Nakon osnovne škole, završio je i srednju građevinsku, da bi se nedugo zatim zaposlio u “Petrohemiji“, koju je napustio 2009. godine, otkada radi u Javnom preduzeću “Vodovod i kanalizacija“.

            Još od 1996. godine pa sve do pre dva meseca, bio je aktivan u Mesnoj zajednici - šest puta zaredom biran je u saziv lokalnog saveta, čiji je predsednik bio dvaput, a dugo je predvodio i izvršni odbor; pritom je i bio gradski odbronik i još mnogo toga. Oženjen je Snežanom, sa kojom ima Marka (36) i Jelenu (33), koja mu je pre sedam godina podarila unuku Anu.

            Kako je odrastao mali Aca?

            - Volim da naglasim da sam, poput brojnih predaka, rođen baš u Starčevu, za razliku od mnogih sugrađana koji su u to vreme na svet uveliko izlazili u pančevačkoj bolnici. Tada smo živeli u Ulici maršala Tita, u kojoj je u to vreme, u našem delu - od ugla do ugla, živelo čak četrdeset četvoro klinaca. Nije bilo asfalta, pa je ulica bila apsolutno naša i na njoj smo se igrali svega što poželimo - od fudbala preko klikera do pravljenja topova od blata. Nisam bio sklon nekim nestašlucima, a ni roditelji nisu bili preterano strogi - ćale, poznati seoski veterinar, bio je pravi laf i nikada me nije udario, dok je za to bila zadužena samo majka, koja bi me, ruku na srce, uglavnom tek ponekad samo ćušnula. Inače, prvo čega se kroz maglu sećam je to da su moji jedini imali televizor u okolini, pa se komšiluk redovno skupljao kod nas kako bi, recimo, gledao dnevnik. I dok je leti ta čudesna kutija iznošena na prozor, zimi bi se ljudi zbijali u sobi, a pamtim da smo mi deca sedeli na podu. Kada sam imao osam godina, otac je odlučio da kupi kuću u Ulici Ive Lole Ribara, kako bismo bili bliži školi...

            Škola...

            - Imao sam divnu učiteljicu, Maru Polak, a kada sam krenuo u peti razred bio sam, možda, i prva generacija, koja je nastavu pohađala u novoj zgradi. Odeljenjske starešine su mi bili Vlasta Madić i Nada Popović, zbog koje sam voleo fiziku, dok za likovno i nisam baš imao talenta. U to vreme batina je bila normalna vaspitna metoda, u čemu je prednjačio Pera Dragojerac, koji bi nas često gađao i kredom. Recimo, voleo sam nastavnika Nemanju Dragoša i njegova zanimljiva predavanja. Ipak, najviše smo obožavali kada nam Miruljub Babić Uča dozvoli da zaigramo fudbalicu na terenu iza škole u ritu. Nakon završenih zajedničkih osnova, upisao sam usmerenu građevinsku školu i to kao prva generacija, što je za rezultat imalo da se svi veoma vrzo i lako zaposlimo. Pamtim časove geodezije, pre svega zbog profesora koji je imao običaj da se zanese i ispiše celu tablu, što smo mi koristili da klisnemo kroz prozor i to s prvog sprata, uz pomoć oluka. Kada bi se okrenuo, video bi samo devojčice, ali nije nas cinkario, jer je valjda i sam shvatio koliko nas je davio...

            Ragbi...

            - Negde oko 1979. godine u Starčevu je oformljen ragbi klub, iako je, što mnogi ne znaju, prvobitna zamisao bila hokej na travi. Zapravo, pančevački “Dinamo“ je želeo da ovde napravi filijalu, ali se ispostavilo da smo gotovo svi, koji smo tada jurili za jajastom loptom, ostali verni “Borcu“. Bili smo prilično uspešni za naše mogućnosti i nastupali u saveznom rangu, što nam je omogućilo da putujemo maltene po celoj tadašnjoj Jugoslaviji. Čak smo i leteli avionom u Split i, recimo, imali pripreme na Tjentištu. Igrao sam na mestu koje se zove otvarač, za šta mi je bilo potrebno zavidno tehničko umeće. Bilo je sijaset lepih trenutaka i druženja, a od svih saigrača najbliskiji sam bio s kasnije tragično postradalim Banetom Živuljem. Sećam se jedne anegdote i to nakon utakmice sa reprezentacijom Tunisa koja je gostovao u Starčevu, a zanimljivo je bilo treće poluvreme u restoranu kod Andre Pavlovića. Naime, znajući da je našim gostima zabranjen alkohol, on im je u “koka-kolu“ krišom sipao vinjak. Zbog toga je mogao da ispadne problem, jer su naši gosti muslimanske veroispovesti pored trenera imali i takozvanog komesara, koji je, videvši šta se događa, umalo dobio nervni slom.

            Mladost...

            - Kada su krenuli izlasci počeo sam da se družim sa Marinkom Tubićem, Miletom Antonijevićem, Radetom Stankovićem, Ivicom Oreškovićem... S njima sam i nastupao kao bubnjar u, može se reći,uuvenoj grupi “Sudar“. Svirali smo kojekuda, a zanimljivo je što smo tada bili u obavezi da, u nekom momentu, “raspalimo“ kolce. Uporedo s tim, bio sam aktivan i u omladinskoj organizaciji, koju je tada vodio Beli Filipović, a ja sam bio zadužen za zabavu i organizovao brojne koncerte i druge događaje. Bilo je tu svega, kao na primer, kada je gostovala legendarna “Ju-grupa“ - njihov bubnjar Raša Đelmaš u nekom momentu je, slomivši palicu, odjurio u park, nadeljao dva drvceta od jele i tako završio svirku.

            Vojska...

            - JNA sam služio 1981. godine u Zagrebu i mahom sam je proveo na razglasu i u biblioteci. Interesantno je da smo to mesto dužili jedan Beograđanin i ja, pa bismo umeli da odemo u grad, a da umesto nas posao završi kaseta na koju smo nasnimili i trubu za povečerje. Srećom,  nikada nije nestalo struje, jer ne znam šta bi onda bilo s nama. Sve u svemu, moram da priznam da tada u Zagrebu nismo imali nikakvih problema kao vojnici.

            Porodica...

            - Po povratku iz armije, upoznao sam buduću suprugu Snežanu. Sećam se da smo pokojni Gaša i ja stajali pored Pošte i kibicovali okolo, a ona prolazila s drugaricom. Ubrzo je počela jedna lepa priča, pa smo se nedugo zatim uzeli, da bi se 1984. godine rodio Marko, a tri godine kasnije i Jelena. I dan-danas smo zajedno i moram da kažem da je uvek bila uz mene, što nikad ne zaboravljam.

            Posao...

            - Nakon što sam sam kraće vreme radio preko Studentske zadruge, 1983. godine zaposlio sam se “Petrohemiji“ kao građevinski nadzornik. Zanimljivo je da je među dvanaestoro zaposlenih u tom sektoru bilo čak četvoro iz mog odeljenja. Bilo mi je fino na tom radnom mestu, pored ostalog i zato što sam imao dobrog šefa koji je za nas uvek imao razumevanje. Tamo sam radio do 2009. godine, kada mi se učinilo da će doći do nekih potresa, pa sam uzeo otpremninu i napustio firmu. Tada sam uzeo i kredit, kako bi kupio kuću u Subotičkoj ulici, gde i danas živimo. Naredne godine sam uspeo da se zaposlim u “Vodovodu“, u kojem još uvek radim, a do penzije su mi ostale tri godine.

            Društveni aktivizam...

            - Od početka višestranačja angažovao sam se na razne načine, da bi 1996. godine bio deo prve demokratske vlasti u našem mestu. Tada je počela naša era i, bez lažne skromnosti, prosperitet Starčeva. Krenulo je sa asfaltiranjem, što sam na neki način baš ja inicirao. Naime, kada sam od Durkovića, direktora tadašnjeg “Vojvodinaputa“, saznao da je prethodna vlast toj firmi unapred platila pet ulica, zamolio sam ga to i realizuju, što se ubrzo i obistinilo. Potom smo, uprkos mnogim protivljenjima, raspisali samodoprinos s ciljem da uđemo u projekat izrade kanalizacije. Nakon duge i iscrpljujuće borbe, uspeli smo i to da uspešno privedemo kraju. U pitanju je veoma vredna investicija, a naša agilnost i upornost se isplatila jer smo dobili kanalizacionu mrežu sa modernim prečistačem. Angažavao sam se i oko renoviranja crkve, kao i u razvoju tamburaškog festivala, za koji je pre svega zalužan nenadmašni direktor Doma kulture Vidomir Jelesijević. Od svih učesnika moram da izdvojim saradnju sa Banjalučanima, izuzetnim muzičarima i ljudima. S tim u vezi, prisustvovao sam i festivalu u Bijelom Polju, kada sam se upoznao i sa čuvenim  gradonačelnikom Tarzanom (Miloševićem). Sve u svemu, bio sam u više mandata predsednik Saveta MZ-a i Izvršnog odbora, kao i gradski odbornik, a neko vreme proveo sam i kao član upravnih odbora Doma kulture i JKP-ova “Starčevac“ i  “Higijena“. Učestvovao sam i u nebrojenim političkim borbama poput “petog oktobra“, a sve to trajalo je do ovog izbornog ciklusa, kada se nisam ni kandidovao, jer sam se, iskreno, malo zasitio svega toga i odlučio da svoje mesto ustupim mlađima.

            Starčevo danas?

            - Sve smo uglavnom uradili, izuzev hale, bazena i, eventualno, aerodroma, ali samo za letelice do sto ljudi!

            I tako Aca, malo kroz zbilju, malo kroz šalu, završava ovaj delić svoje životne priče, a dragim sugrađanima poručuje:

            - Ljudi, budimo pravi Starčevci!

Jordan Filipović