Ovu sposobnost navodno su imali nadareni pojedinci iz naroda. Bajkovite priče tog tipa zasnovane su na staroj slovenskoj mitologiji u kojoj se kao neki od glavnih motiva sreću predanja o povezanosti čoveka s prirodom i biljnim i životinjskim svetom. Pomenutom temom koja i danas sa sobom nosi posebnu egzotiku bavili su se i čuveni srpski etnolozi u prvoj polovini 20. veka. Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu koji je pre Drugog svetskog rata uređivao dr Borivoje Drobnjaković donosio je različite naučne tekstove među kojima se mogu naći i kazivanja o darovitim ljudima s natprirodnim potencijalom da razumeju tzv. životinjski jezik. Godine 1940. u petnaestom po redu tomu ovog časopisa Branislav Rusić (1912-1971), sakupljač i tumač etnografske građe naročito specijalizovan za područje Makedonije, ali i istraživač čiji se rad takođe vezuje za druge jugoslovenske krajeve, objavio je članak pod nazivom "Znaoci nemuštoga jezika". Na samom početku dao je kratko objašnjenje pojma kojim se u svom tekstu bavi. Nemuštim jezikom je pritom označio ne samo govor kojim komuniciraju životinje, već ga podveo i pod specifično svojstvo insekata, ptica, rastinja, stvari, predmeta, pa i jama, pećina, vodotokova. Dao je još šire određenje, pa je tako nemušti jezik pripisao i natprirodnim bićima poput Boga, vraga, veštica i vila pritom sposobnih da ljudima poklanjaju ili oduzimaju to znanje. Sve ove zaključke Rusić je izveo na osnovu analiza brojnih pripovedaka i legendi iz usmene tradicije Južnih Slovena. Navodi pritom da su sudeći prema našoj narodnoj predaji nemušti jezik između ostalih poznavali Sveti Sava i Kraljević Marko, ali i brojni manje znani stvarni ili nestvarni likovi priča koje su na ovim prostorima prenošene s kolena na koleno. Kada je Branislav Rusić pre 80 godina sprovodio istraživanje o poznavaocima nemuštog jezika razgovarao je i sa kazivačicom iz Starčeva. NJeno ime je bilo Kristina Stanišić, a rođena je u našem mestu 1897. kao kći Laze i Živke Dikulov. Ona je etnologu Rusiću govorila o svom ocu za koga se prema njenim rečima nadaleko znalo da može da priča sa životinjama i insektima. Kompletnu Kristininu priču on je objavio u 15. broju “Glasnika“, a mi ćemo je preneti u ovom i narednim brojevima "Starčevačkih novina" u integralnom obliku.

            "Moj otac Laza Dikulov rođen u Petrovgradu (Bečkereku) pre šezdeset osam godina, znao je da razgovara sa svima životinjama i bubama, i o tome je svako pričao po selu i po okolini. Kako je to naučio, nije nikome govorio, pa ni svojim ukućanima, a verovatno da nije smeo da kaže. NJegovu majku, ženu, a i nas decu, svi su pitali odakle mu ta sposobnost, ali niko nije znao da odgovori ništa pouzdano. Moja baba je mislila da je njen sin naišao na nešto u šumi, ili u ritu, ili na polju što ga je naučilo; "a može biti da sam ga i takva rodila", govorila je svetu. On je bio nepismen; u vojsci nije bio zato što je bio slab i maloga rasta, ali je ipak znao deset jezika, to jest sve jezike na svetu. I njegova majka se čudila odakle mu tolika nadarenost. Pošto je bio siromah, u detinjstvu je bio momak, pastir, a kasnije i ratar. Obično je čuvao goveda i konje u šumi manastira Vojlovice blizu našega sela, ili u susednome ritu u trsci, pa je, kao i ostali seljaci, često donosio iz šume jasenova drva za svoju kuću. Na ovim mestima bilo je životinja svake vrste. Kada dotera stoku na pašu, tamo je stalno dolazio jedan veliki, najstariji smuk, koji je sigurno bio iz drugih krajeva, i sisao mleko od krava. Krave su se toliko navikle da su same išle na ono mesto da ga doje. Moj otac ne samo što je smatrao da je greh ubiti ga, nego ga je dozivao k sebi i sa njim ostajao dugo u razgovoru. On je sigurno imao nešto čime je prosto mogao da opije smuka. Ali kada su sopstvenici krava videli da nemaju mleka i pitali čuvara, mog oca, on im je kazao istinu. Oni su nekoliko puta dolazili da ubiju smuka, ali je on uvek umeo da pobegne čim naiđe ma ko drugi sem mog oca. No kako su čuli za mog oca da zna nemušti jezik, saleteli su na nj i nudili mu nagradu samo da domami smuka. On ga je dozvao, i seljaci su ga ubili iz puške, pa su ga obesili o granje, a mom ocu dali tri hiljade forinata (a pre više od trideset godina, gospodine, kada se to desilo, to nije bila mala nagrada). Sigurno domamljena mirisom, na ovo mesto je stalno dolazila njegova ženka, a moj se otac i sa njom sastajao, milovao je, i razgovarao se."

(nastaviće se)

D. Mergel