Na istom mestu živeli su i njegov otac i deda, a moguće i dalji preci, te su Milutinovi svakako jedna od najstarijih porodica u mestu. Stojanka Milutinov (rođ. Purković), rođena je 1936. godine u Omoljici a u Starčevo se udaje za Stevana 1955. Priču prenosimo iz Stevanovog ugla u kojima ima zanimljivih dopuna njegove supruge.

            “Odrastao sam u zemljoradničkoj porodici. Imali smo 15 lanaca zemlje (oko 11 hektara) raspoređenih na potezima Verovac, Đurđevac, Slatine na više njiva od po par lanaca. Imali smo 4-5 krava, 1-2 bika, 2-3 konja, prasiće po 7-8 komada i živinu. Ponekad smo gajili telad ili ždrebad, više za prodaju da se zaradi koji dinar. Dvorište kuće bilo je podeljeno na tri dela. U prvom delu je bila kuća sa ambarom i pomoćnim objektima, u drugom guvno, sa štalama i oborima gde su sve životinje bile odvojene. Tu se nalazilo i skladišteno seno i slama. Treći deo dvorišta bila je bašta, a kroz sva tri dela protezale su se vinova loza i voćke. Dvorište je bilo zemljano, osim uz kuću gde je bilo popločano ciglama. Tako je bilo i na ulici. Sredinom ulice išla su kola i tu je bilo prašine i blata. LJudi su išli popločanim stazama uz kuću, a hlad su im pravili dudovi. Sve dok nisu napravili asvalt išlo se tako uz kuću i niko, nikom ne smeta. Posle kada je došao asfalt, dudove su posekli i svi su počeli da idu drumom gde idu i auta, a pored kuća sada niko ne ide.

            Već sa 12 godina sam krenuo da se bavim zemljoradnjom. Voleo sam da radim. Orao sam sa tri konja, konjskim dvobraznim plugom. Nakon oranja treba sve da se poravna, podrlja i pripremi za setvu. Setva se isto radila konjima. Na konje se nakači “secer“ - to je bila kutija sa mehanizmom u koji se sipaju zrna kukuruza i kako se okreće točak, zupčanici izbacuju semenje onom brzinom kako konji vuku. Tvoje je bilo da kontrolišeš da ravnomerno ispada. Ko nije imao secer sejao je ručno. Bilo je važno da se seje u brazdu pored one koje se ore i da se ide ispred pluga. Da kada se ubaci seme u brazdu plug ga odmah zatrpa. U suprotnom ako bi išli iza pluga, vrane bi pojele seme pre nego što bi se zagrnula brazda. Dosta je to sve bilo naporno. Recimo za branje kukuruza, ustajali smo u dva sata noću i išli u branje. Uglavnom otac, supruga i ja. Tamo sve beremo i bacamo na gomile, dole na zemlju. Onda se tovari sa zemlje u prikolicu, pa se kući istovara u ambar, tako što se sipa u korpe pa nosi. Stavi se daska između špeditera i ambara i ti hodaš po dasci i istovaraš. Kada se završi istovar sutradan rano idemo u njivu da sečemo tuluzinu (ostatke od stabljike kukuruza). Trava je bila velika, rosna, pa smo uglavnom bili mokri. Sekli smo tuluzinu srpom. Kad se umorimo, doručak, pa opet nanovo isto radimo. Tuluzinu smo vezivali u snopove i pravili kupe na njivi. Onda se vuče kući. Pošto ne može da stane u dvorište, pravili smo plastove napolju na ulici. Kad dođe zima vuče se odatle saonicama, upregnu se konji i preveze se gde treba. Sa tuluzinom se hranila stoka, a šta ostane otpadaka od nje, to se zvalo ogrizina i to se ložilo u peći za grejanje i kada se pravi hleb. Ogrizinu smo isto vezivali u snopove. Kada su jake zime ložilo se i tri puta na dan. Pored peći se obično stavljao krevetac jer je tu bilo toplo ko u banji. Ta ogrizina je baš znala da dobro ugreje i da drži temperaturu. Ako imaš viška odeš da prodaš pekarima da se opet zaradi koji dinar. Slično je bilo i sa klipovima. Nešto se okruni i proda da se uzmu pare, nešto se da stoci, a šapurine su se ložile. Kada se završi žetva tokom leta, u jesen se seje pšenica, pa već dolazi klanje svinja, tako da je uvek nešto bilo od posla. Tako se radilo i pre rata (Drugog svetskog) i za vreme rata i još posle rata. Traktor sam kupio 1978, a elevator nešto kasnije.

            Secer i slične alatke su pravili kovači. Bilo ih je u selu 2-3 u Donjem kraju i isto toliko u Gornjem. Važni su kovači bili i za potkivanje konja. Bilo je u Starčevu i stolara, zidara, pravila su se kola, lotre, burad. Bilo je majstora dobrih, a bilo je i onih koji nisu bili baš dobri, pa kad pravi bure bude “col tamo - col ovamo“. Mlin u centru je radio još neko vreme posle rata, a posle smo u Omoljicu nosili žito. Kobasice i drugu pripremu i obradu mesa smo uglavnom sami radili. Kada nismo baš mogli sami onda platimo majstora koji zna taj zanat da uradi. Slanina je bila dobra da se nosi u polje. Kada se ide da se vadi krompir mi ponesemo u krpu režanj slalnine i luka, pa tamo malo ispečemo na ostatke tuluzine. Moralo je dosta da se radi ako si hteo da imaš. Kada je Stojanka bila u drugom stanju 1956. godine, u devetom mesecu je išla da “načupa žita“. Žito je vezivala u snopove. Kada je žetva, obično jedan kosi žito ručnom kosom ispred, Stojanka kupi to i ređa u snopove, ja idem za njom, vezujem i “sadevam“ te snopove (ređanje za  boravak na otvorenom, obično u oblik kupe). Za jedan dan moglo je da se pokosi i obradi lanac i frtalj (0,9 hektara).

            Moj otac je mleko prvo nosio u Pančevo da prodaje. Nakači dve kante od 50 litara na samar koga stavi na bicikli. Kod Narodne bašte su bili ti što otkupljuju mleko. Otkup mleka se merio u “cimenti“ to je bila mera - posuda od pola litre ili litru sa drškom. Plaćalo se odmah ili na mesečnom nivou, pa se u tom slučaju sve beleži. Na izlazu iz Starčeva prema Pančevu postojala je kafana “Orač“ (danas negde oko Pančevačkog puta 149).

            Bunare smo imali ali uglavnom ta voda nije bila za piće. Za vodu za piće smo išli kod (pravoslavne) crkve. Tamo je bio bunar sa vrlo lepom vodom. Po vodu se išlo “obranicom“ (krivim obrađenim drvetom sa kukama na krajevima, koje se nosi preko ramena, a na kuke se nakače dva vedra). Problem je bilo kada je blato pa moraš da paziš da se ne oklizneš, tada ideš od duda, do duda. To je bilo sigurno do 1960-te, možda i malo posle. Onda su izbušili pumpu na uglu Lenjinove ulice i JNA, na mestu krsta. To je bio navodni razlog da taj krst premeste u crkvenu portu. Krst je bio kameni, oklesan, kasnije u krug ograđen zidanom ogradom od cigle koja je malterisana i okrečena. Kada je Uskrs i nosi se litija, ona se od crkve kretala Ulicom Vuka Karadžića, pa Lenjinovom do krsta, gre je skretala u Ulicu JNA i zatim Utrinskom ulicom se vraćala do crkvene ulice. Litija traje i po dva sata. Napred idu barjaci, popovi pevaju a pevačko društvo ih prati. Koji su bili gazde, oni su na litiju bacali žito, to je da bi bila rodna godina. Za vreme rata išlo se isto u crkvu, za vreme komunizma već je bilo malo naroda. Ja sam išao uvek u crkvu, ali se i pop žalio da je komunizam znatno umanjio broj ljudi koji dolaze. Svelo se na par kuća. U starčevačkoj crkvi je služio pop Bratić. Supruga mu je bila nastavnica. Kada se Stojanka udala, to je bio lep običaj da se kao nova mlada obuče lepo, svečano. Imala je nove šešire, letnji i zimski, ne da ide gologlava u crkvu. Ako je blato očistiš se ispred crkve, ali gledaš da ideš uz kuću gde je popločano ili po travi, tamo gde je ima. Za vreme svetog Aranđela, Stojanka je volela da ode do manastira Vojlovice, jer se tu slavilo tada. Na Trnovu Petku se išlo na služenje kod Vodica. U blizini crkve na uglu Vuka Karadžića i Lenjinove nalazila se pekara (danas  Ž. Zrenjanina 60). Dobar deo sela je tu dolazio po hleb. Obično se kući mesio  lebac, pa se met’e na čaršav u korpicu i odnese u pekaru da se ispeče. Pekar tamo izruči testo i napravi 3-4 leba. Ali to je bio pravi ’leb, ne kao vekne. Miran si osam dana, kad doneseš to. Bila je jedna izreka koju mi je rekao brat od ujaka: “dok je bilo pomoz’ Bog svaki je im’o leba svog, a sad kažu zdravo i u pekaru pravo“. Na istoj raskrsnici bio je i kasapin (danas Ž. Zrenjanina 65) i prodavnica “Kod Tota“ (danas Ž. Zrenjanina 67). Radnju je držao jedan Švaba. On je bio i majstor za drvene šalone. Na uglu ulica JNA i Lenjinove, gde je danas sirćetara, bio je Dom gde su se okupljali ljudi da gledaju televizor. To je bilo do sredine ’60-ih, dok nisu posle imali televizore po kućama. Tu se nalazila i kafana “Kod Činča“ (danas Lenjinova 80a). Tu su se održavale igranke, okupljali su se ljudi, bile su i poneke predstave. Sećam se jednom je bio kao neki cirkus. Pa se neki mađoničar krio iza zavese i krenuo da priča: “sad me vidiš, sad me ne vidiš“, i jednom trenutku je navukao zavesu i pobeže sa kasom i parama preko bašti. Kada smo uočili to nismo ga jurili, ali smo se dobro ismejali. Kada se kafana zatvorila tokom ’50-ih, posle smo svi prešli da idemo “Kod Štimca“ u centru. U centar smo uvek išli i na pijacu. U Lenjinovoj ulici sam išao i u školu - tzv. donja škola. Tu su išla i naša deca. Škola je imala dve zgrade. Manja zgrada (Lenjinova 96) bila je za manju decu, a veća (Lenjinova 98) za stariju decu. Škola je radila do 1970-ih i zatvorena je ubrzo nakon što je napravljena nova  u centru. Prestala je da radi jer je postalo teško da se nosi užina od nove škole, do ove i da se nastava odvija na dva mesta“.

Marko Ivošević