Nikola je rođen 1938. godine na Kosovu i Metohiji. U Starčevo dolazi 1. septembra 1946. gde odmah sutradan polazi u treći razred osnovne škole. Kao omladinac bio je aktivan u starčevačkom društvenom životu kao predsednik omladine Starčeva, član Opšinskog komiteta omladine, Opštinskog komiteta komunističke partije i sekretar Mesnog komiteta KP-a. Bio je predsednik Lovačkog društva tokom '70ih godina u Starčevu. Radio je u zemljoradničkoj zadruzi, učestvovao u podizanju “amonijaka 1“ u “Azotari“, kao i na drugim pozicijama u tadašnjem HIP-u uglavnom na podizanju novih pogona. Za svoj rad odlikovan je Ordenom rada sa srebrnim vencem i zlatnom plaketom Hemijske industrije Pančevo. Ovo je izbor iz njegove zanimljive priče o Starčevu tokom njegovih prvih decenija boravka ovde.
“Došao sam u Starčevo 1. septembra 1946. godine. Do Starčeva sam sa porodicom putovao od Žitorađe celih 15 dana i još pre toga od mesta Konjarnik, gde smo proveli rat. Dunav kod Smedereva smo prešli u vagonu na skeli, jer nije bilo pruge preko Dunava. U Starčevu, mogu da kažem da su nas veoma lepo dočekali. Mi nismo došli kao kolonisti. Tata je dao 70 hektara zemlje na Metohiji za 11 lanaca zemlje i kuću u Starčevu i to je bila naša imovina. Mogao je dobiti i kuću u Pančevu ali smo ipak izabrali Starčevo, jer smo mogli da imamo imanje. Kuća u koju smo došli je bila velika. Skoro 30 metara dugačka. Imala je šest soba do ulice, pušnicu, špajz. Rekli su mi da je to nekada bila karaula između Srbije i Austrougarske. I danas živim tu, u Baštenskoj 35, ali smo tu staru kuću 1965. srušili. Ulice u naselju bile su zemljane i sa drvoredima dudova. Samo je glavni put (Pančevo - Omoljica) imao tucanik i to je bilo sve do sredine 1960-ih. Park u centru bio je vrlo lepo sređen. Imao je ogradu, lepo rastinje, staze, klupe. Bila su tri čoveka za održavanje: Marko Mesert, Đura Terzić i Luka Negovan. Na uglu kod današnje Osnovne škole bila je velika kuća u kojoj je bilo svašta: trgovina, radionice zemljoradničke zadruge poput saračke, inkubatora za piliće, klanice. U nekom trenutku i svlačionica za naš fudbalski klub. Fudbalsko igralište je bilo u ritu ispod Bakarića (Ul. Baštenska br. 1). To smo mi, omladinci, pravili. Pre toga igralište je bilo isto u ritu ali, više ka Donjem kraju.
U Starčevu sam došao sa košuljom na čijim grudima mi je ušivena petokraka, izrezana od crvene košulje. Tako sam otišao i prvi dan u školu. Krenuo sam u treći razred (četvorogodišnje) osnovne škole kod učiteljice LJubice Todošković. Ona me je prvo stavila da sedim sam, međutim Franja Neralić i Iva Lekac, su me stavili da sedim među njih. Zagrlili su me i posle škole došli sa mnom kući. Baba ih je moja dočekala i skuvala im po jedno jaje. Oni su posle otišli kući i doneli mi na poklon, Neralić opanke i čarape, a Lekac pantalone dugačke, bluzu i dva, tri para čarapa. Sa njima sam se baš lepo i posle družio. Pored njih dvojice družio sam se i sa Mišom Pavlicom, Mišom Poljakom, Pajom Oreškovićem, Jelenkom Potić, Boškom Kostićem, Boškom i Antonom Bajerom. Bio sam dosta dobar đak. Treći i četvrti razred sam završio gde je danas kabinet za informatiku, a u produžetku zgrade je i učiteljica stanovala. Tih godina Starčevo je imalo dečiji tamburaški orkestar koji je bio prvak Vojvodine. Retko ko je tada nastavljao dalje školovanje. Nisu hteli roditelji da daju decu od kuće. Po završetku četvrtog razreda prelazim u nižu gimnaziju u Pančevu. Ona je trajala tri godine, a posle i na zanate.
Od interesantnih objekata u mestu, sećam se prodavnica u koje sam išao. Pored već pomenute trgovine kod škole, koja je radila 1940-ih i početkom 1950-ih, bila je u blizini moje kuće i prodavnica “Sremag“, na na uglu današnje Letnje ulice i Ulice maršala Tita. Sećam se i jedne kod srpske crkve i još jedne prodavnice u Ulici Matije Gupca. Od kafana najpopularnija je bila “Štimčeva“. Tu nam je bio “dom kulture“, pre Doma kulture. Imali smo salu koju smo zvali “sala Kod Štimca“ iako se ispostavilo da je Štimac tu celu kuću prodao. Mislili smo da je to državno, i omladinci su tu napravili klub. Bila je domarka koja je tu kuvala kafu. Imali smo bilijar, igrali šah, organizovali igranke uveče u velikoj sali, obično nedeljom. To je već od 1948. počelo tako da radi. Oba kraja Starčeva su tu dolazila, zajedno smo se družili. Povremeno je zemljoradnička zadruga uzimala salu da tu lageruje žito. Hteo sam da se to okreči, zamene stakla i da se lepo sredi i tada sam saznao da to nije bilo državno i odlučim da doznam čije je to. Pripadalo je Blažu Pavliću. U sastavu tog objekata bila je pekara i mesara. Predložio sam Blažu da mi to sredimo i da mu plaćamo neku cenu za troškove. On mi kaže da zbog njegove dece koja tu takođe dolaze ne želi da se ništa plaća, ali da traži da se sredi i da se kuća sačuva. Tada sam sakupio društvo i muško i žensko i sredili smo ceo objekat, okrečili i izmolovali. Patos smo betonirali jer nismo imali novca da lepo saniramo propali daščani pod koji je tu prethodno bio.
Najlepše što pamtim odatle su dočeci nove godine koje je omladina organizovala za 1957, 1958. i 1959. godine. Tada su majke i bake pratile žensku decu i sedele su na klupama oko sale, pa smo se šalili na taj račun upućujući im puno dopisnica koje smo kupili. Pred doček nove 1957. godine puštena je struja u mesto, a pred doček 1958. smo kupili gramofon i ploče za klub. Pre toga su igranke i veselja obično bila sa jednim harmonikašem.
Sećam se i da je 1957. godine predsednik Tito trebalo da dođe u Starčevo. Tada smo za 24 sata napravili put od “crne mačke“ do ćuprije ka Omoljici (most preko Nadela). Nasipali smo tucanik, razvlačili ga, a valjci su to valjali. Za ulične ćoškove i park smo koristili šljaku iz staklare za nasipanje staza. Time smo popunjavali i gde god su bile neke bare. Sve dudove drvoreda smo okrečili. U sali Mesne zajednice, gde je sada Sala za venčanje, doneli smo stolove i stolice. Sve smo sredili i pripremili. Sva dvorišta su ljudi sređivali. Oprali i ofarbali radne mašine. Tito na kraju ipak nije došao, bio je samo do Rafinerije.
Puno se tada radilo da Starčevo izgleda ovako. Izgradnja Doma kulture, uvođenje struje, asvaltiranje prvih ulica, sve smo to uglavnom sami radili, omladinci i drugi ljudi iz sela uz nadzor pokojeg inženjera i tehničara. Nekada sam govorio da mi se nigde ne ide iz Jugoslavije, a danas kažem da mi se nigde ne ide iz Starčeva“.
Marko Ivošević