Osnovnu školu završio je u Starčevu, a potom i srednju tehničku u Beogradu, kada je s nepunih petnaest godina praktično i otišao od kuće. Potom je godinu dana bio zaposlen u urbanističkom preduzeću, a onda je na poziv brata Vase otišao u Pariz, gde je proveo pedeset godina i radio je razne posove - od građevinskih do projektantskih 

            Kako je odrastao mali Boda?

            - Živeo sam u Ulici Žarka Zrenjanina, u kući koja je tada nosila broj 50, a sada je to otprilike 70. Detinjstvo sam proveo u veoma teškim posleratnim uslovima, ali je bilo i lepih momenata. Kao sva deca, koristili samo svaki trenutak da se malo poigramo, pa je bilo i upadanja u led, a najviše smo igrali fudbal i to ulica protiv ulice - ja sam bio golman i to prilično solidan. Nismo imali loptu, već smo pravili krpenjaču od babine čarape. Igrali smo i tenis s primitivnim reketima od dasaka. Teren nam je bio kod Vidića u “velikom sokaku“, a u toj kući je, kao jedno od sedmoro dece, živeo i moj najbolji drug Milivoje Vidić. Pored njega, družio sam se i sa sada pokojnim Ilijom Stefanovim, ali ipak, najviše s bratom od strica Živom, jer smo živeli u istoj kući, dok njegov otac Mirko nije kupio svoju u istoj ulici. Bio sam veoma mirno dete, ali bilo je i ponekog dečijeg nestašluka. Tako smo se jedanput vraćali sa kupanja na “valjari“ ka Dunavu, pa smo naišli na grožđe i Paja Ruptak je “pozajmio“ par grozdova. Zbog toga nas je svom silinom pojurio čika Ilija Venjac, ali sam ja uspeo da mu vešto pobegnem, preplivavši kanal, dok je on morao da zavrće nogavice. Inače, u ono vreme bilo je u selu, to jestu u ritu, mnogo svinja, kao i gusaka i krava, koje su znale same da se vrate kući. Tada se, kao što rekoh, živelo veoma siromašno, a recimo struja je uvedena tek kada sam krenuo u peti razred.

            Škola...

            - Dakle, bilo je to veoma krizno vreme, harala je posleratna nemaština, tako da smo u školu nosili samo hleb, a tamo su nam mazali puter iz Amerike ili davali mleko u prahu. Što se mojih interesovanja u školi tiče, bio sam solidan učenik, a kao mali imao sam glumačkog talenta. Učiteljica mi je bila izvesna Stojanka Grubetić, poznata po strogoći i često nas je šamarala. Mene lično zato što sam znao da čitam i pre polaska u školy, pa mi nije bilo interesantno da slušam gradivo i zbog toga bih dobijao poneku ćušku. Pamtim je i jednu angedotu: imao sam neku poštansku torbu, ali pocepanu, u koju sam stavljao i užinu. I jednom prilikom sam tako spakovao pitu ludajnicu i poneo je u školu. Nažalost, ispala mi je i pojele su je guske, ali je to videla baba Katica. I u povratku me pitala da li bila dobra ludajnica, a ja sam se iznenadio otkud ona zna. S druge strane, više razrede ne pamtim po preterano dobrom, jer smo se često tukli protiv dece iz Gornjeg kraja, iako nije bilo šovinizma. Čak i mene su napala neka petorica, ali sam ja bio veoma krupan i snažan, pa sam ih prilično lako izlemao. Imao sam u to vreme i jedan kompleks - nisam želeo da učim kod kuće, pa sam i ozbiljno popustio i imao sve neke same trojke. Mislim da je problem i do nastavnika, koji nisu umeli nešto naročito dobro da nam prenesu znanje. 

            Beograd...

            - Po zvaršetku osnvone škole upisao sam srednju nautičku u Beogradu, zajedno sa bratom Živom, ali budući da je on pao na prijemnom ispitu, odlučio sam da se “solidarišem“, pa sam i ja odustao. Kasnije sam upisao tehničku školu na Zvezdari i često menjao adrese i tako sam se lagano osamostaljivao. Uozbiljio sam se i popravio učenje i lako diplomirao. Nakon toga sam otišao u Armiju, koju sam odslužio u Šapcu i na Avali, a po povratku sam shvatio da nema posla, ali me je pozvao teča koji je radio u izvesnom urbanističkom odeljenju i pitao da li bih mogao da budem maketar. To sam u međuvremenu dobro savladao i bio jedan od autora rada koji je učestvovao na konkursu za izbor izvođača za izgradnju spomenika žrtvama iz Drugog svetskog rata na Stratištu ka Jabuci. Tu smo osvojili drugo mesto iza nekih Slovenaca. U firmi sam ostao oko godinu dana, kada sam odlučio da odem u inostranstvo. 

            Pariz...

            - Brat Vasa je živeo u glavnom gradu Francuske i pozvao me je 1971. godine, da studiram njihov jezik. I kada sam sišao s voza, nisam se nimalo prepao od tog impozantnog Grada svetlosti, već sam iz topa rekao bratu da će to biti mesto gde ću ja da uspem. On se malo začudio jer je smatrao da je Pariz aždaja koje je pojela mnoge ljude. Ali ja sam imao viziju... U međuvremnu sam sreo jednu gospođu sineastu koja me je upisala u školu za kameru i montažu. Ispostavilo se da je njih mnogo, pa sam izvesno bio na socijalnoj pomoći, da bih 1974. godine odlučio sam da otvorim građevinsku firmu, uz pomoć pomenute žene, kod koje sam prešao i da živim. Nije mi bilo teško da radim te poslove, jer sam već u rukama imao dovoljno zanata, poput stolarije, struje...  Imao sam uspeha u tome, ali kako tada nisu postojale profesionalne skele, krajem sedamdesetih sam, radeći neku platformu, u jednom momentu izgubio ravnotežu i pao sa sedam metara. Povredio sam kičmu, ali sam nastavio da radim i čak otišao na more kod žene na Atlanski okean. I tek posle mnogo godina, 1985. godine morao sam da se operišem, jer sam bio skoro paralizovan i nisam mogao da hodam ni petnaest metara. Zahvat je bio veoma kompleksan i riskantan, pa sam bio 54 meseci na bolovanju. Na kraju sam dobio invaliditet od 80 odsto.

            Život u Francuskoj...

            - U međuvremenu sam studirao tehničko crtanje i kupio program za arhitekturu. Počeo sam da crtam planove za dogradnju zgrada i to mi je išlo veoma dobro, pa sam preko 25 godina sa uspehom radio te poslove. Prestao sam tek pojavom korone, jer je posla osetno manje. Kasnije sam upisao bogosloviju i postao pastir, gde sam i upoznao jednu od svojih nekoliko žena, s kojima sam živeo između nekoliko i dvadeset tri godine, a sada sam s jednom Vericom, poreklom iz Kruševca. Imao sam i nekoliko nekretnina - kuća i stanova u Francuskoj, čak i na Atlantiku, ali sam ih sve prodao i sada sam defintivno došao ovde. Kupio sam kuću u Baštenskoj ulici u mestu u kojem sam rođen i proveo mladost.

            Povratak...

            - Dolazio sam u Starčevo povremeno, ali ne duže od pet-šest dana i sada planiram da budem ovde na duže, iako imam francuski pasoš i uvek mogu da se vratim tamo, ako mi to bude palo na pamet. Inače, osam godina sam proveo u Parizu, tačnije u mestu Montoj, koji je na kilometar vazdušnom linijom udaljen od gradskog jezgra. Nažalost, u Francuskoj više nema toliko posla kao nekad, a u poslednje dve godine naročito. Ova korona je uništila sve i mnogi su svedeni na socijalnu pomoć. Pored ostalog, ogromna je navala migranata iz Afrike, koji su izuzetno nelojalna konkurencija. Oni imaju i mnogo dece, dok beli Francuzi uglavnom po jedno i lagano izumiru kao nacija.

            Starčevo, danas?

            - Izmenilo se, veoma. Nema više prašine i travnjaci su dobro održavani, za razliku od mnogih francuskih sela. Tamo još uvek ima onih vagaša; prolaze traktori, ne kosi se ni travu redovno, što znači da su sela prilično zapuštena, za razliku od Starčeva

            Tako govori ovaj uspešni Starčevac, koji je napravio blistavu karijeru u Francuskoj, a svojim sugrađanima poručuje:

            - Mladima poručujem da, ako imaju čeličnu volju i talenat da nauče jezik i, naročito, ako imaju nekog u inostranstvu, mogu da probaju, ali ako nemaju ništa od navedenog, bolje im je da ostanu ovde, jer gotovo je nemoguće da neđu posao, pa čak ni stan...

Jordan Filipović