Internet izdanje broj 144 od 31. marta 2006.
|
Internet izdanje broj 144 od 31. marta 2006. |
|
|
|
|
Intervju
ĐOKA DIMITRIĆ, ČLAN SAVETA MESNE ZAJEDNICE STARČEVO I ČLAN SOCIJALISTIČKE PARTIJE SRBIJE Mali je pomak na bolje
Naš sagovornik ocenjuje napredak sela kao mali pomak na bolje, a rad Saveta MZ ocenjuje prosečnom ocenom. Dimitrić smatra da oni koji ne žele da rade ne treba da zauzimaju mesto u mesnom parlamentu
- U poslednja tri mandata su me građani birali za predstavnika u Savetu Mesne zajednice. Neki članovi su birani iznova, kao i ja, a neki nisu prošli na izborima, pa su ih zamenili novi. Mogu reći da su odnosi članova prema Starčevu, u sva tri mandata, bili korektni, naročito ako uzmemo u obzir stranačku šarenolikost. Moram priznati da se niko nije postavljao isključivo stranački, već je interes Starčeva bio na prvom mestu. Nadam se da će i na ubuduće tako ostati. Jeste li bili zadovoljni radom sva tri saveta? - Ja, lično, nikada nisam bio zadovoljan. Smatram da članovi nisu dovoljno obavešteni da bi mogli da donesu valjane odluke. S obzirom da smo svi volonteri i da nismo iz struke, potrebno je da nam stručnjaci objasne situaciju, jer mi ne znamo koliko košta asfalt, ne znamo koliko treba asfalta za asfaltiranje, a sve je to presudno za donošenje odluke. Smatram da kada god donosimo neku odluku od kapitalnog značaja, koja puno košta, treba da dođe stručnjak i da nam objasni sve pojedinosti. To je nauka, kojoj mi nismo vični i treba nam sve objasniti, pa onda na glasanje. Znači, članovi treba da budu bolje obavešteni i treba više da se trude, polazim od sebe. Kako ocenjujete odnose među članovima? - Ocena “dobar 3“. Eto, skoro smo imali istupanje, kaže čovek neće više da dolazi, sve mu smeta, oglušio se o to što ga je narod izabrao. Ne znam odakle mu ta ideja. Savet nije usvojio neki njegov predlog, pa to nije razlog za takvo ponašanje. Neću da ulazim u to koji su njegovi motivi, ali ne opravdavam takvo ponašanje. U moja tri mandata ovo je prvi takav slučaj. Ja sam za to da se on hitno zameni nekim ko hoće da radi. Ako neće više da dolazi i sa nama da razgovara, ima ko hoće. Mi na savetima puno razgovaramo, saveti traju dugo, nekada do kasno uveče. U čemu se vidi napredak, od vašeg prvog mandata do aktuelnog? - Kad već moram da ocenim, ima napretka, ali to je jako mali pomak, po mojim shvatanjima. Napredak bi trebalo da bude mnogo veći. Još uvek ima problema oko samog pozivanja na sastanke. Pozivi treba da budu na vreme i da obaveštavaju članove o potrebnom. Kad kažem na vreme, ne mislim da to mora da bude nedelju dana ranije, neka bude dva dana, ali neka tako bude uvek, kako bi svi članovi dolazili dobro pripremljeni na sastanke. Ako odlučim da dođem na savet, biću spreman za dva dana, mnogo spremniji nego za poslednji sastanak. Nisam bio spreman i posle, nakon istraživanja, shvatio sam da nisam dobro glasao. Da li je, po vašem mišljenju, ovaj saziv dosta uradio za Starčevo? - Zadovoljan sam, ali moglo je da bude ipak bolje. U ovom Savetu je produžena stara praksa nedovoljnog nadzora radova. Postoji veliko poverenje prema izvođačima radova, a to ne sme da bude tako. Kakav je Vaš komentar o planu rada Saveta za ovu godinu? - Nije loš plan, ali ja bih ga napravio sasvim drugačije. Dobar je plan, treba našem javno-komunalnom preduzeću kamion, treba nam kapela, ali prioriteti su drugo. Ja bih većinu sredstava usmerio ka izgradnji kanalizacije. Nailazite li na podršku Saveta, kada su u pitanju vaše ideje? - Što se tiče moje aktivnosti, mogu reći da sam najmanje bio shvaćen u svom prvom mandatu u savetu. Smatrao sam da deponiji nije mestu tu gde je sada, već da je trebalo da bude na Nadelu, na starčevačkom delu Nadela, kada se ide na polje pa levo. Sada imamo deponiju tu gde jeste, i nju koriste ne samo Starčevci. Kad prolazim tuda vidim da je zatrpano i nabacano, a to nisu naši ljudi radili. Kako ćemo da se otarasimo te deponije, stvarno ne znam. Inače, ne mogu da kažem da ovaj savet sputava moje aktivnosti. Da li je dobra komunikacija Saveta sa građanstvom? - Smatram da je dobra. Pitanje je koliko građani to koriste. Mogli bi više. Ovde će uvek neko saslušati njihove probleme. Neko ko bi trebalo da dolazi ne dolazi, a neki opet zloupotrebljavaju Savet. Mislite li da ste dovoljno aktivni? - Iskreno, mogao sam da budem aktivniji. Razlog tome je i lična greška i greška drugih članova. Podržavate li gasifikaciju Starčeva? - Naravno da podržavam gasifikaciju. Starčevu je potrebna gasifikacija, nevezano za to hoću li se ja priključiti i grejati na gas ili ne. Grejanje na gas nije jeftino, ali Starčevci treba da imaju i tu mogućnost. Vaša poruka Starčevcima? - Poručio bih im samo da čuvaju Starčevo, mesto njihovog stanovanja. Samo toliko. I da se u buduće na izbore ne kandiduju ljudi koji ne žele da rade. Daniela Birak
MLADA STARČEVAČKA I SRPSKOCRNOGORSKA SPORTSKA NADA Medalje u dugom nizu
Kada si počeo da treniraš karate i kako to da si se odlučio za borilački sport? - Karate sam počeo da treniram u drugom razredu osnovne škole. Desilo se to slučajno, moj otac je čuo od drugara kako je upisao svoju ćerku u neki privatni klub na karate i tako je sve počelo. Ubrzo je i mene otac odveo na trening. Ja sam se zainteresovao i od tada nisam imao prekide niti me volja napušta. Nakon pet godina aktivnog treniranja u karate klubu “Spomenak“ prelazim u Pančevački karate klub “Dinamo“. Kao talentovani sportista, odudarao sam od ostalih drugova iz kluba, a u privatnim školama karatea nema neke budućnosti, jer sve se svodi na organizovanje nezvaničnih turnira. Roditelji uz moju saglasnost odlučuju da pređem u “Dinamo“ gde bi mogao da postižem zvanično velike rezultate. Osim toga u “Dinamu“ je trener Predrag Stojadinov koji je pre nekoliko godina bio prvak sveta u apsolutnoj kategoriji. Po prelasku u “Dinamo“, počinju i prva zvanična takmičenja. Reci mi nešto više o rezultatima? - Iste godine po prelasku postižem rezultate na prvenstvu južnog Banata. Osvajam drugo mesto u katama a prvo mesto ekipno. čime se plasiram na prvenstvo Vojvodine, gde osvajam prvo mesto sa kata timom. Tom pobedom se plasiram za prvenstvo Srbije i Crne gore, gde ekipno nismo imali sreće jer je drug iz ekipe pogrešio i nismo uspeli da se plasiramo dalje. Takve stvari se dešavaju, veliki je to pritisak, dovoljan je samo tren - i od plasmana nema ništa. Vremenom izrastaš u vrhunskog sportistu iako ti je tek 14 godina. Šta smatraš svojim najvećim uspehom do sada? - Definitivno je to 2005. godina. Plasirao sam se u borbama gde osvajam prvo mesto u južnom Banatu. Na prvenstvu Vojvodine sam osvojio treće mesto, a na prvenstvu Srbije i Crne gore osvajam četvrto mesto. Ova godina mi je dobro počela: na državnom kupu osvajam drugo mesto. Zanimljivo je to da sam u oktobru prošle godine pobedio protivnika koji je godinu dana stariji od mene a već dugi niz godina osvaja prvo mesto na državnom nivou. Mislim da je to bilo presudno da me selektor primeti i od ove godine angažuje u reprezentaciju Srbije i Crne gore. Stigavši do državne reprezentacije počinju i krajnje ozbiljna takmičenja, da li si već učestvovao na njima? - Da, 19. marta sam bio u Sarajevu u BiH. Učestvovao sam na Otvorenom međunarodnom turniru gde sam osvojio peto mesto. Utisci sa tog turnira su sjajni, super smo se družili, smeštaj je bio odličan, jednom rečju nezaboravno iskustvo sa puno uspomena. Kako izgledaju treninzi jednog karate reprezentativca, i da li ima fizičkog kontakta u borbama? - Uglavnom tri puta nedeljno odlazim na treninge. Dešava se da to bude i četiri pa i više puta. Ne razlikuju se puno od treninga drugih sportista, mislim na kondicioni deo treninga. U profesionalni deo spadaju kate, sparing mečevi i sve drugo što prati karate sport. Što se kontakta tiče, u samoj borbi on, naravno, postoji. Dozvoljeni su udarci samo u stomak, udarac u glavu povlači gubitak poena a ne retko i diskvalifikaciju. Dešava se da dođe do udarca u glavu, ali niko to ne radi namerno. Postoje i silikonske zaštite za zube, pa i kaciga za glavu, ali sa njom je smanjeno vidno polje pa se skoro i ne koristi. Naravno rukavice su sastavni deo opreme. Kakva je situacija u školi, predpostavljam da si meta i divljenja i provokacije od strane školskih drugara? - Naravno da provokacije postoje. Svi ljudi treba da znaju da je karate odbrambena tehnika, ne pada mi na pamet da je zloupotrebljavam na drugarima niti da se osećam posebnim od ostalih učenika. Nikada treninzi i sve češća takmičenja nisu imali uticaja na moj prosek u školi. Vrlodobar uspeh vučem kroz čitavo moje osnovno obrazovanje. Volim likovno vaspitanje, bivši profesor Vlastimir Madić je uzimao sve moje likovne radove, to se i sada dešava. Pomenuo bi i brata Stefana koji takođe trenira karate. On je dobar u borbama, prošle godine je osvojio treće mesto na prvenstvu Vojvodine i uspeo da se plasira za kup Srbije i Crne gore. Ide u šesti razred osnovne škole i mislim da je i pred njim sjajna budućnost. Iako je još rano za to, kakvi su dalji planovi? - Nadam se da ću jednog dana završiti sportsku akademiju ali do tad ima još dosta vremena i medalja koje treba da osvojim. Goran Milošević
PORTRET: Marko Simijonović, odbojkaš Od Starčeva do Irana
I pored toga što izvesno vreme već nije u rodnom mestu (ali mu se uvek rado vraća!) solidni poznavaoci ovdašnjih sportskih prilika neće imati nikakvu dilemu da odgonetnu ekskluzivnog gosta ovog broja Starčevačkih novina. Naravno, reč je o odbojkašu - Marku Simijonoviću Kezi. Marko Simijonović, rođen 5. decembra 1979. godine u Pančevu, od majke Mirjane i oca Miloša, ima i sestru Marinu, završio je srednju elektrotehničku, započeo Mašinski fakultet, a bio dugogodišnji tehničar OK Borac, ali i kraljevačke Ribnice, skopskog Rabotničkog i iranskog Barga. Kako je mali Keza počeo da igra odbojku? - Lopta je sastavni deo mog bića od prvih koraka. Istina, najpre sam je samo šutirao (ponekad i u prozore!), kasnije - danima neiscrpno s drugarima iz komšiluka Sašom Živkovićem, i, na žalost, pokojnim Miletom Đorđevićem, igrao tenis na asfaltu (jedini imao pravi reket!), da bi od petog osnovne krenuo sa odbojkom - sportom za koji ću, ubeđen sam, biti neraskidivo vezan do kraja života! Detinjstvo sam, dakle, proveo bezbrižno. Pomalo sam bivao nestašan, zbog čega sam često “nagrađivan“ batinama, ali uprkos tome, od roditelja sam imao apsolutno razumevanje za sve postupke i odluke. Otac Miloš, slavni bokser i moj prvi sportski uzor, nikad me nije sputavao u izboru sporta. S druge strane, njegova pesnička boemska duša, bila mi je smernica, s kojom, po mom mišljenju, treba biti veoma oprezan, jer može da odvede u neželjenom pravcu. I s majkom sam imao izuzetan odnos, a sa sestrom se nikada u životu nisam ozbiljnije posvađao, što je u današnje vreme prava retkost. Škola, uz neophodno obrazovanje, pruža i konkretne mogućnosti izbora budućeg poziva... - U mom slučaju je baš tako! Posle završena četiri razreda, gde su se učiteljice često menjale, u višim razredima dolazim kod odeljenskog starešine Dušanke Dačić-Mravik i na jednom od prvih časova fizičkog nastavnik Rade Stamenković mi “određuje“ buduće životno opredeljenje. To je učinio tako što je celo odeljenje postrojio po visini i odabrao pet najviših za odbojkašku sekciju. Ja sam se jedva provukao, jer sam bio baš taj peti. To su inače godine neviđene ekspanzije odbojke u Starčevu, kada je, recimo, dvesta učenika treniralo ovaj sport. Moram da spomenem da sam, pre toga, kratak period išao na fudbal, i to - samo do prvih kiša, jer mi je jako smetalo hladno vreme! Što se same škole tiče, bio sam odličan učenik. Isticao sam se u matematici, ali i u književnosti. Pamtim da sam jednom bio nagrađen ekskurzijom zbog napisane pesme. Interesantno je što se mojoj razrednoj nastavnici srpskog Dušanki uopšte nije dopala, ali kada ju je jednom prilikom menjao tadašnji direktor Milivoje Filipović, moji drugari su insistirali da mu je pročitam. Bio je oduševljen i nagradio me. U veoma lepom sećanju mi je i škola u prirodi na fruškogorskoj Letenci, posebno maskenbal na kome sam izigravao Zdravka Čolića, i to, kako kažu, veoma uspešno. Društvo su mi tada ponajviše činila dva Zorana - Kovačević i Manić. Bili su, takođe, vrsni odbojkaši, ali su se kasnije otisnuli na druge strane - prvi ka muzici, a drugi ka obrazovanju. Uostalom, od pomenutih dvesta mlađanih odbojkaša, ostalo je petnaestak najboljih, da bi nas je danas svega dvojica - trojica u odbojkaškim vodama. Tada kreće vrtoglavi uspon starčevačke odbojke, ali i našeg junaka. - U 7. razredu sam imao prva ozbiljnija takmičenja, gde smo stigli do nivoa Vojvodine. To je i maksimum, inače veoma talentovane generacije, čiju su okosnicu, pored moje malenkosti, činili i Miloš Jovanović Zombi, Nenad Keljević, Ratko Tanev... Prvi profi ugovor potpisujem 1994. godine, a upravo tada kreće pohod Borca na odbojkaške visine. Preskače se rang po rang i 1998. godine, kroz baraž sa Smederevom stiglo se do samog dugogodišnjeg sna - Prve A lige. Zahvaljujući ambicioznoj i dobro organizovanoj upravi, pre svih Bošku Kojiću i pokojnom Živi Angelinu Diki, Borac je nadvisio sredinu iz koje potiče i narednih godina postaje najuspešniji kolektiv u okolini. Tada i ja debitujem za seniorsku postavu. Bilo je to 26. septembra 1998. godine na polufinalnom turniru Kupa u Novom Sadu i to - ni manje, ni više - nego protiv čuvene Vojvodine - predvođene Gerićem, Boškanom, Žaretom Petrovićem... I ostale dve utakmice na turniru sam, po ocenama svih prisutnih, odigrao na izuzetnom nivou. Ipak, te, kao ni sledeće sezone, nisam se naigrao zbog jedne veoma nezgodne povrede palca. Paralelno sa sportskom karijerom, odvija se i period odrastanja, izlazaka, prvih ljubavi... - Najviše vremena provodio sam u Starčevu. Omiljena mesta su mi bila Diskoteka i “Pečurka“, a povremeno, s tadašnjom ekipom - Željkom Tanasijevićem Tamburom i Sašom Vukovićem, uobičavao sam da skoknem do Beograda, na koncerte i žurke rep muzike, koja je tada bila veoma popularna. Nismo bili skloni incidentima, mada se pamti jedna tuča sa vlasnikom Diskoteke - Skočkom... Tu su i druženja sa sportskim kolegama, kada se svaka pobeda dobrano zalije pivom... U narednim godinama dolazi do najzvezdanijih trenutaka slave! - Od 2000. godine postajem standardan prvotimac, ali te sezone za kratko napuštamo Prvu A ligu. Sledi munjevit povratak u elitu u superiornom stilu, a sezonu sam odigrao kao kapiten ekipe. Međutim, na veliko iznenađenje svih prijatelja, kolega, članova uprave, devojke, ja ostajem B ligaš. Napuštam Starčevo i prelazim u Ribnicu, grad sporta ili srpsku Bolonju - Kraljevo. Nisam pogrešio! Sve je bilo za nezaborav! Osvojili smo B ligu sa neverovatnih 16 bodova prednosti nad drugoplasiranim. U potpunosti sam u naredne dve sezone ispoštovan i kao igrač, i kao čovek, stekao puno prijatelja i poneo pun “kofer“ predivnih uspomena. Teška srca, uz otvoren poziv Kraljevčana da se vratim u Klub kad god poželim, odlazim u novu sredinu - Skoplje. Narednih godinu dana igram za Rabotnički, dobro organizovan klub, sa kojim sam nastupio u Evropi u Top-teams kupu, gde smo igrali veoma zapaženu rolu. Osvojeni su i domaći kup i prvenstvo. Ni ovoga puta nisam pogrešio, jer mi je i u Skoplju bilo fenomenalno. Ali, iako je trebalo da odigram još jednu sezonu, odlazim, na veliko razočarenje Kluba, zbog jedne više nego dobre ponude... Ponude, koja se ne odbija? - Da, tako sam se obreo, čak u Iranu! Uz uslove kakve malo koji odbojkaš može da odbije, potpisujem sedmomesečni ugovor za teheranski klub Barg - klub u vlasništvu tamošnje elektrodistribucije, čiji je trener bio naš poznati stručnjak Jovica Cvetković (jedno vreme trenirao i Borac). U odličnom odbojkaškom ambijentu osvajamo 5. mesto u veoma jakoj ligi, koja je verovatno i jača od naše. Dosta se ulaže u odbojku u poslednje vreme, koja je u Iranu trenutno vrlo popularna, posle neprikosnovenog fudbala, gde na derbije dolazi i preko sto hiljada ljudi i rvanja i dizanja tegova. Život u Iran je specifičan? - I te kako! Pogotovo posle izbora za predsednika fundamentalnog islamiste Ahmedinadžada, koji je ponovo pooštrio šerijatske propise i ukinuo i to malo sloboda. Mnoge stvari su zabranjene, alkohol na prvom mestu. Klubovi i kafići ne postoje, tek po koji restoran. Moralni zakoni su, takođe, veoma kruti, pogotovo kada su žene u pitanju. Ne smeju se kretati bez marama i dugih sukanja, a nije dozvoljeno ni bilo kakvo dobacivanje ili, ne daj bože, švaleracija! Čak ni pružanje ruke pri upoznavanju. S druge strane Iran je veoma bogata i dobro sređena država za azijske prilike. Iako ima sirotinje, ima i jako bogatih slojeva, naročito u severnom Teheranu, koji ni po čemu ne zaostaje za bogatim zapadnjačkim gradovima. Ali jedno je sigurno - svi se, bez razlike, mole Alahu i mrze Ameriku, prema kojoj vlada velika medijska blokada. Veoma se oseća i predratna psihoza, zbog zategnutih odnosa dveju zemalja. Mada, mnogi Iranci veruju da bi u eventualnom sukobu s Amerikom imali velike šanse. Dakle, život u potpuno različitoj sredini... - Jako mi je bilo teško da se priviknem na takav način života. U stvari sve se svodilo na trening, utakmice, internet i spavanje! Nema skoro nikakvog prostora za provod, izuzev kada npr. igramo u Dubaiju, gde i iranski igrači pokažu drugo lice i prepuste se hedonizmu. Što se samih igara tiče, svi su prezadovoljni i nije isključeno da mi ponude novi ugovor, a to ću znati u najskorije vreme. I dok čeka novi ugovor, sa ko zna kog kraja planete, Marko ne krije da mu takav život sa puno pokreta i putovanja nesumnjivo godi, ali i da iz srca nikada neće istisnuti želju za povratkom u svoje Starčevo. - Uvek, gde god da sam, mislim na Starčevo i Borac, moju prvu i najveću sportsku ljubav. Zbog toga mi teško pada trenutno stanje u omiljenom klubu, ali se nadam nekom pozitivnom rešenju, kako bi se izbegla ona najgora solucija - raspad kluba! Tako govori Marko Simijonović Keza, vrhunski sportista i formirana ličnost i , s obzirom da i posle okončanja igračke karijere, želi da ostane aktivan u odbojci, možda i kao trener, na kraju ove priče šalje poruku Starčevcima, posebno onim mladim i sportski nastrojenim: - Uvek pružajte maksimum! I u sportu, na treningu, utakmici i u životu uopšte! Samo tako ćete spoznati sebe i nanovo nalaziti motive za ono što vas očekuje! Jordan Filipović
|
E-mail: [email protected] © 2006. Webmaster
|
Kakva su Vaša iskustva nakon dugogodišnjeg rada u Savetu Mesne zajednice?
Starčevo je već poznato široj javnosti kao mesto u kome su odrastali
kvalitetni sportisti koji i danas grade karijeru u raznim sportskim
klubovima u inostranstvu. Nesumnjivo je da se pred jednim mladim Starčevcem,
u pitanju je Nemanja Lukić, rođen 1991. godine, smeši sjajna karijera jer
već sa četrnaest godina uspeo je da se izbori za svoje mesto u karate
reprezentaciji Srbije i Crne Gore. I pored velikih obaveza koje su napor za
mladog čoveka, školovanje ne trpi i ne pokazuje se da učestali treninzi i
takmičenja ostavljaju bilo kakav trag na školsko obrazovanje.
Jedan je od najpriznatijih sportista rođenih u Starčevu. Iako su još godine
igranja pred njim, dosadašnja karijera svrstala ga je u red onih malobrojnih
za koje se sigurnošću može reći da su uspeli u životu. Inteligentan i rečit,
ali u isto vreme odmeren i realan, uz neosporan talenat i trud, vrlo lako