Internet izdanje broj 135 od 30. juna 2005.

Komentari

retroSPEKTIVA

Nedavno je Školski odbor naše osnovne škole doneo odluku da podrži zajednički projekat Mesne zajednice i Pokrajinskog sekretarijata za sport i omladinu, kojim će košarkaški teren u dvorištu Škole biti revitalizovan i konačno će moći da služi svojoj svrsi. Tom prilikom, Školski odbor je zatražio od direktora da pripremi zahteve za donaciju kako bi se ili nabavili kompjuteri, ili sredio enterijer neke učionice. Svo ovo, moglo bi da nađe mesto u rubrici vesti. Da je sve tako i bilo. Ali, nije. Direktorka Škole, iskazujući nerazumevanje, nezainterovanost, ili prosto, ne želeći da sarađuje, u početku je odbila da sama donese takve odluke. Direktorki je nuđeno da sama vodi investiciju, ili da to prepusti mesnoj zajednici, ali je konačnu odluku morao da donese Školski odbor. Postavlja se pitanje, da li je u lancu želje da se unapredi život u našem mestu direktorka Škole, ipak, najslabija karika?

Da je saradnja moguća, pokazuje primer Doma kulture. Iako direktor Doma nije član ni jedne stranke, predsednik Upravnog odbora je iz političke opcije koja je na izborima oponirala sadašnjoj većini u Savetu Mesne zajednice, na dobrobit sela, kultura u Starčevu grabi napred. Lakoća kojom se priprema letnji program “Dani druženja“ primer je izvanredne saradnje. U organizacioni odbor su se priključili i predstavnici opozicije (SPS), tako da je u mesnoj vlasti izvučen zajednički imenitelj, a to je - interes sela.

A da je selo živnulo u svakom pogledu, govori i to da su udruženja građana sve aktivnija. Uz pomoć Mesne zajednice, koja pomaže rad ovih organizacija, Starčevci su u prilici da se aktivno uključe u rad mnogih udruženja.

Jedna od aktivnosti ovih organizacija u poslednje vreme je organizovanje ekskurzija. Prvi su sa tim počeli invalidi rada, koji već nekoliko godina unazad svoje članove, ali i druge zainteresovane Starčevce, vode na neka zanimljiva mesta. To je počeo i Kreativni kulturni klub koji jednom mesečno organizuje jednodnevne izlete. U ovom broju “Starčevačkih novina“ možete pročitati da su i učenici veronauke imali svoju ekskurziju, kao i da su članovi grupe “Bluz delivers“ putovali u Trebinje na bajk skup.

Ovaj vid druženja je prava prilika da se ljudi opuste, za trenutak odmore od svakodnevnih obaveza, pa i ako su neke destinacije daleke, ima gde da se ode i u našoj zemlji. Družite se, i putujte!

Postavljeno je još jedno dečije igralište u selu. Petnaesto po redu. Da smo primer za mnoge, govori i to da je MZ Tesla od našeg JKP-a naručila komplete dečijih igrališta, koji se ovih dana postavljaju u ovoj gradskoj mesnoj zajednici.

Petar Andrejić

KAD BI BIO BIJELO DUGME...

U  vremenu dok ovim prostorima haraju opaki “škorpioni“ i razni drugi otrovni insekti, u erupciji splavarsko-kičersko-šundersko-ružičaste žabokrečine i prljavštine, što je (bar, po meni) jedan od značajnijih razloga našeg udaljavanja od svih civilizacijskih normi normalnog, zdravorazumnog sveta, pored jedine, dokazane odbrambene formacije kosmopolitske Srbije, oličene u liku dragog nam i (zasad jedinog) EDŽIT-a, pojavili su se, možda, i još neki nagoveštaji da nismo totalno ..... u čabar!

Kako stvari stoje, najzad će neko načeti fenomen zvani Hipodrom! Mnogi su mislili da su to u stanju samo nekrunisana kraljica turbo-narikanja, silikona, podzemlja i paravojnih, zlikovačkih i pljačkaških eskadrona, poznatija i kao Arkanova ucveljenica ili vlasnica “Obilića“ ili npr. sarajski stari-mladić Čola Zdravković, čiju diskografiju poslednjih godina krasi sve samo “etno“ smeće.

Na moju žalost, nije to ni ni legendarno “Kotrljajuće Kamenje“ (iako, se ponovo budi nada...), koji su već uveliko bili viđeni na popularnom konjičkom trkalištu, ali sve je propalo premijerove pogibije.  Nije to ni bilo koji drugi svetski velikan.

E, pa ko je ta mramorna snaga, koja će pokrenuti svu tu silnu energiju? Ne treba puno trošiti ganglije, pa zaključiti da su možda i jedini koji su pretstavljali pravi, prirodni faktor ujedinjenja naroda i narodnosti u eks-velikoj-titovskoj-jugi, grupa u kojoj su, kao pevači, jedan za drugim nastupali Hrvat, Srbin i Musliman i čija je muzika jednako bila slušana od Đevđelije do Jesenica.

Grupa čija je slava punila uši rokerski napaljenih mladića, čije su pojave zaleđivale devojačka srca! Grupa za koju su se, s druge strane, kao na filmskoj traci vezivali radni ispadi, afere s drogom, sumnjiv muzički kvalitet...

         Mogli su da ih obožavaju do ludila, da ih preziru do ništavila, čak su za neke u ono vreme, bili treš-narodnjaci ili predvorje turbo-folka! Eh, kakva su to vremena bila, kad su oni smatrani narodnjačkim kičem.

Šta je bilo - bilo je, ali oni su neumitno otišli, kao i sama njihova “majka“ Jugoslavija, u (jugo)legendu! I to najveću! I trebalo je da “vaskrsnu“ da bi neko ikada, pre ili kasnije, u isto vreme napravio takve zemljotrese u Zagrebu, Sarajevu i Beogradu. Rasprodati Maksimir i Koševo u ciglo nekoliko časova i skupiti oko 200.000 (neki misle i svih 300.000!) duša na hipodromu kod Careve ćuprije, mogu samo Brega i legende.

Možda “Selma“, “Tajna veza“, “Doživjeti stotu“, “Šta bi dao da si na mom mjestu“, “Ne spavaj mala moja“, mogu da pojasne divotu življenja na ovim prostorima starih-dobrih sedamdesetih, osamdesetih  i mladim naraštajima svojim efemernim vaskrsnućem utru put do nekih novih-dobrih i srećnih vremena!

         Zato, slušajte ih, gledajte i budite deo istorije! Budite, bar na čas -  “Bijelo dugme“ (i nećete se pokajati)!

* * *

Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što su privedena kraju asfaltiranja pet ulica: Partizanske, Utrinske, Baštenske, Zimske i Prvomajske, sprema se nova javna rasveta, završeni su prijemni ispiti za osnovce, prave se planovi za nikad sadržajnije “Dane druženja“, a udareni su prvi istorijski “temelji“ za nastanak Neolitskog naselja! Nek' mu je sa srećom.

Jordan Filipović

Crtice iz prošlosti: Kopanje kukuruza

Ponovo me situacija u kojoj sam se našao podsetila na neke događaje iz detinjstva i mladosti.

Kako imam malo bašte dogodilo se da je nakon kišnog vremena trava toliko narasla da je počela da prerasta ono što je posejano.

Jednostavan zaključak - treba sve dobro opleviti i okopati, paradajz povezati, lozu okresati jer je i ona ocvetala i, sve u svemu, na malo prostora - puno posla.

Prvi za mene slobodni dan je bio i prvi dan leta, vrućina. Nema druge nego, što se kaže, pljuni u šake, motiku i zapni.

I tako, kopajući, prisetio sam se doba kad se kukuruz kopao.

S obzirom da je kukuruz posejan negde u aprilu, prvo kopanje je trebalo biti davno obavljeno, a ovo drugo je došlo na red negde kad završi škola, tako da su i školarci bili uključeni.

A kako se to sve odigravalo, evo priče.

Veče uoči kopanja gazdarica bi po komšiluku tražila argate (kopače) i dogovorila kao vreme polaska tako i nadnicu, a gazda je brusio motike, kako one za kopanje, tako i one na špartaćem plugu.

U ranu zoru spremala bi se kola. Trebalo je spremiti špartač, motike, natočiti u čobanju friške vode, deteline ili sena za konje, napraviti mesta za sedenje. Za to vreme gazdarica je spremala torbu u kojoj je moralo biti hleba, slanine, luka crnog i belog, možda sira i milerama.

Kad su stigli argati, upregnuli bi se konji, svi bi posedali u kola i polako do odabrane njive gde je kukuruz.

Kad se došlo na njivu, raspregnuli bi se konji i odmah upregnuli u špartač, raspremila se kola, čobanja s vodom se stavila u hladovinu ispod kola, i prekrila s vlažnom detelinom i robom koju su nosili kopači kako se ne bi ugrejala.

Nakon toga, motiku u ruke i na vrstu, a duž prava dugačka ne vidiš joj kraja. Kljuc-kljuc s motikom i polako dođeš na kraj duži i kad se prvi put okreneš i dođeš do kraja evo i doručka.

Raširi se ponjava (ćebe) svi posedaju u krug, na sredini torba, svako odreže slanine, hleba, luka, sunce peče, a slanina se polako cedi niz ruku.

Kad se obavio doručak još se malo posedilo, odmorilo pa nastavilo s kopanjem.

I tako dvaput se okreneš i lanac kukuruza je okopan.

Sve je bilo dobro ako nije od prvog kopanja prošlo puno vremena i ako nije padalo puno kiše, a zemlja bila dobro obrađena pa ni trava nije narasla.

Najlepše je bilo tamo gde je zemlja bila malo peskovita, lagana, pa je motika, bi se reklo išla sama, a od trave rasla repnica.

Najgore su bile ritske i slatinske zemlje, koje kad se na žegi osuše postanu tvrde pa motika kad udariš samo zvoni, a na takvim zemljama najgora trava je bila pirika.

Ako je na jednom mestu bio samo lanac kukuruza, kad se to završilo selilo se na drugu njivu i tako do preveče.

Bez obzira na umor kad se vraćalo kući s ponekih kola, ako je bilo dobro društvo čula se i pesma, a ako su argati bili dobri i gazda bio dobre volje stiglo se i do baba Kate na sladoled.

Kad se došlo kući, sve radnike nakon što su se oprali i osvežili čekala je kuvana večera.

Nakon večere još se malo odmaralo i dogovaralo za drugi dan, pa ako nije bilo potrebe sledila je isplata nadnice.

I tako iz dana u dan dok se sav kukuruz nije okopao.

Nove agrotehničke mere donele su napredak ali su ukinule običaje, a nekome i mogućnost zarade.

Ipak je sada bolje.

Veselite se letu iz debele hladovine uz dobro rashlađeno piće.

Vinko Rukavina

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2005. Webmaster