Internet izdanje broj 138 od 30. septembra 2005.

Komentari

Leto je za nama ...

Leto je za nama. Po starom dobrom srpskom običaju, ono se kod nas ne provodi u pripremama za uvek živu jesen, već se pušta mašti i odmoru na volju. Epilog je takav, da se odmah po završetku leta, “hvata“ zalet za novogodišnje praznike, i ništa od posla... Primer? Eto, starčevačka Škola, umalo da nije startovala kad je vreme. I to ne zbog štrajka, već zbog inspekcijske zabrane. Suvišno je pitanje da li je leto trebalo iskoristiti da se škola opravi, ali podatak da je ovo prvi put se tako nešto dešava, dovoljan je da ilustruje situaciju.

Leto je za nama, a fudbaleri lokalnog kluba još uvek “odmaraju“, što se tiče sakupljanja bodova. Nade koje su polagane da će se ove sezone ići na prvo mesto, polako se tope pod realnošću pomalo bledih rezultata i istog takvog izdanja “Borca“. Ceh je platio trener Nikolić, a da li će se naši momci prenuti i uključiti u borbu za vrh tabele, ostaje da vidimo.

Leto je za nama, a i lokalni “savetnici“ su se opustili. Doduše, bili su okupirani “Danima druženja“, pa se ne može reći da se nije ništa radilo, ali činjenica da još nema dozvole za izgradnju kanalizacije, narušava epitet “najorganizovanijeg“ sela. Dobro, Savet MZ-a je ubacio u “petu brzinu“ i u stalnom je zasedanju, pa valja uskoro očekivati i konkretne rezultate.

Leto je za nama, ali ipak je neko nešto i radio. Poslanici u Republičkoj skupštini nisu mnogo odmarali. Rezultat njihovog rada je “super“ zamisao da presele sedište novoformiranih preduzeća proizašlih iz NIS-a, i to na beogradsku adresu! Radnja “ispod žita“ u stvari znači da bi novac od predstojeće privatizacije trebalo da se, umesto u kasu Pokrajine, slije u kasu ministra Dinkića! Na taj način, ne samo što bi Vojvodina izgubila 50% sredstava od privatizacije, već bi i naša sredina ostala kratkih rukava. Pokrajinske vlasti su već reagovale izglasavanjem na Skupštini zaključka u kome se traži preispitivanje takve odluke republičkih vlasti, a to isto priprema i skupština opštine. I mesna starčevačka vlast razmatra to pitanje. Decenijama Starčevci “trpe“ Rafineriju i njene “izduvne gasove“, a da konkretne koristi od blizine tako velikog ekonomskog sistema, skoro da nije ni bilo. Opredeljenje da se ne propusti prilika, i da Starčevo, ako je već “osuđeno“ na blizinu ove prljave industrije, od nje ima i kakve koristi, nije samo priča po sistemu “koliki je naš deo“, već realnost i potreba da se država oduži Starčevcima jednom investicijom - izgradnjom fekalne kanalizacije.

Petar Andrejić

Srpska (i crnogorska) blamaža

Dok se državna “zajednica“ neumitno davi u Davinićevoj papazjaniji, sve oči ovdašnjih patriota i njima sličnima, bile su jednako uprte u najneokaljaniji ponos nacije na ovim prostorima. I bez obzira ne neslavne epizode na poslednjim takmičenjima (posebno onu atinsku), niko nije imao ni najmanju sumnju da će nas dični košarkaši obradovati novim, najsjajnijim odličjem i tako uveriti neverne tome da su prethodna posrtanja samo posledica nesretnog spleta okolnosti.

Ali, avaj! Dogodila se najcrnja noćna mora, uporediva sa najvećim zamislivim kataklizmama. Možda je neko posle lošeg starta sa Špancima i pomislio da će biti teško do zlata, ali da će se desiti francuska burleska na novosadski način... E, u to niko nije mogao poverovati! Pa, zar se zbog toga gradila onolika Arena, zar zbog toga oni klinci, “košarkaški vanzemaljci“ sa reklamnog klipa igraju basket na najnemogućijim lokacijama, zar je zbog toga toliki narod nakupovao sve one karte i ispali smešni i izgrani... Zar, zar...

Ukoči malo! Možda, ipak, nije u pitanju tako grandiozna senzacija! Možda se i to moglo predvideti! Pa, što bi košarka u ovoj zemlji raspada, očaja, nesloge, nekolektivizma, nedostatka vizije i strategije, bila imuna i nedodirljiva? Zašto se ne bi, u zemlji gde komšija mrzi komšiju, rođak rođaka, brat brata, desilo i to da Jarić mrzi Rakočevića ili Radmanović Tomaševića ili Obradović mrzi sve njih ili sve to potpuno obrnuto. Totalno nebitno. Suština i jeste u tome, da su ovi događaji samo puka refleksija svih dobro znanih anomalija svedenih na samo jednu definiciju - da smo mi jedno u srži bolesno tkivo i da je svaki pojedinačni, ma kako kreativan i kvalitetan, pokušaj, osuđen na propast! Pre ili kasnije! Jer džaba vam dobro seme, uložen rad, trud, nega i sve ostalo, ako je njiva u koju sejete otrovna i neplodna.

Stoga i ne čudi da naše, NBA i ostale vedete više zanima zelenilo dolara, evra, ili čega drugog, nego borba za ovu (ne)državu. Zato ih ne treba, čak, kriviti, a kamoli razapinjati na krst, sahranjivati i utabavati zemlju preko njih ili sve ono što im se radi ovih dana. Treba im biti i zahvalan, ako ni zbog čega drugog - ono bar zbog odziva i gubljenja dragocenog vremena.

Ali, ko zna! Moguće da je ovo onaj poslednji alarmni signal, koje će naterati moćnike, kreatore državne politike, ali i svakog građanina ponaosob, da počnu da razmišljaju ispravno, odnosno, sistematično, strategijski, kolektivno kada su ciljevi od opšteg interesa u pitanju. Nasuprot tome, da se prestane sa sebičnostima, sujetnim soliranjima, iskompleksiranim isticanjima, opet u cilju zajedničkog željenog rezultata.

Možda je naše mesto,verovali ili ne, jedan od takvih svetlih primera! Pa, košarkaši dođite u Starčevo da učite, kako se igra na rezultat!

* * *

Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što ističe samodoprinos, bije se bitka za opštinski budžet, privode se kraju radovi oko dokumentacije za fekalnu kanalizaciju, uskoro počinju radovi na kapeli, nastava u Školi se održava u frapantnim uslovima (možda, najviše zbog nedostatka sluha za prethodnu priču!) i da su se čak i “seoske“ ovce izbezobrazile i desetkovale prinose na pikovskim parcelama. Šta ćete i one koriste opšti metež i grabe što im padne zubala! Ni ovce, više nisu “ovce“!

Jordan Filipović

Odlazak na more

Na ova razmišljanja podstakao me je događaj koji se dogodio ovog leta.

Danas je lako otići na more. Spakuješ stvari u kofer, dosta novaca u džep i samo treba odabrati destinaciju.

Ali nekada baš nije to bilo tako jednostavno. Na more su išli samo neki ljudi i samo nečija deca, a deca sa sela more su vrlo retko viđela i okusila.

Kako je izgledalo moje prvo putovanje na more.

Davne 1967. godine Osnovna škola u saradnji sa pančevačkim sportskim društvom organizovala je odlazak školske dece na more. Mislim da smo tada bili učenici šestog razreda. Za odlazak na more odlučilo se veliki broj učenika tadašnja tri odelenja.

Pripreme za odlazak trajale su čitavo drugo plugodište. Trebalo je osim mesečnih uplata obaviti i razne zdravstvene preglede kako u grupi nebi bilo bolesnih ili eventualno zaraženih.

Nestrpljivo se očekivao kraj školske godine i datum polaska.

Konačno osvanuo je i taj dan, a odlazak na daleki put i odvajanje od porodice bilo je preveliko uzbuđenje.

I tako se autobusima krenulo put Beograda do železničke stanice. Tamo nam se pridružila i grupa iz Zmaj Jovine škole iz Pančeva.

Voditelji grupa bili su naši nastavnici, tako da tu nije bilo problema jer smo bar neke ljude poznavali.

Nakon smeštaja u kupee vagona konačno smo krenuli put Slavonskog Broda, Zagreba, pa preko LJubljane do Rijeke.

Putovanje je trajalo celu noć. Mnogi nisu spavali jer su brojali stanice i čitali natpise na stanicama kako bi znali sva mesta kroz koja su proputovali.

U prepodnevnim satima konačno smo stigli u Rijeku. Kako nam je krajnje odredište bio Krk na Krku, to smo se morali prekrcati u autobuse i nastaviti put dalje.

Kako je Krk ostrvo, a još nije bilo mosta, na Krk smo se prevezli trajektom, pa opet putem do grada Krka.

Smešteni smo bili u Đačkom domu u Krku. Spavaonice su bile velike i u njima je bilo puno kreveta, a voditelj grupe spavao je s nama u sobi.

Dani su tekli uobičajeno za organizovano letovanje. Rano ustajanje, umivanje, postrojavanje, prozivka, odlazak na doručak, presvlačenje, odlazak na kupanje, užina, opet kupanje, ručak, malo slobodno, pa opet kupanje, večera, pa slobodne aktivnosti i spavanje.

Svaka grupa je dnevno davala i neka redarstva, tako da su dani bili uvek ispunjeni nekom aktivošću.

Osim što smo se svaki dan kupali imali smo i drugih sadržaja. Sećam se dobro da smo posetili fabriku KrkPlastiku koja je u to vreme proizvodila dugmad, a jedan dan posetili smo i Košljun, maleno ostrvce smešteno u Puntarskoj uvali na kojem je franjevački samostan u kojem smo videli zbirku raznih predmeta iz prošlosti. U povratku uz put s obzirom da smo išli pešice jeli smo smokve.

I tako dan za danom letovanje brzo prođe. Čekao nas je dugi put povratka u Starčevo.

Nadam se da će ova moja razmišljanja nekome probuditi uspomene, nekoga potaknuti na razmišljanja o proteklom letu, a nekoga potaknuti na planiranje za narednu godinu.

Vinko Rukavina

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2005. Webmaster