoma mlad, što je u tom poslu otežavajuća okolnost. Naravno sve se da naučiti, a zahvaljujući mojim kolegama, naučio sam to vrlo brzo.

Da li biste istakli nešto što Vam predstavlja problem u radu?

- Postoje problemi u internoj komunikaciji zbog  već poznatih “stranačkih naloga“. Međutim, moram priznati da to polako prevazilazimo. Na kraju mandata sve češće dolazimo do konsenznusnih, ali ne uslovljenih, već istinskih zajedničkih rešenja. Birokratija je takva kakva jeste, sklona je da zadrži postojeće stanje. Ima velikih propusta u komunikaciji internoj i eksternoj, što je moja generalna zamerka; nedopustivo je da na nivou opštinskih službi predmeti, zvaničnom poštom, lutaju od nemila do nedraga i da to traje nedopustivo dugo. To je elementarni problem i utoliko se osećam odgovornim što na to nismo obratili malo više pažnje.

Kakva bi bila Vaša ocena rada Veća?

- Opšta ocena bi bila da dobro funkcionišemo, što se i vidi. Trebalo je dosta kako bismo harmonizovali odnose, da bismo uskladili sva htenja, ali definitivno je stav Veća je da je interes lokalne zajednice na prvom mestu.

Vi ste magistar ekoloških nauka, da li se u Veću bavite ovom, nama vrlo aktuelnom tematikom?

- To je uvek aktuelna tema i mnogi vide šansu za sebe u toj oblasti, pre svega promotivnu. Ko god želi da napreduje u nekim društvenim miljeima, hvata se za ekologiju. To je samo dokaz da ekologija prožima sve aspekte. Ekologija nije samo zaštiti vazduh, ekologija je čitava nauka, ali i društveni proces. Ekološka svest sadrži tri elementarna aspekta: saznavnje, vrednovanje i ponašanje. Zadatak nas, koji se bavimo ovom problematikom, jeste da pomognemo da se dođe do te svesti i da se kaže: ovo je jedna, jedina zemlja i sve ovo što imamo na raspolaganju moramo čuvati i za svoje dobro i za buduće generacije.

Osim toga što je pojedinac glavni nosilac zaštite životne sredine, mi se u Pančevu već niz godina borimo sa zagađivačima iz “južne zone“, taj problem je prevazišao rešavanje na nivou pojedinca, ali i na nivou lokalne samouprave, no radite li u Opštinskom veću nešto po tom pitanju?

- To je istorijsko zagađenje, ne možemo nikako pobeći od toga. Imali smo ideološku podlogu, traženje od čitave zajednice da se odrekne sopstvenog zdravlja i ličnih uslova života zarad naše “ideološke perjanice“, kako se u to vreme govorilo. Sad smo došli u situaciju da su nam tehnologije definitivno zastarele. Nema šta puno da se kaže o “južnoj zoni“, odnosno problematici čiji su oni uzročnici. Postigli smo to da su sada prinuđeni da nas slušaju malo više nego ranije, u stvari prinuđeni su da slušaju glas javnosti. Postojanje komunikacije između predstavnika lokalne samouprave i “zagađivača“ je dobar početak rešavanja problema.

S obzirom da se mandat bliži kraju, ono što ćete ostaviti kolegama u  sledećem sazivu jeste “partnerstvo“ sa zagađivačima kao važnu podlogu za dalje korake?

- Upravo tako. Nadam se da će da se nastavi sa tom praksom. Nedopustivo je da se u verbalnim prepucavanjima dozvoli da problem ostane nerešen. Dobra komunikacija je samo početak, ali i suština. Nismo mi “pronašli rupu na saksiji“, napravili smo korak više zato što smo spremni da objektivno sagledamo teškoće zbog prevelikih finansijskih izdataka, koji podrazumevaju sanaciju problema. Ali daćemo rokove, ukoliko to ne može da se zadovolji, nedopustivo je da ostane tako kako jeste. Potrebno je odrediti vreme i strogo pratiti realizaciju. Ne bude li to urađeno - ključ u bravu.

Kada je u pitanju princip “ključ u bravu“, postoji socijalni faktor, koji ga čini vrlo nepopularnim, u pitanju su zaposleni koji bi time postali nezaposleni?

- To je karta na koju su političari  vrlo bezobrazno igrali. Suprotstavljanje socijalne grupacije koja radi u “južnoj zoni“ i one koja ne radi. Nikada nije jasno predstavljeno zaposlenima u tim fabrikama koliko su ugroženi, samim tim što rade tamo. Govorim i o kvalitetu rada i o kvalitetu sredine. Poenta je da ni oni koji rade tamo ne treba da budu zadovoljni, upravo najmanje treba oni da budu zadovoljni. Loše zdravstveno stanje zaposlenih u “južnoj zoni“ nije došlo odavde, došlo je iz “južne zone“. Oni su prvi izloženi emisijama i prvi na kojima se to reflektuje. 

Nedavno smo imali proteste građana, gde se tražilo rešavanje problema daljeg zagađivanja, zašto ti protesti nisu doneli očekivane rezultate?

- Imali smo proteste, koji, na žalost, nisu dali rezultate kakve smo očekivali. Najveću zamerku imam na organizatore, koji su u jednom trenutku pozvali sve strukture da se pridruže protestu, i kada smo imali jednu kritičnu masu, zabranjeno je stranačkim prvacima da se obraćaju skupovima, da ne bi slučajno prigrabili sebi neki politički poen. U tome postoji nedoslednost, nesmeju da se prave takve separacije. Političke organizacije u svojim programima se bave tom problematikom.

Da li je istina da je Starčevo manje ugroženo od pojedinih naselja u Pančevu?

- Sama činjenica da tamo postoji kabinet za monitoring govori vam da zagađenje postoji. Taj sistem nije postavljen da bi merio čist vazduh. Problem postoji. Ruže vetrova možda imaju tendenciju širenja na jednu stranu više, na drugu manje. Koliko god da je malo, nedopustivo je.

Sa gledišta člana Veća da li ste zadovoljni funkcionisanjem i razvijanjem naseljenih mesta?

- Imam tu sreću da sam svedok sjajnog učinka tzv. “seoskog lobija“, što me posebno raduje. U početnom periodu političkog angažovanja jedan od problematičnih aspekta, video sam veliki nesklad u razvijanju sela i grada. Potvrda ovih mojih reči leži i u povoljnijem budžetiranju. Mislim da je u tome učinjen veliki napredak. I sami ste svedoci koliko se u selima radi. Naravno sve zavisi i od subjekata koji su u mesnoj zajednici, njihovih sposobnosti, zavisi od nekih nasleđenih komponenti razvoja i razvijenosti sela. U svakom slučaju, napredak je evidentan. Lepo je da kada izađete iz grada i uđete u selo i vidite elemente urbanoga, vidite da je ono uređeno, vidite da se u tom selu nešto lepo dešava. Kao ekolog, volim ruralno, ali ukoliko je tu čovek, red je da on to obradi i uredi, ne da devastira, već da pomogne prirodi da se prikaže u lepšem svetlu.

Dolazite li u Starčevo?

- Kada je Starčevo u pitanju, poći ću od sebi vrlo dragog aspekta - kulturološkog. Starčevo je od uvek tu imalo lidersku ulogu i to ne zbog blizine, već zbog činjenice da se u Starčevu vodi računa o tome. U Galeriji ima mnogo lepih dešavanja, dešavaju se tamburaški dani... Niz raznih manifestacija u Starčevu su pokazatelj jedne zdrave društvene zajednice. To je suština, i to me raduje. To će prevazići politikološke i sve ostale probleme koji muče našu zajednicu. To će pokazati koliko je bitna decentralizacija. Ubeđen sam da će Starčevo biti jedna od prvih opština kada se bude konstituisao grad sa proširenim opštinskim strukturama.

Daniela Maksimović

Rade Stanković, muzičar

Happy birthday too "Bllues delivers"

            U petak 5. oktobra, u Kreativnom kulturnom klubu, grupa “Bllues delivers“ proslavila je svoj 35. rođendan. Ova topla i pomalo setna rođendanska žurka, koja je podsetila na lepa, prošla rok-vremena, začinjena je svirkom slavljeničkog benda i najavila da nam sadašnja, a možda i buduća rok i bluz vremena donose puno zanimljivog i bogatog  sa naše, lokalne scene.

            Razgovarajući sa Radetom Stankovićem otisnuli smo se u rok vremeplov i podsetili se, ali i saznali nešto novo o našim “Isporučiocima bluza“...     

            Iza tebe i tvog benda je mnogo godina muziciranja. Da li ti je i danas, kao nekad lepo ili si se umorio?

            - Muzika mi je oduvek bila velika ljubav i hobi, nikada izvor prihoda i egzistencije. Mi smo uvek živeli za muziku, a nikada od nje. Davne 1970. godine, Mile Antonijević i ja počeli smo u Domu kulture rad koji se odrazio kroz postojanje nekoliko bendova: od “Blood fresh-a“, preko grupe “Ignis“, do, pomalo legendarne grupe “Sudar“.

            Koliko dugo Mile i ti svirate u “Bllues deliversima“ i ko su ostali članovi benda?

            - Nešto više od deset godina  sviramo u ovomsastavu. Prvu postavu grupe, činili su: Dragoslav Ličanin Gagi, Vaso Borojević, Mile Antonijević i ja. Vaso kasnije odlazi iz benda, ali na njegovo mesto dolazi Vlada Đorđević, a kasnije i Sale Živković.

            Iza vas je veliki broj nastupa i veliko prijateljstvo sa klubom “Coyote“.

            - Tačno, mi smo postali oficijelni bend Moto kluba “Coyote“ iz Pančeva i svirali smo širom bivše Juge leti, a zimi po klubovima gde se sluša bluz. Inače, planiramo da napravimo jednu veliku žurku povodom proslave godišnjice  “Bllues delivers“ i MC “Coyote“.

            Žurka u Kreativnom kulturnom klubu bila je neobično topla i emotivna. Kako si je ti doživeo?

            -  Bilo je fantastično, do ranih jutarnjih sati, a doživlja prosto ne može da se prepriča. Kada na jednom mestu vidiš mnogo dragih prijatelja, zbog toga vredi baviti se muzikom celog života. Inače, izrazio bih veliku zahvalnost onima koji su pomogli da se ovaj jubilej obeleži, a to su: MZ Starčevo, “Starčevačke novine“, Kreativni kulturni klub i Dom kulture. Naravno,  i našim mnogobrojnim prijateljima, a najviše porodicama od kojih smo uvek imali puno razumevanje i podršku za hobi kojim se bavimo.

Darko  Ješić

ŽELJKO RADOČAJ, TAMBURAŠ

Naš festival je najbolji

            Željko Radočaj je rođen 1959. godine. Osnovnu školu završava u Starčevu, a zatim i srednju Mašinsko-tehničku školu u Pančevu. Danas je vlasik metalostrugarske radionice, koju je otvorio 1997. godine. Željko se bavi i muzikom, još od malih nogu. Kaže da je “muzičku žicu“ nasledio od dede koji je bio član tamburaškog orkestra u Starčevu. Njegova dva sina se takođe bave muzikom - mlađi sin Miki je pre nekoliko dana postao član Srpskog narodnog pozorišta kao solo pevač. Željko je današnjim generacijama poznat kao član poznatog tamburaškog orkestra “Panuka“, što je i bio razlog da sa njim obavimo ovaj razgovor, u predvečerje Sedmog festivala malih tamburaških sastava koji će se održati u Starčevu 3. novembra.

            Recite nam nešto o Vašim muzičkim počecima?

            - Sećam se da je, dok sam još bio u osnovnoj školi, pančevačka muzička škola imala istureno odelenje u Starčevu. Tada sam svirao violinu. Pokojni nastavnik muzičkog vaspitanja Boško Popadić me je vodio po odelenjima da pevam muzičku notnu lestvicu kako bi učenici čuli kako ona zaista treba da zvuči. Muziku sam zavoleo pored oca i majke koji su bili članovi dramske sekcije u našem Domu kulture, a deda mi je svirao tamburu.

            Kako je to tada izgledalo?

            - Kulturni život pedesetih i šezdesetih godina je stvarno dobro funkcionisao. Pri Domu kulture je postojala dramska sekcija, bilo je to nekako srećno vreme, valjda zato što nije bilo elektronike i savremenog brzog života ljudi su se više družili i bili srećniji. Nekada je bio običaj u vreme svinjokolja da se uveče pripremi večera pa su  se onda svirale banatske pesme. To sam najviše voleo; onda bi deca dobila po čašu slatkog vina (šira) pa bi smo spavali pored velikih zidanih furuna...

            Kako je došlo do formiranja tamburaškog orkestra?

            - Za to je zaslužan današnji direktor Vidomir Jelisijević. Starčevo ima tamburašku tradiciju koja datira još iz 1910. godine, ali ovo je bilo nešto novo. Okupljen je orkestar u kome sviraju Iva Lekac, moj brat Zlatko, Slobodan Tomić, Iva Vuković, Pera Poljak... Međutim to je kao kad deca krenu na karate, prijavi se njih pedeset na kraju ih ostane pet. U muzičkom orkestru mora da se radi, kad su neki od njih videli da moraju da uče note, odmah su odustali. Neki ljudi su prihvatili takav način rada i dan danas su u svetu muzike.

            Postojao je pokušaj da se formira mladi tamburaški orkestar?

            - Jeste, 1985. godine. U tom projektu mi je pomogao pokojni nastavnik Nedeljko Navala koji je animirao decu u školi. To je funkcionisalo nekoliko godina, problem je bio u nedostatku instrumenata pa sam ih ja pozajmljivao i vraćao. Bile su tu dve grupe od tridesetak dece koja su imala volju da rade. Godine 1986.  Janika Balaš je imao koncert u velikoj sali Doma, pa je posetio te naše orkestre i malo se družio sa decom. Na kraju se taj projekat ugasio. Mislim da sad postoje neki uslovi da se taj projekat ponovi, bilo bi lepo kada bi se ponovo animirala deca i napravio tamburaski dečiji orkestar.

            Da li ste imali saradnju sa nekim folklornim ansamblima?

            - Naravno, sarađivao sam sa starčevačkim folklornim ansamblom i pančevačkim “Paunovićem“. Kroz tu saradnju sam proputovao celu Evropu, uzduž i popreko, upoznao puno ljudi i odneo jako puno lepih uspomena.

            Sada svirate u orkestru koji svakodnevno ima angažmane i snimanja?

            - Sa nekim prijateljima sam pre dosta godina došao na ideju da oformimo orkestar i da probamo nešto da napravimo ako se već time bavimo. Orkestar “Žisel“ koji smo oformili funkcionisao je dvanaest godina i napravio je velike rezultate. U poslednjih sedam godina funkcioniše orkestar “Panuka“ koji odnosi mnogo nagrada po festivalima. Sviramo u Budvi, angažman nam traje od 1. maja do 1. novembra, ovih dana smo imali neko snimanje za DVD, svakodnevno negde sviramo. Pa vi procenite sami kako funkcioniše ekipa kojoj je ogranak u Budvi, jedan deo svira “tezge“, a jedan je na snimanju, koliko je ustvari ljudi u igri. Čoveku kao što sam ja, koji ima privatnu radionicu to je veliki napor.

            Starčevu u susret dolazi sedmi po redu međunarodni Festival tamburaša, recite nam nešto o tome?

            - Pre 7 godina direktoru Doma kulture i meni je pala na pamet ideja da pokrenemo jedan ovakav festival. Vidomir je jako dobar organizator, to kažem zato što sa njim sarađujem dugi niz godina. On ume organizaciju da svede u naj sitnije detalje a rezultat je naj jači tamburaški festival u Srbiji. To kažem bez preterivanja, iza učesnika starčevačkog tamburaškog festivala stoji veliki uspeh i rad, propozicije su vrlo rigorozne, žiri je uvek bio profesionalan, sve je baš onako kako mora da bude. Meni je jako žao što “Panuka“ neće ove godine učestvovati u Starčevu jer 3. novembra sviramo na nekom drugom festivalu. Siguran sam da će sve proći u najboljem redu i da će pobednici stvarno zaslužiti svoje nagrade.

Goran Milošević

Saša Nikić Merac, preduzetnik

Volim, i hoću da pomognem

Naš sufrađanin godinama živi i radi na relaciji Starčevo - Nemačka. Njegova firma je poznata svim Starčevcima, kao i spremnost da pomogne. Merac kaže da će tako biti i ubuduće

            Privatno preduzetništvo u Starčevu je vrlo važan privredni segment, koji utiče na ukupan razvoj našeg mesta. Jedno od najuspešnijih preduzeća u selu, firma “Merac“ je u subotu 6.  oktobra priredila svečano otvaranje novih kancelarija, uz prisustvo brojnih prijatelja i poslovnih partnera. Tom prilikom, starčevački sveštenik protonamesnik Zoran Maletić je osveštao nove poslovne prostorije.

            U razgovoru sa vlasnikom firme  Sašom Nikićem Mercem, saznali smo kakva je poslovna koncepcija i funkcija ovog preduzeća i kakva je njegova perspektiva.

            Kakvom delatnošću se bavi Vaša firma?

            - Bavimo poslovima sa brzomontažnim skelama, dakle isključivo građevinom. Raspolažemo velikim brojem mašina, od malog i velikog bagera do viljuškara, dva valjka i ULT-om. Pružamo usluge u ovoj oblasti iznajmljujući mašine.

            Imate li poslovne partnere i kako sarađujete?

            - Oko sedamdeset posto naših poslova vezano je za Beograd i za poslovne partnere sa tog područja, ali i neke austrijske firme sa kojima, u poslednje dve godine radimo. Imamo preko 10.000 kvadratnih metara prostora na kojem smo iznajmili skele. Oko trideset posto naše saradnje, vezano je za manje preduzimače. Sada imamo saradnju sa firmom “Toper“ iz Beograda i imamo ugovor za iznajmljivanje skela na 3.000 kvadrata.

            Osim građevinskih poslova, vi se bavite i iznajmljivanjem hladnjača?

            - Tim poslom se bavimo već desetak, petnaestak godina, ali sada smo ozbiljno orijentisani na građevinske poslove.

            Danas je svečano otvaranje firme “Merac“, ali vi već neko vreme poslujete?

            - Da, mi se ovim poslom bavimo već 2-3 godine, ali eto, tek sada svečano otvaramo naše kancelarije i za sada imamo dvojicu radnika, jer mi se bavimo samo iznajmljivanjem mašina.

            Kakav kvalitet usluga garantuje certifikat koji ste dobili?

            - Mi smo druga firma u Srbiji koja je na Mašinskom fakultetu u Beogradu dobila certifikat koji nas kvalifikuje da se bavimo ovim poslom i pored toga imamo atestirane materijale. To je važno jer se dešava da u proseku oko 40 ljudi godišnje pogine sa skela koje su dotrajale i opasne. Pošto ja živim u Nemačkoj, odatle sam uvezao skele, i za svaki patos smo morali da radimo atest na Mašinskom fakultetu.

Kakvi su vam planovi za budućnost?

            -  Želimo da širimo poslovei delatnosti i za dve godine smo se proširili za šezdeset-sedamdeset posto. U tom periodu, skelama smo pokrili površinu od, oko 5.000 kvadrata  Planiramo da, za naredne dve do tri godine makar udvostručimo obim poslova jer je velika potreba za ovom delatnošću.

Vi ste poznati i kao donator?

            -  Da, i po tome me ovde svi znaju, ali to nije slučaj samo sa starčevačkim sportskim klubovima, već i izvan Starčeva. Moj kum je u Savetu Mesne zajednice u Ivanovu, pa smo sponzorisali i to mesto, tako da me poznaju i izvan Starčeva.

Darko Ješić

Vukoman Jovanović, protivgradni strelac

Čovek bogatog iskustva

            Kafe “Volejbol“  nalazi se na najudarnijem mestu najužeg centra Starčeva i, na prvom mestu, predstavlja stecište sportski nastrojene omladine, ali je u isto vreme i popularno je sastajilište svih ostalih željnih opuštenog ćaskanja u ugodnom enterijeru i mirnoj atmosferi ili “šacovanju okoline“ iz najbolje locirane letnje bašte u selu. Uz dobru uslugu i širok asortiman pića, upadljivo je i to da se sa vitrina "smeše" mnogobrojni pehari OK “Borac,“ kao i fotografije iz najslavnijih prvoligaških dana.

            Ljudi koji vode lokal trude se da maksimalno poboljšaju ponudu, pa se tako veoma često nude razne svirke, nastupi di-džejeva, ali diskontne večeri - kada cena pića drastično pada.

            Ovaj lokal će i nadalje biti domaćin interesantnim gostima iz sfere sporta, ali i iz ostalih zanimljivih oblasti, odnosno žiteljima ovog sela čiji životi izazivaju posebnu pažnju.

            Jedan je od veoma aktivnih i agilnih sugrađana. Pamtimo ga iz doba izgradnje seoskog vodovoda i ambulante, kao i ratnih devedesetih kada je bio komandant starčevačke jednice u Iloku. Danas nam od njegove precizne ruke zavisi poljoprivredni rod, a koliko to dobro radi govori podatak da u poslednjih sedam godina na Starčevo se nije sa neba obrušio nijedan opasniji grad.

            Nema sumnje da je u prethodnom opisu lako prepoznati ram za sliku gosta ove rubrike tekućeg broja. Reč je, naravno, o Vukomanu Jovanoviću, referentu zaštite na radu AD “Vojvodina“ i strelcu protivgradne stanice.

            Vukoman Jovanović, rođen 4. aprila 2007. godine u Sibovcu, južno od Podujeva, od majke Miladije i oca Jovana, uz sestru Zoricu. Oženjen je Slavicom sa kojom je podigao sinove Jugoslava i Miloša. Posle završenih, mašinsko-tehničke u Pančevu i Škole rezervnih oficira u Bileći, radio je kao nastavnik u istoj takvoj školi u Požarevcu, a nakon toga skrasio se u starčevačkom PIK-u, najpre kao referent ONO i DSZ, danas raspoređen na poslovima zaštite na radu. Osim, što je po potrebi na protivgradnoj stanici, preferira i ribolov, nekada i lov, ali ne više zbog sada nepodnošljive averzije prema oružju, stečene ratnih devedesetih.

Kako je odrastao mali Vukoman?

            - Uz reku Lab, na koju me asocira sećanje na najranije detinjstvo, koje je bilo mukotrpno i to najviše zbog negostoljubive prirode. Živeo sam u skromnoj, ali za one prilike dobrostojećoj porodici. Otac je jedno vreme radio u miliciji, ali većinom smo se bavili poljoprivredom. Sestra i ja nismo preterano oskudevali ni u čemu...

   Urezani su mi odlasci u školu kroz smetove. Ponekad, kada bi upali u iste, trebalo je i po nekoliko sati za vađenje. S obzirom da smo išli prugom, često smo uskakali u voz, koji nas je, međutim, vozio do naredne stanice pa nam je ponovo ostajala ista udaljenost do škole. Na žalost, mašinovođe nam nikad nisu izlazile u susret tako što bi stale kod Škole na pola puta između stanica. Bez orzira na to, obožavali smo vožnju, pa nam i nije preterano smetalo...

            Škola...

            - Moj prvi učitelj, Sima Maljević, stameni Crnogorac, odlikovao se gvozdenom strogoćom. Primera radi, ako neko nije znao tablicu množenja morao je sam do prve vrbe po “nastavno sredstvo“ - prut, kojim se bi ga učitelj “edukovao“ onoliko puta, koliki je bio traženi rezultat! Jednostavno, moralo se znati!

S druge strane, još onda bilo je trzavica između Srba i Albanaca, čiji je odnos na tom području u ono vreme bio 50-50. Pamtim kada su roditelji umalo potegli lovačko oružje na nepoznate provokatore, koji su nas zastraživali sa obližnjeg albanskog groblja. Vremenom su se tenzije pojačavale i poslednji Srbi, među kojima i moj brat od strica, napustili su ognjišta 1999. godine.

            Sledi i dolazak u ove krajeve...

            - Doselili smo se u Starčevo po završetku moje osnovne škole. Nisam imao velikih problema sa infiltracijom u novu sredinu sem kada je reč o klimi. Često sam iz tog razloga morao u Beograd zbog veće nadmorske visine, jer mi je to olakšavalo aklimatizaciju. Na sreću, problemi su ubrzo prestali, a ja sam upisao srednju poljoprivredno-mašinsku školu u Pančevu. Tada je još uvek vladao model profesorske čvrste ryke, koji smatram ispravnijim od današnje “mekoće“, jer smo zahvaljujući tome bili veoma potkovani znanjem.

            JNA menja mnogo toga...

            - Po što sam raspoređen u bilećskoj Školi rezervnih oficira, odlučio sam da i nakan obaveznog vojnog roka nastavim sa višim stepenom obrazovanja. Po završetku školovanja dobijam čin potporučnika, a odmah zatim, 1975. godine, i posao nastavnika u Školi rezervnih oficira u Požarevcu. Tamo ostajem do 1982. godine, kada u jeku zategnute situacije na Kosovu zbog demonstracija Albanaca, odlazim tamo na tri meseca koje provodim u punoj pripravnosti. A, kada mi je stigao nalog o postavljenju u Peći, najviše zbog poznavanja albanskog jezika, donosim odluku o napuštanju vojne službe.

            Povratak u Starčevo...

            - Bio sam namearan da radim bilo šta, kada se ukazala prilika za dobijanje radnog msta u starčevačkom PIK-u. Prošao sam konkurs i skrasio se u ovom poljoprivrednom kombinatu kao referent za ONO i DSZ. U međuvremenu sam se oženio Slavicom, koja je takođe sa Kosova, tačnije iz Kosovske Mitrovice. Već posle godinu dana, 1976. godine rodio se Jugoslav, a dvanaest godina kasnije i Miloš. Od firme sam dobio povoljan kredit pa smo se osamostalili u kući u ulici Pančevački put, u kojoj i danas živimo.

            Dolazi i do aktiviranja u javnoj sferi...

            - Predsednik Izvršnog odbora skupštine Mesne zajednice Starčevo postao sam 1985. godine. Smatram da sam sa tadašnjim predsednikom Skupštine MZ Starčevo Miletom Filipovićem, činio idealan tandem, što se nakon mnogih neprospavanih noći i čestih odsustvovanja od kuće ogledalo u realizaciji velikog broja kapitalnih poslova, kao što su vodovod, ambulanta, rekunstrukcija Škole... Imali smo u planu i mnoge druge projekte - pretvaranje centra u pešačku zonu, gasifikaciju..., ali isprečio se kolaps u obliku ratnih devedesetih.

            Odlazak u vihor rata...

            - U periodu 1991./92. godina kao poptpukovnik u rezervi bio sam raspoređen na ratištu u Iloku, gde sam komandovao jedinicom sačinjenom od oko 150 Starčevaca. Trudio sam se maksimalno da se sve dovede u idealno stanje, pa mogu da budem ponosan što smo rat završili bez ijedne mrlje. Tu pre svega mislim na odnos prema domaćem hrvatskom, mađarskom i slovačkom življu, kada nije zabeležen nijedan jedini slučaj maltretiranja ili bilo kakvog drugog uznemiravanja.

            I posle svega Starčevo...

            - U svetlu svih promena, dobio sam i drugačiji opis radnog mesta - referent zaštite na radu, a od 2000. godine, uz kolegu i prijatelja Ivana Oreškovića, postajem honorarno zadužen za brigu o protivgtradnoj stanici.

            Ponovo rat, ovoga puta protiv neobičnog “neprijatelja“ s neba?

            - U početku, s obzirom da su još uvek bila sveža sećanja na bombardovanje, narad je zazirao od detonacija prilikom protivgradnih dejstava. Poneki su i dolazili na stanicu na kraju Partizanske ulice, ne bi li provrili da li se radi o nama ili NATO-avionima. Šalu na stranu, ali to je veoma odgovaran, ali u isto vreme i zahvalan posao. Tvrdim da u poslednjih sedam godina nijedan ledeni oblak nije sručio svoj "ubistveni" tovar po starčevačkim usevima.

            Moram id odagnam sumnje nekih poljoprivrednika da svojim dejstvovanjem po gradonosnim oblacima rasterujemo kišu. To, naravno, nije istina već naprotiv, kada raketa udari oblak ona pod pritiskom od 16.000 atmosfera, razvije temperaturu od 18.000 stepeni, čime led pretvara u tečnost koja u obliku kiše stiže na zemlju.

            Da spomenem i da rakete imaju domet do 8.000 metara, tako da stanica pokriva ceo starčevački atar i da do sada nismo imali nijedan neispravan hitac, pa građani mogu biti spokojni, bar, kada je grad u pitanju.

            Starčevo, danas?

            - Vrlo sam zadovoljan prosperitettom koje moje mesto doživljava poslednjih godina. Naročito što, pored vidljivih pomaka u oblastima komunalne infrasturkture i društvene nadgradnje, aktuelna mesna vlast svoj rad sprovodi apsolutno transparentno pred očima javnosti. Jedino im zameram što ponekad ne konsultuju nas starije, jer smatram da bi od prenosa iskustava imali samo koristi.

            Vaša poruka sugrađanima?

            - Poručujem Starčevcima da veruju izabranim predstavnicima i budu strpljiviji kada je realizacija tako kapitalnih investicija u toku. Takođe, valjalo bi i da malo više obrate pažnju na održavanje životne sredine, posebno bacanje smeća na javnim površinama. 

družio se

Jordan Filipović

 Vrh strane