U Starčevo se, s porodicom doselio 1964. godine, gde je i završio osnovnu školu. Nakon srednje, počeo je da radi u “Konstruktoru“, a ubrzo je prešao u “Azotaru“, da bi 27 godina kasnije postao radnik na čuvarnci broj dva, koja se nalazi pokraj “milja“, gde je i dan-danas.

            Oženjen je Mirom, s kojom ima sina Vladimira (36).

            Kako je odrastao mali Radovan?

            - Tri godine kasnije pokojni otac došao je u Jabuku, a nakon godinu dana preselili smo se u Starčevo i prvo mesto na kojem smo živeli bilo je u ritu, kad se spusti od “donje škole“. Tamo je ćale radio na ekonomiji krava, pa je dobili neki kućerak za stanovanje. Odatle sam išao u zabavište, a 1967. godine smo kupili plac u Ulici JNA i napravili kuću. To je bio divan period, odrastali smo na ulici u prašini, a asflat je tek kasnije došao. I obližnji kanali u ritu su bili čisti, pa smo se tamo redovno kupali. Društvo su mi uglavnom činila komšijska deca - Kira, Leca, pa Jovica, Rade Stanković, Brana Gočmanac... Bilo je svega i svačega, a kao i sva deca kraduckali smo i trešnje i drugo voće, ali nikad nismo pretrivali. Znali smo i kad šta stiže u kojoj bašti. Nikad neću moći da zaboravim kako nas je “sredio“ Mirko Kašikić, koji je imao mnogo voća. Rekao nam je da kao poštena deca ne krademo, već nam je dao priliku da odaberemo jednu drvo jabuke. Onda smo se plašeći da ne dođu mališani iz drugih ulica, praktično čuvali ceo voćnjak. Sve u svemu, bilo je to lepo detinjstvo, a ni roditelji nisu bili strogi, iako su se u ono vreme stariji mnogo poštovali i nije bilo moguće da se kaže “neću“.

            Škola...

            - Učila me je Svetlana Dragojerac, a posle mi je razredna bila Dragica Trajković, koje su ostavile na mene veoma lep utisak. Bili smo dobra deca i nismo pravili nikakve probleme. Potom su uveli to srednje usmereno obrazovanje, pa sam deveti razred završio redovno, a deseti upisao vanredno, jer sam počeo da radim u “Konstruktoru“. Preko dana sam radio, a popodne išao u školu, da bih ubrzo dobio poziv iz “Azotare“”...   

            Izlasci i momčenje...

            - Bilo je svega - od bioskopa do kafana. U to vreme smo vozili motoriće; po ceo dan ga lickaš i štediš gorivo, kako bi ga oterao u centar, da se praviš frajer. Tada su mi društvo za izlaske pravili Sloba, Goran Perecar, Milan Erdeljanac, Bora Tanev, Jovica Ambruš, Sloba Zarić, Rade Buldog... I kad se zatvori “Opatija“ prelazilo bi se u “Orač“, koji je “cepao“ do zore. Ipak, nismo bili incidentni, jer to nikad nisam voleo, a i to vreme nije bilo toliko čarki. Sve je to trajalo do 1983. godine, dok nisam otišao u rodni kraj na godišnji odmor, gde sam upoznao buduću suprugu Miru i s njom se vratio kući. Kratko smo se zabavljali i ubrzo se venčali. Na početku je bilo malo neprijatno jer se njen pokojni otac naljutio što mu je dete “pobeglo“, pa je došao da je vodi kući, ali ona se bila zainatila da ostane, jer je ovde sa mnom očigledno bilo lepše.

            Posao...

            - Kada sam prešao u “Azotaru“, najpre sam zaposlio na punjenju, a posle je usledio pravi “Goli otok“, budući da sam radio najgori mogući posao u toj firmi - po punih osam sati sam istovarao sirovinu za đubre. Možda i najteže je bilo to što sam je razbijao lopatom od trideset kilograma. Bilo je i para, ali je bilo vraški teško. Za tih šesnaest godina koliko sam proveo na tom mestu, izmenjalo se, malo je da kažem, hiljadu ljudi. Čuju za platu, pa dođu, ali kad vide onu lopatu okrene im se želudac, a plus tek što je smrdela ona hemija... I tako, do 2003. godine, otkada sam u zaposlen na čuvarnici kao radnik Vodoprivrednog preduzeća “Tamiš-Dunav“. Kada su tražili radnika, pokojni Pera s prve čuvarnice me je pozvao, zato što sam, kad sam imao slobodne dane od “Azotare“ na ovom potezu po celo leto sekao šumu motorkom za “Vojvodinašume“. Nisam mnogo razmišljao, pa sam se zajedno sa suprugom ubrzo preselio, jer uslov je bio da je radnik oženjen.

            Čuvarnica...

            - Petnaest godina sam radio kao nasipski čuvar na čuvarnici broj dva, koja se nalazi u blizini “milja“, a onda sam prihvatio da budem zadužen i za pumpu, čija je funkcija da izbacuje u Dunav višak vode iz kanala, nastalih od podzemnih voda. U njoj je sada sve automatizovano, “na dugmiće“, a moja obaveza je da prvenstveno vodim računa da nivo vode u kanalima ne pređe 2,30 metara, kako ne bi došlo do poplave okolnog zemljišta. Interesantno je da, kada Dunav opada, raste voda u kanalima, što mnogi nisu mogli ni da pretpostave. Pored toga, brinem o nasipu, kosim ga i održavam, a čuvam i okolne šume. Merim i nivo u brojnim okolnim bunarima i šaljem rezultate nadležnima bar dvaput mesečno. Do pojave, kako je mnogi zovu “crvene pumpe“, na ovom potezu veoma jake podzemne vode lako plavile sve što je rodno i plodno. A otkada se zahvaljujući pumpi voda iz kanala izvlači i dovodi u normalan nivo, nema više problema. A zbog nasipa više ni Dunav ne može da plavi okolinu, kao do šezdesetih godina prošlog veka, kada je stizao i do oboda Starčeva. Doduše, bilo je kritično čuvene 2006. godine, kada je voda stigla na pola metra od bedema. Dežurali smo non-stop i pratili izvore da slučajno nema rupa od krtica, jer voda lako pronađe put. Išlo je dotle da me je supruga u jednom momentu pitala šta da radi ako bedem bude probijen, pa sam joj rekao da se popne na drvo.

            Život u prirodi...

            - Posao nije lak ali je lep i prija organizmu, a i plata je solidna i redovna; čak mi je i donesu na kućni prag, pa ni zbog toga ne moram u grad. To mi u potpunosti odgovara, jer mi se ne mrda iz ovog raja. Inače, došao sam na ovu čuvarnicu kao treći, pa su me prozvali “Radovan Treći“, a ja im kažem da sam šesti, zato što ću ovde ostati i tri cela mandata. I tako je i bilo, budući da je prošlo osamnaest godina otkad smo supruga i ja u čuvarnici. Za to vreme preodefilovalo je ljudi ne zna im se broj. I treba i tako, jer kakva je to kuća u koju niko ne svraća. Mi smo pravi veseli Bosanci i šta god da ima, iznećemo na sto svakom putniku namerniku. Nekada smo imali farmu od pedeset koza rase alpina, a naš sir išao je čak i za Nemačku i Italiju. Sada nam je to postao napor, pa je ostala samo jedna, Belka, ali gajimo i kokoške, pa svi traže naša domaća jaja. Mnogo toga proizvedemo, pripremimo drva za ogrev, obezbedimo se za zimu, i bude nam prava divota. Međutim, ko hoće samo da uživa, taj nema šta ovde da traži, jer mora mnogo da se radi, ali to okrepljuje dušu i telo. Rano legnemo, rano ustajemo, mnogo radimo, a na kraju dana mnogo smo i srećni.

            Sadašnjost i budućnost...

            -  Odem do Starčeva, naročito zato što mi je donedavno i mama bila tamo, ali je nedavno preminula i to u svojoj devedeset trećoj, ali do poslednjeg dana, fala Bogu, bila je apsolutno funcionalna. Što se mene tiče, mogu da idem u penziju na osnovu staža, a treba mi još četiri godine da ispunim starosni uslov. Ali, kada dođe do toga već imamo rešenje, jer smo napravili kuću u Ivanovu.

            Starčevo, danas?

            - Nemam nekih zamerki, a vidi se da se radi mnogo toga. Zato se i ljudi doseljavaju...

            Tako govori ovaj Starčevac u duši, a sugrađanima poručuje:

            - Da ste živi i zdravi, da vas zaobiđe korona i poživite što duže. Zdravlje je na prvom mestu, a pare će doći same po sebi.

Jordan Filipović