Muzikom se bavi od malih nogu, a prvi muzički počeci bili su mu u horu naše osnovne škole koji je osnovao tadašnji nastavnik muzičkog vaspitanja Boško Popadić. Ranko je svirao udarački instrument i pevao. Bio je član folklornog ansambla Doma kulture, u kome je igrao i pevao. Ostvario je muzičku karijeru, snimio je album 1991. godine. Svi se sećaju noseće pesme pod nazivom “Ne tuguj više jarane“, koja je svojevremeno bila hit. Kako na muzičkoj sceni, ostavio je traga i u starčevačkom sportu.
Dakle, sve je počelo u školskom horu?
- Još kao dete imao sam dar za muziku. To je primetio i legendarni nastavnik muzičkog vaspitanja, Boško Popadić, koji me je angažovao u školskom horu, u kojem sam po potrebi pevao neke muzičke deonice, ili sam svirao udarački instrument. Bila su to lepa vremena kada sam mnogo naučio o muzici, a i bio je to period prekratnice u mom životu - ispostavilo se da će muzika biti ono čime ću se baviti čitavog života.
Muzička karijera počinje od Doma kulture?
- Bio sam član folklornog ansambla Doma kulture. Pored koreografije, imao sam i vokalne tačke. U to vreme sam odlazio na probe na kojima su svirali sada pokojni Marinko Tubić, Mile Antonijević, Rade Stanković i grupa ljudi koja je ostavila trag na starčevačkoj rok-sceni. Uvek smo dobro sarađivali. Bili smo mladi i željni života. Dovoljan je bio samo mali povod za lepo druženje i sviranje...
Ozbiljnije sam se posvetio narodnoj muzici kada sam počeo da pevam u orkestru u kome su svirali Jovica Pavlica, Steva Petrov Firka, Dušan Duja Kosanović, Nikola Poljak Lender i drugi...
To su osamdesete godine, a početkom devedesetih sledi snimanje muzičkog albuma?
- Osamdesetih godina je bio totalni haos, u pozitivnom smislu! Čitavu godinu dana unapred smo znali gde i kog datuma smo angažovani. Aktuelni su bili ispraćaji u JNA... Dane smo provodili svirajući pod šatorima... Usledile su devedesete, kada se desilo veliko zlo zbog kojeg i danas snosimo posledice... Ipak, te 1991. godine odlučio sam da za jednu malu produkcijsku kuću snimim autorski album sa osam pesama. Pokazalo se da se pesma “Ne tuguj više jarane“ slušala u svim zemljama bivše Jugoslavije. Kažu da se i danas rado sluša u regionu. Kasnije su nas zadesili ratovi i teške godine, tako da sam odustao od daljih autorskih projekata ali sam ostao posvećen muzici.
Bili ste angažovani i kao sportista?
- Pored školskih aktivnosti i sportskih priredbi, gde sam bio redovan učesnik, kasnije sam trenirao i aktivno igrao ragbi za Borac. To je, takođe, period života kojeg se uvek rado setim. Druženje, putovanja i mnogo dobrih utakmica. Nekoliko ljudi iz našeg ragbi kluba bili su i reprenzetativci Jugoslavije, što je bio veliki uspeh s obzirom na to da smo bili jedini tadašnji seoski ragbi klub u Jugoslaviji, a pričalo se i na Balkanu. I danas volim da odgledam ragbi utakmicu i baš mi je drago što se reaktivirao klub u Starčevu u kojem treniraju mlade nade.
Kakava je Vaša trenutna situacija kada je muzika u pitanju?
- Sada je veoma teško jer zbog situacije sa pandemijoma ne nastupam. Ne samo ja, nego i moje kolege, muzičari uopšte. Naš status nije rešen, a mi smo bez posla duže od šest meseci. Teško je, i pokušavamo da kroz pregovore nađemo neko rešenje sa nadležnima. U ovim godinama, niti znam, niti umem da radim neki drugi posao....
Postoje li planovi za budućnost?
- Ostajem u muzičkom životu, u tom poslu sam se ostvario. Ceo život sam pevao. Provodio sam noći pevajući kralju narodne muzike Šabanu Šauliću u kafani... Ni jednog trenutka se ne kajem što sam izabrao ovaj posao. Nije ni malo lak. Nadam se da će se stanje uskoro smiriti pa da se vratim poslu koji najbolje znam da radim i koji volim.
G. Milošević