Ideali koji me prate kroz život

            Tinejdžerima od četrnaest godina, ideali su uglavnom modeli svojih roditelja. Neki od nas imaju ideale pisaca, glumaca, pevača ili prijatelja. To se kroz život menja, koriguje a nekada iščezne. Pokušavam da sve to sklopim u jednu priču i jedan sadržaj, jedan život, koji će me činiti izuzetnom osobom, izuzetnom Sofijom. Čudno je ovo vreme, tera te na razmišljanje o sopstvenoj budućnosti koja će doneti pravdu i nepravdu, sreću i bol. Kroz život me prate mnogi moji ideali koji me  podstiču da svakoga dana voljno ustanem iz kreveta i postepeno ostvarujem svoje snove i ciljeve. Od roditelja, prijatelja, pa sve do velikih pisaca, glumaca i pevača, posebno izdvajam ljude, koji mi daju snagu i ispiraciju. Zahvalna sam im što su tu, da me slušaju, savetuju i veruju u mene.

Sofija Savanović 8/2

Moja domovina

            Domivina, to nije mesto gde trenutno živimo, ili mesto gde smo se preselili, domovina je mesto u kom smo rođeni, odakle dolazi naša rodbina i naši preci. Nebitno je kakvi ljudi u njoj žive, bitno je da je to naša zemlja i  da je mi volimo i poštujemo.

            Moja domovina, to je jedno posebno mesto gde  su ljubav i sloga najvažniji. To je naša Srbija. To je mesto puno ljubavi, dobrote, radosti i veselja. Ali pored toga priroda nam je dala  planine, reke, jezera i ostalo. Moja domovina je puna bogate istorije, kulture i umetnosti. Svaki grad u njoj je poseban na svoj način.

            To bi bila moja domovina, gde god da se uputimo, uvek poželimo da se vratimo, u naš kraj i našu najlepšu zemlju. Ona će uvek biti tu za nas, da nam pomogne kad zatreba, zato i mi moramo uvek da budemo tu za nju, a njoj je od nas potrebno samo da je volimo, poštujemo i čuvamo.

Una Mladenović 5/3

Starčevo, moja domovina

Domovina to je kolevka moja

satkana od zemlje, predaka i snova.

Ravnice duge i rodna polja,

to je vojvođanska zemlja moja.

Razni narodi, razni jezici,

to su naši davni preci.

U malom mestu kraj Dunava

tu je duša njihova i moja.

Domovina to je Starčevo moje:

šor, drugovi, snovi i tambure.

David Perak 5/3

Doživljaj koji ću pamtiti

            Doživljaj koji ću zauvek pamtitit je onaj kada sam došla na prvi trening košarke.

To se dogodio pre godinu ipo dana. Sa bratom je trebalo da krenem na prvi trenig košarke. Dok sam se spremala, bila sam uzbuđena ali i pomalo uplašena. Brat  mi je rekao šta treba da spakujem, i krenuli smo... Usput, bratu sam postavljala milion pitanja. Pitala sam ga kakav je trener, da li je mnogo naporno, i još mnogo drugih pitanja. Kada smo ušli u školsko dvorište, počela sam samu sebe da propitujem. Da li je ovo za mene? Ja sam previše sitna za ovo, povrediću se... Kroz glavu mi je prošlo još mnogo misli. Kada je trebalo da uđem u školu samo sam zastala i rekla bratu: - Nisam ja za ovo, idem kući! On me je samo potapšao po ramenu i reko mi: - Probaj i videćeš da nisi pogrešila što si došla. Samo sam klimnula glavom. Presvukla sam se i ušla u salu. Moj brat je seo na klupu i gledao me. Tamo su svi bili ogromni naspram mene, a treneri su mi ličili na divove. Tek tad sam se uspaničila, ali sam obećala bratu da ću probati, pa ću to i da uradim. Trening je počeo. Nisam znala ni loptu da cakam kako treba. Zviždaljka je pištala i svi su počeli da cakaju loptu. Meni je lopta ispala mnogo puta. I tada mi je prošlo kroz glavu: - Jao Dragice, pa šta ti je ovo trebalo?!

            Moj prvi trening i nije prošao baš najbolje, ali sam se super zabavila. Bilo je puno trenutaka kada me je trener pohvalio, ali sam primetila da to nije bilo baš iskreno. Iako  više ne treniram košarku, shvatila sam da tog dana nisam pogrešila.

 Dragica Ugarković 5/1

Stvarnost i ja

            Ostaće negde zapisano. Pročitaće jednom neko i možda se poistoveti. Da li sa pričama, sa likovima ili jednostavno sa emocijom koja ih upotpunjava. Uvek mislim o tome, pre nego što zapišem ili pročitam. Bitno je da shvatiš da sam ista kao i ti što čitaš. Živim, radim, učim, verujem, volim. Imam snove i nadam se. Ostajem razočarana ali se i sastajem sa srećom. Nemam ništa i imam sve. Nekim danima prosto ne želim da se suočim sa stvarnošću i žalom što sam ustala.  Dok već sledećeg želim da se zahvalim svima, čak i kad za to razloga nemam. Mislim da je ova dilema sastavni deo svakog čoveka, jer ne može uvek biti savršeno. Ali recimo to ovako. Ako bi nam svaki dan bio blizu savršenstva, presvučen svilom i uvijen neprekidnom ljubavlju, kako bi smo umeli da cenimo svaku od tih stvari ? Kako bi smo uopšte znali šta je to savršenstvo i da li bi zaista žudeli za njim? Da li bi nam bilo jasno šta znači ceniti ? Da li bi nam bile poznate reči kao što su ljubav, zahvalnost i sreća? Ako je tvoj odgovor “da“, onda imam samo jedno pitanje: - kako? Kako možemo biti zahvalni na nečemu što je konstantno i uvek pristupačno? Stojim iza toga da su nam potrebni teški dani, pa čak i godine.

Sara Pastor 8/2

Knjige su u modi

Šta god da se zgodi

Knjige su u modi.

Zanimljive knjige

Oteraše nam brige.

Svaki čovek na planeti

Trebao bi da zna

Da će u svakoj knjizi

Naći pravog prijatelja.

Šta god da se na svetu zgodi

Knjige su uvek u modi.

Danijel  Kelemen 6/2