Internet izdanje broj 138 od 30. septembra 2005.

Intervju

ŽIVA ĐURIŠIĆ,  PREDSEDNIK SAVETA MESNE ZAJEDNICE STARČEVO

Meštani vide da se u selu radi

Savet Mesne zajednice Starčevo obavlja poslove u interesu građana. Napredak je evidentan, a razmišlja se o svim segmentima života u selu. U narednom periodu sve ulice pod asfaltom, a započeće se i drugi projekti

Živa Đurišić

* Kako komentarišete rad u novom sazivu, prošlo je već godinu dana, kako ste zadovoljni rezultatima?

- Za ovih godinu dana, koliko radimo u novom sazivu, ne mogu da grešim dušu da kažem da je loše, ali svakako je moglo bolje i više, jer uvek može bolje i više da se uradi. Urađeno je dosta stvari i mogu rći da sam zadovoljan. Realnost je ta da smo uradili sve što smo mogli u skladu sa mogućnostima. Nadam se da građani to vide i da su zadovoljni našim radom. Želim da i u buduće budu zadovoljni, jer mi smatramo da radimo dobro i da radimo u interesu sela. Posebno sam zadovoljan kada je u pitanju asfaltiranje puteva. Ove godine smo uradili pet ulica i deo šeste. znatno smo smanjili broj neasfaltiranih ulica u selu, ostalo ih je svega devet. Očekujem da ćemo u roku od godinu-dve imati komletno asfaltirane ulice u Starčevu.

* Sastav Saveta je pomalo politički obojen, da li ta politička šarenolikost dolazi do izražaja i utiče na rad?

- Ovo mi je drugi mandat na mestu predsednika Saveta mesne zajednice, ali mi je treći mandat u Savetu, tako da zaista imam bogato iskustvo. U svakom sazivu prisutna je politička šarenolikost. Međutim, mi to ni ne primećujemo jer svi radimo u interesu sela. Gotovo da interes političke partije ni ne dolazi do izražaja. Stranke mogu dosta da pomognu u rešavanju pojedinih problema i to je sve. Članovi Saveta shvataju da interes sela mora da bude iznad partijskog interesa. Slobodno mogu reći da Savet radi bez uticaja partija. Članovi Saveta su svesni i savesni ljudi i stavili su interes sela iznad drugih.

* Da li je dobijena potrebna dokumentacija za izgradnju kišne i fekalne kanalizacije?

- Priprema potrebne dokumentacije za izgradnju fekalne i kišne kanalizacije traje već duže vreme. Projekti su gotovi, ali potrebna dokumentacija nije dobijena. Do dozvole za početak gradnje prilično teško doći. Konačno se bližimo kraju prikupljanju potrebne dokumentacije, koja je potrebna za dobijanje dozvole. Ostalo je potpisivanje ugovora sa firmama južne zone, a tiče se ustupanja zemljišta na korišćenje, jer je projektom predviđeno da vod prolazi kroz parcele koje su u vlasništvu tih firmi. Petrohemija je ugovor potpisala, očekujem da će u narednih nekoliko dana isto učiniti i Rafinerija i Azotara. Ostalo je još i da sa Direkcijom sklopimo ugovor o davanju zemljišta na privremeno korišćenje, za mesto gde će se nalaziti postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda. Nadam se da će sve to biti gotovo za mesec dana.

* Dokle se stiglo sa projektom za izgradnju kapele u Starčevu?

- To je još jedan od kapitalnih projekata. Što se izgradnje kapele tiče imamo sve potrebne papire. Ostalo je još da sa Direkcijom rešimo problem zakupa zemljišta na kojem će biti kapela. To je opštinska zemlja i mi treba da je uzmemo u zakup, kako bismo mogli da počnemo sa radom.

* Znači li to da će radovi započeti do kraja ove godine?

- Mi moramo da počnemo sa radom. Za ovu godinu nam je ostalo još to da uradimo - da započnemo izgradnju kapele.  Novac koji je za taj projekat odobren budžetom SO Pančevo, leži na računu. Mi moramo početi sa radom, kako se ne bi dogodilo da se taj novac rebalansom uputi negde drugde, zato što se nije započelo sa realizacijom. Za sada ne znam tačan iznos celog projekta, ali projektant će ovih dana doneti glavni projekat u kojem će stajati i tačan iznos potrebnih sredstava.

* Vi ste i član Školskog odbora, recite nam šta se dešava u školi i kako napreduju radovi?

- Problemi u školi su nastali još letos, kada se obrušio jedan deo plafona u holu. Od tada je zabranjena upotreba zbornice i školskog hola. Radovi na sanaciji su u toku. A ima dosta problema sa sredstvima, jer radovi puno koštaju. Škola je počela normalno da radi sa nekim izmenama. Za decu ne postoji nikakva opasnost, jer su ti delovi ograđeni i obezbeđeni. Delovi škole u kojima postoji opasnost, su zatvoreni. Što se kvaliteta nastave tiče, radovi na to ne utiču, nastava je kvalitetna onoliko koliko su kadrovi kvalitetni.

* Šta biste poručili Starčevcima?

- Neka budu strpljivi. Sve ono što smo planirali i što smo obećali ostvarićemo. U Savetu su ozbiljni ljudi, koji ozbiljno rade tako da će rezultat svakako biti primetan.

Daniela Birak

STARČEVAČKA ODBOJKAŠKA VELIČINA

Momak sa mreže

Dugogodišnji uspešni Starčevački sportista, priča o svojoj dosadašnjoj karijeri, ljubavi prema odbojci i planovima koji su vezani za internacionalni angažman

          Ratko Tanev je Starčevcima poznat kao dobar sportista pred kojim je odlična karijera. Rođen je 1981. godine, osnovnu školu završava u Starčevu, srednju Elektrotehničku u Pančevu. Trenutno pohađa Ekonomski fakultet u Beogradu. Sport  kojim se bavi je odbojka, a kako je počeo da gradi karijeru kao sportista  i kakvi su planovi za dalje, saznaćete iz sledećeg razgovora.

Ratko Tanev

- Odbojkom sam aktivno počeo da se bavim u petom razredu osnovne škole. Bilo je tu i raznih drugih sportova karate, fudbal... Ali posle par treninga na odbojkaškom terenu, shvatio sam da ja, u stvari, tim sportom želim da se bavim. Od samog početka sam težio za kvalitetom, a u tom periodu odrastanja imao sam i uzor čije sam kvalitete hteo da dostignem - bio je to naš proslavljeni reprenzetativac Vanja Grbić.

Posle napornog rada na terenu došla je i zaslužena nagrada, ulaziš u prvi tim Borca i tvoja karijera je u usponu. Šta se dešavalo u tom periodu?

- Za sav uspeh i sve što sam naučio o odbojci mogu da zahvalim mom treneru Dragoljubu Stojanoviću - Dadi. U prvom razredu srednje škole ulazim u prvi tim Borca  i počinjem sa treninzima dva puta dnevno, što je rezultiralo puno izostanaka iz škole. Treninzi nikada nisu uticali na moje školovanje, štaviše najslabiji prosek koji sam imao bio je 4,20 a i profesori su uvek imali razumevanja za mene.  Kasnije se desio ulazak Borca u prvu ligu. Tada sam uglavnom bio rezervni igrač, ali ipak je bilo puno lepih trenutala. Kasnije sam igrao u ligi sezone 97/98 i 2001/2002, četiri godine učešća u ligi kao najmlađi igrač  u prvom timu. Dvehiljade i prve godine dobijam poziv za pripreme u reprenzetaciji SCG za uzrast do devetnaest godina.

Dva treninga dnevno, to je veliki napor koji iziskuje dosta odricanja. Kako se nosiš sa tim problemom?

- Disciplina je veoma važan faktor za uspeh svih ljudi. Prepodnevni trening počinje  u devet ili 10 sati i on je u teretani. Poslepodnevni trening je u 17 časova i on je uglavnom trening utakmica, samo je nedelja slobodan dan. Ishrana je veoma bitan faktor kada je ovakav napor u pitanju, nema izlazaka do kasno, o alkoholu nema ni reči kao ni o duvanu. Jednom rečju prava disciplina. Posle svih ovih bahanalija sigurno ne bi bio sposoban za trening, a u takvom stanju može doći do povrede što bi imalo katastrofalne posledice i opasnost gubitka karijere. Sa 17 godina sam imao problema sa sa povredom skočnog zgloba i sa leđima, kada je Borac drugi put ulazio u prvu ligu, četiri utakmice sam igrao sa upalom tetiva. To smatram velikim naporom ali volja za igrom je tada presudila.

Da li ti je neka pobeda ili utakmica ostala u sećanju?

          - Svakako da je to bio ulazak Borca u prvu ligu kada je celo Starčevo navijalo za nas. Posebno mi je draga pobeda na Obilićevom turniru kada smo pored Zvezde, Partizana i Obilića osvojili prvo mesto. U periodu dok sam bio na osluženju vojnog roka, trenirao sam za Generalštab i u vojnom prvenstvu SCG osvojio prvo mesto. Tada smo trebali da igramo na vojnom prvenstvu Evrope u Španiji ali desili su se neki finansijski problemi i to je propalo. U svakom slučaju redovno sam trenirao u vojsci tako da ta godina nije izgubljena u mojoj karijeri.

          Verovatno imaš planove, želje za dalje, šta misliš da je za tebe najbolje?

- Svaka dobijena utakmica budi u meni, a mislim i ostalim igračima, veću želju za uspehom. Sport je u nas vrlo loše plaćen a nema se vremena za dodatni posao. Planovi su mi da nastavim negde u inostranstvu, trenuttno tražim angažman u Evropi gde očekujem skorašnji poziv. Voleo bi da to bude Francuska ili Grčka a da vrhunac karijere dočekam u Italiji. Mnogi naši odbojkaši karijeru nastavljaju u Iranu iz razloga što su tamo dobro plaćeni, mislim da je angažman u Evropi za mene najbolja solucija.

Kakvo je tvoje viđenje trenutne situacije u OK Borac?

- Klub ima finansijskih problema jer Rafinerija nafte Pančevo više nije sponzor. Ja bi se bavio situacijom samih igrača u klubu. Ekipa prvog tima je mlada i cilj je da uđemo u prvu ligu a za to imamo šanse. Najveći rivali su nam VGSK iz Velikog Gradišta i Banat iz Vršca. Ostale klubove ne bi potcenjivao, ali mislim da pobeda nad ova dva tima zanači ulazak u viši rangtakmičenja. Što se samih igrača tiče, atmosfera u klubu je odlična i svi se dobro slažemo iako su neki od njih iz Pančeva, jedan iz LJiga i dva iz Beograda. Naravno da tu pored mene ima još Starčevaca. Naša zajednička želja jeste ulazak u prvu ligu, put sigurno neće biti lak ali mi smo odlučni za taj poduhvat. Starčevo je poznato po kvalitetnoj odbojci i mi tradiciju nastavljamo. Bez vernih navijača, Starčevaca, koji su se dosad više puta pokazali kao publika koju jedan klub samo može poželeti, uspeh neće biti tpliko sladak, zato se nadam da zajedničkim snagama možemo doći do uspeha i tako Starčevo podići na još viši nivo.

Goran Milošević

Dragana Gorunović, dobar glas

Starčevački biser

Dragana Gorunović

Jedan od svakako najraskošnijih ženskih glasova u bližoj i daljoj okolini, poznat starčevačkoj publici, pogotovo onoj koja zalazi u kafe “Pečurka“, u prilici je da se nadmeće na prestižnom festivalu narodne muzike “Moravski biseri“ i tako promoviše i sopstveni talenat, ali i mesto u kome  kome živi.

          Svi njeni sugrađani, koji prate ovaj vid zabave i ovu vrstu muzike, bez dileme će zaljučiti da je ekskluzivni gost ove rubrike Dragana Gorunović.

          Rođena je 24. maja 1978. godine u Pančevu, od majke LJiljane i oca Radoslava. Ima brata Miodraga i sestru Gordanu, ali izabranika svoga srca koga je rešila da “sačuva“ samo za sebe i ostavi ga u tajnosti. Osim što peva, ima nameru da što hitnije okonča studije na Višoj ekonomskoj školi.

          Kako je mala Dragana počela da pevuši?

          - Definitivno zbog Lepe Brene, koja je, tada, sredinom osamdesetih, žarila i palila starom, velikom Jugoslavijom, pa i šire. Ponajviše sam bila “naložena“ na njen, evrovizijski hit - “Sitnije, Cile sitnije“, koji sam “izvodila“ po nekoliko desetina puta dnevno i nanovo terala roditelje, rođake, komšije da se oduševljavaju i aplaudiraju do iznemoglosti!

          Inače, kao dete sam bila veoma razmažena, što je i logično, s obzirom da sam bila najmlađe od troje dece. Bila sam veoma nemirna i često upadala u “okršaje“ sa sestrom Gordanom, dok je brat Miki uvek izigravao “unproforca“ i pokušavao da nas pomiri. Najveći džumbus smo pravili kad roditelji nisu kod kuće. Dešavalo se da demoliramo kuću, a kad oni naiđu, pravili smo se kao da ništa nije bilo.

          Pamtim igranja žmurki, koje su bile neizostavna zabava tog vremena, ali se najčešće događalo da baš ja žmurim. Tu su i divne zime sa puno sankanja, grudvanja, lepih trenutaka kakve samo bezbrižno detinjstvo može iznjedri...

          Krenula je i škola...

          - Moje odeljenje je, možda, i postvilo svetski rekord u menjanju učiteljica - od Milijane Madić, pa do Snežane Glumac, koja mi je ostala u najlepšem sećanju. Ona je veoma dobro zapazila moje afinitete prema muzici i pokušavala da me usmeri u tom pravcu. Kasnije, u višim razredima pevala sam u horu kod nastavnika Milana Mrđe, ali to baš i nije bio neki naročiti podsticaj za moje eventualno ozbiljnije bavljenje muzikom, jer vrteli smo svega nekoliko pesama u krug. U isto vreme od svoje desete godine išla sam na folklor u pančevački KUD “Stanko Paunović“, što je trajalo narednih četrnaest godina. Tu su mnogobrojni nezaboravni trenuci provedeni na probama, nastupima, putovanjima. Pamtim gostovanje u Baru, kada je moja imenjakinja Dragana iz Pančeva, usred nastupa pala kao pokošena,  a svi u sali su, zajedno sa nama, vrištali od smeha. Tamo sam i ja, umalo poplavila hotel “Barske topolice“, pokvarivši slavinu. Na sreću, tu se našao drug iz Društva, inače pasionirani majstor-zanatlija, koji je, kud god da krene, uvek sa sobom nosio kofer sa alatom. On je sve to momentalno sanirao, a upravnik hotela mu je ponudio posao domara, koji je on “teškom mukom“ odbio.

          Tu su razna priznanja i nagrade, od kojih bi izdvojila zlatnu medalju sa vlaškim igrama na republičkom takmičenju u Somboru.

          Došlo je i doba adolsescencije, odrastanja...

          - Posle završene srednje ekonomske škole, gde sam bila solidan, ali i vrlo neredovan učenik - što opravdano, što neopravdano i veoma često organizator “furanja“ sa časova, upisala sam Višu ekonomsku školu u Beogradu. Ispite sam u početku polagala redovno, ali s početkom bavljenja muzikom na tom polju malo posustajem.

          Što se provoda i izlaženja tiče, relativno sam kasno počela s time - tek u svojoj sedamnaestoj i to uglavnom kod brata u kafeu “Pečurka“. Društvo mi je činila najbolja drugarica iz detinjstva Daca Tonković, ali i mnogobrojni rođaci, tako da nikada nisam imala bilo kakvih problema.

          Za raspust sam radila kao konobarica u kafiću, gde su počeli nagoveštaji moje pevačke karijere.

          Kako se to dogodilo?

          - Bio je doček 2000. godine u, naravno, “Pečurci“, kada sam se preko komšije Baneta Stojanovića upoznala sa njeogovim kolegama iz orkestra Pančevcima - Stevom i Snežom Agom. To mi je, u jednoj reči, promenilo život. Puno vremena sam provodila s njima, odlazila na probe, nastupe i, pomalo, onako iz prikrajka - pevušila.

          Međutim, glavni obrt se dogodio jedne noći u Deliblatu, kada je Steva bio odsutan, a na Snežino veliko insistiranje, na jedvite jade, pristala sam da ga menjam. Imala sam neopisivu tremu. Kolena su mi klecala, pa čak nisam smela ni sa stolice da ustanem. Prva otpevana pesma je bila “Lepotan“ od Cece. Podrška publike je bila izuzetna, pa sam se kasnije malo i opustila. Posle sam išla još nekoliko puta s njima kao ispomoć, da bi za nekih mesec pogodila i prvu svirku u Crepaji.

          Nakon toga se sve odvijalo kao na filmu. Upoznajem Darka, klavijaturistu iz Kovina, s kojim radim naredne četiri godine. Prvo smo udarnički vežbali, a onda u leto 2000., krećemo sa svirkom u “Pečurci“, zatim u Banatskom Novom Selu, ali najlepši period mi se odigravao u Beloj Crkvi. Tu smo svirali u jednoj diskoteci i bili tretirani kao istinske zvezde. Uvek sam bivala odlično raspoložena i to nisu mogle da pokvare ni učestale tuče lokalnih momaka.

          Ali, moram da priznam da nije uvek tako. Nekad se dogodi loš dan, a ti moraš da budeš nasmejan i vedar pred publikom. Događalo mi se i da zaboravim tekst. U takvim situacijama sve prebacujem na šalu na svoj račun, što je obično publici veoma simpatično.

          Dolazimo i do festivala...

          - Radeći sa Snežom Agom, puno sam naučila, ali i mnoga vrata otvorila. S obzirom da je Sneža pevala prateće vokale na slavnom Cecinom koncertu na Marakani, našla sam se na jednoj probi sa samom legendom iz Žitorađe, čije pesme najradije pevam. Ona se postavila kao jedna normalna i pristojna osoba, što mi je veoma imponovalo, jer me i inače porede sa njom. Obe pevamo veoma duboke glasove, što je danas popularno.

          Takođe, Sneža i ja smo radile prateće vokale na albumu Sanje Đorđević, a poznanstvo s tim muzičarima bilo je uvertira za moje učešće na festivalu u Svilajncu. U pitanju su Šaja i Dejan Filipović, poznati i kao kvalitetni producenti. Snimila sam pesmu u njihovom studiju DH u Beogradu, koju sam poslala na konkurs sa zakašnjenjem. Na moju sreću, organizator, kada je čuo pesmu i video fotografije, nije pravio problem i ubacio me u uži izbor od 24 mlada kandidata. Da napomenem i to da je bilo prijavljeno 350 mladih, neafirmisanih pevača, a da je, recimo, prošle godine pobedila Lili, a pretprošle Seka Aleksić pesmom “Ej, da sam muško!“. Obe te pesme radio je isti Studio DH

          Festival “Moravski biseri“ održava se 2. i 3. novembra u Svilajncu, a moj prijatelj Mikica Šolaja već organizuje veliku navijačku podršku, pa ko voli - nek izvoli.

          Želimo puno sreće Dragani i da se vrati sa pobedničkim oreolom i tako afirmiše svoj neosproni talenat, ali i mesto u kome živi. Ona svojim sugrađanima, na kraju ove priče, poručuje:

          - Pevajte uvek i svuda, imali sluha ili ne, jer pesma je lek, a ko peva zlo ne misli!

Jordan Filipović

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2005. Webmaster