Do tog momenta dve zemlje su u ideološkom smislu stajale rame uz rame. Sve veće tendencije Sovjetskog Saveza da proširi svoju zonu uticaja na zapad i na taj način ograniči suverenitet svojih satelitskih država, kod rukovodstva Jugoslavije i predsednika Tita nisu naišle na odobravanje. Još od 1945. godine u govorima i javnim nastupima Josipa Broza moglo se naslutiti u kom će pravcu trasirati međunarodnu politiku federacije čiji je bio vrhovni komandant. NJegove kritike na račun imperijalizma velikih sila podrazumevale su u određenom smislu izjednačavanje neokolonijalističkih aspiracija Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza. To nikako nije odgovaralo Staljinu i njegovim političkim sledbenicima iz drugih istočnoevropskih komunističkih partija. Opredeljenje za tzv. treći put koje je iskazivala većina Jugoslovena kvarilo je geostrateške planove Sovjeta. Zapadnjaci su u ovoj komplikaciji odnosa između SSSR-a i Jugoslavije videli svoju šansu za ekonomsko i političko približavanje Istoku, koju su kasnijih godina maksimalno trudili da iskoriste.

            Informbiro bila je međunarodna organizacija čiji je pun naziv glasio Informacioni biro komunističkih i radničkih partija. NJegova druga sednica održana u Bukureštu krajem juna 1948. godine umnogome je izmenila tadašnju globalnu geopolitičku sliku. Tada je usvojena Rezolucija kojom je rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije na čelu s Titom označeno kao produžena ruka zapadnih imperijalista i njihovih interesa. U vreme kada se Hladni rat zahuktavao, a blokovska podela sveta bivala sve oštrija, ovakva odluka nosila je sa sobom ozbiljne rizike. Raskol nastao između Tita i Staljina doveo je takođe do vojne i bezbednosne krize. Borbena gotovost obeju armija bila je podignuta na najviši nivo, a građani su opravdano strepeli od izbijanja rata. Na svu sreću, do njega nije došlo, ali je u Jugoslaviji usledio žestok politički obračun unutar KPJ. On je rezultirao odstranjenjem svih njenih članova koji su podržali Rezoluciju Informbiroa. Na osnovu dostupnih podataka poznato je da je za ovaj dokument glasalo njih 55 hiljada. Većini je vraćena partijska knjižica, a preko 16000 nepodobnih članova zatvoreno je u specijalne koncentracione logore na jadranskim ostrvima Goli otok i Sveti Grgur.

            Staljinisti su tamo bili deportovani na ideološko prevaspitavanje u periodu između 1949. i 1956. Kao kaznena institucija Goli otok je zvanično ukinut tek 1988. godine. Javno dostupna evidencija logoraša pruža podatke o većini zatvorenika koji su tamo bili izloženi fizičkoj i psihičkoj represiji. Spisak nam govori da je broj zatočenika iz pančevačke opštine iznosio 42, a iz čitavog sreza bilo ih je 227. Uvidom u imena i prezimena kažnjenika među njima se mogu prepoznati šest Starčevaca. Prvi je M. G. rođen 1908. godine, Srbin po narodnosti. Uhapšen je 12. maja 1949. i pušten na slobodu 29. novembra iste godine. Sledi Ž. K. (1919) koga je UDB-a privela nekoliko dana pre prethodno pomenutog muškarca, a oslobodila istog datuma. Prvom je izrečena administrativna kazna u trajanju od 24 meseca, a drugom od 18 meseci. Kako vidimo iz priloženog nadležni su procenili da im boravak na Golom otoku treba biti skraćen. Ispod njih se na abecednoj listi nalazi K. L. koji je bio 1918. godište. Iako je osuđen na kaznu dugu 24 meseca, ona je trajala od maja do oktobra 1949. Isti period na Golom otoku proveo je I. L. rođen 1919. Međutim, L. A. (1922) bio je u logoru za političke osuđenike čitavih 27 meseci iako mu je najpre određeno 18. Svi do sada pomenuti bili su Srbi, no, evidencija beleži i jednog Starčevca hrvatske narodnosti koji je podelio nesrećnu sudbinu svojih sumeštana. NJegovi inicijali glase V. P. i rođen je 17. jula 1924. Uhapšen je 5. maja 1949. i pušten nakon nešto manje od pet meseci.

D. Mergel