Intervju

Siniša Kojić, ČLAN OPŠTINSKOG VEĆA SO PANČEVO ZADUŽEN ZA RAZVOJ SELA:

 Tražićemo i više od Opštine

 Naš sagovornik ističe činjenicu da su sela poslednjih godina snažno napredovala, a u poslednjoj godini ovog mandata napominje da se u narednom sazivu treba boriti za još više novca iz Opštine

            Koje su Vaše obaveze u Opštinskom veću?

            - Što se tiče mog posla u Opštinskom veću ja sam savetnik predsednika Opštine za pitanja seoskih mesnih zajednica. Moj posao se u mnogome razlikuje od posla članova Izvršnog odbora u prethodnom mandatu, koji su imali svoj resor i strogo bili vezani za delatnosti u okviru njega. Funkcija savetnika daje šansu da se pozabavimo određenim pitanjima, ali sve se na kraju daje predsedniku Opštine na konačno odlučivanje. Iako sam na mestu savetnika, smatram da sam za ove tri godine pomogao mesnim zajednicama da realnije sagledaju svoje mogućnosti i da zajedničkim silama izdejstvujemo više budžetskih sredstava za seoske mesne zajednice. Nakon izbora u nekim naseljenim mestima je došlo do promene garniture u savetima mesnih zajednica. Njima sam posvetio više pažnje, za razliku od mesnih zajednica gde su gotovo isti sastavi saveta kao prethodnih mandata, pre svega mislim na Starčevo, Banatsko Novo Selo i Omoljicu. Dosta pažnje sam posvetio mesnim zajednicama Dolovo, Jabuka, Glogonj i Kačarevo, gde su, više manje, došli novi ljudi, ali su se, na svu sreću, brzo uklopili.

            Da li ste zadovoljni postignutim prilivom budžetskih sredstava u seoske mesne zajednice?

            - I posle tri godine, moram reći da nisam u potpunosti zadovoljan odnosom selo-grad i raspodelom budžetskih sredstava kada su u pitanju seoske mesne zajednice. Istina je da su odbrnici iz sela uspevali da iz godine u godinu povećavaju sredstva za sela, ali to i dalje nije realna slika. Nadam se da će sledeća garnitura odbornika i članovi opštinskog veća doprineti da se razlika između sela i grada još smanji i da deo “kolača“ za seoske mesne zajednice bude realan.

            Mislite li da će u sledećem sazivu više odbornika doći iz sela?

            - Ono što vidim kao dobru stranu jeste najava da će sledeći izbori biti održani po većinskom sistemu. To daje mogućnost da u sledećem sazivu Skupštine opštine bude mnogo više odbornika iz sela. Po starom izbornom zakonu odbornici su birani sa proporcijalne liste, što je davalo mogućnost strankama, a ne građanima, da izaberu odbornike iz gradske sredine i da odlučuju o tome koje selo će imati ili neće odbornika u Skupštini opštine Pančevo. Većinski izbori pdrazumevaju 70 izbornih jedinica na teritoriji Opštine Pančevo, od dog broja će skoro polovina biti iz sela, što sada nije slučaj.

            Možda će biti više odbornika iz sela, ali neće svi biti iz iste stranke?

            - Bez obzira na stranačku obojenost, pritom isključujem obojenost bojama Srpske radikalne stranke koja gotovo ni da nema članove saveta mesnih zajednica u ovom sazivu, članovi saveta mesnih zajednica su odavno raskrstili sa strogom stranačkom poslušnošću, tako da iz koje god stranke da budu odbornici interes sela će biti na prvom mestu.

            Kako su mesne zajednice utrošile budžetska sredstva, vidi li se napredak u selima?

            - Po pitanju urađenog u ove tri godine, mogu biti zadovoljan. Tri sela su krenula u realizaciju kapitalne investicije, izgradnje kanalizacione mreže; Banatsko Novo Selo je u realizaciju krenulo još prošle godine, urađeno je postrojenje za preradu otpadnih voda i oko 2,5 km mreže, Starčevo je ove godine krenulo punom parom u izgradnju mreže, a uskoro će i Kačarevo krenuti u radove, dok Jabuka, Dolovo i Glogonj završavaju projektnu dokumentaciju. To pokazuje da su ljudi u savetima mesnih zajednica, iako volonteri, vrlo vredni i sposobni. Ja imam samo reči pohvale za njih. Neki mogu i gradskim kolegama da posluže za primer.

            Često možemo čuti: važno je da se u Novom Selu radi kanalizacija, a neki delovi samog centra Pančeva nemaju. Ili: zašto u Starčevu moraju sve ulice da budu asvaltirane, kada u Pančevu još ima kaldrme. Koji je vaš odgovor na ovakve opaske?

            - Takve opaske mi pomalo smetaju. Pokušavam da objasnim kolegama iz grada da mi iz sela imamo iste mogućnosti kao i oni da preko svojih odbornika radimo u interesu naših mesnih zajednica. U selima je situacija drugačija, nas meštani poistovećuju sa funkciom odbornika, teško je biti odbornik u malim sredinama. Lako je biti odbornik u gradu, kititi se svim pozitivnim stvarima koje radi Opština, a deliti odgovornost sa kolegama u slučaju nečeg lošeg. U selima je drugačije - odbornici sami snose krivicu za sve što ispadne loše. Naglašavam da  nisam ljubomoran kada se u gradu nešto gradi; ni na uređen gradski park, ni na bogat i dotiran i kvalitetan kulturni program, ni na mogućnosti za mnogobrojne sportske aktivnosti, ni na to što gradska deca ne moraju da putuju u srednju školu u drugo naselje kao što to moraju da čine učenici iz sela. Mi sa sela nastojimo da jaz između grada i sela smanjimo i uz pomoć naših meštana, to dobro radimo. Zamolio bih ljude iz grada da shvate da mi to radimo u interesu cele Opštine Pančevo.   

            Ukoliko se za trenutak osvrnete na Starčevo, šta kažete?

            - Kada idem van Opštine Pančevo i kada pričam sa kolegama ponosan sam kada mogu da kažem da imamo tako naprednu mesnu zajednicu poput Starčeva. Starčevo je mesna zajednica kojom predsednik opštine i članovi Opštinskog veća mogu da se ponose. Uigrana ekipa koja već godinama radi u Starčevu, uspeva da iz godine u godinu radi sve bolje i više, ne mislim samo na infrastrukturu, veći na ostale segmente života. Prijatno je videti da , na primer, “Pančevac“ preporučuje dešavanja u Kulturnom kreativnom klubu u Starčevu.

            Koja je Vaša poruka Starčevcima?

            - Ova godina će verovatno biti i izborna, tako da bih želeo da poručim Starčevcima da dobro razmisle kome će dati svoj glas. Zapravo, siguran sam da su oni to već i odlučili,  gledajući koliko je Starčevo uznapredovalo. Ukoliko jedna ekipa dobro radi, ne treba je menjati.

Daniela Maksimović

Naš gost

Leontina Vukomanović

Kojim povodom ste boravili u Starčevu i da li dolazite po prvi put?

- Povod mog dolaska je saradnja sa dečijim pesnikom Sašom Đorđevićem koji je došao na ideju da napravimo jedno druženje dečijeg hora “Čarolija“ sa decom iz Starčeva. To je oduvek bila moja ideja - da se deca iz Beograda druže sa decom iz unutrašnjosti. Nekada, kada sam i ja bila dete, bilo mi je krivo što ne mogu da budem član hora “Kolibri“, pa otuda ta želja da ovoj deci pomognemo u ostvarenju njihovih želja. Prvi put sam ovde, apsolutno je savršeno, publika je bila fenomenalna, učestvovala je aktivno u programu i atmosfera je bila fantastična.

Koliko dugo postoji “Čarolija“?

- Dečiji festival “Čarolija“, zapravo “Dida Čarolija“, nastao je u septembru i tada su za decu komponovali najpoznatiji srpski pop - rok kompozitori (Georgijev, Cukić, Ivana “Negativ“, Kiki iz “Pilota“, Ana Stanić, Bora “Čorba“...). Dakle, hor postoji od septembra prošle godine i on je nastupao širom Srbije. U 7 gradova je uspeo da skupi najtalentovanije mališane i onda je hor nastavio da živi, nastupajući na Svetosavskoj akademiji u Beogradu. Radimo sa mališanima u domovima kulture i do sada smo imali samo najlepša iskustva, kao što je i ovo u Starčevu.

Kakav komentar imate na pobedničku pesmu ovogodišnjeg “Eurosonga“?

- Ko može da kaže bilo šta ružno o tome? To je jedna, velika pobeda za našu zemlju. Nagledali smo se raznih festivala na kojima je bilo sukobljenih mišljenja o tome kakva pesma treba da prođe i ode na to takmičenje. Moram da priznam, ne zato što sam ja autor teksta, pesma “Lane moje“ je trebala da pobedi te godine, ali svakako, “Molitva“ je jako lepa i ova pobeda je jako važna. Meni je drago da sa tim ljudima, koji su radili na pobedničkoj pesmi, imam odličan odnos i saradnju.

Koliko vam znači saradnja sa Joksimovićem?

- Svaka saradnja sa izuzetnim pevačem, pre svega autorom drugih interpretacija, važna je. Zato su meni, možda i najplodonosnije saradnje sa muškim pevačima od Tošeta, Igora Starovića, Željka, “Regine“... Uvek ima nekih dobrih povratnih reakcija i kad govorimo o Željku Joksimoviću, ne mogu a da ne spomenem i ostale izvođače sa kojima sam radila.

Jesu li balade ono što će ostati sinonim kada govorimo o vama?

- Ne (smeh). Kao pevač jesam bila poznata po baladama, ali kao autor, prilično sam angažovana u narodnoj i zabavnoj muzici i ne bih rekla da imam neki žanr koji preferiram

 Koliko sebe smatrate “krivcem“ za pop i disko tendencije u narodnoj muzici?

- Nije to krenulo mnogo pre mene. Pre svega Indira Radić je to počela da radi i kada su me pozvali da napravim pesme za njen album, ja sam imala na umu ono što je bio njen adut, a to je da je prstom u oko Indira ušla u narodnu muziku i napravila pravi bum sa pesmom “Moj živote“. Drago mi je što ta, pop tendencija nastavlja da živi i u “Grandu“ i mislim da to narodnoj muzici može da donese samo kvalitet.

 Novi materijal...

- Ne (opet smeh). Nemam želju da radim svoj materijal. Jako sam srećna što radim sa decom i kao autor za druge pevače, to je manje stresno. Došlo je vreme da nije tako udobno biti u koži pevača koji dans trebaju da zaštite, pre svega svoja interpretatorska prava. Pevač mora da plati novcem, a to nije malo, snimanje svog albuma, a ja to nisam u stanju da uradim i zato sam mnogo srećnija u ovome što sada radim.

D. Ješić

GOJKO JANIĆIJEVIĆ, FUDBALER I SUDIJA

Fudbal kao prva ljubav

            Gojko Janićević Sesa je rođen 1968. godine u Pančevu. Osnovnu školu je završio u Starčevu. Deveti i deseti razred, a kasnije i Hemijsko-tehnološku školu, završava u Pančevu. Fudbalsku karijeru je započeo kao klinac u starčevačkom  “Borcu“, da bi kasnije igrao za mnogobrojne vojvođanske klubove. Danas je fudbalski sudija čija karijera je u usponu. Kaže da mu je srce sada na mestu jer se vratio svom matičnom klubu u rodnom Starčevu. Otac je jednog deteta i zahvalan je porodici od koje dobija maksimalnu podršku za sve što radi.

            Recite našim čitaocima kako ste započeli fudbalsku karijeru?

            - Kao klinac sam neverovatno voleo da igram fudbal. Redovnim odlascima na treninge, ubrzo sam postao član pionirske selekcije u “Borcu“, i u starčevačkom klubu sam igrao sve dok nisam nastavio školovanje u Pančevu. Tada prelazim u “Dinamo“, a zapazili su me ljudi iz uprave ovog kluba na  turniru koji je igran na rukemetnom terenu Gradskog stadiona. Ubrzo sam postao član omladinskog tima “Dinama“. Zanimljivo je to da sam u ovom klubu proveo dve godine i u to vreme smo bili prvaci Vojvođanske lige. To je dokaz koliko smo bili dobra ekipa - ne zaboravimo da se to dešavalo 1983. godine u vreme stare Jugoslavije i kada je konkurencija bila ogromna.

            Šta se kasnije dešavalo?

            - Posle sam otišao u Armiju a “Dinamo“ je tada postao član Druge savezne lige. Po povratku iz vojske vraćam se u “Dinamo“, tada je konkurencija već bila velika, pošto je klub bio u većem rangu takmičenja i logično je da je kvalitetnih igrača bilo sa svih strana. Posle šest meseci provedenih u prvom timu odlučio sam da okušam sreću u drugim klubovima. Najpre sam igrao za tim iz Crepaje, a kasnije sam prešao u Novu Pazovu gde sam proveo dve godine sa timom koji je postizao odlične rezultate. Sećam se da smo 1995. godine igrali baraž-mečeve za ulazak u Prvu srpsku ligu.

            Pošto ste igrali “sa strane“, pretpostavljam da ste igrali pod ugovorom?

            - Rekli smo da je u pitanju 1995. godina, vreme nezapamćene inflacije i ratova. Dovoljno je reći da sam za ugovor od šest meseci za to vreme bio stvarno odlično plaćen. Nisam hteo da stanujem u Novoj Pazovi, pa sam se odlučio za opciju da putujem na treninge i utakmice. Mislim da mi je taj period karijere bio najlepši, čitava Pazova je živela za fudbal, a utakmice je posećivalo nekoliko hiljada ljudi. Teško je bilo putovati,  ali isplatilo se. 

            Posle toliko godina fudbalerskog staža  odlučujete da postanete sudija?

            - To se dogodilo na inicijativu moga kuma Zorana Pejića Mujketa i još nekih prijatelja. To uglavnom tako biva - da su fudbalske sudije nekada bili igrači. Vrlo su retki slučajevi da neki sudija u prošlosti nije igrao fudbal, iako postoje i takvi slučajevi. Trenutno sudim kao linijski sudija u Drugoj srpskoj ligi, neka viša sila je umešala prste pa nisam mogao da odigram ulogu glavnog sudije... Ali neka, dobro je i ovako. Inače fudbal još uvek igram i drago mi je što sam se vratio tamo gde je sve počelo, u starčevački “Borac“.

            Da li vam se, kao fudbalskom sudiji, desila neka zanimljiva situacija?

            - Naravno da je bilo takvih situacija! Pre svega,  vrlo je teško pojaviti se pred dvadeset i dva igrača i zadovoljiti osećaj za pravdu obe strane. Često su potrebni delići sekunde kada treba doneti ispravnu odluku. Zanimljivo je bilo suditi žensku utakmicu, neverovatno je koliko žene psuju više od muškaraca! Na moje veliko zadovoljstvo, sudio sam utakmicu “Crvene zvezde“ čiji sam veliki obožavatelj. Zanimljivo je i to kada je jedan od kolega sudija žena, a stadioni nemaju svlačionice za ženske sudije, pa sa ostalim kolegama čekam ispred svlačionice. Čekamo da koleginica završi tuširanje, da bi i mi mogli to isto...

            Kako vam izgleda današnji fudbal u Srbiji?

            - Mislim da je situacija jako loša. Kvalitet igrača, a samim tim i izbor, vrlo je slab. Pogledajte, recimo, kakva je situacija danas u jednom seoskom fudbalskom klubu kao što je naš  “Borac“; nekada je na treningu  sve “vrvelo“ od dece, a sada to nemamo. Sećam se da se toliko treniralo da trava na terenu nije mogla da poraste, samo su rubovi terena bili zeleni. Generalno gledano, u celoj zemlji, po pitanju fudbala, situacija je vrlo loša. Ponavljam da mi je jako drago što sam se vratio svom matičnom klubu. Često se setim legendi starčevačkog fudbala: Baneta, Mujketa, Baje, Žileta, braće Pešić, Radonjića i mnogih drugih kada smo zajedno rame uz rame “punili“ protivničke mreže i živeli za naš klub.

Goran Milošević

Milenko Milojević, penzioner

Iz krša u ravnicu...

            Vredne, pedantne i, nadasve, časne ruke ostavile su traga u vođenju starčevačkih starosnih penzionera, pa su tako mnogi “trećepozivci“ imali uredno snabdevanje ogrevom. Oni zdravstveno najugroženiji, isceljenje su potražili u adekvatnim banjama dok su ostali pomagani na razne druge načine...

            Nema dileme da poznavaoci lokalnih prilika u tim “rukama“ prepoznaju lik Milenka Milojevića, predsednika Udruženja starosnih penzionera, inače marljivog, poštenog i čestitog čoveka, komšiju, saradnika...

            Milenko Milojević, rođen 1939. godine u Bileći, kao jedno od šestoro dece (po tri sina i kćeri) majke Spasenije i oca Gojka. Četrdeset godina je u braku s Borikom, iz koga ima sina Branka i kćer Branku, koja mu je podarila unuke Vukašina i Mihajla. Od 1963. godine doseljen je na ove prostore, tačnije u Vojlovicu, kada se i zaposlio u “Azotari“, gde je dočekao i penziju. U Starčevu se nastanio 1970. godine, gde je i do dana današnjeg - zadovoljan i spokojan.

            Kako je odrastao mali Milenko?

            - Na žalost, majke skoro da se ne sećam, jer je preminula kada mi je bilo dve godine. O meni, braći i sestrama, brinuli su se mnogobrojni stričevi. Kasnije je otac, koji službovao kao komandir milicijske stanice na terenu, “skinuo“ uniformu da bi bio s nama. Izdržavao nas je baveći se poljoprivredom, u čemu smo i mi učestvovali od najmanjih nogu. Pamtim kako sam kao mali čobanin imao česte susrete s vukovima ili podivljalim nemačkim ovčarima! Jednom, čak, dok sam se uspavao čuvajući ovce, zveri su naišle i napravile pokolj u stadu! Kada sam se probudio imao sam šta i da vidim, a  zbog izgubljenih ovaca nisam smeo na oči stričevima, a ni jednog trena nisam pomislio da sam i sam mogao izgubiti glavu!

            Detinjstvo mi je bilo mukotrpno. Školovanje se, takođe, odvijalo otežano. Valjalo se pešačiti svakodnevno po pet kilometara u jednom pravcu. S obzirom da je to bilo posleratno vreme, imao sam jednu malu olakšicu - u istoj učionici bili su svi razredi, bilo je čak i petnaestogodišnjaka, pa sam mogao da slušam obilje gradiva unapred. U retkim slobodnim trenucima igrali smo se krpenjače, klisa, ćuša...

            Mnoge večeri provodili smo uz gusle, u kojima je moj otac bio nenadmašan! Naslušao sam se o Kosovskom boju, Marku Kraljeviću i raznim drugim junaštvima... Uopšte, nekako taj kraj istočne Hercegovine bio je prirodno okrenut matici Srbiji i svi smo predosećali da ćemo, pre ili kasnije, preko Drine u “majku Srbiju“.

            Tako i bi...

            - U zavičaju sam dovršio šest razreda, što je za ono vreme nemaštine bila dobra kvalifikacija. Tada, 1963. godine, krenuo sam za mnogima iz moje familije i obreo se u Vojlovici. Imao sam i sreću da se odmah zaposlim u novootvorenoj “Azotari“. Počeo sam u magacinskoj službi, a kroz godine praktičnog i stručnog usavrašavanja, stekao i niz diploma sa raznih kurseva i škola. Na kraju sam radnu karijeru završio kao poslovođa i instruktor u oblasti energetike.

            Ženidba, deca...

            - Pošto je u Umci bila velika hercegovačka naseobina, ja sam često posećivao rodbinu i vremenom sam upoznavao svoju buduću suprugu. Tako sam se 1967. godine oženio Borikom, a iste godine rodio se prvenac Branko. Posle 5 godina na svet je došla i Branka.

            Tu je negde i početak “starčevačke priče“...

                        - Bilo je to 1970. godine, kada mi se ukazala prilika da rešim stambeno pitanje i, pomalo uz nagovor mlađeg brata Nikole, doneo sam odluku da to bude upravo Starčevo. Ni u Vojlovici nismo imali problema oko adaptacije, bili smo u dobrim odnosima sa domaćim stanovništvom - bilo da su Srbi, Mađari ili Slovaci... I danas smo veoma prisni s jednom mađarskom porodicom...

            To se nastavilo i Starčevu. Od ranije, preko posla, družio sam se s porodicama Kančaki, Jelić, a brzo sam razvio dobrosusetske odnose i s Borom Kašikićem, Milošem Beluševićem, Ilijom Kalendercem... Uglavnom je sve bilo zadovoljavajuće, a jedino što mi je nedostajalo iz Hercegovine je tamošnje ogromno poverenje među ljudima, gde je data reč svetinja! Ovde, baš i nije tako...

             Ipak, što se mene tiče ja sam se kao doseljenik zadovoljavajuće uklopio. I dobro je što je Starčevo tako šarenoliko - malo smo mi “dođoši“ dali starosedeocima, malo primili... I, svima dobro!

            Solidno se slažemo, ispomažemo, kad god je to poželjno. Najčešće to su utovari ogreva, građevinski poslovi...

            Posao je vodio u neke strane krajeve...

            - Posle više od četvrt veka, preduzeće me je poslalo na teren i to ni manje ni više nego u Afriku! Istina, Libija je relativno blizu i na “blagom“ Sredozemnom moru, ali, obrni-okreni, i to je Afrika. I stvarno je razlika očigledna - i u mentalitetu, fizičkom izgledu lokalnih Arapa, kuhinji i nadasve, u samoj klimi.

            Posle dve godine Gadafijevu džamahiriju zamenio sam “umerenijim“ Alžirom, gde su prepoznatljivi ostatci dugogodišnje francuske vladavine. Mnogo je liberalnije, žene su emancipovane, arhitektura je prefinjenija... Mana je što je u to vreme buktao sukob države s fundamentalistima, mada mi smo bili izolovani i nismo osetili posledice građanskog rata.

            Dotle, u Libiji je na sceni šerijatsko uređenje, žene nose feredže, ali njihova nafta slovi za najkvalitetniju na svetu i nagli porast standarda je primetan na svakom koraku.

            Ja sam bio tamo na obuci njihovih kadrova iz oblasti energetike, proizvodnje amonijaka, preradi vode... Jedan od polaznika bio mi je i Gadafijev sestrić, inače, dobro vaspitan i skroman mladić. Pošto sam ga pustio na ispitu, bilo je primadaba od strane mojih poslovođa da sam mu poklonio diplomu na ime, što nije bila istina.

            Bilo je podosta naših zamljaka, što iz sadašnje, što iz prethodne domovine. Dali su se sretati na raznim mestima - restoranima, prodavnica - pa i kao šefovi arapske menze. Jednom sam svratio u neku alžirsku parfimeriju, kada me prodavac prekinuo u teskobnom objašnjavanju na mom tankom francuskom, rečenicom - “Govori srpski da te ceo svet razume!“. Bio je to naš nakadašnji alžirski student.

            Što se kuhinje tiče ima dosta pečenja, osim svinjetine, ali pasulja, kupusa, boranije... Međutim, sve je to mnogo gušće i ljuće! Glavno jelo im je neka vrsta našeg sataraša, naravno, prepuno mesa i jakih začina.

            Afrička “ekskurzija“ mi je na kraju ostala u lepom sećanju, jer uprkos velikim pustinjama u okruženju, imao sam sreću da sam stalno bio stacioniran na obali Mediterana, što samo govori po sebi.

            Posle tri godine sledi povratak u “svoje“ Starčevo?

            - Bez obzira na sve afričke lepote, uvek želeo da se što pre vratim u domovinu. Nedugo zatim, odlazim u penziju i posvećujem se novom hobiju - pčelarstvu, jednoj plemenitoj i zdravoj aktivnosti. Postepeno, iz godine u godinu, dogurao sam i do trideset košnica, što se već može nazvati ozbiljnijim bavljenjem proizvodnje meda. Dosta toga mogu da zahvalim u članstvu u veoma agilnom i organizovanom udruženju, kakvo je Društvo pčelara “Starčevo“, na čelu sa predsednikom Pajom Oreškovićem, koje svojim predavanjima, edukacijama, ekskurzijama i drugim aktivnostima izuzetno doprinosi razvoju pčelarstva na ovim prostorima

            Tu je i angažman u nekom drugom udruženju...

            - Pre nekoliko godina, nakon smrti aktuelnog predsednika Miloša Beluševića, prihvatio sam se uloge predsednika Udruženja starosnih penzionera Starčeva. Za to vreme mislim da sam da svoj maksimum i pošteno obavljao poverenu mi obavezu i verujem da na moj rad nema bitnijih primedaba. U perspektivi ću se truditi delatnost udruženja bude još kvalitetnija, u skladu sa veoma zapaženim razvojem skoro svih bitnijih “poluga“našeg mesta na čelu s Mesnom zajednicom.

            Starčevo...

            - Nema šta, lepo se radi! Asfaltiranje, kanalizacija, a, čujem, užurbano se primiče i gasifikacija. Ne znam da se i jedno selo tako uspešno i ubrzano razvija. Još kada bi se samo ujedinili starosni penzineri i invalidi rada - gde bi nam bio kraj!

            Dok po ceo dan vredno radi (takav će valjda ostati do poslednjeg daha!), druguje sa svojim pčelama i raduje se svakog vikenda unucima Vukašinu i Mihajlu, ne odustaje od svog načela i Starčevcima poručuje:

            - Da čovek uvek bude - čovek! Nije važno koje vere, nacionalne pripadnosti i materijalnog statusa... Da se komšije poštuju i pomažu. I više poverenja treba dati mladima, jer na njima sve ostaje!

Jordan Filipović

 Vrh strane