U epizodi: Večna plovidba panonskog mornara
Tračoslava (na jednom tužnom trgu, prepunom upaljenih sveća): - Ijaoj, komšooo moj dobri, ostasmo brez našega divnoga panonskoga mornara, šmrc, jec... Ta, kako čemo da plovimo po ovoj našoj ravnici sadena, kukuuu...
Šeširdžija (dok pali sveću, rida na sav glas): - Ajaooj, lepa i dražesna komšinka, “u razdeljak te ljubim“ taj tugaljivi... Eeee, kad samo pomislim da ga više nema, o’ma mi se zavrti od duševne boli. A i sav sam apetit izgubio, jerbo “dobri svete, nema više šes’et pete, kad smo bili na svečari kod kumova naši’ stari’“... Eee, al’ se nekad dobro žvaknulo, baš... A sad nema više toga - samo tuga... i pretisak, kukuuu...
Grmalj (iza njih sa flajkom u rukama): - Eeee, jes’ bio valjan, premda bijaše domorodac, al’ niki nije savršen... No, aj’ da popi’mo zadnju turu, srk! Nek’ mu je laka crna zemlja, hik! (naiđe mlada i probitačna devojka) - I di se guraš mala - “izlom’ćeš mi bagrenje“, jadna...
Sponzorojka (progura se do centra zbivanja sa svećom u rukama, u nepojmljivo viskoim štiklama): - Izviiinite, samo da upalim sveću za legendu tu, jer žurim na aerodrum - idem u Dubai kod dečka! A, prvi put smo se upoznali uz pesmu “Riginšpil“...
Student (nedaleko odatle, jauknu na sav glas): - Aaaaa!!! Ala boli!!! Nisi morala baš štiklom posred stopala?! I kaže se aerodrom, ringišpil i, pritom, niko se ne upoznaje više od jedanput...
Sponzorojka: - Ups, sažaljevam slučaj... A što se tiče upoznavanja - znam samo da mi se celo jutro okretao “taj riginšpil u mojoj glavi, ali to ne zna niko, samo on“...
Grmalj: - Ih, šta s’ navalio na đevojku, jadan ne bio!? Što joj tu drobiš, pa ni ti je ovo škola?! Namesto da joj se pomjeriš ko kakav pravi žentlmen i da joj zapjevaš na primjer: “Oprosti mi Katrin, možda nisam bio fin“...
Student: - Pre bi se reklo da ona meni treba da se izvinjava, a i nemam potrebe da joj se ulagujem...
Grmalj: - Pa, mog’o bi, jerbo kakav si, ostaćeš usjedelac...
Student: Pa, neće biti, imam devojku...
Grmalj: A đe ti je?!
Student: “Moja draga živi u Japanu“...
Grmalj: - Eeeh, neki u Dubai, neka u Japan, a i mene jedna utekla čak u Honduras! Ili bijaše u Kaunas? A bijaše mi to prva ljubav...
Student: ... ona što “dođe tiho, nezvana sama“...
Svi su oni tako, slučajno ili namerno, ali, ipak, zajedno, nastavili da se sećaju neprolaznih pesama koje su se “za sva vremena skrile, tu negde duboko u nama“...
* * *
Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj opštini ništa novo, osim što lagano prolazi zima i pomalja se proleće, radi se na konačnom završetku gasifikacije, a dogodilo se i nešto za šta se može reći samo - bilo, ne ponovilo se...
Jordan Filipović