S obzirom na to da je Beograd bio važan trgovački centar, tu je i stizala roba iz svih krajeva sveta, koja se izlagala na bazarima i izvozila dalje ka Evropi i Orijentu. Među prvim dunavskim skelama je bila skela u Smederevu, koja je radila još tokom 16. veka, dok su nešto kasnije proradile i skele u Grockoj i Višnjici.

            Tako je u podunavlju Beograda i Pančeva tokom prethodnih 300 godina bilo i carinarnica, čardaka i skelskih prelaza. Do 1718. godine, reka Dunav je bila granica između provincija Otomanske imperije, od 1718. do 1739. godine granica između Banatskog Tamiša i Kraljevstva Srbije, a zatim nakon rata 1737-1739, Dunav je postao granica između Smederevskog sandžaka i Banatske vojne krajine.

            Skelski prelazi na teritoriji današnje Opštine Grocka o kojima se bavimo u ovom tekstu, spominju se još od 1719. godine u Kraljevini Srbiji (provincija Habzburške monarhije), kada je zabeleženo postojanje skelskog prelaza i carinske ispostave u Grockoj pod komandom Austrijanca po imenu Johan Kirhner. Carinik Johan za posao carinika međutim nije dobijao platu, ali je zato naplaćivao prevoz skelom i uzimao po jedan groš (turski guruš, 3 krajcera, 120 akči) za svaku izdatu carinsku potvrdu bilo za robu ili životinje.                   

Treba reći da su sela beogradskog podunavlja, Vinča, Slanci, Višnjica i Veliko Selo u to vreme proizvodila velikee količine hrane, najviše med, vosak, lan, konoplju, kupus, luk, ječam, proso, raž, ovas, salatu, kukuruz, lubenice, dinje, krastavce, pasulj i širu (sok od grožđa), a bilo je i domaćih životinja, pa je deo verovatno služio i za izvoz.

            Preko carinarnica na Dunavu se uvozila svila, šećer, kafa, pirinač, začini, sapun, bademi, aleva paprika, tamjan, pakovana vina, a izvozila se sirova građa, kao i suve šljive, stoka, suvo meso, mast, sir, sušena riba, žito, brašno, variva, krzna, konoplja, vino, med, vosak, katran, srebro, zlato, olovo, bakar i gvožđe.

            Najčešće su trgovci bili iz Dubrovnika, Soluna, Trsta i dalekih zemalja, kao i lokalni osmanski trgovci, Turci, Cincari, Srbi, Jevreji i Grci koji su živeli na prostoru Osmanskog carstva.

S obzirom da tokom 18. veka naseljene i močvare u južnom Banatu, gde je osnovano naselje Starčevo, nasuprot Vinče i Grocke, bilo je itekako potrebe za skelskim prelazom i carinskom službom. U istraživanjima domaćih istoričara koji su proučavali građu iz tog vremena zabeleženo je da se iz Grocke, 1721. godine Dunavom najviše prevozila drvena građa, važna sirovina za izgradnju i ogrev, naročito u Banatu gde nije bilo dovoljno drveća.

            U popisima iz tog vremena, navodi se da su kormanoši transportnih lađa u Grockoj bili Teodor i Hankel, a u seči drveća i transportu ka Beogradu, učestvovalo je još 20 ljudi. Te godine je prevezeno 2934 hvati drveta (5281 šumska metra, tj 4062m3), a iduće 2464 hvata (oko 3411m3), za šta su bili plaćeni od 21 do 30 krajcera po hvatu posečenog drveća. Oni su takođe učestvovali u transportu drva i iz drugih podunavskih mesta, od Kovina i Smedereva do Beograda. Da je ovaj region tada bio daleko šumovitiji nego danas, pisali su i mnogi putopisci iz tog vremena, koji su svi zabeležili da je padina od Beograda ka Smederevu bila pokrivena gustom hrastovom šumom.

            To je bio unosan posao, što govore izveštaji iz perioda od 1730. do 1732. godine, kada su za prihode carinarnice u Grockoj bili zaduženi Karlo Hugo Goldenast i Johan Adolf, koji su prikupljene takse slali u kasu Glavne carinske uprave. Imali su pune ruke posla, pa su tokom 1731. godine u Grockoj naplatili 1616 forinti i 322.37 novaca, a zaplenjena je roba u vrednosti od 13 forinti i 87,5 novaca, dok je skelarina donela prihode od 122 forinte i 130 novaca.

Tokom 1732. godine, naplaćeno je 1188 forinti i 175,91 novaca, a vrednost zaplenjene robe bila je 52 forinte i 146.6 novaca. Za plate carinika i skeledžija godišnje je izdvajano 388 forinti. Skela je te godine prihodovala 114 forinti i 133 novaca.

            Tada je Habsburška monarhija uspostavila i jedinstvene carinske stope u čitavoj monarhiji, koje su se primenjivale na transport ljudi i robe, a posebna taksa je važila za stoku koja prelazi Dunav radi ispaše. Važila je carinska stopa od 3% na svu robu koju podanici Osmanskog carstva uvoze u Habsburšku monarhiju, dok je i nakon rata 1737-1739. i osvajanja Beograda, Osmansko carstvo nastavilo da koristi ove carinske stope. Tada je beogradsko podunavlje ponovo postalo deo Smederevskog sandžaka, a reka Dunav, državna granica.

            S obzirom na to da je izvoz iz Otomanske imperije u Habsburšku monarhiju bio velikog obima, vlasti u Beču sz više puta pokušavali da smanje uvoz gotovih proizvoda na teritorije monarhije. Osmanskim trgovcima je bilo čak i zabranjeno da prodaju robu na veliko osim na vašarima, a u jednom momentu je čak uvedena i taksa od 3 forinte, za grčke trgovce koji su prodavali robu u Banatu.

(nastaviće se)

“Edžospace“

pripr. P. Andrejić