Milivoje je rođen 1945. godine u Barzilovici kod Lazarevca. NJegova porodica kolonizovana je u Starčevo 1946. i od tada živi u našem mestu. Osnovnu školu pohađao je u Starčevu gde je kao veoma mlad dobio i svoje prvo zaposlenje u zemljoradničkoj zadruzi na poziciji traktoriste. Odrastanje mu je bilo obeleženo nemaštinom i borbom, kako se kaže, za koru hleba, tako da se Milivoje okušao u brojnim zanatskim i kasnije majstorskim delatnostima. U nekoliko navrata je kao omladinac učestvovao na radnim akcijama i osvajao zvanje udarnika. Kasnije je radio u pančevačkoj pivari, potom na železnici, a penziju je dočekao u “Termoelektru“, beogradskom preduzeću za izgradnju energetskih i industrijskih objekata. Tamo je bio angažovan kao visokokvalifikovani mašinbravar raspoređen na poslovima predradnika. Dugo godina proveo je na terenu u inostranstvu, u Češkoj i Istočnoj Nemačkoj (DDR).

            No, njegova sećanja na ranu mladost i stasavanje u Starčevu odlično oslikavaju izgled i život našeg naselja nekada.

            “Popovići su se doselili u Starčevo godinu dana nakon mog rođenja, pa stoga naš stari zavičaj nisam ni zapamtio. Iz istog kraja u Šumadiji tada su došli Marinkovići, Matijaševići, Vukašinovići i mnogi drugi. S obzirom na to da su moji kao partizanski borci posle oslobođenja u Drugom svetskom ratu imali pravo na dodelu kuće i imanja u Vojvodini, naloženo im je da se presele. Ovde su dobili sasvim pristojno gazdinstvo. Svakom naseljeniku je takođe sledovao i po jedan lanac zemlje. Međutim, problem je bio u tome što nas je bilo desetoro u jednoj kući. Moja porodica i ja u njoj i danas živimo. Prethodno je pripadala porodici Tajšler, građena je od pečene cigle 1938. i nosila kućni broj 505. Plac je bio veliki, imao je ambar, štalu, plevaru, ekonomsko dvorište, kočine. Ispred naše kuće kao i širom Starčeva bili su posađeni dudovi. Guske su tada slobodno šetale ulicama i često se dešavalo da se najedu dudinja i posle se teturaju kao opijene.

            Mi kolonisti,  živeli smo teško u prvo vreme, jela se uglavnom proja, hleba gotovo i nije bilo. Mrsili smo jedino za velike verske praznike. Celo detinjstvo proveo sam bos, a o igračkama smo mogli samo da sanjamo. Lopta je bila pojam, pravili smo krpenjače od starih čarapa. U vreme svinjokolja dobro su nam došle svinjske bešike koje smo naduvavali i šutirali na igralištu iza današnje škole. Imao sam veliko društvo, a najprisniji sam bio s Ardalićima i Božićima. U lepom sećanju mi je ostao Bora Božić, izuzetno pametan i vredan dečko iz komšiluka čiji je život, nažalost, u 18. godini odnela opaka srčana bolest.

            Ja sam već kao dečak počeo da radim. U ritu ranije nije bilo obradivih površina već pašnjaci na kojima se napasala stoka. Krave, svinje i ovce iz sela isterivane su u rit gde su pasle. Bilo je zanimljivo da su sve krave kad padne veče znale same da se vrate u domaćinstva iz kojih su došle. Školske raspuste sam provodio u ritu čuvajući stoku, sećam se da je jedan od čobana bio i Jova Kuštrić.

            Sa svojih navršenih 13 godina završio sam kurs za traktoristu u Omoljici, lagao sam za godine jer sam izgledao stariji. Već 1959. primljen sam u našu seosku zadrugu. Ranije ih je bilo nekoliko, ali su se vremenom stopile u jednu. U kolektivu sam bio najmlađi. Vrlo živo pamtim ostale traktoriste i sva mašinska vozila koja su nam bila na raspolaganju. Nekad nas je bilo i po dvojica koji smo zaduživali jedan traktor. Pored mene taj posao radili su izvesni Naci i Jožika, Đoka, Sava i Joca Korba, Paja Saborski, Toma Mesert, Franja Leksović, Marko Ardalić, Majetić, Kračun, Iva Bekić kao šef voznog parka i mnogi drugi. Čim sam primljen u zadrugu odmah su me poslali na omladinsku radnu akciju izgradnje autoputa “Bratstvo - jedinstvo“. Naša pančevačka brigada bila je nazvana u čast narodnog heroja Marka Kulića. Na radnoj akciji proveo sam dva meseca i vratio se s nje kao udarnik.

            Tih pedesetih godina Ulica maršala Tita nije imala asfalt, bilo je puno blata. Struja je došla negde u drugoj polovini pedesetih, a pre elektrifikacije sela za osvetljenje koristili smo fenjere i lampe. Automobila isto nije bilo, išle su konjske zaprege i šinska kola, a špediteri su došli tek kasnije. Sećam se da je za nas decu bila senzacija kad je Ilija Živanović zvani Kuntoš prvi u Starčevu kupio auto i parkirao ga ispred zadruge. Bio je to beli opel olimpija.

            Jedan od upečatljivih doživljaja kojih se sećam iz detinjstva jeste rušenje starog tornja katoličke crkve. U parku se tada okupilo mnogo ljudi, a među njima i mi deca, kako bismo posmatrali taj nesvakidašnji prizor. Stara konstrukcija bila je napravljena od drveta, veoma je dotrajala i istrulila, te postala leglo golubova. Zato je odlučeno da se ukloni i napravi nešto stabilnije i dugotrajnije. Nekim sajlama zakačenim za drvo svukli su toranj dole i pri njegovom padu na tlo stvorio se oblak prašine koji je prekrio centar Starčeva.

            Zapamtio sam i neke od zgrada u okolini koje više ne postoje. Među njima je i stara ambulanta na početku naše ulice. U njoj su pre rata bili beležnički stanovi. U moje vreme tu je bio lekar Jovko Kasabov, izuzetna ličnost koju smo svi cenili i poštovali. Štimčeva kafana je takođe smatrana kultnim mestom. Do izgradnje Doma kulture služila je omladini za razne aktivnosti poput šaha, bilijara, stonog tenisa, boksa. Bife je ako se ne varam držala Anika Erdeljanac. Budući da se stanovništvo Starčeva bavilo pretežno poljoprivredom i stočarstvom imali smo bikaru i pripusnu stanicu Lenjinovoj ulici. Tamo su bila uzgajana grla za priplod. Poštanska služba boravila je u današnjem Klubu invalida rada u Ulici Borisa Kidriča. Na mestu starčevačke osnovne škole nekada je bila jedna stara zgrada u kojoj su se nalazile berbernica, kasapnica, klanica, kafana, saračka radnja. Mesara je postojala i preko puta naše kuće gde su sada Grgići. Do njih je živeo majstor Erdeljanac, kovač, čiji potomci su i dalje na istoj adresi, a sa druge strane nalazila se zadruga po imenu “Srbijanka“.

            Svoja prva plivačka iskustva smo kao deca stekli na prostoru nekadašnje  ciglane na Pančevačkom putu. Na njenom mestu kuću je gradio doktor Kasabov. Tamo je, naime, bila neka velika rupa iz koje je vađena zemlja za proizvodnju cigala. Kada padne kiša ona je poprimala dimenzije jedne veće bare i u njoj sam sa svojim drugarima naučio da se održavam na vodi. Nadel nam je, međutim, kasnije postao glavno kupalište.

            Sve u svemu, kada poredim svoje detinjstvo i uslove u kojima sam odrastao s ovim današnjim društvenim i tehnološkim napretkom, deluje mi prosto nestvarno koliko toga se promenilo na bolje tokom mog životnog veka. Mislim da ljudi nisu toga dovoljno svesni i da treba više da cene pogodnosti vremena u kom se nalazimo“.

D. Mergel