Prve zemljoradničke zadruge u Srbiji bile su porodične. One su još 1844. godine prvi put pravno definisane Srpskim građanskim zakonikom. Jedna od najpoznatijih zadruga kooperativnog karaktera u Austrougarskoj osnovana je 1846. u Bačkom Petrovcu. Zadruge su vremenom postale oslonac razvoja sela i poljoprivrede u Srbiji. NJihovi članovi bili su ujedno i najuspešniji proizvođači. Razvoj zadrugarstva je nastavljen i između dva svetska rata, tako da je 1937. godine u našoj zemlji bilo registrovano 3674 zadruge.
Seljačke radne zadruge (SRZ) su kao kolektivni zadružni organizacioni oblik u socijalističkom poljoprivrednom sistemu u Jugoslaviji uvedene nakon Drugog svetskog rata. Bilo je to doba kada je u ratom razorenim zemljama Evrope proizvodnja hrane bila ekonomski imperativ. Na našim prostorima pokušana je primena sovjetskog modela kolektivizacije zajedno s centralno-planskom privredom. Seljaci su u tim okolnostima uz političke i ekonomske pritiske bili primoravani da se učlane u radne zadruge zajedno sa svojom zemljom i sredstvima za proizvodnju. Budući da su tehnologija i opremljenost zadruga ostajali na veoma niskom nivou, a da su zadrugari, pogotovo oni siromašniji, teško podnosili namete poput prinudnog otkupa, država je postepeno odustajala od ovakve poljoprivredne politike. Tako od početka pedesetih godina počinje reorganizacija zadruga i njihovo ukidanje. Ipak, sve je to u međuvremenu mnogo uticalo na promenu socijalne i demografske slike jugoslovenskog sela.
U ovom broju našeg mesečnika prenosimo deo izlaganja Petra Stambolića s drugog plenarnog zasedanja Komunističke partije Srbije održanog u junu 1949. NJegov referat je objavio list "Crvena zastava", a interpretira ga Milinko Đorđević u knjizi pod nazivom "Sedam levih godina". Za sve nedaće zadruga Stambolić potpuno neosnovano i bez ikakvih dokaza optužuje tzv. kulačke elemente dajući primer iz Starčeva, mesta u tadašnjem Pančevačkom srezu. Iz opravdanih razloga iznosimo samo inicijale optuženih osoba.
"Početkom aprila učestale su posete zadrugara iz Starčeva Kontrolnoj komisiji. U selu je osnovano pet seljačkih radnih zadruga, učlanjeno 90 odsto domaćinstava. NJihovi su zahtevi bili da im se omogući izlazak, pošto će bolje živeti kao individualni seljaci. Vlastima je bilo sumnjivo to što je u delegacijama bilo i siromašnih seljaka, pa su nastojali da otkriju "organizatore". Utvrđeno je da su "razbijači zadruga": bivši trgovac S. "kome je oduzeta radnja zbog špekulacije i koji je imao posinka gestapovskog kapetana od koga je dobio tri lovačke i jednu vojničku pušku sa municijom, što je krio od organa vlasti"; drugi je izvesni P. seoski bogataš koji je bio u neprijateljskim odborima (četničkim, nemačkim i crkvenim); treći je S. D. takođe bogataš, koji je u selu govorio da u zadružnim upravama ne treba da budu siromašni seljaci jer oni neće umeti da gazduju; četvrti je C. D. bivši četnik, za vreme okupacije četnički intendant u selu Vinči i Velikom Selu; peti je Đ. G. seoski bogataš koji po selu javno napada zadrugare; šesti je M. B. "mačekovac-ustaša", bogat seljak čiji sin izdržava kaznu zbog učešća u ustaškim zločinima; sedmi je F. V. pop, Nemac, aktivni saradnik M. B. u razbijanju zadruga; osmi je J. Ž. učitelj u penziji, veleposednik kome je eksproprisano šezdeset jutara zemlje i nacionalizovan mlin, a deveti M. G. dragoljubovac, organizator sabotaže u zadruzi. Ovom društvu Stambolić je dodao i nekoliko "informbiroovaca koji su u bliskim rodbinskim vezama sa ovim neprijateljima". I oni su, šireći ratnu psihozu, "radili na razbijanju SRZ"."
Dalibor Mergel