Rad na prikupljanju obavljao je i u Starčevu, mada je najviše umotvorina, nesumnjivo, pribavio od seljaka bunjevačkog roda, kome je i sam pripadao. Prve kazivače je stoga nalazio među sebi bliskima. Iz tog razloga su u njegovim najranijim knjigama objavljenim krajem pedesetih godina prošloga stoleća sabrane isključivo bunjevačke narodne priče. Hvale je vredno što se on nije zadržao na sakupljanju pripovedaka iz Bačke, već je rešio da rad proširi na Srem, Banat, a kasnije i na Rumuniju, Mađarsku, Austriju, Češku, Slovačku.

            Najviše primera usmenog pripovednog nasleđa banatskih Hrvata nalazi se u Vujkovljevoj zbirci pod nazivom “Do neba drvo” objavljenoj u izdanju subotičkog “Osvita” 1963. godine. Sem u njoj, pojedine priče deo su knjiga “Tica žeravica”, “Hrvatske narodne pripovijetke iz Vojvodine” i “Jabuka s dukatima”. U poslednjoj koja je pomenuta Vujkov je preneo kazivanja meštana Karaševa, Rekaša i Keče u Rumuniji.

            Kajkavske priče iz Banata kojih se pojavljuje ukupno četiri u dvema zbirkama, autoru je u pero govorio Števo Ilijević “Dekić” iz Boke. Ovde treba priznati još jednu od zasluga Balinta Vujkova, a ona se tiče vernog prenošenja pripovedaka. On se, naime, trudio da sve priče koje je prikupio piše na izvornom dijalektu kazivača. Tako je zahvaljujući njemu, pored ostalih govora, od zaborava otrgnut i na svojevrstan način konzerviran banatski kajkavski izgovor kojim se danas retko ko služi. Na samom kraju svake zbirke Vujkov daje i rečnik nepoznatih termina i izraza. U tematskom pogledu Ilijevićeve pripovetke iz Boke su vrlo zanimljive. Onom koja se zove “Je l’ je car plemenitaš” trudi se da s puno ponosa istakne plemićki status stanovnika sela Boke kod Zrenjanina. Dva prijatelja su se su tu našla u dilemi oko plemenitog porekla samog austrougarskog cara Franje Josifa, ali svoju pripadnost plemstvu uopšte ne dovode u pitanje. Dve priče izvrgavaju ruglu škrtost gazda i bogatih familija. Ona što nosi naziv “Gazdinska udovica i majstor”, kako joj se već i iz imena da naslutiti, za glavne karaktere ima imućnu ženu koja je ostala bez muža i zidara koji joj radi na kući. Ona budno motri na to koliko će majstor da namaže njen puter na hleb, dok on ne obraća pažnju na kritiku zabrinute gospođe i uz to joj prkosi. Na sličan način o škrtarenju govori i pripovetka “Ne bu meril Vinjiča”, s tim što takođe naglašava halapljivost jednog žitelja Boke koji je očito po svom poroku bio nadaleko poznat. U priči nazvanoj “’Tel se škrkati” dvojica komija nadmeću se ko je bolji od drugog. Jedan od njih pobeđuje u debati samo zahvaljujući dosetki inspirisanoj biblijskim temama kojom uspeva da dokaže svoju superiornost.

            Opovčani su u ovim zbirkama zastupljeni sa svega tri pripovetke. Kazivači su bili Ignac Bratić i Iva Lavaček. Prvi od njih u dve opovačke priče oživljava sećanja na nekadašnjeg lokalnog kneza kao i na katoličkog sveštenika. Obojica su se odlikovali nekim negativnim osobinama. Tako pripovetka “Ćuprija od slame” predstavlja mesnog upravitelja Opova kao sklonog alkoholu, plitkoumnog, a uz to i svojeglavog. On je navodno okretao glavu pred vapajima sugrađana zbog vodene stihije koja je pretila naselju i uz to dao predlog da se na obalama reke Tamiš oplete slamnati most. O parohu je Bratić govorio kroz priču koja se zove “Pijana zakletva”. Reč je o zgodi kojoj je kazivač lično svedočio za vreme svoje mladosti kada je obavljao kočijaški posao. On je, naime, vozio sveštenika koji je voleo da popije u kasarnu na polaganje zakletve. Usput su na parohovo insistiranje stali u nekoliko kafana, no, međutim, ništa manje slab na piće nije bio ni sam vojni komandant koji se počastio zajedno sa svojim gostom. Vrhunac šaljive priče je na samom kraju kada pop pozdravlja vojnike na krajnje komičan način i to uz asistenciju samog komandanta. Iva Lavaček je svojim kazivanjem o naseljavanju Opovčana slikovito opisao mešovito etničko poreklo tamošnjih katolika i pokušao narodski, pa u neku ruku i na bajkovit način, da objasni razloge zbog kojih se katolički živalj kolonizovan iz raznih krajeva Evrope u tom mestu vremenom stopio u jedan narod.

(nastaviće se)

Dalibor Mergel