Zanimljivo je da se nijednom nije zasedalo između jula i oktobra. Okupljanja opštinara najčešće su započinjala u dva ili tri sata poslepodne. Svi izabrani odbornici morali su da potpišu pozivnicu za svaku zakazanu sednicu, ali iz ovog tipa evidencije ne može se saznati da li su im i prisustvovali u punom sastavu. Neke od najčešćih tačaka ticale su se razmatranja molbi za dodelu placeva za izgradnju kuća. Tokom 1930. opštinsko zemljište zahtevali su Marko Poljak, Pera Lapić, Franc Šank, Đoka Božić, Andreja Smolčić, Stevan Rumi, Ivan Živkov, Stevan Karakov, Kosta Srbin, Adam Johanek, Sava Nedeljković, Blazius Jel, Mališa Tudić, Branko Venčević, Sava Morar, Paja Barić, Lazar Tomić, Franc Pis, LJuba Aća, Paja Žalac, Lorenc Galatović, Ilija Lemajić, Franc Van, Nikola Neralić, Đurđe Nestorović, Bogoljub Pavlov.

            Građani i udruženja često su tražili pomoć, a ona se uglavnom odnosila na dodatnu nabavku ogreva, finansiranje školovanja đaka ili redovne dotacije koje je opština bila dužna da obezbedi. Pored nekoliko pojedinaca, za novac iz starčevačke blagajne molila je Pošta, Vatrogasno društvo, Škola. Na sednicama je između ostalog odlučivano i o doniranju sredstava za obnovu ili izgradnju spomenika širom Kraljevine Jugoslavije. Na tom spisku našli su se spomenici u Horgošu i Štipu, ali i crkva Samodreža na Kosovu i Metohiji. Pripomoć je takođe pružena dobrovoljačkoj koloniji u selu Tomislavci nedaleko od Bačke Topole. Godine 1930. nekoliko Starčevaca pitalo je opštinske vlasti mogu li izdržavati propisnog jahaćeg konja i pribor. To su bili Miša Pitman, Lorenc Blaznek i Paja Rajković. Nije, pak, manjkalo ni važnih odluka u vezi s lokalnom infrastrukturom. Čini se da mnogi ovakvi planovi ipak nisu sprovedeni u delo. Pored otvaranja ponuda za izdavanje koncesije za uvođenje električnog postrojenja, tu su i kategorizacija opštinskih javnih puteva, izgradnja poštanskog stana, izrada planova za opštinske stanove, patosanje trotoara ispred kuća, konačno rešenje o zidanju zgrada za poštu i doktora. Poslednje navedeni građevinski projekat detaljno je objašnjen unutar ručno pisanog teksta sačuvanog uz pozivnicu za sednicu upriličenu 29. maja. Plan je obuhvatio sledeće: za lekarski stan da se na placu gde je podbeležnički stan izgradi lekarski stan sa dve sobe, jednom ambulantom, čekaonicom i kuhinjom; za podbeležnički stan da se dozida na sadašnjem podbeležničkom stanu još za dva i po hvata po planu i kuća razdeli na dva dela; za poštu da se na istom placu gde će biti lekarski stan sazida jedna soba za poštu, jedna stambena prostorija i kuhinja. Materijal za gradnju je trebalo da bude obezbeđen rušenjem stare zgrade mlekare i pomoćnih objekata pored nje. Naglašeno je da ove radnje imaju biti obavljene u vlastitoj režiji tj. da se sva građa i radna snaga najpre izlicitiraju. Na istom prethodno pomenutom zasedanju detaljno je uređen i način izdavanja pod zakup lovačkog prava na šest godina. Određeno je da takse na ugovor mora da plati zakupac. Dražba je zakazana za 29. jun u pola dva popodne i trebalo je da je izvede opštinsko poglavarstvo. O ovom postupku je bilo nužno izvestiti sve susedne opštine kako bi bio ispoštovan Zakon o lovu. Zakupcu je naloženo da u zajednicu primi i članove ovdašnjeg lovačkog udruženja, s tim da se zakupninom ne može trgovati na način da se tim putem zarađuju ogromne pare, što vodi istrebljenju divljači. Zakupnina za prvu godinu se nakon odobrenja imala odmah uplatiti, a do odobrenja ugovora lov je bio zabranjen. Određena je svota od 6000 dinara, dok je kaucija iznosila 600 dinara. Ona bi se zadržavala u opštinskoj kasi, a potom bila uračunata prilikom isplate zakupa za poslednju godinu. Zakupac je bio obavezan da uništava sve štetočine, zveri, vrane i pse lutalice. Nije smeo ubijati pse čuvare, radnike na njivama i sl. U slučaju da dođe do ogrešenja o zakon, naredbe o lovu ili o uslove koje je propisala opština, pravo lova se na štetu i teret zakupnika izdaje drugome, a kaucija propada u korist opštine.

(kraj)

D. Mergel