Niže razrede je pohađao školi pomenutog susednog sela, nakon čega se, zajedno sa porodicom, preselio u Starčevo. Ovde je završio preostala četiri razreda, da bi potom stekao diplomu srednje elektrotehničke, a studirao je i višu školu iste struke. Ubrzo se okušao kao privatni preduzetnik; najpre kao samostalni prevoznik kamiona, a od 2000. godine kao profesionalni vozač limuzine u američkom Čikagu. Nakon dve godine vratio se u Srbiju i isprva vodio  igraonicu (sa računarima), da bi se, nedugo zatim, zajedno sa suprugom, bacio na proizvodnju kolača,  pa sada, zahvaljujući požrtvovanom i mukotrpnom radu ima ozbiljnu firmu pod nazivom “Anči kolači“ sa preko šezdeset zaposlenih i velikim tržištem u širem okruženju, prevashodno u Beogradu.

            Oženjen je Milenom, takođe Starčevkom, s kojom je u braku od 1993. godine i imaju ćerke Andreu (27) i Aleksandru (22), a od prvopomenute i četvorogodišnjeg unuka Marka.

            Kako je odrastao mali Dragan?

            - Iako je u to vreme većina beba na svet izlazila u pančevačkoj bolnici, ja sam rođen baš u Omoljici, jer me je babica Gora, kao u stara vremena, porodila kod kuće. Zbog toga, u šali, imam običaj da kažem da sam rođen sam. Tamo sam živeo sve do četvrtog osnovne, ali taj period veoma slabo pamtim. Inače, stasavali smo u skladnoj porodici, a roditelji su bratu i meni obezbedili lepo detinjstvo; otac je imao privatno prodavnicu i po tome bio jedan od retkih i prepoznatljivih samostalnih trgovaca, dok je majka radila kao frizerka.

            Škola...

            - Dolazak u Starčevo duboko mi se urezao u sećanje, tačnije prvi dan petog razreda u ovdašnjoj školi. Pamtim da su svi bili poređeni ispred škole u dvorištu, a mene su roditelji samo doveli i ostavili ispred ulaza. To mi je bio neviđeni šok - osećao sam se kao da mi se nebo sručilo na glavu, pa sam istog sekunda počeo da plačem. Na moje veliko iznenađenje, u sledećem momentu su svi drugari iz tadašnjeg 5/2, čiji je razredni starešina bila Dragica Trajković, nastavnica ruskog, prišli i počeli da me hrabre. I otada pa nadalje, s njima sam doživljavao maltene samo lepe trenutke, a društvo su mi uglavnom činili Gojko Sesa Janićijević, Tine Gujaničić, Rade Ćirković, Željko Žabac Gligorić... I ostali smo u odličnim odnosima i do dan-danas, pa se rado okupljamo i to uvek u izuzetno pozitivnoj atmosferi. Kasnije sam završio srednju elektrotehničku školu i potom upisao i višu iste struke. Nažalost, nisam je završio, iako sam maltene sve ispite davao u prvom roku, a ostalo mi ih je svega dva. To donekle mogu da pripišem lenjosti, kao i sve zategnutijoj političkoj i ekonomskoj situaciji početkom devedesetih u zemlji, koja je počela da se raspada i ulazi u recesiju i ratno stanje.

            Prvi poslovni poduhvati...

            - Iako mi je to bio loš izgovor za neuspeh, napustio sam studije kako bih pomagao tati u privatnoj prodavnici, ali je ona nažalost propala 1993. godine, u vreme galopirajuće inflacije. Ostao je samo “zastavin“ kamiončić, koji nam je dotad služio kao transportno sredstvo, pa sam ga iskoristio za bavljenje uslužnim prevozom. Naravno, legalno sam radio, to jest bio sam registrovan kao autoprevoznik, jer mi rad “na crno“ nikad nije bio manir. Kasnije sam kupio i veći kamion sa ceradom, a pored prevoza robe širokog asortimana, često sam radio i selidbe. Sarađivao sam i s raznim firmama, dok sam nakon bombardovanja 1999. godine najviše vozio staklo, jer je mnogo toga bilo polupano, pa ga je trebalo zakrpiti. Čak sam se u Vazduhoplovnom zavodu “Moma Stanojlović“ iz Batajnice, pentrao po razrušenim postrojenjima, a kada sam načuo da je to možda gađano osirmašenim uranijumom, dugo sam se pribojavao da ću možda da dobijem rak. Na sreću, sve se završilo samo na strahu...

            Amerika...

            - Tada sam shvatio da je ovo prodručje veoma “trusno“ i da je samo pitanje kada će opet biti neki novi problem ili čak rat. Za vreme bombardovanja, kako bih pritom odagnao i turobne misli, intezivno sam usavršavao svoj engleski i radio sve da što pre odem u inostranstvo. Najpre je figurirala Australija, da bi najednom iskrsla kombinacija za Ameriku. Kako bih lakše ušao u tu “obećanu zemlju“, nabavio sam papire po kojima sam karate sudija, što je čak i imalo nekog smisla s obzirom na to da sam nekada trenirao taj borilački sport. I tako sam na Jovanjdan 2000. godine stigao u Čikago i za početak se smestio kod jednog dobrog drugara. Ubrzo sam dobio i prilikuu za posao, tako što sam tri meseca učio da vozim one velike limuzine, sedeći na prednjem sedištu - zapravo, učio sam da se snalazim u tom megalopolisu. Kada sam to savladao, dobio sam adekvatno odelo sa kravatom, a najveće mušterije su nam bile farmaceutske kompanije i uglavnom sam sa aerodroma odvozio njihove saradnike u restorane. Interesantno je da sam, kako tada nije bilo savremenih navigacija, sve morao da pronalazim na mapi Čikaga, koja je, u stvari, debela knjiga. Pa, ti onda listaj do mile volje... Tamo sam ostao pune dve godine i “crnčio“ bez slobodnog dana, a plan mi je bio da dođe porodica, ali sticajem okolnosti nije tako ispalo... Pre svega zbog onog što se dogodilo 11. septembra 2001, a ti teroristički napadi su u celoj zemlji shvaćeni kao pravo ratno stanje. Katastrofa se osećala na svakom koraku, pa recimo, na čikaškom aerodromu “O'Hare“, umesto tri hiljade letova, nijedan avion se danima nije uzdigao, pa ljudi nisu mogli da se vraćaju kućama. I tako sam se odlučio za povratak, bez obzira na to što lično tamo nisam imao nikakvih problema, jer Amerika je u tom smislu zaista zemlja snova, gde te niko ne pita ko si i odakle si, već je bitno samo kako radiš. A ja sam, za dve godine, prešao neverovatnih trista šezdeset hiljada kilometara, iako mnogi u to teško mogu da poveruju, i zaradio gomilu para...

            Povratak u Starčevo...

            - Kako sam imao polulegalan status, a supruga u novanastalim okolnostima nije mogla da dođe, vratio sam se u Srbiju. Razmišljajući čime ću nadalje da se bavim, početkom 2003. godine odlučio sam da se iskušam u proizvodnji PVC i aluminijumskih prozora i vrata, a firma je trebalo da bude kod oca i brata u Radničkoj ulici. Međutim, kako je moje geslo “nikad ne reci nikad“, tako je i ovog puta ispalo. Naime, baš 12. marta, pomenute godine, trebalo je da potpišem ugovor sa eminentnom nemačkom firmom oko kupovine kvalitetnih mašina. Sedeo sam u blizini buregdžinice “Grga“ i čekao njihovog čoveka da dođe u Pančevo, kad sam čuo da su pucali na premijera. Ubrzo mi je i on javio kako ne može da mrdne sa Senjaka, jer je sve blokirano, pa smo odložili viđanje. Narednih dana je krenula “Sablja“ i zbog alarmantnog stanja u državi, odustao sam od prvobitne zamisli. U međuvremenu sam sreo nekog drugara i on mi je predložio da napravim školu računara, u kojoj bi deca igrala igrice. To sam i uradio - investirao sam u dvanaest kompjutera i server; umrežio ih, a igraonicu sam nazvao “Čikago“.

            “Anči kolači“...

            - Paralelno s tim, moja Milena je počela da pravi kolače i, kako je igraonica bila sve neisplativija, odlučio da je podržim, pa smo 2005. godine ozbiljno zagrizli taj posao. Uložili smo mnogo para i truda, a krenuli smo od zanatske radionice s troje radnika, dva frižidera i ručnim mikserom. Vremenom smo investirali u druge mašine, sirovine, ambalažu i, naravno, u reklamu. Vredno smo radili i razvijali se intezivno, a kako se najviše radi kad se slavi, dakle vikendom i praznikom, i ćerke su nam redovno priskakale u pomoć i sticale radne navike, a nedavno se priključio i zet. Reklama je išla “od usta do usta“ i stigla do Beograda, pa nam veliki procenat mušterija dolazi iz glavnog grada. Sve u svemu, sada imamo preko šezdeset zaposlenih i ogromno tržište. Ipak, trudimo se da ne zagrizemo više nego što možemo da progutamo, a takođe i da se konstantno edukujemo, kao i da negujemo korektne odnose, ne samo sa kupcima, već i sa dobavljačima. Od samog početka trudili smo se da mušterijama priuštimo kvalitet koji može da se plati, to jest da za svoj novac dobiju najbolje moguće. Nastojimo da brižljivo čuvamo teško stečenu reputaciju i nivo proizvoda, poput “čiz-kejka“ s malinom, francuske krepmite, “nugat“ torte, “„sahera“...

            Starčevo danas?

            - Iako već duže vreme ne živim ovde, Starčevo i dalje doživljavam kao svoje mesto i na svakom koraku vidim da je mnogo evoluiralo, što veoma pozdravljam. Ne vidim ništa loše, izuzev što nedostaje jedna ozbiljna biciklistička staza.

            Tako govori ovaj veoma uspešni (poreklom) Starčevac, koji je sve stekao iskljuivo poštenim i napornim radom, a svojim sugrađanima poručuje:

            - Da u svakom pogledu rade na sebi do kraja života.

Jordan Filipović